14.Jer koji se vladaju po duhu Božijem oni su sinovi Božiji. 15.Jer ne primiste duh ropstva, opet da se bojite; nego primiste Duh posinački, kojim vičemo: Ava, Oče!
1.Ovo je biblijska definicija sinovstva. To su oni u kojima je božanski Duh vladajuća sila. Koliko god ovo posmatrali, zaključujemo da je ovo isključiva izjava, tj. da oni koji ne sarađuju sa Duhom, nisu sinovi Božji.
2.Šta ćemo sa pričom o izgubljenom sinu? Da li je time što je prestao da se vlada po očevoj volji prestao da bude sin? Očito da nije. On je imao problem sam sa svojim identitetom, kada je rekao da više ne zaslužuje da se nazove sinom. Otac je bio taj koji je odlučio o tome.
3.Zaista mora mnogo toga da se desi da bi neko izgubio status sinovstva po Bogu. Izuzetne su prilike u kojima Bog izjavljuje: "Ne moj narod" (Os.1,9).
4.Dakle sinovstvo po Bogu je dar (Ef.1,5) i ti ne moraš ništa učiniti da bi bio sin Božji, po izbavljenju u Isusu Hristu. Tu moramo da podvučemo da Biblija ne govori o sinovstu po stvaranju. Uvek je sinovstvo vezano za Hrista i Njegovo delo. Tako zaključujemo da nemamo prava ljude nazivati Božjim sinovima na osnovu samog stvaranja čoveka. To sinovstvo je nestalo neposluhom prvog čoveka.
5.Sinovstvo po izbavljenju takođe može da se izgubi. Oni koji se vladaju po Duhu, ne čine to da bi postali sinovi nego da bi to ostali. Mi znamo da sinovstvo ne gubimo pojedinačnom neposlušnošću ili nekom vremenskom fazom neposlušnosti. Ovu odluku ostavlja Bog za sebe i samo On to može da proceni.
6.Kada Pismo govori o tome, onda je jasno da je Bog iz pozicija svoje vanvremenosti, tu odluku još odavno doneo. On zna koji su njegovi i Pismo to Njegovo saznanje i rad za svoje sinove naziva izborom, izabranicima. O tome se govori dalje u ovom poglavlju.
7.Primanje je vrlo važna reč u našoj religiji. Ipak ne bi smela da nosi pogrešnu težinu. Neki propovedaju primanje. Prave od primanja centralnu tačku naše vere. Mi se sa time ne možemo složiti. Mi propovedamo ono što treba da se primi a ne primanje samo. Propovedanje primanja je besmisleno ako mu ne prethodi propovedanje Hrista. Čak možemo reći da ukoliko se Hristos pravo propoveda, nije ni potrebno reći da se primi. Onaj koji je izdignut da bi sebi sve privukao, treba da bude izdignut, da bi privukao. Ne treba privlačiti bez izdizanja.
8.Mi smo svi bez razlike, kao čovečanstvo i verni i neverni kroz Hrista primili dar Svetog Duha. U ovom stihu to jasno vidimo. Vidimo da je Bog napravio napredak u svom delu, u vreme u koje je Pavle propovedao. Kako je Hristov plan spasenja došao u novu fazu, tako je omogućio bliži pristup Bogu. To se pokazuje u tome da nova generacija onih koji su poverovali, nazivaju Boga Ocem, što u toj meri nije bilo slučaj ranije.
9.Dakle propovedanje tog novog pogleda na Hrista je dovodilo do vere u kojoj su ljudi spontano nazivali Boga ocem, ne zato što ih je neko naučio da tako Boga oslovljavaju, nego jer su doživeli dar Svetog Duha.
10.Dakle kada mi govorimo o primanju, govorimo da su svi primili Svetog Duha Hristovim delom koje je obavio za nas. Takođe postoji i drugo značenje primanja, a to je doživljaj primanja Svetog Duha kroz propovedanje Hristovog dela, tj. Jevanđelja.
11.Dakle potrebno je uvek paziti da ne mešamo ova dva značenja primanja i takođe vrlo važno, ne smemo ni jednom primanju dati centralno mesto u propovedanju. To govorimo i podvlačimo mnogim rečima jer vrlo često sotona sprečava propovedanje Jevanđelja rečima kroz svoje sluge, koji su naoko pobožni i brinu za posledice tog propovedanja. Oni kažu: "Da to je istina, ali to treba da se primi". Tako oni primanje guraju uvek na prvo mesto i nikada se ne nauče.
12.Primanje posinačnkog duha ima oba značenja istovremeno. I čovečanstva kojem je to dato Hristom; kao i vernika koji su to primili verom. A primili su samo jer im je neko objasnio i nisu ga prekidali u tom objašnjenju. Čuvajmo se te lažne pobožnosti kojom zakidamo sami sebe, da nam se stvari objasne do kraja.
13.Očito je da su oni kroz Jevanđelje i veru, prestali da se boje. Samo jedan je način da ponovo počnu da se boje, a to je da im se Jevanđelje prestane propovedati onakvo kakvo Pavle propoveda.
14.Kada se prestane propovedati Jevanđelje, tada prestaje da deluje i Duh. Priroda Duha je sinovska i neustrašiva.
15.Nije slučajno što je ovde napisano da Duhom vičemo. Hristos je završio svoj život na krstu jakim vikanjem. Vikao je:"Oče!" Malo je mesta u Pismu gde je tako jasno prikazana stvarnost hrišćanske borbe kao ovde. Vernik će vrlo često biti u situaciji da vapi ka Ocu.
16.Ovaj duh svedoči našem duhu da smo deca Božija.
1.Ovde se pojavljuje i treće značenje reči duh. Dakle imamo duha kao Božjeg duha, duh koji je nasuprot telu oznaka za našu novu prirodu, naše novo postojanje. U ovom trećem značenju to je naš duh, tj. jedan od tri dela iz kog smo načinjeni, koji su sastavni deo čoveka. Duh, duša i telo.
2. Sveti Duh prenosi dobru vest o posinjenju ličnim svedočanstvom. To može samo Duh koji je ličnost. I to može da se dogodi onome koji je primio dar Svetog Duha, verom u Hrista. Toliko je puno ljudi kojima se ovo ne dešava, koji ne znaju šta su jer ne veruju.
3. Hristos je otkrio Petru koliko je blagosloven jer mu telo i krv nisu rekli ono što je moguće saznati samo Duhom. Toliko intelektualnog i drugog napora bi smo sebi uštedeli kada bi češće imali u vidu da je istinu moguće spoznati samo na ovaj način, verom.
4. Interesantno je da Duh ne svedoči da si ti dete Božje sam, nego da smo deca Božja. Radi se o svedočanstvu jednom pojedincu, ali koje ga usmerava na kolektiv, telo Hristovo. Nikada neće biti vernika koji neće saznati o drugima koji su isto to što i oni. Jednakost između vernika ima ovu podlogu, a to je da je svedočanstvo Duha u svim vernicima istovetno po važnosti i po sadržaju.
5.Na taj način Duh briše svaku razliku između vernika. Nema nikakve sumnje da bilo koji pojedinac koji se izdiže iznad nekoga svojim duhovnim iskustvom ili preimućstvima, nema dobar odnos sa ličnošću Gospodnjeg duha. Jer on svedoči da je isto dete i taj drugi kao i ti.
6.Takođe nema nikakvog opravdanja izdizanje vernika iznad onih koji to nisu, jer se delo posinjenja odnosi na celi ljudski rod, koji je posinjen u Hristu. Bilo koja teorija koja iz posinjenja isključuje i jednog člana ljudske zajednice, predstavlja opasno elitističko učenje koje Duh ne može da potvrdi. Mi odbijamo avgustinijansko učenje o ograničenom delu spasenja i slažemo se sa veslijanskim koje kao dokaz navodi između ostalog Titu 2,11 i 1 Tim. 2,3-6.
7.Pored ovog prevoda kakvog mi imamo (inače osmo poglavlje je za razliku od prethodnih prevedeno vrlo blisko grčkom prepisu), postoji još jedan koji gramatički više odgovara starogrčkom prepisu. Po tom prevodu Gospodnji duh svedoči zajedno sa našim duhom da smo Božja deca. Nije čudo što su se prevodioci često odlučili da ne postave ovaj nego po njima smisaono bliži prevod. Smatrali su da se na taj način pravi dostojna razlika između našeg i Gospodnjeg duha.
8. Ukoliko imamo u vidu da je naš duh, ne po stvaranju koje je pokvario greh, nego po novom stvaranju kroz Isusa Hrista, uzdignut do udela u božanskoj prirodi, tada možemo slobodno da posmatramo kako za sinovstvo imamo dva svedoka koji zajedno svedoče istim glasom i čudesnim jedinstvom koje je ostvario Hristos: naš duh, novorođeni i Duh Gospodnji.
17. A kad smo deca i naslednici smo: naslednici, dakle Božiji, a sunaslednici Hristovi: jer s Njim stradamo da se s Njim i proslavimo.
1.Gospodnja premudrost kroz čoveka Pavla nas vodi i dalje. Naime, Pavlovo jevanđelje nije kao moderna koja se zaustavljaju na našem statusu deteta. Mi smo Božja deca i gotovo. Obzirom na taj status nemamo potrebe dalje o bilo kakvim obavezama sinovstva. Dakle osakaćeno jevanđelje nas zaustavlja da posmatramo samo prednosti sinovstva.
2.Jevanđelje naših prednosti bez obaveza je telesno i nepotpuno. Telesno se suprotstavlja obavezi i odgovornosti. Ovde nije tako kod Pavla. On argumentira vrlo jednostavno i jasno: Dete je uvek istovremeno i naslednik. Nema ni jedne druge perspektive kojom možemo odvojiti stanje deteta od obaveze nasledstva. Niti pravno, niti po tradiciji ne možeš biti dete a da nisi naslednik.
3.Mi ovde vidimo da se Hristos u toj meri odrekao svog položaja na nebu, da je postao podložan zakonu nasleđivanja. Hristos se nije odrekao u nekoj određenoj meri nego potpuno. Koliko je stvarno bilo Njegovo odricanje, toliki put je kao čovek morao da prođe da bi ponovo zadobio svoj položaj. Ovoga puta međutim, Njegov povratak na Njegov proslavljeni položaj uključuje i nas koje je uzeo u Sebe.
4.Mi smo Božji naslednici. Sve što je Njegovo i naše je po pravilu nasledstva. Zar ova istina nije dovoljna da podignemo oči od svakodnevnih problema?
5.Hristovi sunaslednici treba da prođu u Njemu sve što i On prolazi, U ovom stihu je očigledan krst. Nema hrišćanstva bez nošenja krsta. Ko ide Hristovim putem taj prolazi istu borbu koju je Hristos imao. Ta borba je mnogostruka. Nju opisuje Jovan kada kaže da su deca pobedila sotonu i svet. Ta deca su pobedila i same sebe. U čemu je Hristos morao da pobedi?
6.Elen Vajt je pisala da je Hristu isto tako bilo teško da nosi ljudsku prirodu u posedu svoje božanske kao što je nama svakodnevna borba da nosimo našu božansku prirodu u posedu svoje telesne.
7.Tako pre proslave ide stradanje. Pre uznošenja na Nebo Hristos je pretpreo krst. Tako isto pre našeg u duhu uznošenja na Nebo u Svetinju, što predstavlja naše novorođenje, trpimo umiranje samom starom postojanju da bi nešto što nam je strano zauzelo presto srca. Jedna druga osoba preuzima komandu i u tome je naša svakodnevna smrt.
8.Međutim nećemo ovde videti samo krst. Adventizam se razlikuje od svih ostalih hrišćanskih perspektiva upravo u tome što kod krsta ne završava, nego počinje. Kod krsta počinje ono što obuzima svu pažnju izabranih u poslednje vreme. Ovde je glagol sastradavanje (doslovno saosećanje) u sadašnjem trajnom vremenu. Dakle ostavimo perspektivu krsta tamo gde joj je mesto, u prošlosti, u istorijskom delu Hrista za nas.
9.Hristos danas posreduje za nas u nebeskoj svetinji. Pa dobro, kakvo je to sada Njegovo stradanje? Jer kakvo je onda naše sastradavanje ukoliko ne shvatamo njegovo sadašnje stradanje? Deo ove veličanstvene nauke o Hristu nam otkriva Pavle na jednom mestu kada kaže:"Radujem se dok trpim za vas i u svome telu dopunjujem ono što nedostaje mukama Hristovim" (Kol. 1,24).
10.Ove Hristove muke su ne Njegove muke na krstu, jer tim mukama ništa ne nedostaje. Hristova žrtva je bila beskonačna i savršena, gde je greh i pomisliti da bi neko mogao nešto da im doda. Tačnije rečeno rečima Petera C Jarnes-a: "Golgota sa svojim teretom i bolom greha. ima mnogo veće područje delovanja, nego što se to obično uzima. Hristos stoji pred svojom Crkvom kao zaklano Jagnje koje krvari u gornjoj Svetinji (Otk.5,6),"
11.U starozavetnoj slici prvosveštenika, ovaj preuzima na sebe sve grehe nakon što su priznati i ostavljeni. Prvosveštenik nosi sve grehe kojima je Svetinja onečišćena. Kada ljudi dolaze da svoj greh priznaju i prinesu žrtve, tada je prenose na prvosveštenika (4Moj.18,1). Svaka povreda Njegovog tela kroz greh nekog od Njegove dece boli Njega. On je taj kojeg muče naši gresi, nesavršenosti i propuštene dužnosti!
12.Kao On tako i mi trebamo nositi grehe onih koji su oko nas, koji zalaze i greše, silom Hristovom. Zato Pavle piše ne da on trpi, nego trpi za njih. Na taj način olakšava samom Hristu, a i svaki od nas ako se prihvati tog nošenja slabosti slabih. To znači kada neko greši posmatrati ga kao da ne greši, kada neko zalazi i dalje ga ljubiti i zauzimati se za njega kao da ne zalazi. Duševni bol ovih nepravdi i greha oseća, tj. saoseća svaki koji je u Hristu i to su Hristova stradanja, nakon kojih dolazi slava.
13. Ova slava se svakako ne odnosi samo na našu konačnu nagradu kada greha i nepravde više ne bude. To se odnosi na slavu kojom je proslavljen još danas svaki onaj koji u Hristu nosi venac pravde. Nagrada je poznavati Njega, odsjajivati Njime i poznavati Njegovo jevanđelje.
