1.Propoved vernicima se nastavlja: skrenimo pogled sa greha nevernika, pogledajmo malo vas koji se nazivate vernicima! Od ovog stiha do 3,20 nalazi se osnova za bezuslovnu kapitulaciju vernika pred Bogom. Ovo je tako jaka reč protiv verskog formalizma da može da se meri samo sa rečima koje je Hristos uputio farisejima.
2. Odsek do 29. stiha je jedan od onih koje je propovednik Džons pročitao na sastanku u Mineapolisu 1888. godine, zajedno sa svojim kolegom Vagonerom. Oni su kao odgovor na napade učenja o pravednosti kroz veru, jednostavno izašli i pročitali nekoliko biblijskih stihova, naizmenično jedan pa drugi. Nakon toga su seli, bez i jedne reči komentara. Reč Božja je govorila sama za sebe i izazvala je vrlo jak utisak na prisutne.
3.Ova primena na današnje vernike mora da se potvrdi i podvuče u ovo vreme. Ona je neoboriva. Istine iz ovog dela Pavlovog pisma ne može više da se primeni samo na Jevreje. Ona mora da se primeni na sve koji se nazivaju vernicima.
4.Ko je vernik? Mnogi se nazivaju vernicima, međutim u najužem smislu vernicima može da se nazove samo ona grupa koja priznaje punovažnost Božjih zapovesti. Biblijski vernik nije onaj koji prihvata opravdanje verom, ali odbacuje autoritet Zakona.Potvrdu za to nalazimo u nastavku poslanice.
5. Ti se zoveš Jevrejinom, iako to nisi (Otk.3,9). Jevrejin nekada znači pripadnost naciji, a nekada pripadnost veri Izrailja. U ovom slučaju se radi o verskom značenju jevrejstva. Ljudi se vrlo rado nazivaju hrišćanima, međutim da li su oni to zaista, vidi se sa neba.
6.Oslanjanje na Zakon predstavlja oslanjanje na silu istine izvan nas. Nema snažnije i lekovitije nauke od Božjeg zakona. Ipak on čoveku koji želi da zadrži svoje staro stanje ne može pomoći na putu pravednosti, čak naprotiv, samo ga ometa. Jevrejski formalizam je od Zakona načinio predmet poštovanja, kojem se služi i odaje počast koja u stvari pripada Bogu kao ličnosti. Danas nije ništa drugačije. Mnogo onoga što se naziva religijom nije ništa drugo nego idolopoklonstvo zavijeno u religijsku formu. Smatra se da što je pakovanje lepše, bolje sakriva unutrašnjost.
7.U pravoj veri je suprotno. Ono što je vredno sakriveno je neuglednim oblikom. Hristos je i danas neugledan i neprivlačan, i pravo sleđenje Njega nepopularno. Veći ugled se stiče propovedanjem moralnih načela odvojeno od primanja Hristovog života. Međutim Zakon nije dat da se sledi i da se na njega oslanja. Zakon čak nije dat ni da se drži. Hristos je dat da se drži. I Hristos je dat da se sledi i da se na Njega oslanja. Zakon može da sledi i drži samo novi čovek, ali njega nikad nećete čuti da se oslanja na nešto što nije već deo njegovog bića.
8. Iako je pisano: Ko se hvali Gospodom da se hvali, ovde je hvaliti se Bogom predstavljeno kao nešto loše. Ovde se ne radi o hvali Bogom koju je pokrenuo Sveti Duh, nego o telesnoj hvali koju pokreću grešni motivi. Nisu li zastave nekih u osnovi fašističkih pokreta bile ispisane ovakvom hvalom: "S verom u Boga za kralja i otadžbinu" ili "Bog i Hrvati". Postoje crkveni natpisi u stilu: "Bog je sa nama." Neće li se ovakve i slične izjave uzeti kao greh pred Bogom ukoliko ih nisu pratila i dela u skladu sa Božjim karakterom? Vernik mora da je uvek na oprezu da njegova hvala Bogom uvek dolazi iz čistog ili pokajničkog srca.
1. Oni koji olako svojataju Boga nemaju ono što se naziva pozitivnom sumnjom u samog sebe. Njima deluje da su svi poticaji koji ih jako pokreću upravo Božja volja. Oni ne vole da proveravaju svoje ideje i verovanja. Njima je strano da traže savete od onih koji su iskusni i potvrđeni u veri. Vrlo im je teško da nekom drugom priznaju duhovni autoritet, čak i ako se nalaze u prisustvu osobe koja gori od vere, oni će se truditi da joj pronađu mane.
2.Tako da oni koji se u slučaju gde im zdravo rasuđivanje pomaže da nešto drugo prihvate i svoje staro odbace, toga brzo odriču, da bi se u drugom slučaju pozivali na to isto rasuđivanje kada drugima nameću nešto svoje.
3. Bog je učinio da se Njegovo biblijsko otkrivenje ne može nikada potpuno obuhvatiti jednom teologijom, koliko god ona napredna i temeljita bila. Uvek postoji još bolje. Tako se otkriva ko je zaista ponizan Božji sluga. Taj nikada neće insistirati na tome da je upravo njegov pogled jedini ispravan. Taj nikada neće zanemariti doprinos drugih Božjih ljudi. On nikada neće uplitati lična pitanja u razgovore o večnim istinama, neće se lično vređati i biti preterano nametljiv. Zar nije pisano da je sluga Božji poučljiv i da je spor na govor a brz za slušanje?
4.Zaista je jedan od najjačih dokaza da je neko pod opsenom ukoliko ne donosi odluke o svakom koraku savetujući se sa Bogom. Čak i kada se poziva na slovo Zakona, taj je u stvari pravi bezakonik. Zakonik slova je bezakonik Duha. Gospodnji Zakon je duhovan i ništa drugo nego Božja suština, sam Duh.
5.Da je činio po slovu Zakona, Josif bi dao Mariju da je kamenuju. Međutim Pismo kaže da pobožan budući namisli tajno otpustiti je. Dakle on se molio Bogu šta da učini, on je posupio po unutrašnjem svedočanstvu, slično kako bi učinio i dobar svetovan čovek. Tako je prošao probu neba i pokazao se dostojnim novog uputstva kroz san. Zato neobraćeni verniče, nemaš nikakvu sigurnosti u svom tumačenju i upotrebi Zakona!
19 I misliš da si vođ slepima, videlo onima koji su u mraku,
1.Ovo je rabinska primena Isaijinog proročanstva o Mesiji. Oni su išli tako daleko da su neka proročanstva za koja su znali da se odnose na dolazećeg spasitelja primenjivali na narod Izrael ili na sami sebe kao duhovne vođe tog naroda.
2.Ukoliko smatramo da mi danas nemamo sličnih problema, pogledajmo malo knjige na policama naših crkava i zajednica koje govore o poslednjim događajima. Pogledajmo udžbenike eshatologije. One su pune sličnih zabluda. Iako je jasno učenje o Hristovom Telu koje govori o Njegovom jedinstvu, nerazdeljivosti i božanskom nepogrešivom vođstvu, ipak se u poslednjim događajima vidi samo jedna crkva ili narod kao nosioc najvažnije uloge. Zar je Crkva od jednog naroda ili crkvene zajednice? Zato često harizmatski hrišćani ne mogu videti jevanđeoske kao deo Tela i obratno; ili pravoslavni protestante i obratno. Mnogi imaju mesijanska očekivanja od ljudskim greškama prožete institucije. Ovo je bogohulno.
3.Zaista, verski formalizam prerasta na kraju u hulu na Boga. Lažni vernik počinje pre ili kasnije da pripisuje sebi i svojoj instituciji ili svom narodu božanske osobine. Među ovom grupom nije retko sresti megalomane i opterećene kompleksom mesijanizma, nacionalističke i religijske isključivosti koje vodi i do psihičkih poremećaja.
4.Pravi Vođa slepima i Videlo u mraku je Isus Hristos i Njega treba da se uzdiže, ne dajući ni malo prostora ničemu što u nama pokušava da umanji ili zameni Njegovu slavu. Nikakva osoba, nacija ili crkva ne sme da zauzme Njegovo mesto.
1.Žalosno je posmatrati koliko vernika stalno žele samo da poučavaju i dele pouke. Od novoobraćenog vrlo brzo postaje učitelj. Hristos je dve decenije radio kao stolar pre svoje javne službe. Za ono što je velikim biblijskim prorocima trebalo godine, čini se da danas u lažnim religijskim sistemima obrazovanja može da se postigne za par semestara. Sticanje uravnoteženog karaktera sada zamenjuje neuravnoteženo knjiško znanje. Dobar sprititualizam se menja za loš intelekutualizam. Ko više zna, on je duhovniji. Ko ima diplomu može da poučava.
2.Pogledajmo kako deluje lažni religiozni sistem: Pojavi se jedna ideja u nečijoj glavi. Taj ide onda da traži potvrdu za tu ideju u Svetom Pismu. On je obavezno nalazi i ta ideja i verovanje mu se tako ojačana onda vraća nazad. Ponekada se ideja nametne u toku samog čitanja Pisma. Kao neko ko u ogledalu vidi ono što voli da vidi i odlazi dalje zadovoljan bez velikog zadržavanja i provere. Tako odlazi da uči druge, u osnovi svojim pogledima kao da su Božja volja. Ovo je neiskreno i nepošteno.
3.Osnova nestrpljenja je oholost. Vernik je ponizan i strpljiv. On čeka i proverava. Njegov život je napredovanje kroz preispitivanje u veri. On zna da je Bog moćan i pravedan i da postoji sigurno jedno jedino pravo tumačenje i objašnjenje Pisma. On to traži i to čeka. On to sigurno i dobija i poklanja se pred time. Ne usuđuje se da iznosi prebrzo. Ne usuđuje se da uči osim ako je zaista potpuno miran i siguran, sa ubeđenjem stečenim u dubini duše u veri. I čak tada je otvoren da sasluša i druge šta imaju o tom pitanju da kažu, otvoren za to da postoji još boljih ili jednako dobrih stavova.
1.Vidimo onoga koji je uvek u ulozi učitelja, a nikada učenika. Pavle nije bio takav. On je uvek iskreno govorio da mu je i samom potrebna uteha. On se savetovao sa drugima. A opet je sam sebi bio najveći učitelj, kao što je svako od nas pozvan da bude. Preterano oslanjanje na mišljenje i poglede drugih je pogubno. Čak i ako je svaki savet pravi, ti gubiš sposobnost koju Bog očekuje da upotrebiš. Od svoje greške je često veća korist nego od tuđe istine.
22 Propovedajući da se ne krade, kradeš; govoreći: Ne čini preljube, činiš preljubu: gadeći se na idole, kradeš svetinju;
1. Nema gore muke nego to da ne možeš da živiš po onome kako druge učiš. Ovakvom je najbolje da ućuti i posveti se sebi. Međutim kako to da učini ako je navikao da poučava i ne može bez toga da živi, ne primajući učiteljsku čast?
2.Prva reč propovedajući se u stvari odnosi na poučavanje. Reč govoreći se odnosi na propovedanje. Šta da radi čovek koji je propovednik i sveštenik po profesiji, a ne može da se izbavi od tih istih greha, protiv kojih govori?
3. Izgleda da je često problem upravo u sadržaju tih njegovih propovedi. On propovdeda moralnost i čini principe Zakona centrom svojih propovedi. Ono sa čime ima problema, otkrivaju njegova usta. Njegov suvišak srca je greh, tako da on sve više propoveda greh. Jer prekršeni zakon njemu otkriva samo greh a ne pravdu. Zato je njegova propoved Zakona, propoved greha.
4.Takav bi trebao da upozna i propoveda Hrista, ponizi se pred Njega i takakv kakav je oda samo Njemu hvalu. Ako čeka da postane pravedan, da bi počeo da propoveda Hrista, on verovatno nikad neće uspeti. Ali ako počne da se bavi Hristom i da ga veliča u grehu, počeće da se mu se dešava pravda. To mu je jedini izlaz. Ne da grehom pobeđuje greh, nego Hristom da pobeđuje greh.
5.Preljuba i nepošteno finansijsko poslovanje su jako česti pratioci verskih formalista i legalista. Ovi ljudi se u drugim knjigama Biblije nazivaju lažni proroci. Oni se mogu prepoznati po sklonosti ka preljubi i lakomstvu (videti 2Pet.2.). Oni u stvari nemaju ništa drugačije plodove života od idolopoklonika iz Rim.1 poglavlja.
1.Sve što vernik čini, čini Bogu. Ako je pravda onda je Bogu pravda, ako je prestup onda je Bogu prestup. Često ovakvi grešni vernici namerno pokušavaju da naprave neku razdaljinu između sebe i Boga, da ne bi to što u tajnosti čine uticalo na Boga. Tako su nastale mnoga pogrešna učenja, gde se razdvaja čovek i Bog. Kao da čovek ima neku oblast nezavisnog delovanja od Boga, gde Božjem ugledu ništa ne smeta šta vernik čini.
2.U stvarnosti je drugačije. Onaj koji nosi, čak i samo po imenu, Božje ime i izdaje se za vernika i priznaje Njegova načela, čini ogromnu štetu onima koji preko njega traže Božju sliku. Za druge ljude on predstavlja ono što oni na Bogu ne vide. Koliki su samo propali pogrešnim primerom vernika! Koliko smo se kao vernici ogrešili o Njegovo ime!
3.Licemerstvo je svakako najteži prestup koji može da se zamisli. Bolje je biti pijanica i prostitutka, nego vernik licemer. Pismo stavlja ovu grupu vernika u mesto najteže kazne u paklu ovoga života. Budi takav kakav jesi i moli se da te Bog promeni, ne pokušavajući da glumiš nešto što nisi!
4.Prestup je reč za namerno činjenje greha. To je prekršaj pored poznanja Zakona. Prestupa ne može da bude gde nema Zakona. Prestup je teži oblik greha od onoga koje čini čovek koji Zakon ne priznaje. Zato je zaista nerazumno da se takav još hvali tim istim Zakonom kojeg prestupa. Takav zaista izaziva sudbinu i igra se sa svojim spasenjem.
1.Radi se o proročanstvu iz Jez.36,20. Oni su bili brzi da na sebe primene pozitivna proročanstva, i to su načinili pogrešno, a propustili su da na sebe primene negativna proročanstva a koje je bilo ispravno.
2.Ako proročanstvo za ove dane kaže da će mnogi biti prevareni, onda ti je bolje da kao prevarenog gledaš sebe, pa čak i ako to nije istina. Bolje ti je da pogrešiš u onom što ti ne šteti, nego da budeš u pravu u onom što može da bude fatalno. Ne držati se svog prava je sigurnije, a put poniznosti i samoosude se neće izneveriti.
3.Svaki vernik bi sebe morao da gleda kao opasnost za nevernike. On može za celu večnost da nekog zavede svojim lošim primerom čak i ako se kasnije sam vrati na dobar put kojeg poznaje. Šta da radi onaj koji taj put nikada nije imao prilike da upozna i koji je u duši raskrstio sa svakom religijom ne dajući joj šansu, upravo zbog lošeg uticaja nekog vernika?
4. Dobro je uvek sagledati celu sliku. Onaj koji žuri da osudi nevernike ne vidi da je on sam kao vernik kriv za njihovo neverje. A sa druge strane onaj koji je zaista pravi i iskreni vernik, žuri se da opravda svet time što mu mi kao vernici nismo dali šansu. Slično kao Učitelj Hristos, on sam nosi grehe onih koji žive u neznanju i bezakonju.
25 Obrezanje pomaže ako zakon držiš; ako li si prestupnik zakona, obrezanje je tvoje neobrezanje postalo.
1.Kao primer se navodi goruće pitanje apostolske crkve, pitanje obrezanja. Pavle to prikazuje u vrlo jasnom svetlu. Zar će te poštovanje jednog vidljivog propisa spasti od kazne za prekršaj drugih? Koliko je prevarno uzdanje u poštovanje religijskih obreda, nasuprot toliko jasnih zahteva Božjeg moralnog Zakona.
2.Ukoliko držiš Zakon, onda ti je obrezanje bila neka vrsta nadogradnje, veselog čina pripadnosti Božjem narodu. Možeš se radovati religijskom obredu, ako ti je religija u srcu. Međutim ako to nije slučaj, onda ti je gore nego da nisi ništa preduzimao. Ne bi smelo da se krsti zaista niko ko nije svoju religiju doveo na takav nivo, da ga savest za ništa ne osuđuje.
26 Ako, dakle, neobrezanje pravdu zakona drži, zašto se ne bi njegovo neobrezanje za obrezanje uzelo?
1.Koliko je samo besmisleno i ružno kada vernici govore loše o nevernicima koji su bolji ljudi od njih!
2.Ovde se direktno radi o onima koji su primili Hrista i veru na način drugačiji nego što smo to mi. Ne mora svi da idu upravo našim putem i da u svemu merimo druge po sebi. Ti ne možeš da se namećeš kao merilo za druge. Oko nas se nalaze ljudi drugačijih životnih puteva i okolnosti. Ljubav bi trebalo da traži istu tu ljubav u drugima, da je prepoznaje i odaje čast kao nečem božanskom.
3.Ovde se radi o neobrezanju tela i o obrezanju srca, tj. ljubavi. Ta ljubav je božanski dar u njemu. Zar može neko ko poštuje Boga da ne poštuje ono što je od Boga u drugima? Čovek koji ima ljubavi njega se ne sme osuđivati i posmatrati kao nešto niže vredno. Naprotiv, taj koji ima ljubavi, neka bude učitelj, a mi svi ćemo sesti da slušamo. Neka kršteni koji nemaju ljubavi slušaju nekrštene koji je imaju.
4.Ne radi se o tome ko je šta. Dokle ćemo se upoređivati i svađati? Dokle ćemo se deliti po raznim osnovama? Radi se o tome kome je šta u srcu i ko je kakav čovek. Radi se o tome da je bilo kakva podela mrska Bogu, jer je On ceo svet ujedinio tako što je jedan čovek, Isus Hristos umro za sve ljude bez razlike i na taj način sve obrezao, očistio od greha (Kol.2,11).
5.Zapazimo da ovde piše da oni drže pravdu zakona. Ne piše da drže samo Zakon, nego drže pravdu Zakona, tj. ono što mi nazivamo data pravda. Dakle data pravda, kojom oni koji veruju postaju sve svetiji, je dar celom svetu. Svi to imaju, a neki drže. Držati pravdu Zakona znači slediti pravi put, put pravednosti i čistote.
6.U pravilniku Crkve stoji da je članstvo Crkve na duhovnoj osnovi. To znači da ima onih koji su na papiru vernici, a ne u duhu i da ima onih koji nisu na papiru ali u duhu. I mnogi od onih koji su to u duhu, nisu čak ni svesni šta su i čemu pripadaju. Oni će u Sudnji dan stajati pred Hristom i pitati ga: "Kada smo ti pomogli? Kada smo te nahranili i napojili?" Oni čine dobra dela nesvesno i bez motivacije nagrade, što je nivo koji vernici vrlo retko dostižu.
27 I onaj koji je od roda neobrezan i izvršuje zakon, osudiće tebe koji si sa slovima i obrezanjem prestupnik zakona.
1.Zakon je svakako duhovne prirode. On je "izraz Božjih misli". To što Bog misli upisano je u Zakonu. Oni koji su jedne misli sa Njim, koji se ne suprostavljaju delovanju Njegovog Duha, misle kao što je Zakon. Njima nije nikakav problem da izvršavaju ono što je deo njih.
2.Ali se kao Zakon smatra i slovo zakona. To slovo, koliko god da je sveto i koliko god da je lekovito, ništa ne pomaže onom koji ima nečistu savest. "Prestupljeni zakon ne može opravdati prestupnika"(BC 1110). Umesto da se uplaši Zakona koji mu je postao tek slovo, poneko se čak nada da će mu pomoći. Isto tako mu neće pomoći ni upis u knjige vernika, jer je postao nepunovažan.
3.To da će ovi prvi osuditi druge se odnosi na jedan poseban sud. U ovom životu ne postoji savršeno ispoljavanje pravde. Granice dobra i zla nisu uvek tako dobro vidljive. Oni iz crkve često su zli, kao što su oni van često dobri. Ti zli kao da zauzimaju mesta koja bi trebalo dobri da popune. Dolazi dan suda kada će po rečima Isusa dobri zauzeti sudijske stolice i učestvovati u suđenju zlima. Upravo su oni za taj posao najbolje opunomoćeni, jer dokazuju da je bilo moguće živeti ispravnim životom.
1.Postoji vrlo malo izjava u Novom zavetu koje se pojavljuju tako često. To nije slučajno, jer ono što je važno mora često ponavljati. Dakle jevrejstvo, kao danas hrišćanstvo, je po definiciji unutrašnji kvalitet srca. To je unutrašnja religija.
2.Verujemo da nam ovaj tekst daje slobodu da ga kao princip primenimo na sve ostale spoljašnje religije. Ukoliko to učinimo, postaje suvišna bilo kakva rasprava ili dijalog između religija na osnovu spoljašnjih znakova. Oni koji imaju unutrašnje kvalitete će razumeti da su sami između sebe na jednoj istoj osnovi.
3.Ukoliko ono nije obrezanje koje je spolja, onda je to svakako ono iznutra koje je dar čovečanstvu kroz Isusa Hrista. U vreme Isusa Navina je cela generacija Jevreja obrezana u jednom danu. Ostaci obrezanja su pokopani na jednom brdu, Gilgal. To je u stvari slika za duhovnu stvarnost obrezanja celog čovečanstva u Hristu na brdu koje se slično zove-Golgota.
29 Nego je ono Jevrejin koji je iznutra i obrezanje srca duhom a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.
1.Duh Sveti prenosi obrezanje sa Golgote u svaki sekund svakog ljudskog bića koje je ikada živelo i živi na Zemlji. Zato ljudi vrlo brzo mogu da se oporave, dobiju novu snagu, novi početak, novu sreću, novo oproštenje nakon bilo kakvog ružnog događaja. Oni ne moraju da nose ono što je za njih već proneto.
2 . Ali eto, neki koji znaju za oproštenje, se oslanjaju na njega i čine dalje zlo koje je oprošteno; a neki koji ne znaju, ne oslanjaju se na ništa nego se boje zla koje, po njima, nije oprošteno. I tako prvi gube ono što već imaju, a drugi zadobijaju ono što i ne traže.
3.Iako je ovde jedna velika, svetska, nevidljiva unutrašnja vera, nada i ljubav, nazvana jevrejstvom; ona je i više nego to. Ona povezuje u jednu veliku duhovnu zajednicu sve dobre duše na ovom svetu. One ne treba da budu zbunjene što nema pohvale od ljudi za to što oni jesu. Oni imaju nešto drugo.
4.Svaki put kada vidimo neko dobro delo, čujmo istinitu pohvalu od Boga. Čaša hladne vode putniku: "Dobro je Moje obrezanje!"; komad hleba nevoljniku:"Dobro je Moje obrezanje!"; zadnji dinar iz džepa siromašnome: "Dobro je Moje obrezanje!"
Dobro je Tvoje obrezanje srca Bože!
Dobro je Tvoje obrezanje srca Bože!
