1,8 - 1,15 Ljubav prema Rimljanima i svima

8 Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svom kroz Isusa Hrista za sve vas što se vera vaša glasi po svemu svetu.


1.Kada neko pita koja je to prava vera, tada imamo samo jedan odgovor: to je vera koja funkcioniše, koja je potvrđena od Boga, a ne samo od ljudi. Ljudi mogu nekog da hvale kao pobožnog i dobrog čoveka, a da on ipak ima skriveni greh. Bog kada pohvaljuje čoveka za pravu veru, On čini da takav nema nikakvih skrivenih greha.
Očito je da su udeo u toj veri imali svi vernici u Rimu, u to vreme u kojem je Pavle pisao. Samo jedna mala neiskrena grupa,  kao što je to bilo u Korintu, pokvarila bi blagoslov cele zajednice, koji ovde Duh kroz Pavla potvrđuje.

2. U ovoj rečenici se otkriva Pavlova pastirska briga kao i njegov autoritet. On budnim okom prati razvoj Gospodnje stvari po celom svetu. Naravno, na ovom mestu i na drugima u poslanicama, radi se o tadašnjem pojmu celog sveta, kao neko ko će dati odgovor.

3. Vrlo malo se govori o proročkoj strani Poslanice Rimljanima. Ona nije samo u 11 poglavlju. Ona je u celoj strukturi, nameri proviđenja koja stoji iza ovog svetog diktata: poslati Svedočanstvo u centar onoga što istorijski i do dan danas predstavlja rimsku verziju hrišćanstva.

4. Sveti Duh koji je pravi autor ovog pisma je znao šta će se iznedriti iz Rima. U knjizi proroka Danila, četvrto carstvo na zemlji je jedino koje nije pomenuto imenom. To je sa razlogom. Rim kao i njegov duhovni naslednik, Katolička crkva, je toliko moćno carstvo, pa potom institucija, da bi u slučaju da je Danilo imenom identifikovao, uništila svako pisano Svedočanstvo Svetog Duha! Ovako uvek postoji mogućnost da se protumači drugačije. 

5. Dakle ova rečenica, da se vera Rimljana glasi po celom svetu je u duhovnom smislu proročka! Kako to znamo? Tako što joj se daje lek pre bolesti. Gospod uvek tako radi, preventivno. Niko, zaista niko neće imati izgovora pred Večnim Sudijom, jer je svima, u ovom slučaju u Rimu, pokazan jasan put; pre nego što se sa njega zašlo.

6. Jedna poslanica Rimljanima, jedna Jevrejima, ostale sve Grcima. U osmom poglavlju Danila, sila antihrista izlazi iz Grčke, koja je nazvana imenom. Ovde je takođe nešto gde je posvećeno malo pažnje: Institucija grčke crkve je ključna progoniteljska sila poslednjeg vremena! Njima je Božja ljubav proviđenjem poslala najviše poziva.

7. Zbog ove ljubavi prema Rimu, Grčkoj, Jevrejima, i duhovnim sledbenicima ovih sila posletka, imamo duboko uverenje, ohrabreni proročanstvima, da je tamo većina Božjeg naroda, koji će prepoznati glas ovog potpastira i na koncu svog velikog Pastira. Jer se Božja Reč nikad ne vraća prazna, a ovde je zaista mnoštvo istih.

8. Mi ćemo se nakon ovog stiha sa još više odlučnosti držati jasnog puta odvajanja značenja telesne institucije i duhovnog tela. Jer ovde vidimo fazu crkve kao tela, dakle božansku fazu koja se pohvaljuje. Kada je Rim prešao u institucionalnu fazu, bilo je sve manje pohvale, a sve više anatema, jer je ljudsko takvo kakvo jeste. Zašto hrišćani ne shvataju koliki je greh postavljanje ljudskog iznad božanskog!

9. Tu se ne radi o anarhiji, tj. odricanju od svakog oblika organizovanog autoriteta. Očito je da su institucije bile istorijski potrebne. Samo po sebi organizovanje nije zlo. Ko smo mi da se stavljamo iznad bilo koje, istorijski kontinuirane institucije? Ona stoji i pada svom Gospodaru.

Mi samo hoćemo da se vratimo Božjoj reči koja daje ispravnu hijerarhiju važnosti: telo vernika je više od institucije kao što je nebo od zemlje više!

10. Budemo li tako posmatrali Telo, propovedali Telu, obraćali se Telu i hranili ga brinući se kao za svoje telo, tada će institucije slabiti. Kao što i vredi suprotno: Budemo li propovedali institucije, hranili ih i brinuli se za njih, Telo Hristovo će slabiti, izranjavano, izmrcvareno, iskrvareno.

9 Jer mi je svedok Bog, kome služim duhom svojim u jevanđelju Sina njegovog, da vas se opominjem bez prestanka,10 Moleći se svagda Bogu u molitvama svojim da bi mi kad Božija volja pomogla da dođem k vama;


1.Sluga Gospodnji ne služi samo svojim prisustvom, već i duhom služi molitvom u odsustvu. Očito je Pavle dugo vremena obratio posebnu pažnju na vernike u centru tadašnjeg sveta, da ne bi odustali od vere, na tako značajnom mestu, gde je upereno toliko pogleda. Jevanđelje Sina mora imati uspeha u samom centru moći, da bi se ogledala Gospodnja sila u tome.

2. Šta su onda duhovi antikatoličanstva, antiortodoksije i antisemitizma, u senci ovih reči? Sigurno nije od Boga postavljati se iznad ovih istorijskih institucija, jer su one više od institucija: One su telo vernika, kojima treba molitva i dolazak ka njima.

3. Njima je potrebno, ništa manje nego svima nama, koji smo kršteni u drugim tradicijama i učenjima, Jevanđelje Sina, nasuprot jevanđeljima koja se njima, a ništa manje ni nama propovedaju: jevanđelja institucije, intelektualizma, lažne pravednosti.

4. Zar ova molitva neće biti uslišena? Mili čovek u Božjim očima, je bio dva puta u Rimu, na ohrabrenje. To je grad u kome je svoju versku ispoved zapečatio krvlju.

5. Ova molitva će još i dalje biti uslišavana: neko treba da dođe deci Rima, sve do poslednjega, da im obznani Spasitelja!


11 Jer želim videti vas, da vam dam kakav duhovni dar za vaše utvrđenje,


1.Ovde se izražava ne obična, već velika želja za viđenjem. Zvuči gotovo nestvarno kolika je ljubav za bližnje bila u ovom čoveku. Mnogi duhovnici praktikuju pasivnu evangelizaciju ili padanje mrva hleba sa stola, i tako se često uspeh Jevanđelja prepušta slučajnosti. U Pavlu nije delovao takav duh.


2.Može delovati kao da on ima moć da deli duhovne darove. Mi kasnije vidimo da on to nije učio. Darove deli Duh po svojoj volji. Ovde se radi o darovima koje je primio Pavle i sa kojima želi da posluži svojoj braći, kao oprobani Božji evangelizator, ali ne manje utvrđivač crkava. I danas je potreba za ličnostima koje u sebi objedinjuju obe ove potrebne službe. Kada imamo ljude koji rado propovedaju ali nerado utvrđuju, onda sumnjamo da on traži samo svoju slavu i da jevanđelje koristi samo da istakne sebe.


12 To jest, da se s vama utešim verom opštom, i vašom i mojom.


1.Postoji samo jedna vera. Ostale vere su falsifikati. Jedna zajednička vera objedinjuje sve verne bez obzira gde se nalaze, da li se lično poznaju ili ne.


2. Isto tako ne postoji vera za samog sebe, kao što mnogi kažu: "Ja imam svoju veru za sebe u koju niko ne treba da se meša. Ja verujem ovako ti onako. Svako za sebe." Kod takvoga nešto nije u redu. Jer biblijska vera je jedna, koja se samo u različitim osobama pojavljuje. To jesu različite osobe ali je vera opšta. Upravo iz tog razloga se onaj koji tvrdi da je vernik, atomatski podleže sudu vere. Kao što neko ko je mobilisan više ne podleže civilnom nego vojnom sudu. Razlike ne mogu da postoje u osnovnim i bitnim pitanjima vere.


3.Ovde nije bilo potrebe za sudom vere jer su verovali isto. Ovde se radi o utesi vere. Vera je utešna. Jedino je vera dovoljno utešna za našu stalnu potrebu za utehom. Uteha je isto znak prave vere. Ukoliko nema dovoljne utehe, onda ni vera nije prava.


4. Pavle nije samo onaj koji daje, nego i prima. Nema nikoga koji samo daje bez da ima i potrebu da primi. Zato se Božji sluga nikada ne može preterano umoriti od Jevanđelja jer uvek dobija dovoljno nazad. Jevanđelje je jedini perpetuum mobile koga poznajemo. Oholost onih koji služe Jevanđelju, koji nisu otvoreni da dobiju povratnu snagu od onih koje smatraju nižim i manje vrednim od sebe, dovodi do toga da oni ili brzo izgube snagu ili odustaju od jednostavnog života Jevanđelja, pa traže utehu u nečem drugom osim veri.


13 Ali vam neću zatajiti, braćo, da sam mnogo puta hteo da vam dođem, pa bih zadržan dosle, da i među vama imam kakav plod, kao i među ostalim neznabošcima.


1.Kao zreo vernik je znao da poticaj za posetu Rimu dolazi od Boga, jer se radilo o nečemu drugačijem nego prolaznom osećaju. Međutim, okolnosti su pokazale da se mora sačekati pravo vreme. Mi to nazivamo "Božjim tempiranjem vremena", gde se kod onoga koji sledi Božji put, sve dešava po veri u pravo vreme. Tako da vernik često ne može da ispoštuje neke unapred određenje termine i rukovodi se planovima. Ne, on se rukovodi mirom i uvežbava osećaj praćenja okolnosti gde se vrata otvaraju ili zatvaraju.


2.Zato vernici treba da se naviknu da jedni druge sačekuju, da imaju strpljenje i poverenje u Božje vođstvo čak i onda kada izgleda da stvari nisu pod kontrolom. Hrišćansko zajedništvo je uvek povezano sa vežbanjem strpljenja. Kada je Saul čekao proroka Samuila da prinesu žrtvu, napisano je da je prorok zakasnio. Da li prorok može da zakasni? Očito je da je ovo "kašnjenje" bilo proba za Saula koji je dozvolio da ga nemir pobedi i da postupi ne po veri. Postoji vreme koje merimo jedinicama vremena ali postoji jedno drugo vreme koje mi ne poznajemo, koje je Isus uvek poznavao i pratio i želi nas naučiti.


3.Plod o kome ovde govori predstavljaju novi obraćenici kroz njegovo propovedanje u Rimu, koje je unapred video. Kao i u ostalim narodima (ovde prevedeno kao neznabošci) kojima je propovedao, nigde nije prošlo bez da se neko nije obratio preko njegovih propovedi. Onaj ko je osetio tu radost prilikom stvaranja tih novih "plodova", može da razume zašto je Pavla toliko vuklo ka Rimu.


14 Dužan sam i Grcima i divljacima, i mudrima i nerazumnima. 15 Zato, od moje strane, gotov sam i vama u Rimu propovedati jevanđelje.


1.Koliko imaš u nečemu bogatstvo i izobilje toliko si u tome i drugima dužan. A ovde je jedan koji je dužan Jevanđelje. Zašto je to tako? Zato što Pismo posmatra svako dobro kao opšte dobro, svako zlo kao opšte zlo. Svi ljudi su članovi jednog velikog bratstva i ono što čine ili ne čine utiče na druge.


2.Jevanđelje je poruka za sve narode bez izuzetka. Ono dokazuje da je svaka podela među ljudima mrska Bogu. U Novom zavetu ne postoji tako nešto kao nacionalna crkva. Voleti svoj narod na jedan poseban način je prirodno i ne smatra se za greh. Međutim pripisivati svom narodu neki poseban duhovni status, koji ga odvaja od drugih je protivno Jevanđelju.


3.Nisu samo nacionalistički šovinisti u opasnosti da zloupotrebe Jevanđelje. Opasnost se odnosi na sve ljude: siromašni ga često odbijaju jer su siromašni, bogati zato što su bogati, inteligentni zbog inteligencije, nenadareni zbog svoje ograničenosti itd. U još većoj opasnosti su vernici. Oni se jako često smatraju za mudre kojima nakon što su prihvatili, Jevanđelje više ne treba. Neki od najvećih ignoranata Jevanđelja sede u crkvenim klupama, potpuno ravnodušni na najusrdnije pozive njihovom srcu. Ovde Pavle kaže: dolazim da propovedam prvo vama! Ti si vernik. To je dobro, ali zato budi uvek spreman da plug Jevanđelja uvek iznova zaore po tvojoj duši i pripremi ga za primanje semena života.


4. Što se mene tiče ja sam spreman! - kaže apostol. Spreman da i njega promeni samo to Jevanđelje koje propoveda. Nakon pravog iznošenja reči, više ništa i niko ne ostaje isti, pa ni on. Grešnik beži od toga, a pravednik se tome raduje. On ulazi u bitku kao David na Golijata, trčeći. Ako nisi siguran da li si jedno ili drugo, da li si David vere ili Golijat greha prinesi lakmus-papir Jevanđelja svojoj duši.


5.Od moje strane - znači da ne zavisi od čovekove volje. Pavle je video da mu se vrata u njegovom delokrugu zatvaraju. Potrebno je samo još da se otvore vrata prema Rimu. Ovaj i sledeći stih govore mnogo o tome u kakvom se tada Pavle stanju nalazio i koje su ga brige mučile. Na osnovu svega bi se moglo slobodno reći da mu je bilo bolje da je odmah pošao za Rim, nego za Jerusalim.

1,1-1,7 Uvod

¹ Od Pavla, sluge Isusa Hrista, pozvanog apostola izabranog za jevanđelje Božije,

1.Pismo počinje Pavlovim predstavljanjem, kao što je to slučaj i u drugim poslanicama. Ovde je razlika u tome što piše crkvi koju nije on direktno osnovao. Iz tog razloga ima više objašnjavanja. Nekadašnji progonitelj crkve koristi svoje drugo ime, Pavle, što znači mali. Međutim taj mali je sluga Velikog, koji ga je izabrao i pozvao. Od tog trenutka kada mu se Hristos lično obratio je prošlo dvadesetak godina od kojih je svaki dan bio potvrda da proviđenje ne može da pogreši. On je zaista sebe učinio malim da bi svuda raširio i uvećao slavu Hristovog imena.

2.Apostol znači poslan. Dakle pozvan, poslan i izabran od Boga za Jevanđelje. Ne piše za službu Jevanđelja, ili propovedanje Jevanđelja, nego za Jevanđelje samo. Jevanđelje postaje čovekovo sve, tako da on ne može da kaže da postoji Jevanđelje i nešto drugo, kao što ima posao i slobodno vreme. Ne. Jevanđelje je bio njegov celi život pune dve decenije. Ono je bilo jače od njega i svih njegovih motiva, želja i planova tako da mu ništa drugo više nije ostalo.

3.I to Jevanđelje Božje. Ono što Pavla čini različitim jeste to da je on pouke od Boga dobio direktno, ne preko posrednika. On nije čitao Jevanđelje po nekome ili ga je dobio usmenim putem. Upravo zato nas još više interesuje. Mi to moramo da tražimo po njegovim pismima, da rekonstruišemo ono što je verovao i propovedao ckrvama, jer osim donekle u Rimljanima, nemamo sadržaj Jevanđelja tematski složeno. On iznosi istine u obliku diktiranog pisma, gde je sled istina često prekidan kroz jedan drugi koji ga preskače kao što to čini voda bistrog potoka u vodoskoku.

² Koje Bog unapred obeća preko proroka svojih u svetim pismima

1. Starozavetne knjige sadrže obećanja onoga što se ispunilo u Pavlovo vreme, isto kao što novozavetne sadrže obećanja čija ispunjenja mi danas gledamo i očekujemo. Zato je naša religija puna nade koja se zasniva na obećanjima i radosti koja se hrani ispunjenjima. Da nije tako, dakle kada bi naša vera dobijala sve odjednom, mi bi postali površni i osiromašeni. Ono što neki vide kao slabost naše vere – to da se ona često ne može videti i dokazati odmah u sledećem trenutku, čini ustvari njen najlepši sadržaj: nada, vera, strpljenje.

2. Ovde ne kaže da samo neki proroci i neka pisma govore o Jevanđelju, nego više njih, tj. svi. Isus se često više trudio Sebe dokazati iz Pisama nego svojom pojavom i delima. A čak i Njegova dela i reči koje je izgovorio su bile iz proročkih Pisama. Koliko li samo greše oni koji zanemaruju izučavanje starozavetnih knjiga, tog uzvišenog premudrog, božanski slikovitog, hristolikog Pisma!

³ O sinu svom, koji je po telu rođen od semena Davidovog,

1. O Sinu - znači da je Jevanđelje vest o Hristu, priča o Hristu. Videćemo da postoje i druga "Jevanđelja" koja nemaju tog Hrista kao glavnog junaka. Neka od najtežih prokletstava iz Pavlovih usta su bila usmerena nosiocima takvih drugih vesti, jer je pravilna nauka o Hristu presudna. U stvari kao što nema drugog Jevanđelja osim onog o Hristu, tako nema ni jednog lažnog Jevanđelja osim o lažnom Hristu. Nema istine osim one koja je u vezi Njega i nema laži u kojoj se ne laže na Njega. Zato u trećoj zapovesti kaže: Ne uzimaj uzalud imena Njegovog, a u devetoj: ne svedoči lažno na bližnjega svojega. Taj bližnji je Hristos.

2. Hristos koga je on propovedao je bio čovek od krvi i tela kao i mi. Seme ovde znači potomstvo. Marija je bila Davidov potomak i na taj način se ispunilo proročanstvo da će Hristos doći iz njegove loze.

3. Međutim to da je iz Davidovog semena, ima dublje i duhovno značenje. Kao što ćemo videti u četvrtom poglavlju, David je slika za pravednost vere ili Hristovu pravdu. Zato je i Jevanđelje o Hristu, Jevanđelje pravde kroz veru. U njemu se otkriva nešto što je u Starom Zavetu bilo samo u nagoveštajima, slikama, paralelama, tipovima. A to je savršena, potpuna i dovoljna pravda koja se daje na dar čovečanstvu.

4. Dakle kao što je David između svih proroka, tako je i Hristova pravda između svih pravednosti. Mi o izgledu proroka nemamo nijedan izveštaj, osim pomalo o odeći Ilije. Proroci su u Bibliji najčešće samo glas. Sa Davidom je drugačije, on je bio lepe spoljašnosti, a takođe i pesnik. Tako je i pravda vere veoma lepa, a takođe je i najlepša muzika.

5. Izraz “po telu” govori da nije bio samo čovek, nego više od toga. Inače ne bi bilo potrebno da se kaže da je bio potomak jednog čoveka samo po telu. Međutim hajde da se sada zadržimo na ovom prvom Jevanđelju o ljudskom Hristu! Zašto tako često preskačemo ove stihove, kao da su formalni uvod?

6. Jevanđelje o sinu, koji je čovek! A sin Boga! U čemu je radosna vest povezana sa Njegovim ljudskim poreklom? Bolje da pitamo u čemu nije! Hristova ljudska priroda je veza čoveka sa Nebom, bolja od Adamove. On je bio stvorenje, a mi savladari, rodbina Večnog. Naša ontologija je promenjena utelovljenjem, naš položaj, naša sudbina jer je On jedan od nas. U Hristu je čovečanstvo, ljudska egzistencija uzdignuta u neslućene visine.

7. Ova duboka nauka je u prošlosti, do današnjih dana bila dogmatski blokirana raznim predstavama i učenjima gde je Hristos razdvajan od nas. Svako učenje gde nije Hristos plus mi jedno, treba najodlučnije odbaciti. Njega se treba večno posmatrati kao jedno sa nama.

8. Takođe je činjenica da je On pravi čovek slabljena učenjima poput onoga o tri ko-večne osobe božanstva. Iako je ovo učenje opšteprihvaćeno, ono mora da padne pod dokazima nadahnuća. U Starom Zavetu nije bilo bogočoveka. Ukoliko bi postojale tri večne Osobe, tada bi ono što je rođeno u Vitlejemu trebalo biti četvrta!

9. Ukoliko su nakon Vitlejema tri, dakle u vreme Starog zaveta su morale biti dve. Takođe, ukoliko posmatramo od večnosti tri, a nakon utelovljenja opet tri, onda to nije pravo utelovljenje. To su nepobitne činjenice. Ukoliko se jedna osoba božanstva samo transformisala, a nakon toga opet vratila u prvobitno, onda tu nema večne žrtve, a odricanju je oduzeta velika dubina.

10. Tu postoji još jedan stub: Hristov ljudski život i smrt su naše opravdanje, cena plaćena za nas. Beskonačna poslušnost i sklad sa Zakonom su dovoljan otkup. To je naše pravo na Nebo. I ono se veruje. Ono se propoveda za spasenje. Ono je dar, bez našeg udela.

11. Dakle ovo mesto u Pismu je prvo gde se jasno vide prvi i drugi aspekt Jevanđelja, koji je temelj najsnažnijeg i centralnog učenja Pisma, nauke o spasenju. Hristos je živeo i umro kao čovek. Taj život je naše opravdanje.

12. Ljudski život Hrista istovremeno nije naše posvećenje!  Jer to se veruje da bi došlo do promene. Promena je na osnovu dara Svetog Duha koji se treba primiti, tražiti, sudelovati.To je drugi aspekt Jevanđelja koji se ne sme mešati sa prvim, Njegov preegzistenicjalni život, Nebeski život, svemoćni božanski, kojeg se odrekao jeste Sveti Duh, Njegovo božanstvo koje je nama dao na dar da bi se posvetili. To se ne veruje pasivno, nego se prima aktivno.

13. Dakle jedno je ono što nas pravda a drugo što posvećuje. To su dve večne i jedine teme Biblije: Hristov život nebeski i Hristova smrt zemaljska.

⁴ A posvedočen silno za Sina Božijeg Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našem,

1. Ovaj stih pravi paralelu sa prethodnim: kao što je to u slabosti u telu (videćemo da se fizičko telo uvek veže za slabost), tako je istovremeno u sili. Hristos je bio slab i silan istovremeno. Slabost je vezana za to da je došao u telu i po telu umro; ali nije ostao slab. Nego je pokazao svoju silu vaskrsenjem.

2.Po vaskrsenju iz mrtvih znači kroz Hristovo vaskrsenje iz mrtvih. Ovde se ne misli na druga vaskrsenja koja je obavio ili koja je učinio neko drugi, jer nije jedini koji je činio čudo vaskrsenja. Njegovo vaskrsenje, međutim, je nešto drugo, neuporedivo po sili i značaju. Šta Hristovo vaskrsenje čini posebnim? Mnogo toga, videćemo dalje kroz poslanicu kako se tajna vaskrsenja otvara sve više pred našim očima. Jedno od toga je istina da je ovo jedino vaskrsenje koje nije obavio niko spolja. Kod drugih vaskrsenja je uvek postojao neko ko je vaskrsenje obavio. Hristovo vaskrsenje se desilo iznutra. U njegov grob nije mogao ući niko od ljudi.

3.Mi smo pozvani da upoznamo istu tu silu koja deluje iznutra, koja je vaskrsnula Hrista iz mrtvih. Mi ne moramo da čekamo nikavu pomoć od čoveka spolja. Kao što je Hristovo vaskrsenje bilo sprečavano silom tadašnjih najviših verskih autoriteta i oružjem svetske supersile Rima, jer se ljudska ludost nadala da može da mu stane na put; tako je to i danas. Danas u suštini iste sile pokušavaju da spreče versko probuđenje poslednjeg vremena. Međutim one to mogu samo fizički da pokušaju da spreče od spolja. Ono što treba da se desi sa nama je promena i vaskrs vere iznutra.

4.Kao što je tamo bio posvedočen kroz svete spise tako je ovde još kroz jednu Svetinju: Duh svetinje je Sveti Duh. Ovde se misli na Hristovo krštenje gde ga je potvrdio sam Duh koji ga je kada je sišao pratio kroz celu službu, osim na samom kraju, na krstu kada je bio ostavljen. Ovde je još jedna nit koja se provlači kroz Pismo, a to je da su potrebna dva svedoka, kao po Zakonu. Jedan je Pismo, a drugi je sam Duh. 

5. Čovek Hristos naše opravdanje, Sveti Duh koji je Hristos, ali bez ljudske prirode, je sila koja nam se daje za sveti život poslušnosti. Razumevanje porekla Svetog Duha će dovesti do velikog oživljavanja vere. 

6. Sveti Duh je Hristov božanski život koga se odrekao na Nebu, da bi postao čovek. On je Pomazanik koji je pogubljen i ništa mu nije ostalo (Dan.9, 26). Njemu ništa ostalo da bi se nama dalo za sveti život poslušnosti svim Božjim zapovestima. Dokaz za to je takođe U Otk. 5,12 gde Jagnje tek treba da primi „moć i bogatstvo,mudrost i silu, slavu, čast i blagoslov.“ Od koga da primi i zašto da primi? Od nas treba da to primi nazad, jer nam je to dao, odricanjem Nebeskog života, pre utelovljenja.

7. Opravdanje koje je ljudski život i smrt se propoveda i veruje. Božanski život je ono što se prima i sa čim se do kraja sarađuje, za naše posvećenje.

8. Ko ovo pomeša, neće imati uspeha, jer skoro svi hrišćani vole svoje otkupljenje, vole krst, ali se pogrešno nadaju da će ih samo krst naučiti poslušnosti bez da primaju Svetog Duha.

Puno vole cenu koja je plaćena za njih, ali mnogo manje vole da budu poslušni. To je zato jer im se propoveda pogrešno Jevanđelje.

⁵ Preko kog primismo blagodat i apostolstvo, da pokorimo sve neznabošce veri imena Njegovog;

1.Apostolstvo je poslanje iza kojeg stoji Bog. Bog šalje čoveka, to je divna vest. Mi ne moramo da se susretnemo sa Bogom pre nego što ga upoznamo preko Njegovog poslanika i spremimo se za taj susret.

2.Ispred apostolstva stoji nešto još važnije što primaju ne samo posebno opunomoćeni poslanici, nego svi. Blagodat označava neobjašnjivu i nezasluženu Božju naklonost. Ovo je čovečanstvo dobilo kroz Hrista još i pre nego poslanike. Ovo je ono što ljudi osećaju bez da im neko mora objasniti. Ljudi to imaju u svom srcu, u sebi.

3.Zašto onda uopšte potreba za apostolima i propovednicima, ukoliko govore ono što ljudi već u srcu znaju? U ovom stihu se pojavljuju dve reči jedna iza druge (što se u našem prevodu ne vidi direktno): poslušnost i vera. Poslani od Boga iznose Božje reči. “Jer koga Bog posla onaj govori reči Božje” (Jov.3,34). Bog je odredio da ljudi budu spaseni ne kroz ono što znaju o Njemu u srcu, nego kroz veru. Vera nastaje samo kroz Božje reči prenesene ustima propovednika. Reč vera ovde ne predstavlja verovanje, nego doživljaj primanja vere. Takva vera koja se doživi proizvodi poslušnost Bogu i Njegovim načelima Jevanđelja. Mi govorimo tada o poslušnosti kroz veru ili poslušnost verom. Poslušnost verom govori o tome da prvo ide vera a onda poslušnost, suprotono tome kako mnogi pogrešno pokušavaju da budu poslušni bez primanja vere.

4.Zaista tek jedan vrlo mali broj ljudi može da živi po čistoj savesti. Ogromna većina ne može imati takav život bez propovedanja Božje reči. Iako je ta reč već poznata u srcu, njoj je teško biti poslušan u starom stanju. I oni koji bez slušanja Jevanđelja žive po savesti, obično prolaze velika stradanja da bi bili sačuvani čistima. Primer za to je ubogi Lazar iz Isusove priče. On je primao nevolje za života, da bi nakon smrti mogao biti nagrađen. Ove nevolje su nepotrebne, jer je Božji narod dobio dovoljno hleba koji može da podeli duhovno gladnima.

5.Problem se javlja u tome da taj narod često hleb zadržava za sebe i ne deli ga. Pavlovoj generaciji vernih to nije ni padalo na pamet. Oni su propovedali čitavom poznatom svetu neumoljivom revnošću ljubavi za Hrista i otkupljene duše.“Sve neznabošce” označava sve nacije. Ljudi često postavljaju pitanje: šta je sa hinduistima, budistima i ostalima kojima vest o Hristu nije poznata? Odgovornost za njihovo nepoznavanje očito ne leži na Bogu, nego na onima koji su propustili da odgovore svojoj najuzvišenijoj dužnosti.

⁶ Među kojima ste i vi pozvani Isusu Hristu,

1.Rim je i pored progonstava hrišćana imao jedan lep broj vernika. Svaki od njih je imao svoju istoriju koja je svedočila čudo Božjeg poziva i proviđenja, gde su se tačno mogle prepoznati okolnosti da je vernik to postao bez svog plana, delom Božjeg poziva“od utrobe majčine”. Ovaj poziv je toliko jak da ga nikakva sila zla ne može sprečiti.

2. Reč pozvani je osnova onoga kako je prva crkva označavala svoju Zajednicu, pozvanih. To su oni koji se odazivaju. Zašto se mi ne bi vratili na ovu definiciju verništva i crkve? Jer na nesreću svih vekova, crkva je postala obeležje za instituciju. Takođe je sve što nije deo institucije već dugo vremena takvom izvitopirenom naukom isključivano iz crkve, jer je crkva navodno organizacija.

3. Ovo je nebiblijska jeres! Ne može ljudska institucija da se izjednači sa Hristovim telom pozvanih vernika! Zar možemo crkvom nazivati one delove ljudskih organizacija koje nemaju veze sa Hristom!

4. Tako mi razlikujemo crkvu kao telo vernika koji su pozvani; od pojma crkve kao institucije. Prvo je božansko a drugo ljudsko, pa samim time ovo prvo mnogo važnije i pretežnije.

⁷ Svima koji su u Rimu, ljubaznima Bogu, i pozvanima svetima: blagodat vam i mir od Boga Oca našeg i Gospoda Isusa Hrista.

1.Ova poslanica nije samo jednoj crkvi nego svim vernicima u Rimu koji su bili pripadnici zajednica koje su se sastajale na različitim mestima u gradu.

2.Neki ovde vide dve grupe: Ljubazne Bogu – Jevreje vernike i pozvane svete – vernike iz paganskih naroda. Kako god, oboje se odnosi i na jedne i na druge i to tim redom: Bog nas prvo ljubi a onda postajemo sveti. Ne postajemo sveti da bi nas Bog ljubio, nego nas Njegova ljubav vodi ka tome da poželimo svetost. Ovaj stih takođe pokazuje da je učenje o svecima, čija se svetost ističe i deli drugima koji uzimaju njihovu zaštitu, potpuno pogrešna. Svi su pozvani na svetost, svaki vernik. To je iz razloga što nema svaki čovek svoju posebnu svetost, nego svi vernici uzimaju udela u jednoj svetosti. Nikada ne možeš primiti svetost nekog drugog čoveka.Božja svetost je tu da bi se delila. Ne postoji višak ljudske svetosti kao što ne postoji višak dana života koji bi mogao da daš nekom, koliko god da ti bio drag.

3.Otac i Gospod Hristos se stavljaju u istu ravan kao oni koji jedini mogu da daju blagodat i mir. Pavlov pozdrav sadrži više nego naši uobičajeni pozdravi i želje. U korenu naše reči pozdrav stoji zdravlje, mi često čujemo: najbitnije je da smo zdravi. A ovde se želi nešto mnogo više. Hristos nije onog nepokretnog čoveka pitao hoće li da ozdravi, nego hoće li da bude zdrav. Biti zdrav i doživeti ozdravljenje su dve različite stvari. Isceljenje tela bez doživljaja prelaska u stanje mira i ljubavi Božje nije potpuno ozdravljenje.