16 Jer se ne stidim jevanđelja Hristovog; jer je sila Božija na spasenje svakome koji veruje, a najpre Jevrejinu i Grku.
1.Jaka i svečana izjava. Ne samo da govorimo o sili Jevanđelja, nego još preciznije: Jevanđelje je sila! Ako bi izvadili silu iz Jevanđelja, ne bi više ništa ostalo. Svako teorijsko iznošenje vesti o Hristu lišeno sile, nije propovedanje Jevanđelja. Zato nisu u pravu oni koji smatraju da je delo propovedanja završeno svuda gde se makar čulo za Hristovo ime. U slikovitom opisu napretka Jevanđelja po celom svetu je napisano da ono obasjava celu zemlju (Otk.18,1). Nakon toga se vest objavljuje jakim glasom (st.2). To ne može da se odnosi na neubedljivo iznošenje.
2. Sila Božja je ista ona sila koja je sazdala nebo i zemlju i sve što je na njima. Međutim, naše oči su često zaslepljene da vide tu silu i prepoznaju njen izvor. Iz tog razloga je Bog dozvolio da se razviju i druge sile: sila greha, moći, novca, političke sile itd. U proročkim knjigama je zapisano da se političkoj sili poslednjeg vremena dade određeno vreme i oblast delovanja. Zveri iz Otkrivenja i Danila je dato da joj narastu mnoge glave na kojima nosi mnoge krune.To je sve iz razloga da bi se, ako već nikako drugačije, Božija sila mogla spoznati upoređivanjem. Ukoliko je veća sila greha, umnožava se i Božja sila milosti, tako da svako iskreno srce može da prepozna razliku i nemerljivu prednost najveće sile u svemiru. Ljudi vide da u toku istorije i kretanju društva postoji nešto iza svega toga što je mnogo moćnije. Ono što pobeđuje je više vredno poverenja. A Bog je nadvladao zver i krunisao svoj narod pobedom kroz veru.
3.To je sila na spasenje. Jer postoje i druge sile koje pomažu ljudima i olakšavaju im život. Obrazovanje, nauka, zakoni, regulative, socijalne ustanove itd. Ljudi sazrevaju tokom godina i menjaju se. Postoje primeri mnogih koji su snagom volje ostavili loše puteve. Međutim, ne poznajemo ni jednog koji je na taj način spašen. Ovo spašen znači potpuno izbavljen od greha, smrti, sotone, propadanja. A sve za koje znamo da su od ovoga izbavljeni, to su kroz Jevanđelje.
4. Svakom verujućem je to sila Božja za spasenje. Ne zavisi od jačine vere, važnosti službe ili bilo kakvih drugih spoljašnjih okolnosti osim vere. Pitanja vere nisu kakva je i kolika je, nego ima li je uopšte ili nema. Kada nemaš sigurnost spasenja, pouzdanje u Reč Gospodnju, onda izlazi pred Boga kao onaj koji nema. Kao pravi siromah duhom izlazi pred Boga u molitvi, ne kao onaj koji ima nešto, pa treba da se poboljša, nego kao onaj koji nema ništa.
5.Najpre Jevrejinu, a zatim i Grku, pokazuje redosled objavljivanja Jevanđelja koji se često pominje u ovoj poslanici. Jevanđelju, koje je sila, je bilo potrebno dvadesetak godina da ispuni kompletnu Palestinu i helenističke oblasti. Sigurno je da važi i suprotno, da Jevanđelju koje nije sila, nije dovoljno ni sto godina da dostigne sve dostupne krajeve sveta.
6.Očito da tu više nije bilo posla za Pavla i on se okreće Rimljanima. Prvo Jevrejinu, pa Grku a onda i vama Rimljanima, dešavaće se iste stvari kroz isto Jevanđelje. Šta možemo očekivati u naše vreme? Očito je da će se vest propovedati prvo onima koji su u poziciji kao Jevreji tada. Vernici će biti prvo ispitani silom Jevanđelja, a nakon toga će doći do prodora napolje.
7. Ali zašto je naglasio da se ne stidi Jevanđelja? Istina je da je nosiocima Jevanđelja bilo neprijatno stalno trpiti progonstva od strane sujeverne mase, ismevanje i ignoranciju. Za svakog koji proučava novozavetne poslanice bi bilo od koristi da pročita neku dobru istoriju Rima u vreme careva Tiberija, Kaligule, Klaudija i Nerona. Dobro bi bilo doživeti atmosferu milionskog i do neslućenih granica pokvarenog grada, obespravljenih narodnih masa. I u tom gradu prezrenu jevrejsku zajednicu koja se kroz stotine godina sramote i izolacije tek donekle etablirala, najviše zahvaljujući moralnoj čistoti načina života koji je Bog dao preko Mojsija, koji je počeo da se dopada narodu umornom od sveopšteg bezakonja. Trebalo bi poslušati prezir dvorskog filozofa Seneke u rečima da je jevrejska vera i subotni odmor besmislica. I sada od tih Jevreja još više prezrenu novu hrišćansku veru, veru koja po opštem mišljenju "može da obrati samo robove, žene i decu", koja nema ništa da ponudi višim i obrazovanijim slojevima društva.
8. Očito da je teži napad na Jevanđelje dolazio sa leđa, gde ga je tada bilo teško očekivati.Da li su zaboravili Isusove reči da se raduju kada govore na njih rđave reči, jer su tako činili i prorocima pre njih? Posebno u Judeji je počela da se javlja želja kod nekih, da se učenje prilagodi zahtevima okoline. Pavle je najteži i najbolniji otpor imao u samoj Crkvi, gde se već u ovo vreme vodila prava kampanja protiv njega, ali ne njega, nego protiv vesti koju je propovedao. Osnova napada je bila u tome da se obori istina o spasenju samo kroz veru, i da se krene sa delima koja su prihvatljiva judaističkom shvatanju pravednosti.Ovo je uzelo toliko maha da su mu podlegli čak najuži krugovi autoriteta Crkve . To je i dovelo do Pavlovog hapšenja u Jerusalimu, dok je izvršavao obrede koji mu samom ništa više nisu značili, nagovoren od starešinstva Crkve u Jerusalimu.
9. Pavle nije poslušao upozorenja koja su ga pratila celim putem do Jerusalima jer je doneo čvrstu odluku da još nešto pokuša da učini za svoj narod. Ta pogrešna odluka je dovela do toga da ga je sila Gospodnja napustila i nije mogao da se odupre iskušenju. U jednom trenutku se i sam postidio Jevanđelja, pokušavajući da se dopadne onima koje je toliko cenio. On je grešku brzo osetio. Bolje je bilo da je odmah pošao za Rim kao slobodan čovek sa mnogo većim delokrugom rada. Ovako je došlo do višegodišnjeg odlaganja. Gospod ga je brzo ponovo primio i poslao utešnu poruku u tamnicu, da se ne boji, jer se pronašao način da ipak ode u Rim kao zatvrorenik.
Ovo je zapisano da mi ne bi činili slične greške. Odricanje Hrista van crkve ćutanjem ili prilagođavanjem Jevanđelja je isto ono kao i odricanje unutar crkve. Isto Jevanđelje za one napolju je u prvom redu za one unutra.
10. Očito da može da se postavi ovakav duhovni zakon: Ukoliko se stidiš Jevanđelja untura, a objavljuješ napolje, onda ti ne znaš Jevanđelje! Pravo Jevanđelje je jače od starog čoveka. Ili je jače ili ga nema. Nema ga tamo gde: 1) se ne objavljuje 2) gde se pogrešno objavljuje. U oba ova slučaja, su svi oslobođeni krivice Jevanđelju ako ga nisu znali ili pogrešno naučeni. Sva krivica pada na one koji su bili zaduženi za čistotu i vernost poruci radosne vesti. Upravo zato možemo govoriti o teretu, odgovornosti Jevanđelja koja je nesrazmerna bilo kom drugom poslu na ovom i onom svetu.
11. Ko ne veruje da je tako neka prepozna ovde presudnost i prvenstvo Jevanđelja. Ne postoj druga centralna tačka ljuskog duha, niti poruka slične važnosti. Ne postoji važniji posao od Jevanđeliste.
17 Jer se u Njemu javlja pravda Božija iz vere u veru, kao što je napisano: Pravednik će od vere živ biti.
1.Iz prethodnog stiha treba preneti reč spasenje. Dakle spasenje je povezano sa pravdom koja se otkriva u Jevanđelju. Možda bi se očekivalo da je ovde umesto pravda stoji milost. Veći je broj onih koji spasenje povezuju sa milošću nego sa pravdom. Propovedanje spasenja po milosti je jako bitno. Međutim šta je sa spasenjem po pravdi?
Upravo ovde stojimo na mestu koje je Luter prozvao:"Moja vrata od raja". On se obratio preko ovog stiha, a preko njegovih spisa kasnije celi narodi. Kao revan istražitelj, nije hteo da pređe preko ovog stiha dok ga ne razume. I nakon zaista teških duševnih borbi, ne razumevajući vezu spasenja i pravednosti, naizad je razumeo: Njegova greška je bila u tome što je pravednost u ovom stihu gledao samo kao jednu vrstu pravednosti. Otkrio je da postoji druga vrsta pravednosti. Kroz svoja kasnija istraživanja prvu pravednost je označio kao aktivnu pravednost, dobra dela ili pravednost zakona.
Druga pravednost je ona o kojoj se ovde radi, čije je razumevanje otvorilo vrata protestantskoj reformaciji. Tu pravednost je nazvao pasivna pravednost, pravednost Jevanđelja, pravednost kroz veru ili uračunata pravda. To je pravednost koja je osnova opravdanja. Ova novootkrivena pravednost je brzo zauzela prvo mesto jer je to ništa drugo nego Hristova pravda i mora biti dominantna.
Dakle ovaj stih bi trebalo razumeti kao: Jevanđelje otkriva istinu Božjeg opravdanja. Ona pravednost koju je Luter ovde sve vreme video je druga pravednost, koja ne može da se od ove prve odvoji jer je isto Hristova pravednost, ali je pravednost koja je osnova posvećenja.
Ovo prepoznavanje posvećenja i opravdanja je uistinu temelj najvećeg reformnog pokreta u istoriji. Umesto da je vernik zabavljen sobom u ispunjavanju merila Božjeg zakona, umesto da je usmeren da krene od svoje potrebe za Bogom i svoje grešnosti, on se usmerava na Hrista i Njegovo delo koje je osnova njegovog prihvatanja od Boga. Naša vera nije ona koja kaže: "Svako treba da počne prvo od sebe" nego važi ovo: "Hristos je naša pravda, mi smo pravedni po Njemu i po Njegovom delu opravdanja".
2. Iako je Hristova pravednost jedna pravednost, postoje njene dve strane. Korisno je prepoznati o kojoj se strani pravednosti govori. U ovom slučaju se u prvom redu radi o uračunatoj pravdi Isusa Hrista. To je vernikovo opravdanje u kome uzima dela verom. U samoj svojoj suštini to su Hristovih 33 godine, dakle Njegov sveti i čisti život na Zemlji. Ovo je pravednost o kojoj Pavle u Rimljanima poslanici tako često govori da se uzima da je to njena glavna tema. Carstvo Božje, koje se od vremena Jovana Krstitelja propoveda Jevanđeljem, postaje bliže nego bilo kada. U Jevanđelju se otkriva potpuno besplatno spasenje, kao delo isključivo Božje milosti koja uračunava Hristov sveti život onome ko poveruje.
3. Otkrivanje uračunate pravednosti kroz Jevanđelje je toliko jako novo svetlo, da je obasjalo sve stare istine na potpuno nov način. Tako je i data pravednost koja je osnova posvećenja, postala mnogo jasnija. Duša koja razume da je već pravedna okreće se ka jednom potpuno novom životu, u kome teži svetom životu, ne više da bi bila opravdana, nego da to opravdanje zadrži, da ga ne izgubi, da dalje može da uživa u njemu, radosti koju donosi pravednost i svetost. To je pravi život, oslobođen kako krivice, tako i religije postizanja duhovnih dostignuća, osim samo jednog - vere. Vernik se trudi samo za jednu stvar, a to je da postignutu veru održi. Zato je velika istina da samo opravdan verom živi. Živeće - znači ne pokušavaće da živi, biće blizu života, nego zaista živi. Ovaj se život razlikuje. Onaj ko se ponosi dokazuje da njegov duh nije u njemu pravi i da već leži u smrti, a opravdan verom živi. To je večni život, voda života koja je danas na raspolaganju, za koju ne treba da se čeka neko buduće vreme.
4. "Iz vere u veru" ima više značenja. Prvo to je jedna vera, dakle iz jedne vere u tu istu veru. Slično kao što Bog kaže Davidu u 1 Dn.17,5: ...nego sam išao od šatora do šatora i od naslona do naslona; gde se radi o jednom šatoru. Postoji samo jedna ispravna vera u okviru koje se odigrava duhovni život.
Drugo značenje ima veze sa istinom da je svakom data jedna određena urođena vera. To je od Boga data mogućnost da se spozna istina i primi Božje otkrivenje. To ima svaki čovek i na osnovu toga je svakom zdravom biću moguće da razume istinu kroz najjače Božje otkrivenje upućeno čovečanstvu - Jevanđelje. Iz te vere koja prepoznaje, postaje vera koja prima istinu pod uticajem Božje milosti.
Treće značenje je u tome da vernik raste u veri. On, koji je primio uračunatu pravednost verom, dalje živi ničim drugim nego opet verom koja sve više raste i prima sve više saznanja, posvećujući se datom pravdom. Data pravda je Božja milost Hristovog posredovanja za nas, božanskog vođstva u životu vere, pravednost Zakona koja se ispunjava u onima koji veruju. To su dela vere u kojima vernik ima učešća svojim trudom i predanjem. U veri čovek ne može da ostane na istom. Ili se vera ima i raste ili se nema.
5. Tako je prava biblijska vera povezana sa Božjom rečju ili otkrivenjem. Vera ne može da se proizvede ili da nastane bilo kakvim ljudskim naporom. Vera je delo Božje milosti, koja se na neobjašnjiv način javlja u srcu onih koji dođu u kontakt sa božanskim otkrivenjem kroz Jevanđelje. Istina je da ima ljudi koji imaju jaku prirodnu veru, a ima onih koji su neovisno od Jevanđelja imali duboka iskustva sa Bogom. Na ovom mestu se ne govori o njima.
Vera je pozitivan odgovor na Jevanđelje. Postoji i negativan odgovor na Jevanđelje. On se naziva nevera. Propovedanje Jevanđelja je test za srce. Nakon susretanja sa pravim Jevanđeljem čovek ne može da ostane isti. On je ili prihvatanjem u veri ili ignorisanjem u neveri.
6. Što se tiče onih koji su prihvatili, dakle vernicima, postoji stalno iskušenje da oni započeto ne nastave. Vernici koji započnu verom ali ne nastave u istoj veri, gube veru. Često se nakon gubljenja vere zadrže samo neki njeni spoljašnji oblici, kao što je moralan život ili ispovedanje. To se često pogrešno naziva verom. Verovatno se radi o najrasprostranjenijoj zabludi hrišćanstva. Pismo je po ovom pitanju jasno: Pravednikom se naziva čovek koji ima veru, živi u veri i nastavlja da živi u veri. Onaj koji je juče primio Jevanđelje, ali ga danas odbija, nema spasonosnu, jevanđeosku veru.
7. Biblijska vera nije samo ispovedanje, teorijsko poznavanje i iznošenje. Ona nije ni sama ta teorija Jevanđelja. Vera predstavlja područje. To pokazuju i prostorni predlozi koje Pavle koristi kada govori o veri: iz (vere), u (veru). Vera prestavlja sasvim drugačije postojanje, od ovog koje poznajemo van vere. Zato se koristi reč život, da bi se označila razlika sa postojanjem izvan vere koje je smrt ili preživljavanje.
8. Mi ovde takođe vidimo da pravednost ide zajedno sa verom. Međutim ne tim redom da prvo ide vera pa onda pravednost, nego prvo pravednost pa onda vera. Prvo otkrivenje pravednosti pa nastanak vere; prvo si pravednik pa onda vernik. Kako je onda sa grehom? O tome govore naredni stihovi.
