1 Ili ne znate, braćo (jer govorim onima koji znaju zakon), da zakon vlada nad čovekom dokle je živ?
1.U sedmom poglavlju se nastavlja poređenje starog i novog statusa. U prethodnom poglavlju je bilo govora o tome kako se posmatra greh iz novog rođenja, a u ovom je reč o tome kako posmatramo Zakon.
2.Obzirom da se Zakon propovedao po svim gradovima od starih vremena (Dela15,21), nije vladalo neznanje u odnosu na njegove zahteve. Iako neki smatraju da se ovde radi o Jevrejima- hrišćanima, kojima Pavle upućuje ove reči kao onima koji znaju za Zakon po vaspitanju, takvo tumačenje ovih reči ne može da se održi. Nije moguće da se tamo nalazio neko ko ne poznaje Zakon, osim sasvim mladih u veri, koji do tada nisu imali direktnog kontakta sa jevrejskom religijom.
3.Sam ovaj poziv govori da je poznavanje Zakona vrlo bitno. Iako se u nauci o pravednosti kroz veru Zakon ne stavlja na prvo mesto, njegovo nepoznavanje bi učinilo njihov dalji verski život nemogućim. Pavle se obraća iskusnijim vernicima čije poznavanje Zakona ni malo ne dovodi u pitanje.
4.Pavle otkriva princip po kome je Zakon doživotni pratilac čoveka. Mi živimo u moralno uređenom univerzumu, gde ništa nije prepušteno slučaju i niko nije oslobođen lične odgovornosti.
2 Jer je udata žena privezana zakonom za muža dokle god on živi; a ako li muž njen umre, razreši se od zakona muževljeg. 3 Zato, dakle, dok joj je muž živ biva preljubočinica ako pođe za drugog muža; a ako joj umre muž prosta je od zakona da ne bude preljubočinica ako pođe za drugog.
1.Iz gore iznesenog pravila proizilazi poređenje Zakona sa našim bračnim drugom. U toj slici smo mi žena, a Zakon muž. Ovo je sasvim prikladno poređenje. Na osnovu bračnog zakona je ta žena preljubočinica ukoliko prekrši bračni zavet, jer krivica nikako ne može da leži na njenom ispravnom i poštenom mužu.
2.I šta sada da radi žena koja ima želju da ima drugog muža, a da ostane ispravna? Neki vide rešenje u tome da „ubiju Zakon“, tog prvog muža, tj. da ga proglase ukinutim, nevažećim.
4 Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu.
1.Gospodnje rešenje je drugačije. Žena umire, da bi mogla u novom životu da postane žena drugog. U izuzetno važnim istinama iznesenim u šestom poglavlju smo naučili da smo umrli sa Hristom na krstu. Ta smrt je tamo imala značenje umiranja grehu. Ovde je to nazvano smrću Zakonu.
2.Kada se govori o pomirenju, ono se uvek ostvaruje posredstvom Hristovog tela. Gotovo nigde se ne govori o Njegovoj duši. To je zato što je naše telo, grešna priroda, mesto gde se rađa i odvija greh. Hristovo telo, Njegova priroda je bila bezgrešna. Smrt samo naše grešne prirode bi bila smrt nečeg potpuno bezvrednog, ni izbliza dovoljna za otkupljenje. Smrt nečeg bezvrednog nije skupa. Međutim, Hristos je pre krsta uzeo nas u Sebe. Mi smo postali jedno telo sa Njim. Smrt našeg zajedničkog tela, zajedničke prirode, promenjene Njegovom svetom komponentom je bila zaista skupa, onoliko koliko je vredan On.
3.Sjedinjenje Hrista sa čovečanstvom pre Njegove smrti nije moglo doneti ploda, jer nije bilo bilo de jura, legalno, već samo de facto, u stvarnosti. Tek nakon smrti i vaskrsenja je ovaj novi duhovni brak postao legalan. To da je donošenje ploda izraženo u prvom licu, znači da smo svi zajedno sa Pavlom povezani bračnom zajednicom sa Hristom. Kao što je u umnožavanju ljubavi ispunjen određeni smisao braka, tako naša zajednica sa Hristom ne može da prođe besplodna.
5 Jer kad bejasmo u telu, behu slasti grehovne, koje zakon rađahu u udima našim da se smrti plod donosi.
1.Ovde nas ponovo vraća u prošlost da sagledamo situaciju u prvom braku. Potrebno je da zapazimo jedno pravilo. Kada kažemo prošlo ili staro, to se ne odnosi na vreme kako ga mi računamo jedinicama vremena. To se odnosi na vreme u odnosu na krst, koji je van vremena. Dakle onaj koji živi u Hristu, u bilo kojem vremenu, ima vladavinu novog, gde mu je ono staro prošlost. Ukoliko bi takav ponovo počeo da živi po telu, ta prošlost se vraća sa svim svojim zakonitostima. Pavle ima pravo da govori uopšteno za sve kao da su u novom stanju. U prvom redu on to može jer govori o statusu čovečanstva neovisno o trenutnom stanju svakog pojedinca. I kao drugo, on može da govori tako, jer koliko je njemu poznato, među Rimljanima nema onih koji su ponovo pali u greh.
2.Tu nam se otkriva beznadežnost stare pozicije i nemogućnost njenog održanja. Kada je čovek u starom stanju, kada je čovečanstvo bilo kompletno staro, Zakon kao stalni pratilac, smetao je staroj prirodi, razotkrivajući je i iznoseći na videlo njenu prljavštinu. Zato je Luter pisao da Zakon ne pomaže čoveku na njegovom putu ka pravednosti, nego mu čak smeta. Tu se naravno misli na čovečanstvo u njegovom grešnom stanju.
3.Grehovne strasti su opisani rečju koja doslovno znači patnja. Zakon muči tu staru prirodu. Naš prevod ovde nije dovoljno jasan, deluje kao da slasti rađaju zakon u udima, dok je u stvarnosti suprotno. Zakon ne donosi nikakve nove strasti, nego ih svojom silom koju poseduje, osuđuje i pritišće.
4.U novom braku Hristos i mi donosimo plodove ljubavi Bogu. U ovom starom Zakon i mi donosimo samo zla dela – plodove smrti. Stari čovek ne može da stvori ništa pozitivno samo na osnovu Zakona.
6 A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.
1.Ovo “sad” se posmatra u odnosu na krst kao prvo i u odnosu na obraćenje kao drugo. Ako čak i nema obraćenja, ono prvo ostaje. Ako je obraćenje stvarnost, to ne ukida prvenstvo krstovo. Tako će istinski novorođen čovek, kao početak svog novog života pre uzeti krst, nego trenutak u kome je on doživeo promenu.
2.Pošto Zakon nikako nije mogao biti ukinut, a njegovi zahtevi čak ni malo promenjeni, moralo je doći do promene naše suštine. U novom stanju su odnosi promenjeni, tako da možemo da služimo Bogu. Opterećen prokletstvom, stari čovek nije mogao da služi. Opterećeno srce ne može da voli. Rasterećen, naprotiv, može da se potrudi, motivisan svojom novom slobodom.
3.Obnovljenje Duha obuhvata više nego samo jednu oblast. Isto se odnosi na ono što mu je postavljeno nasuprot – starina slova. Jer ukoliko bi ove suprotnosti primenili onako kao što to mnogi čine, samo na jedno, onda nikada ne bi našli objašnjenje koje pokriva celu sliku.
4. Ukoliko bi smo rekli da je obnovljenje samo novi stil života u kome se rukovodimo Duhom, ne vodeći računa više o slovu Zakona, onda bi to bio antinominizam – protiv Zakona. Tako bi učili da je uloga Zakona završena ili onog trenutka na krstu, ili obraćenjem vernika.
5.Obnovljenje je mnogo više nego samo novi život. Ono obuhvata ne samo nas, nego i sve što ima veze sa nama. To je kao kada Jov objašnjava u 29.poglavlju, svoj prethodni život kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku. Dakle istina, on opis počinje od sebe, svog novog stanja. Međutim mi dalje vidimo da je oko njega sve promenjeno, sve okolnosti i reakcije njegove okoline su postale odraz tog njegovog stanja. Ne samo on, nego sve oko njega, sa čim je dolazio u dodir je takođe doživljavalo natprirodnu promenu. Na jednom mestu u Isaiji stoji da će drveće davati aplauz obnovljenim ljudima.
6.Stari čovek je bio telesan i posmatrao je sve telesno, pa čak i Zakon. Koristiti Zakon telesno, znači ići samo fizičkom linijom onog što je zapisano i ne razumevati dublju, duhovnu prirodu Zakona. Dakle reč staro nikako ne može da se odnosi na Zakon, nego na način posmatranja i funcionisanja starog čoveka. Stari čovek određuje staro okruženje i stare principe.
7. Ovaj stih treba staviti u red sa 3,27 i 8,2 gde se govori o dve strane jednog te istog Zakona. U novini, Zakon dobija takođe drugačije značenje. Nova priroda se naziva duhovnom, tako taj isti Zakon u očima obnovljenog postaje duhovan.
7 Šta ćemo dakle reći? Je li zakon greh? Bože sačuvaj! Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza: Ne zaželi.
1.To bi naime neko mogao pomisliti, jer Pavle Zakon tako često dovodi u vezu sa grehom. Daleko bilo (tako bi trebalo da stoji, umesto uzrečice u našem prevodu)! Zakon stoji na potpuno suprotnoj strani od greha. Greh kao nesvet se međusobno ne podnosi sa Zakonom koji je svet.
2.Osim kroz Zakon nema spoznaje greha (isto kao u 3,20). Šta je sa Svetim Duhom onda? Zar On nije taj koji će ukoriti za greh (Jov.16,9)? Radi se o dva različita osvedočenja u greh. Sveti Duh dopire do čoveka preko propovednika vere. Obzirom da propovednik objavljuje veru, greh se pojavljuje isključivo kao razotkrivanje nevere. Zakon, sa druge strane otkriva ne greh kao neveru, koja je novo značenje greha. On otkriva usađeni, stari greh, kao ono što nas prati od rođenja.
3.Ono što nam je urođeno i normalno, ne izaziva našu posebnu pažnju. Greh je toliko deo nas da ga ne osetimo. Isto tako ne vidimo da zaslužuje posebnu osudu. Kao što nismo znali da postoji vazduh, dok nas neko nije poučio tome, tako je i sa Zakonom.
4.Posebnu težinu nosi to što se ovde citira deseta zapovesti jer se antinominizam posebno protivi Dekalogu. Ukoliko je Zakon isto što i Dekalog, tada je čak i najblaži oblik antinominizma nebiblijski. O tome govori i Jakovljeva poslanica, da je napad na samo jednu od zapovesti, napad na Zakon u celini. Kada kažemo napad, ne mislimo o nepoštovanju zapovesti iz slabosti, nego iz namere.
5.Deseta zapovest udara u samu srž naše stare prirode, naše žudnje. Međutim, kako bi to zapovest mogla? Pavle predstavlja Zakon kao nešto živo, što nam govori. To znači da je u trenutku kada govori više nego slovo. Očito da od ovog stiha, koji je početak govora u prvom licu, počinje opis novog delovanja Zakona, koji se razlikuje od onog starog – službe slovu.
6.Mnogo se diskutovalo o tome koga predstavlja čovek o kome Pavle ovde govori, u odseku od 7. stiha do kraja poglavlja. Neki su uporni u tvrđenju da se ovde radi o obraćenom čoveku, hrišćaninu koji ne može da bude poslušan zbog svoje grešnosti, zbog prvobitnog greha. Mnogi čak veruju da ovde Pavle govori o sebi u svom tadašnjem stanju. Ovoj zabludi se treba odlučno suprostaviti. Margaret Dejvis piše vrlo jasno: »Rimljanima 7. opisuje jednog telesnog čoveka, koga je Sveti Duh osvedočio, ali kome još uvek nedostaje novorođenje i Božja sila za poslušnost.« Dakle Pavle ne govori svom trenutnom iskustvu već iskustvu svakog čoveka koji je takoreći »upola obraćen«.
8 A greh uze početak kroz zapovest, i načini u meni svaku želju; jer je greh bez zakona mrtav.
1.Mi prepoznajemo tri različite uloge Zakona. Prva je u uređenju društva, socijalna. Druga je da nas dovodi do spoznaje greha, pedagoška i treća se naziva normativna, jer služi kao pravilo života opravdanog hrišćanina (Melanhton). Druga i treća uloga moraju da se prepoznaju i razluče, ali isto tako da se ne posmatraju previše odvojeno. Jer kako bi Zakon mogao uopšte mogao pedagoški da deluje ukoliko vernik prethodno nije došao u kontakt sa Božjom pravdom koja je iz vere? Isto tako, ne postoji čovek koji živi neprekidno samo u posvećenju, bez da doživi padove i novu spoznaju svog greha.
2.Iako u ovom stihu gledamo pre svega pedagošku ulogu Zakona, odmah nakon toga bi morali da ugledamo i normativnu. Iskustvo o kome Pavle ovde govori se ne odnosi samo na onoga ko se po prvi put susreće sa silom zapovesti, nego i na one kojima je poznata, ali je u procesu rasta ili nakon duhovnog pada doživljavaju iznova.
3.Reč prevedena kao »početak« znači iskoristiti priliku. Kako greh iskorištava priliku kroz zapovest? Radi se o onome što se naziva otvorenošću duha. Postoje trenuci u životu, kada se čovek otvori za nove utiske i saznanja. U ovom slučaju je opisan neko ko je došao u kontakt sa božanskim pisanim otkrivenjem iza kojeg stoji božanska ličnost i kroz to se otvorio. Iza greha takođe stoji ličnost, čija se inteligentna reakcija opisuje. Sile mraka uviđaju da osoba dolazi u kontakt sa istinom i kanalima stare prirode vrše odlučan uticaj u zlom smeru, da bi se ugušio uticaj istine. To je Isus opisao pričom o čoveku koji je ispraznio i očistio svoj stan od zlog duha. Taj prvi zao duh je ništa drugo nego neznanje. Taj duh se kasnije vraća sa sedam još gorih od sebe, koji predstavljaju duhovne grehe, sedam gadova pred Bogom iz Priče 6,16-19.
4.Otvorenost za istinu prati i otvorenost za greh. To je jedna otvorenost. Vrlo često su veliki ljudi vere skloni najtežim padovima, jer kroz velike istine primaju i velike spoznaje vlastite grešnosti. Oni su doživeli velike duhovne visine, ali izloženi i najtežim iskušenjima. Velika je verovatnoća da će onaj koji je bio vrlo prijemčiv za istinu, kada se odvoji od Boga u istoj meri biti prijemčiv i za zlo.
5.Greh koji je bez Zakona mrtav se odnosi na našu grešnost, a ne na prestup. Mi smo se toliko saživeli sa svojom starom prirodom čije je zlo postalo toliko duboki deo nas, da ga mi i ne osetimo kao nešto strano. Za duhovno mrtvog čoveka nije samo Bog mrtav, nego i greh. Ateizam koji kaže da nema Boga isto tako mora da tvrdi da nema grešnosti čoveka u njegovoj prirodi. Grešnost se u ateističkim i lažno- hrišćanskim teorijama pripisuje ne ljudskoj prirodi nego svesti ili drugim “površnijim” delovima ličnosti. Većina pentakostalnih učenja govore o jednom novorođenom duhu u nama, koji ne može da greši, tako da se greh u tom učenju preseljava u “telo” koje je neka vrsta pakovanja za taj duh. Kada grešimo, po njima, greši samo to naše spoljnje telo. Ovo je nebiblijsko učenje. Greh je u vezi sa svim delovima naše prirode, dakle i onim najdubljim.
6.Još jedan argument protiv antinominizma je to što se u ovom stihu “zapovest” i “Zakon” koriste sinonimno. Dakle Dekalog je ništa drugo nego Božji princip morala. On je određen da otkriva greh, ne da ga izaziva. U tome njegova je neophodnost i nezamenjivost. Jedno neposlušno dete ne čine neposlušnim nova pravila. Ona samo otkrivaju nove dubine njegove iskvarenosti.
9 A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovest, onda greh ožive,
1.Ovo, kao i ono što sledi u narednim stihovima je jedno od mesta za koje je apostol Petar sa pravom rekao da je teško razumeti. Zašto je Pavle u objašnjavanju koristio reči koje je vrlo lako pogrešno razumeti? U ono vreme u kojem antinomizam nije bio nikakav problem, bila je velika potreba za rečima koje će vernicima ukazati uzaludnost pokušaja da se greh pobedi Zakonom. Tako da ove reči koriste isključivo samo onima koji priznaju Zakon. Oni koji se na bilo koji način opiru učenju Biblije o važnosti zapovesti, kao i oni koji su primili nauku antinomizma, neće imati veliku korist od ovih reči, već samo štetu kroz posmatranje u pogrešnom svetlu.
2. Kako razumeti to da je on nekad živeo bez Zakona? To ne može da se odnosi na nepoznavanje, jer je on odrastao vaspitan kao vernik. Da li je moguće da bez Zakona živi čak i neko ko ga dobro poznaje i nikako ne odbacuje, već visoko ceni?
3.Kada govori o svom prošlom životu Pavle tada kaže: »po pravdi zakonskoj bih bez mane« (Fil.3,6), čak i pored toga što je progonio vernike i pristajao na njihovu smrt. O ovoj zakonskoj pravdi govori i Rim.10,5 da ko izvrši biće po tome živ. To znači da je mladi Pavle, kao i svi oni koji su vaspitani na sličan način kao on, nisu osećali nikakvo osuđenje. Oni su bili uvereni da stoje na pravoj strani i da ih Zakon nema za što osuditi.
4.Zato Pavle kaže: „Nekada življah ja...“ To je život starog ja, koji se kod nekih ogleda u očitom prestupu, ali ne kod svih. Kod nekih staro ja živi ispod besprekorne spoljašnjosti. Kad kažemo da staro živi mislimo na to da predstavlja vladajuću silu u čoveku, koji iako to ne pokazuje spolja, iznutra „kuva“ u strastima koje Pismo osuđuje.
5.Pozicija čoveka koji se smatra neosuđenim od strane Zakona, je tako teška, da on čak može i da mrzi, „diše pretnjom“, progoni i ubija, a da mu savest ipak ostane netaknuta. Takav je izgradio svoju sopstvenu pravdu i sam je sebi pripisao i nazvao zakonskom. On prilagođava Zakon sebi i upravo iz tog razloga Sveti Duh vrlo tačno ovde kaže kroz Pavla da je to život bez Zakona, jer je u takvoj religiji Zakon stavljen na stranu. Ovakva religija „građenja sopstvene pravde“ je u Pismu osuđena vrlo velikim prokletstvom, jer predstavlja opasnu obmanu i izdaju Boga. U njoj se čovek stavlja na mesto Boga i čini to što u stvari samo Bog može da učini. Jer Bog je taj koji je u Jevanđelju Zakon stavio na stranu, kad se bez Zakona javila pravda Božja (3,21). Božje „bez Zakona“ nije isto što i naše „bez Zakona“. Bog može da opravda krive nas, ali ti ne možeš sam da opravdaš krivog sebe!
Mi jesmo sami po sebi Zakon, ali samo u Hristu. Ti zato nikada ne možeš da meriš Zakon po sebi, jer ga time ukidaš, činiš nepotrebnim i to ne svojim grehom nego svojom svetošću.
6.Ovde vidimo da zapovest budi savest. I kroz probuđenu savest osoba postaje svesna da je greh živi princip u njoj. Dakle onaj koji je činio čak i najveća zla, nikada se neće otrezniti svojim zlom, nego je zapovest jedino sredstvo kojim prepoznaje svoj greh. Greh je bez zapovesti neprepoznatljiv, kao što se u mraku vidi samo kroz infracrveni dvogled. Pavle je od revnog učenika i besprekoronog sledbenika Zakona, postao ubica. Ali nije postao nešto što u suštini nije već i bio. On je to bio uvek, samo su okolnosti pokazale šta je on u svojoj staroj biti, kao što je i svaki od nas. I nakon što je pristao na smrt jednog od najboljih ljudi koji su hodali zemljom, on sebe nije mogao da vidi kao ubicu, jer je on bio živ, a Zakon mrtav, kroz njegovo dugogodišnje versko vaspitanje i tehnike gušenja savesti, koje je nasledio i razvio.
7.Upravo zato je Zakon neophodan i zapovest neprevaziđeno sredstvo. Pavle ne kaže da ga je u Njegov greh osvedočio Hristos, nego zapovest. Kada je Hristos došao u Njegov život, nakon toga je sebe video u pravom svetlu kroz zapovest. Dolazak Hrista je i dolazak zapovesti, jer je naša prava i sveta Zapovest sam Hristos. Hristos bez zapovesti nije pravi Hristos. Ukoliko greh nije živ u nama, onda ni Hristos ne bi morao da umre za živi greh. Ne bi morao da umre za nešto što je mrtvo. Upravo zato oživljavanje greha kroz zapovest, tj. oživljavanje naše savesti, uzdiže i objašnjava Hrista i Njegov krst.
8.Pošto je Zakon tako potreban ubicama, jer bez njega ne mogu da budu osvešćeni da su ubice, koliko je onda još više potreban onima koje nazivamo moralnim ljudima. Oni imaju još manje šanse da razumeju da su grešnici i da im je potreban Spasitelj!
10 A ja umreh, i nađe se da mi zapovest bi za smrt koja beše data za život.
1.Iz tog razloga se čak i sam sveti Zakon, koji je dat za to da bi se po njemu živelo istinski i u punini, naziva zakon smrti (8,2). Zbog neizbežne slabosti naše stare prirode, neizbežna je i smrt koju nam zakon objavljuje i posredno izaziva. Stari čovek mora da umre, pre ili kasnije. Ukoliko ne umre osvedočenjem greha, kada čovek shvata i vidi da ne samo da ima neke nego sve grehe, onda će da bude ubijen zajedno sa onim koji se do kraja poistovetio sa njim. Mi nismo samo stari čovek i to je radosna vest. On je savladan i ne mora da živi ni u čemu u čemu mu ti sam ne daješ život.
2.To što je zapovest data za život, samo pokazuje da je postojala i onda kada čovek nije pao u greh. Po zapovesti može da živi samo onaj koji nije u grehu. Pošto je data za život, dakle data je čoveku van greha.
3.Pošto je data čoveku van greha, to znači da je data i onome koji je u Hristu. Novo stvorenje potrebuje takođe zapovesti, kao pravac i put daljega života. Od jednog života postoji uvek još bolji život, u čemu je prava radost puta posvećenja.
4.Kada čovek u grehu dobija zapovest, jedino ispravno što može da učini je da dozvoli da ga ona ubije. Prekršena zapovest ne može pomoći da se čovek kroz nju oživi, nego samo da se umrtvi. Ova smrt u ovom stihu je nešto što velika većina hrišćanskih učenja vidi kao negativno, dok je to u stvari dobra smrt, smrt samima sebi ili osvedočenje u greh.
