1.Objašnjava se kako zapovesti kao deo Zakona izazivaju smrt. Otkrivamo da se to odnosi na čovekovo grešno stanje. Reč greh u ovom stihu, kao i u celom ovom odseku o odnosu greha i Zakona, predstavlja ne pojedinačni akt greha, nego grešnost čovekove prirode. Kao što je rečeno, ova grešnost nama nije poznata jer smo navikli na nju. Ona je skrivena i ne deluje tako grešno. Nju može da otkrije samo sila izvan nas. Zakon je otkrivač grešnosti iz dubine naših bića.
2.Pošto naš unutrašnji greh ne može da spreči da dođe do njegovog razotkrivanja putem zapovesti, pošto više ne može da ostane neprimećen, inkognito, on se koristi jednom drugom taktikom. Ovo što je prevedeno kao uzeti početak, u grčkom prepisu zvuči kao ono što se u našem govornom jeziku kaže iskoristiti priliku. Dakle greh koji je razotkriven, on to koristi kao šansu.
3.Mnogi su u ovom stihu videli nastajanje novih greha. Uopšte kada se čita celi odsek iz sedme glave, on deluje kao da čovek kojeg je Zakon osvedočio šta je dobro činiti, čini upravo suprotno, zbog svoje nemoći i rezignacije. Kako kada malo dete namerno čini upravo ono što mu se zabranjuje, tako i grešna duša odustaje od borbe sa svojom starom prirodom, jer ne vidi rešenje.
4.Ipak su ovakva tumačenja tek drugo ili treće značenje toga što ovde vidimo. Ne radi se samo o novom grešenju osobe koliko se radi o novom svetlu njenih starih dela koja su se činila dobrim. Pobožna i dobra duša pod silom zapovesti, sa kojom se u jednom trenutku suočava, odjenom shvata da su čak i njena dobra dela prožeta grešnošću. Ovo je u tolikoj meri bolno i teško iskustvo da se naziva smrću. Ne može drugačijom rečju da se opiše ta izgubljenost i očaj koju donosi osvedočenje u vlastiti greh.
5.U osmom stihu je opisano kako greh vara čoveka i kroz zapovest izaziva svaku vrstu požude u njemu. To se odnosilo na novu otvorenost čoveka za duhovne uticaje. Ovde se opisuje još jedna taktika sila tame. One ne mogu da računaju više na neznanje duše po pitanju njenih greha, tako da sada čak i pojačavaju tu spoznaju greha, da bi duša ostala samo na tome spoznanju. To je lažna savest čovečanstva, sotona i njegovi demoni koji nas pritišću osećajem krivice za naše grehe, da bi psihički popustili pod tim teretom. Oni varaju čovečanstvo da su ti gresi previše teški i da nema šanse da se izvuče iz njih. Dakle sotona ne kuša ljude samo kroz grehe, nego i kroz svetost. Ova njegova metoda je odvela mnoge ljude do tačke psihičke bolesti.
6.Naravno da ovakav uticaj, ta lažna svetost koja potiče od tame, nije ništa drugo nego prevara, jer iako se bazira na istini, ne predstavlja celu istinu. Istina je da je Bog problem greha rešio kroz Hrista.
12 Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.
1.Malo je tako jasnih stihova, za kojih bi bila skoro prava šteta bilo šta im dodati. Samo da ponovimo: Zakon i zapovesti se i ovde koriste sinonimno, što je poraz svih oblika antinominizma, učenja da zapovesti ne važe. Drugo: Zakonu se daju osobine samog Boga, što potvrđuje učenje o Zakonu kao odrazu božanskog karaktera i misli.
2.Međutim, šta ovde u suštini piše? Vrlo često ne vidimo vezu ovog stiha sa prehtodnim. Jer reč «Tako je» ukazuje na prethodni stih. Zakon je tako svet, pravedan i dobar, da ga čak i greh koristi kao neosporni autoritet! Čak i sile tame se koriste Zakonom da bi mučile ljudi kroz lažnu lošu savest.
3.Pa kako onda ljudi mogu da tvrde za Zakon nešto drugo? Ili kako oni koji su naizgled revnitelji za Zakon ne mogu da vide da je učenje o pravednosti kroz veru, još jača svetlost o Zakonu nego njihova lažna pobožnost?
13 Dobro li dakle bi meni smrt? Bože sačuvaj! Nego greh, da se pokaže greh dobrom čineći mi smrt, da bude greh odviše grešan zapovešću.
1.Kako može nešto dobro da donosi smrt? Kako Zakon koji je dobar donosi smrt koja je zla? To bi svakako bilo pogrešan sled razmišljanja. Mnogi danas idu tim putem da Zakonu daju negativne krakteristike zbog smrti koju izaziva. Ovde je pokazano da je taj sled misli bezbožan.
2.Ti ljudi koji tako uče zaboravljaju da ovu smrt ne izaziva Zakon direktno, nego to čini greh putem Zakona. Zli greh čini smrt dobrim Zakonom. Tako se pokazuje koliko je greh strašan. Nije čudo kada nas ubija zlo i nepravda, to nije u tolikoj meri tragično. Zlo mora da uzima svoj danak, jer živi putem nanošenja zla.
3. Međutim, da nas ubija čak i dobro, to je zaista previše. I to previše vidimo u ovom stihu. Greh je odviše grešan; naše biće je previše iskvareno. To je istina koju ovde saznajemo. To je dobra istina za nas jer se naše gađenje nad grehom najčešće zaustavlja samo na osudi greha drugih ili čuđenju kako je sotona mogao da padne sa takve visine i čini sve te ružne stvari.
14 Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh:
1.Divna su to bila vremena u kojima se moglo reći: «Znamo da je Zakon duhovan». To se tada nije trebalo dokazivati. Ljudi su bili u tolikoj meri produhovljeni da im je bilo jasno da je Zakon duhovan. Kada je Isus objašnjavao Samarjanki da njeno shvatanje bogosluženja nije potpuno, bilo je dovoljno da je podseti da je Bog duh i da iz tog razloga može da mu se služi ispravno samo u Duhu.
2.Duhovno se uvek smatra više nego telesno. Duhovno je uzvišenije, opsežnije i mudrije. Telesno je niže prirode, po samoj logici stvari. Duhovno je sasvim drugačije dimenzije i može da obuhvati to telesno, dok telesno nikada ne može da dostigne duhovno. To su dva sveta između kojih postoji granica. Zato su toliko nemudri oni koji Zakon prosuđuju pojmovima ovog telesnog postojanja. Oni iznose Zakon kao nešto što može da prođe, da bude ukinuto, privremeno i ograničeno. Čak se Zakon iznosi kao nešto nesavršeno.
3.Takvi katastrofalni pogledi na Zakon su oštetili duhovnost koja je priroda tog Zakona. Ali ne kao du su oštetili duhovnost Zakona, jer ona je objektivna i nedostižna, nego duhovnost ljudi koji su merili Zakon po sebi, umesto da su sebe merili po Zakonu. Jer nećeš razumeti telesnost dok nisi upoznao duhovnost.
4.Ovde počinje odsek koji opisuje našu staru prirodu. Slično kao u drugom i trećem poglavlju, ovde nailazimo na taj neprijatni deo istine o nama koji nijedan od nas iz iskustva ne može da pobije.
5.Prvo što saznajemo o nama je da je naša stara suština telesna. Zato se često i kaže za celu grešnu prirodu nas kao pojedinaca i celog čovečanstva jednostavno – telo. Ona je podvrgnuta nižim, grešnim pokretačkim silama. To nije ispočetka bilo tako. Mi nismo bili telesni ispočetka, mi smo postali telesni. Prodani smo pod greh, još kada nas ni fizički nije bilo, onog trenutka kada je Adam sagrešio. I sad kako mora da je jadna naša pozicija kada je čak i greh iznad nas!
Ako je naša nova priroda kroz Hrista, viša nego Božjih anđela na Nebu, naša stara je niža nego palih anđela i sotone, koji mogu da je kontrolišu jer je njihova, tj. oni imaju udela u njoj.
1.To da ne zna šta čini se odnosi na to da ne priznaje za činjenje. Prevod tog dela bi mogao da glasi: „Ja ne priznajem to što činim“ ili „Ja ne odobravam to što činim.“ To što čini on ne priznaje, ne odobrava i ne potvrđuje sam sebi. U našem jeziku je od dela suprotnost nedelo. Znači da je zlo nedelo, suprotnost delu.
2.Neki žele u ovom stihu da vide samog Pavla i to obraćenog Pavla. Ovo je njima jedan od najčešće citiranih delova Biblije, gde nalaze potvrdu za svoje slabosti. Jer ako je Pavle čak i nakon svog obraćenja bio u nemogućnosti da čini ono što je znao da je pravo, to onda ni od njih niko ne bi trebalo da traži. Na taj način se pokušava upravo ono protiv čega govori prvi deo stiha, naime da se nedela prihvaćaju kao neminovnost života. Međutim to je daleko od istine. Pavle da bi objasnio to što želi u ovom primeru koristi čoveka koji je doživeo obraćenje, ali mu nedostaje sila za potpunu poslušnost i pobedu. Mi bi to mogli nazvati obraćenim čovekom, gde vidimo da je on daleko od onih koji svoj greh tolerišu. Iako za neke vrlo stroge oči, se ovaj čovek ne razlikuje od ostalih grešnika, mi vidimo da između njega i onih koji su u svom starom ropstvu i grešnom stanju postoji suštinska razlika.
3.To nikada nije bio deo Božjeg plana, da čovek sam sebi oprašta ili otpušta grehe. To je Božji posao, da čoveku kome On hoće, ne uračunava grehe. On to čini upravo onima koji sami sebi grehe uračunavaju, time što ih ne priznaju za dela, što ih ne odobravaju i mrze.
4.Odakle u čoveku, koji je prodan pod greh, dakle potpuno grešan, ipak težnja ka dobru? On hoće da čini upravo ono što mu greh ne dozvoljava da čini. Time pokazuje šta je u njemu. Ovde se ne radi o tome da on greh neutralno postupa. On se stavlja na suprotnu stranu od čak i onda kada ga sam čini. Mržnja na zlo je odlika isključivo obraćenih ljudi.
5. Zato mi verujemo da postoje dva pogrešna pogleda na obraćenje. Jedan je da su obraćeni ljudi samo oni koji ne čine nikakve grehe. Drugi je taj da su obraćeni ljudi i oni koji grehe opravdavaju, kod sebe i drugih, koliko god ih malo na oči činili. Ima ljudi koji imaju mnogo greha ali ih mrze, jer su obraćeni. Nasuprot tome ima ljudi koji ne čine puno naizgled teških greha, ali ih opravdavaju, te ih Pismo svrstava u bezbožnike i nepravednike.
1.Otpor grehu je u novoobraćenom čoveku ne samo kroz osećanja, nego i kroz volju. Jeste, greh ga je savladao, ali ga nije oborio. U ovom je jedan predobar i uzvišen savet čoveku koga ima nauka o pravednosti kroz veru. Taj savet glasi: Ukoliko grešiš i ne možeš da se savladaš i odupreš, greši ali ne izvinjavaj greh. Ne popuštaj u svojoj odluci da uzdižeš Boga u svemu. Ukoliko nisi odao Bogu hvalu primernim životom tada možeš pokajanjem i priznanjem da je Bog dobar i svet, kao i Zakon koga je dao. Sto puta greši, ali sto jedan put odaj Bogu slavu i zamoli ga da te oslobodi. Zar je teško odati Bogu slavu, čak i iz najvećeg greha i pada? Zar se ne može uzdići psalam prema gore, čak i iz najvećeg blata? Mi možemo voleti Zakon ne samo kada ga slušamo, nego i kada ga ne slušamo.
2.Tako nam nauka o pravednosti kroz veru skida svaki suvišan teret, osim onog najmanjeg i najlakšeg, jaram Hristov, gde grešnik kaže: „Jeste sagrešio sam, ali slava i hvala Tebi Oče, koji me možeš očistiti i podići.“ Pošto je ovo zaista lako stalno i iznova činiti, tada nam ova uzvišena nauka otkriva da je teško propasti i oduzima nam svaki izgovor za ostanak u grehu i nepoštovanju Zakona.
3.Postoji lažno priznanje grešnosti, kojim samopravedan čovek umiruje svoju savest i vara svoju okolinu i sam sebe. Kako ćemo prepoznati lažno i pravo priznanje grešnosti? Jedna od razlika nam se ovde otkriva. Pravo priznanje ide do kraja, tj. ne zaustavlja se samo na nekim tačkama prestupa. Ako činim što neću hvalim celi Zakon da je dobar. Tako ja priznajem da nisam prekršio samo zapovest, nego celi Zakon. Time priznajem ne samo da ja treba da se popravim po jednom pitanju, nego priznajem da treba kompletno da se obnovim. Pošto ništa ne valjam, ja moram da postanem nov. Ne da ja moram da poradim na nečem, nego Bog mora da me ponovo stvori. Pošto ja već znam da me Bog odavno već ponovo stvorio svojim vaskrsenjem, ja to novo vidim u veri čak i dok grešim. Tako ja težim tom novom koje postoji bez dela Zakona, za mene.
4.Mi smo pozvani da verujemo da postoji novi Marko, Pera i Janko, čak i dok greši. Ti imaš svog novog čak i dok stari vlada i deluje. Novi ne nastaje našim obraćenjem i radom; on je svakog trenutka naš novi čovek u Isusu Hristu. I upravo taj novi ne želi ta dela. Ta ne želja činjenja greha, je činjenje novog, koji je osnova novog početka. On nije ništa slabiji od starog, naprotiv, on je mnogostruko jači, jer je to Hristos, koji je osnova tog suprostavljanja grehu. Hristos u nama ne može biti isteran jednim pojedinačnim činom bezakonja. Dokle je mržnja za greh u tebi, On je tu. On je ustvari sam ta želja i hvala Zakona.
5.Plod bezbožnosti nije samo greh, nego i lažna pravda. Ljudi koji su u lažnoj pravdi, oni ne priznaju status novog čoveka nikome osim onima koji su po njihovim merilima. Oni su prestogi prema drugima u tolikoj meri u kojima su spremni da popuste sebi. Oni se svojom svetošću odriču Hrista, koji se nalazi u onima koji čine greh, ali ga mrze.
6.Mi ljude ne prosuđujemo po tome šta rade, ne po delima. Mi ih kroz dela ne možemo sagledati. Mi ljude prosuđujemo po Hristu, jesu li u Njemu ili nisu. Mi ih prosuđujemo kakvi su oni suštinski i ka čemu su okrenuti i šta ističu i slave, čime se hvale. Neki kažu da hvala Zakona nije isto što i hvala Hrista. To nije istina. Oni koji se lažno hvale Zakonom, oni se hvale svojim držanjem Zakona. Oni ističu one stvari u kojima su oni u svojim očima jaki. Oni kažu da su sve činili od mladosti svoje tako. Međutim ova hvala Zakona je od Boga, jer ovi ljudi hvale Zakon koji oni ne drže i prema kojem se osećaju mali i nedostojni.
17.A ovo više ja ne činim nego greh koji živi u meni.
1.Kao što se bezbožnik poistovećuje sa grehom i kao što se lažni pravednik poistovećuje sa svojom pravdom, a druge poistovećuje sa njihovim grehom; tako pravednik sebe nikada ne poistovećuje sa grehom koji čini. On pravi razliku sebe i greha koji čini.
2.Kada grešnik opravdava svoj greh, on takođe često koristi ove stihove. On kaže da ga je sotona prevario, ali to čini kada više nema drugog izlaza. Pravednik mrzi greh istovremeno sa njegovim činjenjem, i njegovo pokajanje je delo vrlo kratkog perioda vremena. Da li je njegovo očišćenje od greha takođe tako brzo je Božja stvar. Ponekad i kod nekog je to velika i teška borba, ali pokajanje nije ni najmanje teško i dugo. Ono ide paralelno sa grehom i uvek je veće i jače nego greh. Kod nepravednika je to suprotno. Greh je uvek jači, brži i dugotrajniji od pokajanja.
18.Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.
1.Kako je dobro što on to zna! On to zna jer mu je Bog direktno pokazao i što je shvatio da Pismo to uči. Nemoguće je duhovno napredovati i živeti bez tog saznanja. I pored toga jedan ogroman broj vernika koji dugo čitaju Pismo ne razumeju ili ne prihvataju nauku o potpunoj grešnosti čoveka. U pokušaju da se ova zdrava i tvrda istina izbegne, stvorene su mnoge teorije i propovedane mnoge propovedi.
2.Istina je jasna, ne da nema puno dobra, nego ga nema ni malo. Mi smo potpuno propali u greh, nema ni jednog zdravog mesta, kao što je za sebe video David, kada mu je Bog otvorio oči. Čovek nema jake ni slabe strane, on je potpuno grešan, dakle više nego slab i u tome se ne razlikuje ni jedan od drugoga.
3.Kao što smo prethodno videli, pojam tela se ne odnosi na fizičko telo čoveka, nego na kompletnu prirodu, duhovnu i fizičku suštinu čoveka. Drugačije se to naziva stara priroda, stari čovek ili Adam. To je toliko nečisto postalo padom u greh, da više nema nikakve dekontaminacije. Samo raspadanje.
4.Dakle rešili smo se zablude da je moguće u starom čoveku pronaći dobro. Ono tamo ne stanuje, ne živi, nema potrebe tražiti dobro tamo gde ga nema. Onaj ko se tako vaspitao i naučio je vrlo sretan.
5.U narednom stihu vidimo da je ono što se ovde naziva sa hteti, ustvari želja za činjenje dobra. Pavle se ograđuje kada kaže: „To jest...“ Znači postoji nešto dobro u nama. Međutim kako to razumeti da u nama nema ništa dobra, a sa druge strane ipak ima?
6.Reformatori iz srednjeg veka su pitanja čovekove prirode objašnjavali paradoksima. Istina je da je materija toliko složena da se može donekle objasniti samo paradoksima poput ovog: Čovek je i pravedan i grešan istovremeno.
7.On ima poticaj i želju u sebi za činjenje dobra. Ovo je dokaz da u čoveku postoji nešto drugo osim njegove adamske, stare prirode, što sa njom nema nikakve dodirne tačke. Čovek ima dve prirode, u tome se većina teologa reformacije slažu. Pitanje u kojima se razlikuju je samo da li svi ljudi imaju dve prirode ili samo obraćeni ljudi imaju dve prirode.
8.Kao što smo već pisali u drugom poglavlju Rimljanima, mi zastupamo verovanje da svi ljudi imaju dvostruku prirodu. Staru po Adamu i novu po Hristu. U obraćenim ljudima nova priroda dolazi do punog izražaja. U ovom stihu se objašnjava da je greh nadjačao želju za dobrim, međutim prepoznaje se da je to samo jedna izgubljena bitka u ratu koji je sigurno dobijen.
9. Zašto čovek koji je obraćen i ima iskustvo sa Bogom, ipak tako popušta sili greha u sebi? On ne nalazi učiniti dobro. On u činjenju dobra ipak ne može da se osloni samo na ono što je u njegovoj novoj prirodi. Postoje oni koji uče da čovek kroz svoju predaju i odluku može da učini bukvalno sve. Oni Hristovo obećanje, da će uslišiti sve za što ga vernik moli, razumeju tako da je potrebna samo predaja i donošenje odluke da se čini dobro.
10. Međutim, ovaj stih ovakvo učenje vrlo jasno pobija. Jer učiniti dobro se ne nalazi u nama, niti bilo čemu našem. U nama se nalazi čudesna povezanost i pripadnost božanskom svetu dobra, u Isusu Hristu. Međutim, u činjenju dobra je ona nedovoljna. Potrebna je intervencija spolja. Bog je suveren da vernika i molitvu primi, ali takođe i da je ne primi. Nije rat do brzih konja i do dobrih junaka. Sve stoji do vremena i prilike, to znači da stojimo u potpunoj zavisnosti od dela Božje milosti koja je van našeg bića.
11.To da se izvršenje dobra ne nalazi u nama, može da znači da čovek traži na pogrešnom mestu, tj. u svom starom čoveku. Jasno je da je i sam pokušaj da se iz starog izvuče nešto dobro već osuđen na propast. Ovo međutim više znači da je uzaludno čak i u svom novom čoveku tražiti ostvarenje dobra. Čak i najveći i najčasniji napor naše volje, probirljivo odabran potez u onome što se nama čini pravi momenat, je potpuno bezvredan. On nije niti može biti ocenjen kao dobar, koliko god da ima masku dobra.
12.Ono dobro koje je u nama je samo osnova za ponovnu predaju Bogu. Kada smo prepoznali dobro, u čemu smo potpuno zavisili od Boga, tada ponovo idemo pred Boga da ga zamolimo da On to i ostvari, u čemu ponovo potpuno zavisimo od Njega i da sačekamo da On to obavi na Svoj način i u Svoje vreme.
19.Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.
1.Pad naše prirode se ne vidi samo u tome što činimo zlo, nego i u tome što smo nesposobni da obavimo i najmanje dobro, sami po sebi. Odnos naše dve prirode u nama je takav, da čak ni obraćenje ne ukida staro, niti ga značajno obesnažuje. Mogli bi reći da je zlo u istom intenzitetu u nama i posle obraćenja. I dalje je tako da mi zlo činimo automatski i često nesvesno i nelogično.
2.Da li postoji automatizam i spontanost činjenja dobrih dela? Neki veruju da postoji kada se predamo Bogu. Oni veruju da je samo to potrebno, naime bezrezervno se predati i tada Bog preuzima svoj posao činjenja dobrih dela kroz nas.
3.Ovo je zabluda koja je godinama ometala propovedanje opravdanja verom na reformatorskim osnovama, od kojih nemamo, niti ćemo imati bolje. Jer oni površno prelaze preko istina Božje reči koje su izneti u ovom poglavlju Rimljanima poslanice. Oni akcenat stavljaju na predaju, tako da govore o pravoj predaji, tehnici predaje, čovekovom udelu. Deluje kao da Bog samo da čeka na predaju i odmah bivaju rešeni svi problemi.
4.Jedna posebna vrsta lažnih učenja o predanju i posvećenju je ta koja poslednjoj generaciji hrišćana pripisuje savršenstvo koje potpuno anulira staru čovekovu prirodu. I ovi ljudi koji to uče mnogo imaju šta da kažu o predaji, a malo o Bogu koji prima, posvećuje i čini.
20.A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.
1.Svetlo ovog stiha, koji je sličan 16. st. nije u tome da izgovori sebe. Pavle ističe da je i u obraćenom čoveku greh toliko živ, kao i u neobraćenom. Ovim se hoće izbaciti svaki drugi oslonac vernika osim da ponovo nastavi životom vere. Velika opasnost onoga koji ima pobedu jeste da se počne oslanjati na tu pobedu, a ne više na Hrista.
2. Međutim pobeda koja je bila Hristova, je i dalje Hristova. Nije Hristova pobeda u tome da je nama pomogao sada kada smo se predali i bili poslušni, nego da nam je pomogao već odavno dok smo mu bili neprijatelji i bezbožni. Zato se pažnja vernika prebacuje sa tog dela pobede u sadašnjosti na Njegovo besmrtno i bezvremeno delo na krstu.
3.Što se više razotkriva greh to se više treba Spasitelj. Što se više govori o grehu koji se nalazi u suštini čak i vernika, toliko postaje jasnije da je Hristos ne samo bio, nego i ostao jedini put.
21.Nalazim, dakle zakon, kad hoću dobro da činim, da me na zlo nagoni.
1.Ovde se radi o Božjem zakonu, deset zapovesti. Naravno, mnogi će ustati protiv takve ideje da se ovde misli na deset zapovesti, da nas one nagone na zlo. Međutim neka takvi sačekaju da se iznesu jasni argumenti za to.
2.Zakon je svet i dobar, ali smo mi tako pokvareni da nam čak i ono što je dato kao dobro, služi na zlo. Sila greha je u verniku ne samo ista, nego čak i veća nego u neverniku. Jer kada mu Zakon pokaže šta traži od njega, on se toliko uplaši i demorališe, da postaje još lakši plen za neprijatelja. Luter je takođe verovao da je Zakon greha ustvari isto što i Božji zakon. Govorio je i to, da nam je Zakon umesto pomagač, čak prepreka ka pravednosti.
3.Prekršeni Zakon ne može opravdati krivca. On pokušava da čini dobro, on to hoće, ali dok gleda u Zakon, on će samo da uzaludno izgubi snagu i da obavezno sagreši.
4.U ovom stihu grešnik gleda Zakon kao normu i zapovest. Ovde je opisano ono što Zakon zaista i jeste. Jer sila je greha Zakon. To znači da koliko god ti Zakon silno govori šta da radiš i kakav da treba da budeš, da si upravo toliko grešnik. Ako moraš da se popraviš 80 posto, onda si upravo 80 posto grešnik.
22.Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem čoveku;
1.U ovom stihu grešnik gleda zapovesti kao obećanja. Dakle: Nećeš imati drugih bogova, nećeš graditi idole...itd. Drugim rečima, Zakon nam pokazuje kako je u Isusu Hristu. Ako si u Isusu poštovaćeš roditelje, ne činiti preljube i ljubićeš bližnjeg kao sebe.
2.Unutrašnji čovek je samo drugi naziv za novu prirodu, novorođenog, novog čoveka (novo stvorenje). Jer Zakon je iste suštine kao i ta nova priroda, tu nema razlike. To je ista ideja, ista misao, isto delovanje. Sklad donosi radost. Naš novi čovek je uvek isto što i Zakon.
3.Ovde se pokazuje da su legalisti, koji hoće da se hvale i opravdaju Zakonom, previše požurili da se raduju i pohvale. Oni prvo treba da postanu novi, da se raduju Zakonu. Ili da se raduju, dok još nisu novi u potpunosti, ali tim delom koji je nov. Ne da se staro hvali novim, nego što je novo da se hvali novim.
4.Unutrašnje je važnije i jače od spoljašnjeg. Dok možeš da se raduješ dobru i pravdi Zakona, na dobrom si putu, koliko god daleko bio. Unutrašnji čovek, Isus Hristos, je Zakon ispunio i može da mu se raduje, kao dobrom pomoćniku, pedagogu.
23.Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.
1.Kao i u 3,27 i 8,2 postoji opasnost da ovaj drugi zakon vidimo kao nešto drugo od Božjeg zakona. Zakon u udima je isti taj Božji zakon, ali posmatran sa pozicije stare prirode. Zakon greha ili grehovni, jeste Božji zakon koji nas u našem starom stanju vodi ka grehu i smrti. To je Zakon koji zarobljava, čini nas robovima u našem starom stanju ili našoj staroj poziciji.
2. Zakon uma je isti taj Zakon u odnosu na novu poziciju ili novo stanje.
3.Ovde nalazimo još jedan opis stare i nove prirode kroz um i udove. Još jednom slikom nam se otkriva dubina nauke koju je Pavle primio. Jer se um odnosi na višu prirodu, dok udovi na nižu. Ona prva bi trebala da vlada ovom drugom. Slično kao što jahač jaše konja a ne konj jahača, tako je i sa višom i nižom prirodom čoveka.
4.Mi ne smemo da zaboravimo da se ovde radi o čoveku koji u ovom trenutku nema potpunu pobedu nad grehom. Ipak da čak i ima, on bi se i dalje video u potpuno istom svetlu kao u ovom stihu. On oseća i prepoznaje borbu dve prirode u sebi.
5.Ovde se ne bore direktno dva Zakona, jer je to jedan te isti Zakon. Ovde se bore zabluda i istina. Jer naše staro stanje Zakon vodi u ropstvo i želi da zadobije čak i ono što je preporođeno. Kako ga vodi u ropstvo? Tako što zahteva pravedna dela, koja nikako ne može da postigne. To je kao poslodavac koji postavlja normu za koju se zna da je nedostižna za radnike.
6.Međutim novo i preporođeno vidi da Zakon ne zahteva dela nego veru. Upravo zato se i naziva Zakon vere u 3,27. Cela se borba u čoveku vodi oko toga, da li će koristiti Zakon za pokretačku silu dela ili će ga koristiti kao pokretačku silu vere. Očito je da je sila legalizma veoma velika i zabluda toliko ukorenjena, da postoji opasnost da proguta celo duhovno biće.
24.Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?
1.Pogledajmo ovde da Pavle i ne očekuje da će telo smrti prestati bilo kada da bude opasnost. Inače ne bi molio da bude izbavljen, čak i pored toga što poznaje istinu i vrlo je posvećen.
2.Telo smrti označava celokupnost greha. Celi greh je jedno telo, u kome pojedinac u jednoj ili drugoj meri ima udela. Verujemo na osnovu Pisma da ćemo do samog kraja imati tog udela. Stara adamovska priroda i ne mora da se iskoreni. Ona je pobeđena, i samo je potrebno da se primi pobeda.
25.Zahvaljujem Bogu svom kroz Isusa Hrista Gospoda našeg. Tako, dakle, ja sam umom svojim služim zakonu Božijem a telom zakonu grehovnom.
1.Podseća se da je bitka već završena, da to nije naša briga, nego je bila Njegova. Hristos je izbavio od tela greha u Samog sebe. Samim sobom je pokvario telo greha (6,6), napravio je oazu u pustinji greha. Napravio je ostrvo u moru greha. Ostrvo i oaza je On sam.
2.Upravo iz tog razloga je naš um zadobijen. Više sile naše prirode su kao svetinja nad svetinjama u kojima je Isus. Pošto su te sile komandni centar, nemoguće je da ostali podređeni delovi prirode greše. Telo služi zakonu grehovnom, ali samo u sebi, tj. stara priroda će stalno da nas vuče da se probamo opravdati delima.
3.Pošto je Hristos zadobio um (nous), tada je sve ostalo pod Njim. Čak i kada greši, obraćen nije savladan grehom. Jedno je grešiti, a drugo je prestupati. Jedno je iz slabosti i nevolje, a drugo svesno i bezobzirno. Gde Bog nije na prvom mestu u mislima, motivima i srcu, tu nema ni govora o obraćenju.
4.Dakle to je pitanje: Gde su nam misli i motivi? Gde nam je srce i gde vidimo naše blago? Ukoliko je odgovor Isus Hristos onda je sigurno da će pre ili kasnije isto i staro kapitulirati.
5.Vreme je da zaključimo o čemu se u ovom poglavlju radi. Za razliku od današnjeg vremena u kojem je u većini hrišćanskih učenja zastupljena jedna ili druga krajnost, tj. prenaglašavanje ili zanemarivanje zakona, Pavlovi slušaoci su mogli da saznaju uravnoteženu istinu koja proističe iz nauke o pravednosti kroz veru. Zakonu se pravednošću kroz veru ne ukida, nego mu se daje pravi značaj i mesto. On nije sredstvo sticanja pravednosti i na taj način ne sme da se propoveda. Ljudi koji idu putem da osnovu svoje pravednosti traže u Zakonu, su zarobljeni i prevareni. I to onom vrstom prevare koja je gora od prevare greha. To je prevara lažne svetosti i sopstvene pravednosti.
6.Pavlovi slušaoci su takođe mogli da saznaju kakav je odnos Zakona i čoveka. Čovek je istovremeno u dva sveta, nebeskom i zemaljskom. Zemaljsko je staro i telesno, nebesko je uzvišeno i duhovno. Njegovo telesno mora biti uništeno, prokleto i osuđeno zakonom. Telesno potrebuje Zakon da ga pritišće i razotkriva, što je Luter rekao kao magarac koji je natovaren teretom. Tako se telom služi Zakonu grehovnom.
7.Služenje zakonu grehovnom se ne odnosi na grešenje. Kad bi tako bilo, onda bi ovaj stih značio da mi moramo grešiti. Mnogi vide u zakonu grehovnom koji je u udovima, niže sile naše prirode, našu sklonost ka grehu. Ne. Naša pala priroda, naša sklonost ka grehu služi Božjem Zakonu, koji je u odnosu na palu prirodu otkrivač greha, i zato se naziva Zakonom greha. Pala priroda na taj način izdiže Zakon, jer uvek gubi bitku. Ona nikada ne može ispuniti Njegove pravedne zahteve celim srcem, nego samo spolja, što ne zadovoljava savest. Zakon je sudija pale prirode, jer joj daje pravedne zapovesti u kojima nema ništa loše, nego sama svetost, a ova to ne može.
8.Služenje pale prirode Zakonu grehovnom je pozitivno, a ne negativno kako se gotovo uvek prikazuje. Ona je toliko slaba i pokvarena, da je najbolje što se može učiniti za nju je razotkriti, optužiti je, zatvoriti u zatvor. I to čini Zakon.
9.Gospod nas nije izbavio tako što je ukinuo staru prirodu, nego je stvorio novu. Vernik koji je učesnik pravde koja je od vere u Hrista, ima obnovljen, Hristov um, jer sve što je Hristovo Njegovo je. I kao što ni Hristos nije bio pod Zakonom, tako ni naša nova priroda nije. Za nju Zakon nije zapovest nego obećanje. Zato se za novu prirodu, novi um, Zakon naziva Božji zakon, jer je u Bogu, u Hristu sve da. Ona nema nikakvu lošu savest u odnosu na Zakon. U novom stvaranju se Zakon drugačije čita. Novi čovek je sama pravednost, tako da mu Zakon objašnjava šta je on. Ti si pravi poštovalac Boga i bližnjega ljubiš kao samog sebe. Ti ne lažeš, ne kradeš i ne činiš preljube.
10. To je služenje uma Božjem Zakonu, koji u ovom smislu predstavlja celo Pismo. Pismo hrani novog čoveka, a ovaj mu se potpuno pokorava jer ne može da greši. On mu služi upravo kako Zakon traži, ne samo spolja već celim bićem i srcem i umom.
11.Sada možemo da vidimo kakve katastrofalne posledice ima nepoznavanje pravednosti kroz veru. Jer ko je nema i ne propoveda, ne ističe, taj je i ne vidi. On vidi samo pravdu Zakona koja se odnosi na staro i zemaljsko. Na tom mestu on ima samo dva izlaza. Ili da smanji zahteve Zakona što je bezakonje ili da Zakonsku pravdu primeni i na novo, što je legalizam. Obično ljudi obe ove stvari kombinuju i nastaje velika zbrka ideja i zabluda.
12.Jer je napisano da više nismo pod Zakonom nego milošću (6,14). To znači da pravednost Zakona sa pravdom koja je od vere nema nikakve dodirne tačke. Zakon nije od vere. Ova druga je od prve viša kao nebo od zemlje. I kao što zemlja ne može ništa sama od sebe roditi, dok ne primi sa neba tako je i sa pravdom. Oni koji ističu pravdu Zakona kao temelj spasenja su kao oni koji bi rekli da zemlja daje nebu blagoslove. Oni se trude za dela, za pravdu Zakona.
13. Zakon se novog čoveka ne tiče, osim kao milost, obećanje i ljubav. Jer nam je Zakon čuvar do Hrista, tj. novog čoveka. Kada Hristos dođe tada je gotovo sa Zakonom kao sa zapovestima. Počinje Zakon kao obećanje, počinje ono što opisuje Psalam 119. Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem, služba Zakonu umom.
