Sinovstvo po Bogu (8,14-17)

14.Jer koji se vladaju po duhu Božijem oni su sinovi Božiji. 15.Jer ne primiste duh ropstva, opet da se bojite; nego primiste Duh posinački, kojim vičemo: Ava, Oče!

1.Ovo je biblijska definicija sinovstva. To su oni u kojima je božanski Duh vladajuća sila. Koliko god ovo posmatrali, zaključujemo da je ovo isključiva izjava, tj. da oni koji ne sarađuju sa Duhom, nisu sinovi Božji.

2.Šta ćemo sa pričom o izgubljenom sinu? Da li je time što je prestao da se vlada po očevoj volji prestao da bude sin? Očito da nije. On je imao problem sam sa svojim identitetom, kada je rekao da više ne zaslužuje da se nazove sinom. Otac je bio taj koji je odlučio o tome.

3.Zaista mora mnogo toga da se desi da bi neko izgubio status sinovstva po Bogu. Izuzetne su prilike u kojima Bog izjavljuje: "Ne moj narod" (Os.1,9). 

4.Dakle sinovstvo po Bogu je dar (Ef.1,5) i ti ne moraš ništa učiniti da bi bio sin Božji, po izbavljenju u Isusu Hristu. Tu moramo da podvučemo da Biblija ne govori o sinovstu po stvaranju. Uvek je sinovstvo vezano za Hrista i Njegovo delo. Tako zaključujemo da nemamo prava ljude nazivati Božjim sinovima na osnovu samog stvaranja čoveka. To sinovstvo je nestalo neposluhom prvog čoveka.

5.Sinovstvo po izbavljenju takođe može da se izgubi. Oni koji se vladaju po Duhu, ne čine to da bi postali sinovi nego da bi to ostali. Mi znamo da sinovstvo ne gubimo pojedinačnom neposlušnošću ili nekom vremenskom fazom neposlušnosti. Ovu odluku ostavlja Bog za sebe i samo On to može da proceni.

6.Kada Pismo govori o tome, onda je jasno da je Bog iz pozicija svoje vanvremenosti, tu odluku još odavno doneo. On zna koji su njegovi i Pismo to Njegovo saznanje i rad za svoje sinove naziva izborom, izabranicima. O tome se govori dalje u ovom poglavlju.

7.Primanje je vrlo važna reč u našoj religiji. Ipak ne bi smela da nosi pogrešnu težinu. Neki propovedaju primanje. Prave od primanja centralnu tačku naše vere. Mi se sa time ne možemo složiti. Mi propovedamo ono što treba da se primi a ne primanje samo. Propovedanje primanja je besmisleno ako mu ne prethodi propovedanje Hrista. Čak možemo reći da ukoliko se Hristos pravo propoveda, nije ni potrebno reći da se primi. Onaj koji je izdignut da bi sebi sve privukao, treba da bude izdignut, da bi privukao. Ne treba privlačiti bez izdizanja.

8.Mi smo svi bez razlike, kao čovečanstvo i verni i neverni kroz Hrista primili dar Svetog Duha. U ovom stihu to jasno vidimo. Vidimo da je Bog napravio napredak u svom delu, u vreme u koje je Pavle propovedao. Kako je Hristov plan spasenja došao u novu fazu, tako je omogućio bliži pristup Bogu. To se pokazuje u tome da nova generacija onih koji su poverovali, nazivaju Boga Ocem, što u toj meri nije bilo slučaj ranije.

9.Dakle propovedanje tog novog pogleda na Hrista je dovodilo do vere u kojoj su ljudi spontano nazivali Boga ocem, ne zato što ih je neko naučio da tako Boga oslovljavaju, nego jer su doživeli dar Svetog Duha.

10.Dakle kada mi govorimo o primanju, govorimo da su svi primili Svetog Duha Hristovim delom koje je obavio za nas. Takođe postoji i drugo značenje primanja, a to je doživljaj primanja Svetog Duha kroz propovedanje Hristovog dela, tj. Jevanđelja. 

11.Dakle potrebno je uvek paziti da ne mešamo ova dva značenja primanja i takođe vrlo važno, ne smemo ni jednom primanju dati centralno mesto u propovedanju. To govorimo i podvlačimo mnogim rečima jer vrlo često sotona sprečava propovedanje Jevanđelja rečima kroz svoje sluge, koji su naoko pobožni i brinu za posledice tog propovedanja. Oni kažu: "Da to je istina, ali to treba da se primi". Tako oni primanje guraju uvek na prvo mesto i nikada se ne nauče.

12.Primanje posinačnkog duha ima oba značenja istovremeno. I čovečanstva kojem je to dato Hristom; kao i vernika koji su to primili verom. A primili su samo jer im je neko objasnio i nisu ga prekidali u tom objašnjenju. Čuvajmo se te lažne pobožnosti kojom zakidamo sami sebe, da nam se stvari objasne do kraja.

13.Očito je da su oni kroz Jevanđelje i veru, prestali da se boje. Samo jedan je način da ponovo počnu da se boje, a to je da im se Jevanđelje prestane propovedati onakvo kakvo Pavle propoveda.

14.Kada se prestane propovedati Jevanđelje, tada prestaje da deluje i Duh. Priroda Duha je sinovska i neustrašiva.

15.Nije slučajno što je ovde napisano da Duhom vičemo. Hristos je završio svoj život na krstu jakim vikanjem. Vikao je:"Oče!" Malo je mesta u Pismu gde je tako jasno prikazana stvarnost hrišćanske borbe kao ovde. Vernik će vrlo često biti u situaciji da vapi ka Ocu.

 16.Ovaj duh svedoči našem duhu da smo deca Božija.

1.Ovde se pojavljuje i treće značenje reči duh. Dakle imamo duha kao Božjeg duha, duh koji je nasuprot telu oznaka za našu novu prirodu, naše novo postojanje. U ovom trećem značenju to je naš duh, tj. jedan od tri dela iz kog smo načinjeni, koji su sastavni deo čoveka. Duh, duša i telo.

2. Sveti Duh prenosi dobru vest o posinjenju ličnim svedočanstvom. To može samo Duh koji je ličnost. I to može da se dogodi onome koji je primio dar Svetog Duha, verom u Hrista. Toliko je puno ljudi kojima se ovo ne dešava, koji ne znaju šta su jer ne veruju.

3. Hristos je otkrio Petru koliko je blagosloven jer mu telo i krv nisu rekli ono što je moguće saznati samo Duhom. Toliko intelektualnog i drugog napora bi smo sebi uštedeli kada bi češće imali u vidu da je istinu moguće spoznati samo na ovaj način, verom.

4. Interesantno je da Duh ne svedoči da si ti dete Božje sam, nego da smo deca Božja. Radi se o svedočanstvu jednom pojedincu, ali koje ga usmerava na kolektiv, telo Hristovo. Nikada neće biti vernika koji neće saznati o drugima koji su isto to što i oni. Jednakost između vernika ima ovu podlogu, a to je da je svedočanstvo Duha u svim vernicima istovetno po važnosti i po sadržaju.

5.Na taj način Duh briše svaku razliku između vernika. Nema nikakve sumnje da bilo koji pojedinac koji se izdiže iznad nekoga svojim duhovnim iskustvom ili preimućstvima, nema dobar odnos sa ličnošću Gospodnjeg duha. Jer on svedoči da je isto dete i taj drugi kao i ti.

6.Takođe nema nikakvog opravdanja izdizanje vernika iznad onih koji to nisu, jer se delo posinjenja odnosi na celi ljudski rod, koji je posinjen u Hristu. Bilo koja teorija koja iz posinjenja isključuje i jednog člana ljudske zajednice, predstavlja opasno elitističko učenje koje Duh ne može da potvrdi. Mi odbijamo avgustinijansko učenje o ograničenom delu spasenja i slažemo se sa veslijanskim koje kao dokaz navodi između ostalog Titu 2,11 i 1 Tim. 2,3-6.

7.Pored ovog prevoda kakvog mi imamo (inače osmo poglavlje je za razliku od prethodnih prevedeno vrlo blisko grčkom prepisu), postoji još jedan koji gramatički više odgovara starogrčkom prepisu. Po tom prevodu Gospodnji duh svedoči zajedno sa našim duhom da smo Božja deca. Nije čudo što su se prevodioci često odlučili da ne postave ovaj nego po njima smisaono bliži prevod. Smatrali su da se na taj način pravi dostojna razlika između našeg i Gospodnjeg duha.

8. Ukoliko imamo u vidu da je naš duh, ne po stvaranju koje je pokvario greh, nego po novom stvaranju kroz Isusa Hrista, uzdignut do udela u božanskoj prirodi, tada možemo slobodno da posmatramo kako za sinovstvo imamo dva svedoka koji zajedno svedoče istim glasom i čudesnim jedinstvom koje je ostvario Hristos: naš duh, novorođeni i Duh Gospodnji.


17. A kad smo deca i naslednici smo: naslednici, dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi: jer s Njim stradamo da se s Njim i proslavimo.

1.Gospodnja premudrost kroz čoveka Pavla nas vodi i dalje. Naime, Pavlovo jevanđelje nije kao moderna koja se zaustavljaju na našem statusu deteta. Mi smo Božja deca i gotovo. Obzirom na taj status nemamo potrebe dalje o bilo kakvim obavezama sinovstva. Dakle osakaćeno jevanđelje nas zaustavlja da posmatramo samo prednosti sinovstva. 

2.Jevanđelje naših prednosti bez obaveza je telesno i nepotpuno. Telesno se suprotstavlja obavezi i odgovornosti. Ovde nije tako kod Pavla. On argumentira vrlo jednostavno i jasno: Dete je uvek istovremeno i naslednik. Nema ni jedne druge perspektive kojom možemo odvojiti stanje deteta od obaveze nasledstva. Niti pravno, niti po tradiciji ne možeš biti dete a da nisi naslednik.

3.Mi ovde vidimo da se Hristos u toj meri odrekao svog položaja na nebu, da je postao podložan zakonu nasleđivanja. Hristos se nije odrekao u nekoj određenoj meri nego potpuno. Koliko je stvarno bilo Njegovo odricanje, toliki put je kao čovek morao da prođe da bi ponovo zadobio svoj položaj. Ovoga puta međutim, Njegov povratak na Njegov proslavljeni položaj uključuje i nas koje je uzeo u Sebe.

4.Mi smo Božji naslednici. Sve što je Njegovo i naše je po pravilu nasledstva. Zar ova istina nije dovoljna da podignemo oči od svakodnevnih problema? 

5.Hristovi sunaslednici treba da prođu u Njemu sve što i On prolazi, U ovom stihu je očigledan krst. Nema hrišćanstva bez nošenja krsta. Ko ide Hristovim putem taj prolazi istu borbu koju je Hristos imao. Ta borba je mnogostruka. Nju opisuje Jovan kada kaže da su deca pobedila sotonu i svet. Ta deca su pobedila i same sebe. U čemu je Hristos morao da pobedi?

6.Elen Vajt je pisala da je Hristu isto tako bilo teško da nosi ljudsku prirodu u posedu svoje božanske kao što je nama svakodnevna borba da nosimo našu božansku prirodu u posedu svoje telesne.

7.Tako pre proslave ide stradanje. Pre uznošenja na Nebo Hristos je pretpreo krst. Tako isto pre našeg u duhu uznošenja na Nebo u Svetinju, što predstavlja naše novorođenje, trpimo umiranje samom starom postojanju da bi nešto što nam je strano zauzelo presto srca. Jedna druga osoba preuzima komandu i u tome je naša svakodnevna smrt.

8.Međutim nećemo ovde videti samo krst. Adventizam se razlikuje od svih ostalih hrišćanskih perspektiva upravo u tome što kod krsta ne završava, nego počinje. Kod krsta počinje ono što obuzima svu pažnju izabranih u poslednje vreme. Ovde je glagol sastradavanje (doslovno saosećanje) u sadašnjem trajnom vremenu. Dakle ostavimo perspektivu krsta tamo gde joj je mesto, u prošlosti, u istorijskom delu Hrista za nas.

9.Hristos danas posreduje za nas u nebeskoj svetinji. Pa dobro, kakvo je to sada Njegovo stradanje? Jer kakvo je onda naše sastradavanje ukoliko ne shvatamo njegovo sadašnje stradanje? Deo ove veličanstvene nauke o Hristu nam otkriva Pavle na jednom mestu kada kaže:"Radujem se dok trpim za vas i u svome telu dopunjujem ono što nedostaje mukama Hristovim" (Kol. 1,24).

10.Ove Hristove muke su ne Njegove muke na krstu, jer tim mukama ništa ne nedostaje. Hristova žrtva je bila beskonačna i savršena, gde je greh i pomisliti da bi neko mogao nešto da im doda. Tačnije rečeno rečima Petera C Jarnes-a: "Golgota sa svojim teretom i bolom greha. ima mnogo veće područje delovanja, nego što se to obično uzima. Hristos stoji pred svojom Crkvom kao zaklano Jagnje koje krvari u gornjoj Svetinji (Otk.5,6),"

11.U starozavetnoj slici prvosveštenika, ovaj preuzima na sebe sve grehe nakon što su priznati i ostavljeni. Prvosveštenik nosi sve grehe kojima je Svetinja onečišćena. Kada ljudi dolaze da svoj greh priznaju i prinesu žrtve, tada je prenose na prvosveštenika (4Moj.18,1). Svaka povreda Njegovog tela kroz greh nekog od Njegove dece boli Njega. On je taj kojeg muče naši gresi, nesavršenosti i propuštene dužnosti!

12.Kao On tako i mi trebamo nositi grehe onih koji su oko nas, koji zalaze i greše, silom Hristovom. Zato Pavle piše ne da on trpi, nego trpi za njih. Na taj način olakšava samom Hristu, a i svaki od nas ako se prihvati tog nošenja slabosti slabih. To znači kada neko greši posmatrati ga kao da ne greši, kada neko zalazi i dalje ga ljubiti i zauzimati se za njega kao da ne zalazi. Duševni bol ovih nepravdi i greha oseća, tj. saoseća svaki koji je u Hristu i to su Hristova stradanja, nakon kojih dolazi slava.

13. Ova slava se svakako ne odnosi samo na našu konačnu nagradu kada greha i nepravde više ne bude. To se odnosi na slavu kojom je proslavljen još danas svaki onaj koji u Hristu nosi venac pravde. Nagrada je poznavati Njega, odsjajivati Njime i poznavati Njegovo jevanđelje.

Život u duhu (8,1-13)

1.Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.

1.Ovako započinje jedno od najvažnijih biblijskih poglavlja. Ako je u prethodnih sedam poglavlja postavljen temelj hrišćanske nauke, onda je ovo početak nadogradnje. Uz to se ponavljaju prethodne teze tako da ovo poglavlje sadrži veliki spektar tema. Dosada je objašnjena vernikova prošlost i status, a sada se nastavlja o njegovoj sadašnjosti.Bilo je reči o pravednosti koja se uračunava celom ljudskom rodu, a sada se govori o tome kako pravednost deluje. Jer opravdanje ljudskog roda ne znači ništa za vernika ako nema posvećenja. Posvećenje se ne može dostići ako se ne razume i ako se ne propoveda.

2. Reč osuđenje je u tom obliku samo još na jednom mestu u Rim.5,16.18. Ona je tamo stavljena nasuprot opravdanju. I to ne opravdanju kao događaju u životu vernika, nego opravdanju kao Božjem delu nezavisno od dobrih dela. Dakle, gledajući gramatički ovo osuđenje u ovom stihu se u prvoj meri odnosi na konačnu posledicu osuđenja, tj. kaznu. Odnosi se na osuđenje u istoriji plana spasenja. Kako je lepa vest da nećemo biti kažnjeni, na taj način da je kazna uklonjena i da je nema. Neko je primio našu kaznu i niko više neće biti kažnjen za to za što je On kažnjen.

3.Ovo takođe znači da su i druga osuđenja potpuno suvišna za te ljude o kojima se ovde radi. Jer kako mi posmatramo grehe ljudi? Ne možemo li da raspoznamo razliku između oproštenih i pokrivenih greha i onih drugih? Čoveka koga je Bog primio i dao mu dar Svetog Duha ne može niko osuditi, a da ne bude kriv Jevanđelju.

4.Zato su se ti lažni apostoli, Pavlovi protivnici umrljali krivicom Jevanđelju i Božjoj istini, jer su od ljudi koji su već prihvaćeni od Boga i živeli na putu posvećenja, zahtevali dodatna dela Mojsijevog zakona. Drugim rečima, Hristos nije dovoljan, moraš učiniti još nešto. Ovo je greh dodavanja, nad kojim je u poslednjim rečima Svetog Pisma izrečeno veliko prokletstvo, kao za onoga koji dodaje nešto reči proroštva knjige ove.

5. Da su ostali na tome bili bi već dovoljno krivi; ali su ovi bezumnici išli još i dalje. Tako su krenuli sa osuđivanjem svih onih koji se nisu pokorili njihovim zahtevima i idejama. Tako su još uduplali i podebljali svoju krivicu. Postali su vrlo jaki sotonini mediji i kanali. Jer sotona ne kuša ljude samo grehom, nego i svetošću, tako što ih navodi na sveta dela. Kušanje svetošću je takoše i lažna grižnja savesti, kada nas neprijatelj optužuje za grehe koje smo već priznali i sa kojima se borimo. Ta svetost, pravda zakona sopstvenom silom, vlastita zasluga je pravi pečat po kome se može raspoznati da je neko delo od neprijatelja duša.

6. Dakle nije pitanje jeli čovek greši ili ne, jer svi ljudi greše. Pitanje je jeli čovek u Hristu. Da li živi po Duhu ili po telu? Velika je zamka u tome, osuđivati čoveka odvojeno od Hrista. Jer kada osuđuješ moraš ga odvojiti od Hrista, da bi ga osudio. Ako je duša pokajana i u Hristu, primljena i oprana krvlju...Takvoga osuditi! Pa to je osuda samog Hrista. To je sedanje u stolicu Ane i Kajafe. Cela je istina to, da oni koji sude ljude od kojih nisu ništa bolji, nanose istu štetu Hristovoj stvari kao fariseji iz Hristovog vremena.

7. Ovaj stih je početno mesto jedne divne nauke: U Hristu. U narednim poslanicama i stihovima je srećemo često i saznajemo sve više. Neko je lepo rekao da je "U Hristu" priloška oznaka za mesto. Hristos nije nešto izvan nas niti mi izvan Njega. Mi ga propovedamo tako da smo mi u Njemu i On u nama. Nema druge propovedi od te. Sve ostalo nije propoved, po definiciji. Propoved je kada čovek govori iz Hrista i Hristos kroz Njega.

8. "U Hristu" nam govori da je delo spasenja ne samo izbavljanje čoveka. To je stvaranje novog postojanja. Hristos je za čovečanstvo stvorio novu egzistenciju, paralelnu onoj koju ima stvaranjem, koja je potpuno pokvarena padom i nije se mogla popraviti. Ima onih koji veruju da je delo spasavanja čoveka, delo na osnovu onoga što je u čoveku dobro ostalo nakon pada u Edemu. Istina je međutim, da nije ostalo ništa dobro i da sve što može da se napravi je da se živi u novom stvaranju - U Hristu.

9.Drugi deo ovog stiha neki prevodi izostavljaju, jer nije potvrđen u nekim važnim grčkim prepisima. Međutim, svi oni koji prihvataju zdravu nauku o nadahnuću, znaju da nikakvi dodaci i greške u prepisivanju nisu mogli da prođu bez božanske kontrole. Gospod je nadzirao i nadzire svoju reč, tako da ona čak i u lošijim prevodima ima isti autoritet i značenja. Telo nije ono što u našem jeziku označava fizičku stranu ličnosti. To je ono što mi upotrebljavamo kada kažemo primera radi, zvanično telo ili zvanični organ. Telo je zbirna imenica, koja označava celokupnost grešnog postojanja čovečanstva u kome čovek kao pojedinac pripada. Duh je nasuprot tome novo postojanje čovečanstva. Isto tako je to Sveti Duh, jer je naš novi čovek Sveti Duh, jer je On isto što i Hristos. To ovaj stih jako lepo pokazuje jer je u Hristu prikazano isto što i po Duhu.

10. Henri (Matthew Henry) kaže da nije bez značaja što je ovde napisano hod, a ne pojedinačni korak. Čoveku u Hristu se gleda njegov cilj i pravac, a ne svaki korak. Čovek u Hristu se pozna po svom usmerenju, po tome gde mu je srce i čemu teži. Dakle kaže da nema osuđenja onima koji su u Hristu to ne znači da nema osuđenja za sve što pravi vernici učine. Dela tame su bezakonje bez obzira ko ih učini. Međutim, ljudi u Hristu se uvek povrate, oni ne mogu ostati u bezakonju, jer poznaju put i vole ga.

11. Dakle oni u Hristu imaju i dalje telesno grešno postojanje, ali mu nisu podložni. Oni su na nivou u kome je uračunata pravda, dakle neuračunati greh. Nebo tu ne vidi greha, ali eto sotona i njegovi podanici to žele da vide. Neka vide i dalje, na to se ne treba obazirati.



2 Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti.

1.Neki prevodi ovde stavljaju umesto "mene" zamenicu "tebe". Dakle zakon Duha je tebe oslobodio (reč oprostio ima značenje oslobodio) i Pismo se obraća lično tebi. Postoji razlika između toga razumeti šta je Hristos uradio za celi svet i čovečanstvo; i razumeti da je to uradio za tebe. Ukoliko te Jevanđelje lično ne dotakne i ne tiče se tebe, onda tu prestaje njegova korist. Jer ako kažeš: Kako me oprostio kada sam zarobljen; ili : Kako me oslobodio kad grešim; ili kako me oživio kad sam mrtav; tada se krećeš u opasnom pravcu nevere. I ta nevera je gori greh od greha. Jer greh te nemože uništiti, a nevera može.Vera je u tome da veruješ da je On to obavio za nas što ovde i u celom Pismu piše. Tvoje je da se postaraš da to razumeš i da kažeš amin.

2. Osmo poglavlje Rimljanima je upravo zato bilo potrebno napisati jer pokazuje silu istine iz sedmog poglavlja na tebi. Tamo smo videli da se ovde radi o jednom jedinom zakonu ovde, a ne dva zakona kako mnogi tvrde. To je jedan zakon u dva različita sveta. Jedan svet, jedno postojanje je u Hristu Isusu. Zakon u Hristu oživljava jer te upućuje, vaspita i osnažuje. Nema loše savesti, jer te raduje pobeda nad grehom koju imaš. Svetost zakona je tvoja i to donosi vrlo duboku sigurnost i radost života. Svetost donosi radost, a radost Gospodnja je sila.

3. Oni koji veruju da se ovde radi o dva različita zakona veruju da je grehovni zakon, zakon smrti, ustvari sila naše pale prirode. Takav pogled ne može objasniti zlatnu nit istine koja je iznesena u celoj poslanici i odriče se vrlo bitnih delova nauke Reformacije. Na taj način se Jevanđelju oduzima sila. Razlog zbog čega neki vrlo revni i dobronamerni teolozi uporno zastupaju ove pozicije je najčešće neznanje, predrasuda i lenjost da se dobro ispitaju temelji naše vere. Mi smo verski vaspitani u atmosferi elitizma - uverenja da smo u posedu potpune istine koju ne treba preispitivati, nego je samo primeniti u praksi.

 4. Postoji više razloga zbog čega verujemo da je to potpuni promašaj. Najjača potvrda za to je stvarnost u kojoj hrišćani nikako ne uspevaju da dostignu nivo duhovnosti svojih prethodnika. Mi ovde ne govorimo o neiskrenim, nego o časnim i revnim hrišćanima koji daju sve od sebe. Ne može Bog da blagoslovi zabludu, koliko god da su iskreni njeni sledbenici. Iskreno zabludeli neće biti osuđeni ali ni potpuno pobediti.

5. Mi ovaj vrlo značajan redak u Pismu, čitamo ovako: "Jer vas je Zakon koji nas kroz Duha i  u vezi sa Isusom Hristom vodi u život, oslobodio od istog tog Zakona koji kroz greh vodi u smrt." (slobodan prevod)

6. Tako je Hristos Zakon učinio velikim i slavnim (Isa.42,21). Ne samo što je potvrdio njegove pravedne zahteve, ne samo beskonačno ga ispunjavajući, nego mu dajući svojstva koja do tada nikada nije imao. Hristos je napravio nemoguću stvar, a to je da Zakon koji ne može spasti i ne može izbaviti odjednom to može. On je učinio da Zakon koji nemože osloboditi može osloboditi. U Isusu Hristu, Zakon oslobađa. Ovo je svedočanstvo Pisma koje se ne može ukinuti, čak i ako postoje neka druga mesta koja govore naizgled potpuno suprotno. Hristovo spasenje je paradoksalno i neshvatljivo ali divno i može se iskusiti.

7.Razumevanje novog svojstva Zakona leži u domenu božanskog nadahnuća. Ukoliko se nije steklo iskustvo života u Hristu, nemoguće je razumeti kako ono što te do juče ubijalo danas oživljava. Takođe je nemoguće razumeti kako nešto može da te istovremeno zarobljava i oslobađa. Dakle, veliki izazov našeg života predstavlja zadatak svakog pojedinca da sa Bogom ide tako daleko u predavanju, dok mu božanska svetlost ne prosvetli um. Tada postaje jasno ono što je za telesnog čoveka ludost.

8. Samo tako će stvari zauzeti svoje pravo mesto. Jer oni koji propovedaju hrišćanstvo bez Zakona greše isto kao i oni koji propovedaju Zakon bez Hrista. Naravno da će sada skoro svaka duša na ovom mestu da kaže:"To nisam ja!" Međutim bolje je za svakog od nas da umesto toga pita Isusa: "Da nisam ja Gospode!"

 3. Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu,


1. Na ovom mestu bi bilo dobro da se obračunamo sa jednom opasnom opsenom. Nema većeg dokaza demonskog delovanja i vlasti sotone nad jednim čovekom od subjektivizma. Dakle jedno je subjektivno jevanđelje, ono je ispravno kada ljudi kažu da se spasenje ne može odigrati u čoveku dok ga taj ne primi i ne živi po njemu.

2.Međutim kada ti ljudi krenu korak dalje pa kažu da se spasenje nije ni odigralo dok ga čovek ne primi to je subjektivizam. Kada subjektivno jevanđelje postane subjektivističko to je izdaja Hrista.

3.Borba protiv subjektivizma je bila osnova Božjeg delovanja kroz Božjeg slugu Džona Viklifa (John Wyclif). U tome je bila sila koja je kroz njegove spise pokrenula praškog propovednika Jana Husa, koja je počela da obrće točak u pravilnom smeru, koji se više nikad neće zaustaviti dok ne obiđe celu planetu.

4.Pre nego što se uopšte pristupi tumačenju Svetog Pisma, potrebno je razrešiti jedan duhovni problem, koji mnogi nazivaju i filozofskim problemom univerzalija. Viklif se suprostavio jednoj jakoj struji koja je tvrdila da opšti pojmovi (univerzalije) ne postoje u realnosti odvojeno od našeg zapažanja i razumevanja. Primera radi, pojmove žaba, krava, mušica, koje objedinjuje zajednički pojam životinja, mi prepoznajemo kao pojedinačne i oni postoje. Međutim zajednički pojam koji ih obuhvata, životinja, ne postoji u realnosti, ako ga mi ne znamo i ne prepoznajemo vezu.

5.Preneseno na ovaj stih, taj stari demon lažnog hrišćanstva tvrdi da se izjava u drugom stihu odnosi isključivo na naš doživljaj spasenja, a ne na događaj spasenja na krstu Golgote. Dakle ja sam oprošten od sile smrti i greha time i tog trenutka kada sam doživeo obraćenje ili novorođenje. 

6.Kada takve pitate šta je Hristos učinio na krstu, oni kažu da je On tamo omogućio spasenje, a ne da ga je obavio, tj. da nas je tamo spasio. Dakle nema spasenja dok ga ne doživiš. Tako ono što si doživeo postaje merilo za spasenje. To što se desilo na krstu ti prepoznaješ time što si doživeo. Upravo zato oni propovedaju jevanđelje i spasenje samo kao subjektivno. Ti treba da se obratiš na način na koji sam i ja. Ti treba da to doživiš, ti treba da se predaš. U tome je tvoje spasenje. Bog te prihvata kada se predaš i samo ako se predaš.

7.Subjektivističke jeresi postoje u mnogim oblicima, ali im je ista suština. Luter je papiste i anabaptiste opisao kao dve lisice povezane sa repovima (u istoriji o Samsonu). Jer jedni kažu da samo crkva može da te krsti, a drugi da krštenje nije ispravno ako nije na određen način, kao da te čovek krsti a ne Bog. Isto tako mi kažemo ovima da nas je Bog u Hristu spasio i pre nego što smo poverovali, pre nego što smo i fizički postojali. On nas je primio kao čovečanstvo (opšti pojam koji postoji u realnosti nezavisno od našeg subjektivnog zapažanja) u Isusu Hristu.

8.Mi ne propovedamo da nešto trebaš da doživiš. Mi ne propovedamo predanje. Mi propovedamo Hrista koji je kao što ovde jasno piše učinio sam ono što Zakon nije mogao. Dakle pošto Zakon nije mogao obaviti ono što je bilo potrebno, tj. nije mogao obaviti ništa; Bog je tada sam (bez Zakona) obavio delo spasenja. Pošto je napisano da je Zakon oslabljen telom, što je u stvari naša stara ličnost, dakle kompletni stari mi, znači da je spasenje obavljeno bez nas. Jer Zakon nije slab u sebi, naprotiv na Sinaju je pokazano koliko je svet i jak. Zakon je slab kroz nas, jer je greh jači. Mi smo oblast u kojoj je greh vladajuća sila. 

9.Pa sad pogledaj koliko zabluđuju oni koji propovedaju da spasenje počinje time što se obratimo! Ili oni koji kažu da je spasenje isto što i naše obraćenje! Kao da nam je Bog krstom spasenje omogućio a mi treba da ga primimo takvi kakvi jesmo!? Da li to oni hoće da kažu da mi možemo da ga primimo, to znači možemo da uradimo nešto dobro? Znači mi u kojima vlada greh, možemo da primimo spasenje i da se obratimo, a greh ništa ne čini, gleda kako mu se uzima duša?

10.Nije li Hristos rekao da onaj ko hoće da orobi kuću jakoga prvo jakoga mora da sveže? Gde si ti bio maleni i jadni čoveče kada je On svezao jakoga, pa da tvrdiš da si sam izašao iz njegove kuće!?
Hristos je taj koji te spasio nerazumniče koji nećeš da slušaš, On je i zavezao jakoga i izneo te iz kuće! (Lk.11)

11.Zato je primanje Duha samo kroz propoved vere, jer propovednik vere nije isto što i propovednik predanja i propovednik svog obraćenja ili propovednik samog sebe. Propovednik vere kaže da ono što je Hristos obavio samo treba da se veruje i ništa više ni da se ne pomišlja. On samo iznosi spasenje Božje koje je već obavljeno i sve završeno, kao što i piše u Pismu da je Bog odmorio od svih svojih dela. Propovednik vere čak uopšte i ne naglašava da treba da se veruje, On jednostavno samo iznosi istinu bila ona primnjena ili ne. Koji treba da se izbave oni će poverovati.

12.Tek sada možemo videti šta je ovde izneseno u ovom stihu. U drugom stihu se ne radi o doživljaju spasenja nego o događaju spasenja. Mi ističemo spasenje u Hristu kao naš oslonac i hvalu. Sadržaj trećeg stiha je vrlo jasna potvrda za to da smo na taj način Pavlovi i Pavle naš, a svi zajedno u Duhu koji odaje slavu samo Bogu za spasenje koje je obavljeno.

13. Zakonu je pre spasenja nešto bilo nemoguće. Spasenje je promenilo mogućnost Zakona. Tako vidimo da se ovde nikako ne radi o ceremonijalnom nego o moralnom Zakonu koji je na osnovu 7,10 nekad pre pada imao svrhu da donese život. Zakon je pre spasenja bio nemoćan bilo šta učiniti za čoveka koji je potpuno u vlasti greha. To je kao što Mojsije koji je slika Zakona kaže u pustinji da nikako on ne može stvoriti vodu i hranu za toliki narod. Ne zato što je privredno nesposoban; on je bio dobar stočar i zemljoradnik, nego jer je to pustinja.

14. Sveti Zakon nije mogao ništa napraviti za nesvetog čoveka koji više ne može činiti ništa ispravno. Kad kažemo ništa, mislimo na pitanja pravde. Zakon ne može iz celog starog čovečanstva izvući niti jednu jedinu dobru stvar. Tako da to što Zakon nije mogao preuzeo je Bog da obavi sam. Pogledaj sada, ukoliko ni sveti i dobri Zakon nije imao udela u tvom spasenju, kako možeš verovati da ga loš i nesvet imaš ti?

15. U ovom stihu imamo tri puta reč telo i tri puta reč greh. Prva reč telo se odnosi na čovekovo postojanje u prostornom smislu, kao oblast. To je oblast u kojoj vlada smrt i greh - kuća greha (ovaj stih ima velike paralele sa Lk.11.17 do kraja poglavlja) ili pustinja. U tolikoj smo meri u tom starom postojanju greh, da bi osuda tog greha ubila nas same koji smo greh. Upravo zato je i nema druge reči za našu staru egzistenciju nego greh. Njen najpotpuniji opis je to telo greha.

16. Posla se odnosi na odvajanje Osobe Sina od Oca da bi postao posrednik. Nije moguće bilo razdvajanje nas i greha bez razdvajanja božanstva u samom Sebi. Spasenje ne bi moglo biti izvedeno da nemamo tri božanske ličnosti. Prvo, tada se ne bi moglo reći za Isusa da je sam sebe ponizio, tj. da je odluka o ovome što je opisano u ovom stihu, odraz Njegove slobodne odluke. Drugo, spasenje je morao da obavi neko kome ne može niti greh niti smrt ništa. Oni koji veruju da je to mogao da obavi neki njihov hristos koji je ili stvorenje ili ima grešnu prirodu zaboravljaju da se u slučaju čovekovog pada radi o beskonačno velikom grehu i beskonačno zasluženoj kazni koju je mogla da plati samo beskonačna žrtva beskonačno ispunjenog zahteva pravednog Zakona, što u svojoj prirodi ima samo Jedna ličnost.

17. Mnogi su ukazivali na reč obličje, kao dokaz da je Hristos uzeo istu prirodu kao što je imao čovek. Tako su gledali Isusa preko nas. Isus nije ništa drugo nego mi. Ovo je za najveću osudu. Mi smo greh, daleko bilo da je Isus isto to. Obličje je reč za sličnost koja nije istovetnost. Kada se ovde kaže u obličju tela grehovnog to znači da je On postao čovek sa svetom prirodom, novom prirodom. Temelj našeg spasenja nije Njegova apsolutna istovetnost sa nama, nego se nalazi upravo u toj razlici Njegove prirode koju je On sačuvao pod strahovitim borbama i neviđenom žrtvom. Tu drugu prirodu nam daje kao dar, tj. dao je već kao dar celom čovečanstvu.

18. U obličju tela grehovnog ne ide zajedno sa glagolom posla, nego pripada ovome: osudi za greh greh u telu (Bengel). Ovo čini da imamo različit ugao posmatranja od onoga što nam na prvi pogled naš prevod nameće. Dakle prva celina glasi: Ono što zakon nije mogao učinio je Bog sam (bez Zakona) tako što se Sin odvojio. Druga celina bi bila: U obličju grehovnog tela je osudio (presudio) za greh greh u telu. Ako ove dve celine posmatramo odvojeno upada u oči smisao koji sadrži sve dubine predivnog Jevanđelja. Prvi odsek smo već prethodno razmatrali.

19. Takođe smo razmatrali šta znači obličje. Grehovno telo je u stvari čovekovo grešno postojanje. Isus nije samo postao čovek, nego je ušao u čovekovo postojanje. Postao je celina sa čovečanstvom ne samo kao jedinka, nego u sudbonosnom smislu. Znači da On nije čovek bio samo za to jedno vreme, nego je to postao zauvek. I ne samo sadašnjost i budućnost čovečanstva nego i prošlost. On je na taj način promenio suštinu čovečanstva već samim time što se sjedinio sa njime. Naravno da je ne bi mogao promeniti da je postao isto to. Zamislimo da postoji preduzeće koje je u stečaju. Njega dolazi da spasi investitor koji je isto tako u stečaju. Ludost! Samo drugačiji može da ga spasi.

20. Ali taj Drugačiji je jedan od nas. Potpuni i pravi čovek. Zato i može da predstavlja čovečanstvo. On ne dolazi tom čovečanstvu kao neko drugi spolja, nego iznutra, sam preuzima čovečanstvo u svoje ruke, On ga se samim time prima tako što postaje čovek. Mi u ovom stihu vidimo da On suvereno stupa na teren na kome vlada greh da bi ga tu osudio. Moramo reći da neki prevode ovu reč osudio kao presudio.

21. Njegovu pobedu možemo posmatrati na dva načina. Jedan je to da je On greh razotkrio, zato što je greh. Svima je postalo jasno šta je greh, ne pre tog trenutka kada je taj greh došao u kontakt sa svetim Isusom. Dok nije došlo svetlo ni mrak nije bio definisan. Grehu je uzeta vlast, opravdanje, pravo na postojanje. Greh se nakon spasenja sasvim drugačije posmatra i nije više to što je bio za celu večnost.

22. Drugi pogled nas dovodi direktno na Golgotu. Isus je primio greh na Sebe i kada je osuđen da umre, umro je i uništen i greh sa Njime. To znači ne samo da je sa sobom u smrt poveo sve grehe, nego i celo ljudsko grešno postojanje. Ovaj stih zaista tako možemo čitati da je Bog preko Hrista na Golgoti izvršio smrtnu kaznu nad grehom.

4.Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu

1. Značenje pojma tela i duha smo već opisali u prvom stihu. Dakle radi se o starom i novom čoveku, egzistencijama, a ne o našem fizičkom telu i Božjem Duhu.

2.Ovaj stih je dokaz da Hristos na krstu nije staru prirodu uništio. On je stvorio novu koja egzistira paralelno sa starom. Kako je to Isus stvorio videli smo u prethodnom stihu, koliko ga je koštalo stvaranje novog čovečanstva. To je kao stvaranje teritorije oaze u pustinji. Čovečanstvo je bilo potpuno besplodno, potpuno pokvareno i zlo. Usred takvoga Isus svojim utelovljenjem, životom, smrću i vaskrsenjem stvara oazu mira, ljubavi, plodonosnu okolinu. To je istinsko postojanje koje ima svaki čovek u Isusu Hristu.

3. Reč pravda je u grčkom ustvari pravedni zahtev Zakona i suprotnost je onome osuđenje iz prvog stiha. To što je Isus činio za vreme svog života je vrlo jasno kazao Jovanu: Da se ispuni svaka pravda. Protestanti su zaista u pravu kada kažu da je Hristos ispunio Zakon za nas. To ispunjenje imamo u Njemu, tj. našem novom čoveku, životu po Duhu.

4.Ovde vidimo da je u novom čoveku pravda Zakona ispunjena. Tako da nije naše da ispunjavamo pravedni zahtev Zakona. Mi to ne možemo upravo zbog naše grešnosti. Vernik koji poznaje nauku Jevanđelja se i ne trudi da ispuni zahteve Zakona kao da već u Hristu nisu ispunjeni. Sve što on može i čemu teži jeste da živi u duhu, toj već ispunjenosti. Dakle mi ne popunjavamo prazninu našim ispunjavanjem sadržaja, nego primanjem ispunjenosti. U Hristu Isusu niti šta pomaže obrezanje ni neobrezanje nego nova tvar.

5. Dakle nikako ne smemo tumačiti ovaj stih tako da je Hristos nas spasio da bi mi mogli da ispunimo pravedni zahtev Zakona. Ne. Isus nas je spasio tako da nam je poklonio ispunjenje Zakona. Do tog ispunjenja dolazimo isključivo verom, kao prvim zahtevom Jevanđelja.

6. To je vera u Hrista koji je Spasitelj koji je ispunio Zakon za nas, koji je došao da ispuni. Kako je strašno da u umovima tolikih vernika ne postoji sigurnost u ovoj stvari! Jer tu se ne radi o tome da mi Zakon ne treba da držimo kao što neki uče. Međutim mi ga ne držimo kao oni koji hoće da ispune njegov za nas preveliki zahtev. Mi ga držimo kao oni koji ne mogu drugačije u novom postojanju u kome uzimamo učešće verom.

7.Ovde Pavle zaključuje celinu. Od 5-11 se opisuje ovo ispunjenje kao unutrašnji doživljaj.

5. Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle.

1. Zakon obuhvata i područje mišljenja, motivacije, unutrašnjeg čovekovog života. Ovde imamo još jedan argument da se u četvrtom stihu ne radi o posvećenju vernikovog života, o datoj pravdi. Pravda koja je ispunila je ustvari samo uračunata pravda. Da nije tako mogli bi reći da u procesu posvećenja čovek nema niti jednu telesnu misao. To je nemoguće na osnovu Svetog Pisma. Izuzetak su samo oni koji su obuhvaćeni delom poslednjeg zapečaćenja (Otk.7). U ovom trenutku zapečećenje sigurno nije završeno, prema tome ispunjenje zakona ne može da se odnosi na posvećenje.

2.Ovde je opisan status vernika, koji živi po duhu. On je u veri, tj. u ispunjenom Zakonu. Pošto je Zakon Božja misao, ta misao je u verniku koji je doživeo opravdanje.

3. Nema ni jednog čoveka koji je potpuno bez duhovnog mišljenja. Međutim ono vlada samo u verniku. Koji su po telu, njima telesne misli vladaju, koliko god imali težnje da učine nešto dobro. Oni nisu u stanju da razumeju i slede duhovne stvari.

4. Stanje telesnog je opisano da bi pojačalo opis duhovnog. Ovakvo stanje stvari danas na svetu, da ima i telesnih i duhovnih vernika ima bar jednu pozitivnu stranu, a to je da se kroz jedne učimo kako treba a kroz druge kako ne treba, tako da istinito i duhovno dolazi još više do izražaja.

5.Biblija nigde ne potvrđuje da postoji neko međustanje, pola duhovan pola telesan.  Ili si jedno ili drugo. 

6. Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir.

 1. Ovo je još jedan u nizu stihova koji počinju sa "jer". Jedan za drugi se nižu argumenti za jevanđeosku podelu stvarnosti. Za Pavlove protivnike tada i danas postoje različite podele, kojima je zajedničko jedno: Da Hristos ne bude presudan. Podele na osnovu nečeg drugog, lukavo sakrivaju činjenicu da je po Hristu jedina podela. Ili si levo ili desno od Hrista. Neistinu govore oni koji kažu da se ne može znati šta je čoveku u srcu. Zar je mala razlika između smrti i života? Hoćeš li ti uopšte da upoznaš život? 

2. Koliko god neko izgledao pobožan i sledbenik i propovednik Zakona, njegove misli određuju šta je on. To što misli prepoznaje se na osnovu tog što govori - a to što govori ima ili plod smrti ili života i mira.  Ko istinski sledi Isusa, taj ima Njegove misli i reči, živi u istoj atmosferi kao i On. To je neoborivi dokaz koji oni pokušavaju da ponište mnogim praznim rečima i telesnim mudrostima kojima je plod smrt. Jedna od presudno bitnih duhovnih veština i darova je raspoznavanje duhova. 

3. I više nego to. Telesno nastrojeno iznošenje je ne samo ono što donosi smrt nego je to sama smrt. Sotona je čoveka prevario rečima i ništa drugačije nije ni danas. Ubiše nas ne samo otvorene laži, nego svaka reč telesnog čoveka je potencijalno smrtonosna. 

4. Zato je dobar savet da kada smo nemudri i neprosvetljeni, da nam je najbolje da ćutimo. To je isto kao da se savetuje pijanom čoveku da nikako ne seda za volan. 

7. Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može.

1. Kao što se oružje koje se podiže na Božje ljude, okreće protiv samog sebe, tako je ovde, Jer oni su tvrdili da revnuju za Zakon, kojega Pavle ne drži i protiv kojega propoveda. On im je dokazao da ih je njihova metodologija učinila Božjim neprijateljima. Oni su telesno argumentovali o duhovnom Zakonu.

2. Ovo je strahovita optužba protiv svakog neduhovnog teoretisanja o Božjoj reči, protiv svake propovedi, razgovora i diskusije koja nije iz novog čoveka. Dakle ti Nikodime i ti Samarjanko, pre nego što krenete u raspravu, predajte srce da ga promeni Duh Gospodnji!

3. Nije da neobraćen vernik ne može ništa da kaže, ali neka ne glumi obraćenog. Neka se ne pokriva pobožnim razgovorima i neka ne pripisuje sebi olako status koji imaju duhovni ljudi. Neiskrenost u ovim pitanjima je fatalna. Strahota je ustati na samog Višnjeg.

4. Ljudi koji nemaju prave plodove Duha, imaju još samo tu mogućnost da utvrđuju sopstvenu pravednost pobožnim aktivnostima. Od njih je najomiljenija u tim krugovima služba u reči, kroz koju zadobijaju uticaj i poštovanje drugih. Neverovatno je koliko ljudi mogu na taj način da budu omađijani, kao što je Pavle pisao Galatima: Ko vas je tako opčinio?

5. Niti se pokorava Zakonu, niti će to ikada moći. Jevanđelje nije promenilo definiciju licemerstva. Čak naprotiv, još više ga razobličava. Što se jasnije bude iznosila istina, to će više lažnih proroka da podigne njihov vođa. Obzirom da su trenutno aktivne cele horde telesnih propovednika, to bi moralo da bude znak da ona manjina Božjih vernih svedoka ipak dobro radi u sili Gospodnjoj. 

 8. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi.

1. Pošto su navikli da ugađaju telesnim težnjama ljudi, ti lažni učitelji su se toliko poneli, da je bilo očito da i Boga smatraju takvim kao što su njihovi sledbenici. Jer ukoliko se neko Boga ne boji, očito da veruje da mu ugađa, da mu je milo to što radi. Oni ne veruju da je bez vere Bogu nemoguće ugoditi i zato hoće bez vere da mu ugode delima i svojom bezbožnom misijom.

2. Dakle, oni ne pitaju Boga za svoje korake, ne preispituju se, ne muče svoje duše pred Bogom svaki dan, nema ih tamo gde zahteva svakodnevna hrišćanska obaveza; ali dok ih neko posmatra, dovode svoju spoljašnju pobožnost do perfekcije. Veoma lako bi ih bilo raspoznati kada bi narod poznavao Boga svojega.

3. On je potpuno drugačiji od ljudi. Njemu se ne možeš dopasti grehom, osim ako mu je pratilac poniznost. Greh u kombinaciji sa samouzvišenjem i dobrim delima izaziva reakciju sličnu Hristovoj kada je terao prodavce iz Hrama. Bog ne gleda na to šta je delo spolja, nego iz čega je to delo.

4. Bog je u svojoj velikoj ljubavi čoveku postavio zaista jednostavne i lake uslove da bi ga primio, odobrio i dopao mu se. Nije tajna da trenutno izuzetno malo ljudi poznaje i ispunjava te uslove.

5. Ovaj stih je izuzetno dobar da bi ga naveli u prilog učenju Reformacije o pojmu tela u Novom Zavetu. Jer kada bi telo smatrali samo fizičkim telom, onda bi ovo značilo da ni jedan čovek ne može ugoditi Bogu. Žalosno je da postoji toliko Jovovih lažnih prijatelja danas, koji zaista tako i uče. Pa dokle će više!?

6. Hristos je ugodio Bogu. I mi u Njemu smo ugodni.

9. A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov.

1.Ovo je sledeće mesto (nakon 1,8) gde Pavle kompletnu Rimsku crkvu vidi u spasenju. Imamo nekoliko potvrda da su bili u dobrom duhovnom stanju. Tako da celo ovo pismo Crkvi ima drugačiji povod nego druge poslanica, utvrđivanje a ne ukoravanje. Najbolje je vernike utvrditi istinom.

2.Ovaj stih je još jedan u nizu gde se telo i duh pojavljuju kao suprotnosti. U pravilu je to uvek reč o dva ljudska postojanja, grešno i pravedno. Ovde je to očiglednije nego na drugim mestima da je pogrešno taj termin duh tumačiti kao božansku ličnost Sveti Duh.
Zato ovaj naš prevod na ovom mestu čini dobro što Božjeg Duha označava velikim početnim slovom. To nije uvek tako na drugim mestima gde trebamo proveriti o kojoj upotrebi reči duh se radi. Primer za to je Gal.5,17 i do kraja tog poglavlja.

3.Hrišćanstvo je duhovna religija. Odnosi se na duhovne stvari koje se uvek posmatraju kao više nego telesne. Upravo zato Pavle svoje učenike upućuje na teren na kome ne mogu izgubiti. Kao što su Davidovi vojnici Avesalomovu vojsku pobedili u Jefremovoj šumi gde je šuma progutala više naroda nego mač, gde je praktično i samog vođu pobunjenika pobedilo jedno drvo, tako je i danas. Ne treba sa Avesalomom ratovati u pustinji. Telesnost koja se prikazuje kao duhovnost je po samoj sebi besmislica. Ako se vrednost nekog hrišćanskog življenja meri telesnim stvarima, onda je greška već u početnoj tački. Vrednosti se moraju vratiti na pravo mestu.

4.Mi tako delimo vernike na duhovne i telesne. I tu nema rasprave. Zna se šta je duhovno i šta je telesno, niko ne može tu biti prevaren. Tamo gde je Gospodnji Duh tamo je ljubav, radost, mir, trpljenje itd. Jevreji su na niskoj tački svoje duhovnosti počeli visoko da cene bogatstvo, uspeh, snagu autoriteta i spoljašnjosti. Tim merilima su počeli meriti i hrišćane, kao i neznabožački narodi. U Rimu su hrišćani u vreme kada su dobili ovo pismo po tim merilima bili najprezreniji sloj ljudi, jer su mu uglavnom pristupali najniži slojevi društva.

5.Elen Vajt je napisala da se hrišćaninom može nazvati samo onaj koji ima vezu sa Hristom. Po toj definiciji se naše današnje crkve sastoje od dva elementa, kao i u ovom stihu. I danas je isto tako da su pravi hrišćani, koji su to po duhu prezreni kao da žive u sred Rima. 

6.Vernici nemaju šta da traže na polju telesnih upoređivanja. Najčešće njihova biografija nema besprekorni glanc, imaju borbe koje ne mogu da razumeju oni kojih nema na poslovima ljudskim (Ps.73). Kada su veoma često kušani da se pitaju da li uzalud čiste svoja srca svaki dan, treba da im je uteha Gospodnji Duh koji živi u njima.

7.Upravo iz tog razloga imaju te borbe u sebi, jer ne mogu sami da predvode, planiraju, rade i uopšte žive. Jedan Drugi živi u njima. Luter naziva Božju pravednost trpna za razliku od radne pravednosti, jer su oni objekat delovanja nekog drugog kroz njih. U telesnim religijama je čovek subjekt, glavni nosilac radnje. 

8.U prethodnim stihovima smo imali delovanje u duhu, a ovde imamo življenje u duhu. U Galatima 5 je nasuprot prvo objašnjeno življenje a onda na osnovu toga poziv da se u duhu živi. Ta razlika je zbog stanja u kojem su bili Galati. Oni su ispali iz duhovnog života, na kojeg su trebali ponovo da se vrate. Rimljani su imali duhovni život, pa im je trebalo sada objasniti kog porekla je taj život, da ga ne bi pripisali samima sebi i na taj način ispali iz milosti.

9.Ovo je uteha hrišćanina, nasuprot utehe sveta i lažnih vernika: duhovni život u Hristu, koji Duh Gospodnji unosi u naš život.

10.Takođe nije čudo što se na ovom mestu prepoznaje divno svedočanstvo o trojedinom Bogu. Hristov Duh je u narednom stihu ono što je u jedanestom Božji Duh. Očito da je to isti Duh. Ko ima Duha ima Hrista, a ko ima Hrista ima Boga. Ili imaš sve ili ništa. Ukoliko razdvajaš Hrista i Boga, automatski razdvajaš sebe i Hrista, tj. Duha koji živi u tebi (videti 1Kor.12,4 i dalje; Ef.4,4 i dalje).

10.A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi a duh živ pravde radi.

1.Zašto je to tako? Zato što je Hristos radi greha umro telom a oživeo duhom. Ovo je prečisto Jevanđelje koje postaje naše iskustvo. Ne može Hristos živeti u nama i da mi svesno grešimo, jer je greh znak za prisustvo smrti. A Hrista smrt neće.

2.Tako je isto život znak pravednosti. Jedna divna biblijska slika govori o daždu pravde. Kiša donosi život zemlji. Tako i Božja pravednost donosi život duši, tj. kompletnom čoveku. 

3.Posmatrajmo sada kompletan ovaj stih. Duh i telo su stara i nova priroda. To znači da Hristos u nama ne predstavlja novu prirodu čoveka kao što mnogi drže. Ti ljudi veruju da čovek ima novu prirodu tek nakon obraćenja. Tako bi značilo da obraćenje stvara novi kvalitet-novu tvar.Takvo učenje je svakako deo onoga što se u Pismu naziva vino Vavilona.

4. Jer Pismo kaže da ako je ko u Hristu nova je tvar, staro prođe a sve novo postade. (2 Kor.5,17) ne za to da je novo stvaranje u tom trenutku kada se vernik obrati. Novo stvaranje je delo Hristovog otkupljenja. To otkupljenje obraćenjem ne nastaje, nego deluje.

5.Ovaj stih dozvoljava mogućnost da Hristos nije u nama, ali nikako ne dozvoljava mogućnost da u tome slučaju, kada Hristos nije u nama, mi nemamo telo i duh, novu i staru prirodu.

6.To znači da je takođe i nova priroda kao i stara prisutna i pre nego što je Hristos u nama. Dajmo dakle duhu, novoj prirodi, našem pravednom postojanju, njegovo mesto gde pripada. 

7.Zamislite da ljudi nemaju novu prirodu, duh, pre obraćenja! Kako bi se obratili onda? Kako bi uopšte prepoznali Hrista koji kuca na vrata srca? Iz čega bi poverovali, ako smo samo telesni? Zar možemo da verujemo da ono što je čisti greh može da učini bilo šta dobro i da poveruje?

8.Istina je to da nam je Hristos stvorio novu prirodu i ugradio je u celo čovečanstvo, svojim delom novog stvaranja. Nju imaju i verni i neverni, u odnosu na nju nema razlike između rasa, polova, niti drugih statusnih razlika.

9.Nova prioda verom oživljava i postaje dominantna, dok stara priroda biva umrtvljena toliko dugo koliko je Hristos verom u nama.

10.Jedno značajno pitanje se odnosi na to da li Hristos u nama znači da On prebiva u nama kao božanska ličnost ili je to samo oznaka Njegovog delovanja u nama? Dakle treba li to uzeti doslovno ili duhovno? U odgovoru na ovo pitanje se razilaze putevi reformatorske nauke od mističnih i subjektivističkih učenja. 

11. Pismo kaže da dok smo u telu, da smo odvojeni od Hrista (2 Kor.5,6). Hristos u nama je duhovno pristustvo Isusa Hrista kroz Svetog Duha, verom. Hristos kao božanska ličnost prebiva u Nebeskom svetištu. U našem srcu je Njegovo pristustvo verom kroz Njegovu reč, Njegovog duha.

12.Dakle mi ne služimo Hristu u nama nego Hristu koji je izvan nas. I to je razlika u onom što verujemo u odnosu na srednjovekovnu crkvu i njene moderne naslednike. Malo ljudi je upućeno u pravu prirodu tajne bezakonja i vavilonsku religiju koja nosi hrišćansko ime. Neverovatna većina vernika ima u suštini isto verovanje kao mati svim kurvama.

13. Oni veruju u pravo prisustvo Hrista u verniku, tj. veruju da je Hristos u nama transformacija naše stare prirode delom Božje milosti. Vernik prima sve više i više milosti i postaje sve više i više svet, a sve manje grešan. Na taj način vernik postaje u samom sebi prihvatljiv pred Bogom. Hristos u njemu je taj koji čini dobra dela i kao takva ona su potpuno prihvatljiva u Božjim očima. 

14. Dakle ne radi se tu samo o doslovnom prisustvu Hrista u obredima i ceremonijama crkve, što većina netradicionalnih hrišćana odbija, nego o doslovnom prisustvu Hrista u samom verniku, što većina istih prima.

15. Mi verujemo da Bog prima bezbožnika (4,5), ne na osnovu unutrašnje promene koja se odigrala u njemu, nego na osnovu Hristove pravednosti koja pokriva grešnika kao bela odora. Vernik ostaje uvek grešnik u samom sebi, a pravednik po Hristu. Istovremeno grešnik i pravednik. On nikada neće naći prihvatanje od strane Boga po samoj promeni koja se u Njemu dešava. Njegova stara priroda je toliko iskvarena da se ne može transformisati. On to i ne pokušava. On živi verom u zasluge Hrista koje su postale njegove, ne kroz njegovu reformu i promenu, ne kroz njegovo obraćenje i posvećenje, nego isključivo samo na jedan način - a to je da je Bog njega bezbožnika delom svoje milosti proglasio pravednim.

16. Sveti Duh se ne daje verniku kao neko ko će ga osloboditi od njegove bolne borbe koju ima u sebi zbog dve suprotstavljene prirode, nego kao neko ko će ga podržati u toj borbi koja verom i silom Božjom treba biti uspešna. Takođe se razlikuje i reformatorski pogled na dobra dela. Ona nisu prihvatljiva pred Bogom sama u sebi. Ni Luter ni Kalvin nikada nisu učili da su dobra dela bez greha u njima samima. Bog prihvata naša dobra dela samo zato što je prethodno u Hristu već prihvatio nas. Vernik se ne oslanja na svoja dobra dela, ne vidi ih kao nešto za šta se ne treba pokajati i moliti se Bogu da ih blagoslovi. On se i u dobru ne manje nego u grehu, opet oslanja samo na Boga i pravednost u Hristu na nebu.

17. Zato verna dušo, zahvaljuj Bogu što nas je oslobodio mraka kroz veliko delo Reformacije od onih dana do dana danas, uzmi to svetlo da o njemu razmišljaš i da ga proučavaš, ne smatrajući ga zastarelim i prevaziđenim! Trebamo to više nego u srednjem veku, jer je tama obuzela sve narode koji se nazivaju biblijskim! Zar nije veća tama onih koji imaju Biblije a ne znaju istinu, od onih koji nisu imali ni Bibliju, a verovali su u slične zablude?

11.A ako li živi u vama Duh Onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.

1. Neka se niko ne čudi što verujemo u tajanstvenu trojičnost Boga, jer je ovde isti taj Duh Hristov iz devetog, Hristos u nama iz desetog u ovom stihu Duh Onoga koji je Hristos za vreme svoje zemaljske službe nazivao Ocem.

2.Potvrđuje se duhovno pristustvo Hrista verom u nama. Jer ako Duh živi u nama koji je punina božanstva, ne može biti dve punine božanstva u nama, jer je Bog jedan. Zato je Hristos rekao da ukoliko On ne ode, ne može doći Drugi utešitelj. Prvo zbog Njegove prirode sveprisustva, a drugo zbog toga da će Hristos približivši se fizički Ocu, samim time približiti čovečanstvo Ocu i popraviti još dalje položaj čovečanstva. Taj proces se i dalje odigrava, kako vreme prolazi čovek ima sve bolji položaj zbog Hristovog napredovanja u nebeskoj službi u pravoj Svetinji.

3. U ovom stihu se čovek posmatra kao celina. Nemamo kao u prethodnim onu suprotnost duha i tela. Ovde se govori samo o smrtnom telu, tj. celom čoveku koji podleže smrtnosti. Kada se kaže smrtnost misli se na greh, jer je žalac smrti greh. Gde se vidi greh, vidi se i smrt. Tako je i sa pravdom, ona se vidi gde je život.

4.Vrhunsko ohrabrenje za one koje posustaju u životu vere je upravo sila vaskrsenja. Dobra vest je u tome da se ta sila vaskrsenja nalazi ne van groba, nego u samom grobu. 

5.Mi moramo da zapazimo da se ovo ohrabrenje odnosi na obraćenje vernike koji su primili dar Svetog duha. Zato se i govori o njima u kojima Duh živi. Dakle može se desiti da oni dožive neku vrstu umrtvljenja, ravnodušnosti i pada. Pravednik pada sedam puta ali ustaje. On ne može da ostane u padu kao što ni Hristos nije mogao ustati u grobu. On ne treba da se mnogo bavi sobom i svojim stanjem, nego i dalje da veruje u objektivni i čvrsti razlog svoje vere - Hristovo vaskrsenje.

6.Mi nikako ne možemo da vidimo ovde onog vernika koji je izgubio svoju spasonosnu zajednicu sa Hristom. Po učenju Biblije nemoguće je nekog ko je imao dar nebeskog zvanja i imao zajednicu Svetog duha, pa ga ispustio, ponovo vratiti u život (Jev.6, 3-9). Ukoliko se takav ne može vratiti čak ni zalaganjem onih koji su ostali u Hristu, kako verovati da se može vratiti sam? Povratak izgubljenog je samo delo Božje milosti, ako On dopusti, gde niko od ljudi ne može nikakvom inicijativom puno pomoći.

7. Pismo na nekim mestima kaže da je Hristos ustao sam iz groba, a na drugim da je ustao silom Očevom. To nije nikakva kontradikcija, osim ako ne verjujemo da se tu radi o jednom te istom božanskom biću. Jer Hristos i Otac su jedno u suštini božanskog bića.

8. Upoznati silu Hristovog vaskrsenja je doživeti potpunu pobedu života i pravdenosti u našem ličnom iskustvu verom. Ako imaš veru, to je Duh Sveti u tebi, bez obzira na to u kakvom si trenutnom stanju i kako sebe vidiš i kako osećeaš. Poruka Božja tebi ovde je, ako i dalje ostaješ u veri i čvrsto se i uporno hvataš za Boga verom, samo je pitanje vremena kada ćeš doživeti izbavljenje. 

9.Zato je dobar i važeći onaj poziv: Hodite da se vratimo Gospodu...Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živjećemo pred njim. Zar nije On sam proveo tri dana u utrobi zemlje; odvojenosti od Oca?

12.Tako dakle, braćo, nismo dužni telu da po telu živimo.13 Jer ako živite po telu, pomrećete; ako li duhom poslove telesne morite, živećete.

1. Ovde nam se praktično poručuje da od vernika koji imaju poznanje istine, greši samo ko hoće, a ne ko mora.

2.Imaju i vernici bez poznanja istine. Zato su i date ove poslanice i cela reč Božja. Da nam da Gospod i propovednika koji će učiti narod toj Reči!

3. Ovde im se obraća jedan, a Duhom kroz to i nama i kaže: braćo! Kako je značajno što je učitelj božje reči ipak ništa više nego jedan od njih. Mi verujemo u jednakost Hristovih delova tela, Njegove crkve gde nema izdizanja jednog iznad drugih. Ako neko treba da bude podignut kao autoritet, neka to radi Bog a ne čovek. A takav koga Bog podigne, će se obraćati u istom duhu: Braćo! I ja sam jedan od vas sa istim borbama. U njima sam stekao iskustvo i to sada iznosim.

4.U prvoj rečenici sebe uračunava, a u drugoj se obraća njima. Jer kako bi mogao učiti druge ako prvo sebe uračunava u borbi, a kasnije sebe ne uračunava u pobedi! Dosta je teoretičara istine koji pričaju o pobedi da je sami nisu doživeli. Jer kada ovde Pavle kaže: Ako vi živite po telu; to znači da on ne živi.

5.U Hristovoj vojsci ne sme da se pojavljuje napred ni jedan general koji nema bar jednu jedinu pobedu. A to je pobeda nad samim sobom.

6.Vidimo realnost duhovnog života koja pobija svako učenje o tome kako obraćen čovek nema borbu u sebi. U lažnim učenjima se borba prebacuje na neko drugo polje izvan čoveka. Tako da se mnogi zavaravaju i kažu: Sotona me prevario, moje telo greši, moje slabosti dolaze do izražaja... Duh nas uči da preuzmemo potpunu odgovornost za naše postupke, jer smo Hristovim delom postavljeni u sličnu poziciju u kojoj je Adam bio pre pada u greh. Ni on ni mi ne moramo da poslušamo nikakvu sugestiju van Božjeg života.

7.Jeste ljudska priroda oslabila, ali se milost zato umnožila. Robert Čepmen (Chapman) je jednom prilikom izjavio da se nikada ne bi menjao sa Adamom pre pada u greh, misleći pri tome progresiju milosti do vremena u kome je živeo.

8.Ovo upozorenje da ćemo pomreti se odnosi upravo na ono iz prethodnog stiha, što smo komentarisali, da čovek može da izgubi zajednicu sa Hristom. Duhovno mrtvilo onoga koji je znao Hrista ne može drugačije da se opiše nego sa pakao i smrt.

9.Otkrivaju se razlozi zašto je takav ispao iz Hrista. On nije duhom morio telesne poslove. On nije iskoristio to što je imao. Tu ne piše da nije morio samo telo, nego produkte telesnog postojanja. To pokazuje da se ovo odnosi na propuste u posvećenju. Istina jeste da čovek neće ispasti iz Hrista zbog pojedinačnog svog greha. Bog u svojoj milosti dopušta da se pokažu usmerenja nečijeg srca u jednom određenom vremenu trpljenja. 

10. Jedini siguran put je ipak, ne propuštati da se upotrebe svi duhovni elementi koji su nam dati na raspolaganje da jačamo svog unutrašnjeg čoveka. Dakle pre nego što iskušenje naiđe, već je čovek iznutra toliko ojačan Božjom rečju, molitvom, poslušnošću Božjem vođstvu, da je izdignut iznad nivoa telesnosti i nema nikakvih problema da se odupre.