Apsolutni Izbavitelj (8,31-39)

31.Šta ćemo, dakle, reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko će na nas?

1.Odsek od 31. do 39. stiha spada u jedan od najlepših u Pismu. Nebrojeno mnogo vernika je u zadnjih dve hiljade godina nalazilo utehu i ohrabrenje kroz ove nadahnute reči. Moramo imati pred očima da su Božji ljudi u zadnjih dve hiljade godina prolazili izuzetno teške borbe. Nebrojeno mnogo njih je upravo ovde u ovom odseku nadahnutog Pisma nalazilo izvor sile. Oni kojima je poznata istorija Crkve i o razmeri patnje Božjeg naroda, znaju koliko je velika. Odakle je dakle uteha koja je još veća?

2. Uvodno pitanje šta ćemo reći na ovo, odnosi se na prethodne stihove gde je opisano kako nas je Bog izbavio. Nakon toga poziva se na lični zaključak svakog od nas. Ukoliko nas je već izbavio, onda je Bog nesumnjivo stupio u jaku vezu sa nama. Bog sa nama, Emanuel, to je sadržaj večnog jevanđelja. 

3.Pitanje, ko će na nas (ili ko će protiv nas) može se razumeti na više načina. Neki prevodi izostavljaju ovo "ako", i počinju sa Bog je sa nama. Ovo je svakako ispravnije u duhu našeg jezika. Neosporno je dokazano da je Bog sa nama. U prvom redu vidimo da je Bog sa nama kao celim ljudskim rodom, jer je u Isusu Hristu postao čovek. Dakle tu nema ako, on je sudbinski povezan sa ljudima, bez ikakvog uslova. On je objektivno i zauvek čovek Isus Hristos. Kao drugo vidimo da je u posebnom smislu zaštitnik i spasitelj onih koji se u Njega uzdaju.

4.Kada tako čitamo, onda drugi deo pitanja dobija smisao, ne uslovnog, nego bezuslovnog karaktera. Bog je sa nama, ko je taj koji je protiv nas! Kakva je sila koja udara na ono što je povezano sa Bogom. Dakle mi ne vidimo više ono što nam se u prvom trenutku nameće, a to je mogućnost da kada smo sa Bogom, da nam niko više ništa ne može. Mi vidimo nešto više od toga, a to je da pored svih okolnosti koje mogu da se dese svakom čoveku i svakom verniku, Bog je i dalje povezan sa njim. Takođe vidimo koliko je svaki napad uzaludan, jer čovečanstvo nikada neće više biti to isto ranjivo, slabo i prolazno, otkako se Bog u Hristu povezao sa njim.

5.Naprotiv upravo ono što napada ovaj večni savez Boga i čoveka je prolazno, ranjivo, opako i već pobeđeno.

6.Dakle eto već utehe u ovom prvom stihu ove veličanstve ode Božje bezuslovne vernosti i ljubavi. 

32.Koji, dakle, svog sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje? 

1.Ovde imamo još jednu potvrdu da se u prvoj meri radi o svim ljudima, neovisno da li veruju ili ne veruju u Hrista. Predade ga za sve nas, odnosi se na svako ljusko biće koje je ikad postojalo ili će postojati. 

2.Na ovom mestu moramo ponovo ukazati na štetnost toga da se jevanđelje posmatra kao vest radosti samo onima koji je poznaju i primaju. Takav pogled vernike čini uskima i usmerenima na sebe. Vernici često kroz takvo posmatranje stvari, isticanjem uslova pod kojima Bog blagosilja smtraju da je to propoved vere ili propoved jevanđelja. Ne. Propoved jevanđelja je bez propovedanja uslova. Uslovi se propovedaju kasnije, odvojeno od jevanđelja. Uslovi se propovedaju ne u tom nivou važnosti kao jevanđelje. Ako je jevanđelje na prvom, uslovi su negde na petom mestu. Uslovi se propovedaju tamo gde se jevanđelje primilo i treba da se učvrsti i ukoreni.

3.Bog nije poštedeo svog božanskog Sina. Stanimo malo na ovom mestu, vredno je svakog respekta i odavanja slave Tvorcu. Ovde vidimo šta ga je koštalo uspostavljanje veze koju je čovek prekinuo, naime prekinuta je veza unutar božanstva. Jedna bleda slika za to je razdvajanje sijamskih blizanaca, povezanih u jedno telo. Novo stvaranje, novi početak za celi svemir je sadržavao bolno razdvajanje koje je dovelo sve u pitanje. Na jednom mestu se kaže da je Bog u tom trenutku bio slab (1 Kor.1,25). Kao što je u toj komplikovanoj operaciji često slučaj da oba ili jedno od blizanaca plati životom za život drugog, novog bića.

4.Hristos je na sebe uzeo grehe čoveka i bio razdvojen od Oca. Gospodnja pravda je zahtevala kaznu i ona je u svoj žestini pala na drugo lice Božanstva. U trenutku žrtvovanja, da bi čovečanstvo ponovo bilo uzdignuto, morao je Božji sin da bude ponižen do beskrajnih granica. Pad čoveka je mogao da ispravi samo Beskonačni. Hristos je morao da uskoči u rupu koja nema dno. Beskonačna ljubav je ispunila beskonačnu provaliju.

5.Proročanstvo iz Isa.53. nam otkriva da nikada ne smemo dozvoliti sebi zabludu da kažemo da je na krstu Hristos bio bijen i mučen od Boga. Tamo stoji da smo ga mi razapeli svojim bezakonjem. Hristos na krstu nije pitao Boga zašto ga kažnjava. Ne. Bog unutar Sebe nije patio zbog toga, nego zbog razdvojenosti. Ono što je bilo zajedno celu večnost, razdvojeno je i prouzrokovalo neviđene i neopevane patnje.

6.To da Bog nije poštedeo se odnosi na to, da je Njemu kao sveznajućem bilo poznato u kojoj meri će spasenje koštati. Čak i za Njegovu svemoć i beskonačnost radilo se o neshvatljivo velikom izazovu. Kada se popnete na brdo iznad Nazareta, gde se mladi Isus molio svakog jutra vrlo rano svom Ocu, ispred njega u daljini, iza Jezreelske doline se ocrtavao samo prizor: Brda na kojima je podignut grad koji će podići ruku na Njega.

7.Božanske ličnosti Oca, Sina i Svetoga Duha su u ovom stih pokazane kao one sa nezavisnom i slobodnom voljom u apsolutnom smislu. U svakom trenutku je bilo ko od njih mogao da prekine delo spasenja čoveka. Mogao je po slobodi, ali nije mogao po ljubavi za nas.

8.Pogledajmo sada kolika je to ljubav. Predade ga za sve nas. Nas koji smo roditelji i gledamo svoju decu kako u miru rastu i uživaju u zajedništvu koje imamo, mora da pogodi u sred srca ova reč: predade ga za nas. Kada je pastir otištao da traži izgubljenu ovcu, ostale ovce su ostale same u pustinji. Toliko se Nebo ispraznilo kada je sišao Hristos.

9.Ima li bola većeg nego Njegov? Nema i ne može biti. Ima li veće utehe u sred bola?

10.Ukoliko je žrtvovanje Sina najveća žrtva, ukoliko je najveća žrtva za nas, šta nam to govori? Da li treba svoju vrednost da tražimo u onome kako mi sebe vidimo, da li vrednost drugih treba da procenjujemo po njihovom trenutnom spoljnjem ili unutrašnjem stanju? Zar nije nečija vrednost u tome čime je plaćen?

11.Pogledajmo sada sledeću činjenicu: Ne samo Hristos, nego i svi apostoli, izuzev jednog, kao i neki od najvrednijih ljudi koje je ovaj svet imao su žrtvovani.Proviđenje se nije umešalo u mnogo mnogo, malih i velikih žrtvovanja, prosipanja nevine krvi u celoj istoriji.

12.Ova činjenica ide toliko nasuprot ljudskoj prirodnoj logici da od velikog broja ljudi čini nevernike i ateiste, sledbenike raznih struja koje ne mogu da objasne to toliko stradanje, to naizgled nepravedno i besmisleno rasipanje najboljih snaga čovečanstva.

13.Tu često zaboravljamo dve činjenice. Ovde se otkriva da je Hristos dat za nas. Dakle On je bespovratno dat. On nije dat pa ponovo uzet natrag. Neka ni jedan čovek ne rastavi ono što je Bog sastavio. Neka ni jedan učitelj ili teolog iznosi Hrista odvojeno od nas! Znači ako je utelovljeni jednom za svagda naš, onda smo i mi njegovi. Ako je radost zajednička je, ako patnja onda je takođe zajednička. Tako razumemo tajanstvene reči Pavla u Kol.1,24, da on u svom telu nadodaje što nedostaje Hristovim patnjama. Zbog dualizma stvarnosti u kojoj živimo patnja i slava uvek ide zajedno, milost i greh je deo naše saegzistencije sa Hristom. 

14.To da nam je sa Njime sve darovano je opisano u narednim stihovima. Mi ne učimo uzalud da je spasenje dar Božji. To je činjenica. Ustvari je nama kroz Hrista, koji je dar, darovano i mnogo više nego samo izbavljenje.  

33Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda?

1.Ovde se nastavlja sa postavljanjem pitanja u učiteljskom, rabinskom stilu iznošenja istine. Ponavlja se činjenica izbora, božanskog akta iz koga ne možemo isključiti ni jednu osobu, osim ako ona sama sebe ne isključuje. Izbor je vrlo važno često propovedati kao što je to činio Kalvin. Propoved izbora daje sigurnost vernicima i ističe Božju suverenost, presudnu ulogu u odnosu na ono što jesu i čine stvorena, pala pa onda iskupljena bića. 

2.Nikako nije slučajna jedna činjenica iz crkvene istorije, a to je da su upravo propovednici probuđenja koji su imali kalvinistička ubeđenja poput Vajtfilda, Sperdžena, Edvardsa bili među najuspešnijima u obraćanju duša Hristu. Njihovo naglašavanje božanskog dela milosti izbora je bacilo jako svetlo na ljude koji su zaboravno i nesigurno stado, kome se tako malo objašnjavalo šta im je darovano bez njihovog udela.

3.Hristos je jedno sa čovečanstvom. Na taj način imamo pravedni i nepravedni pol ljudske rase. Mi smo postali Hristova nepravda, a On naša pravda. Reč pravda ovde označava isključivo božanski akt opravdanja i delovanje u tom smeru. Označava nekoga proglasiti pravednim i odnositi se prema njemu kao pravedniku. 

4.Dakle kakva optužba na izabrane? Pa njima je već suđeno i kroz Hrista. Hristu je održan proces i , tj. nama jer smo jedno. Ljudi i anđeli koji sude ljudskom rodu za ono što je plaćeno su mnogo više nego zli. Oni poništavaju Hristovo delo. 

5.Druga je stvar što mi ljude možemo pozvati na odgovornost za neverovanje koje je još preostalo kao greh. Očito je da ih možemo pozvati na odgovornost tj. izreći optužbu tek nakon što su saznali šta im je darovano, ali nisu hteli poverovati. A kako će saznati ako im se pogrešno predstavi?

6.Pa ne može Bog u isto vreme opravdati i optužiti. Ko je opravdan slobodan je od tužbe, jednom za svagda. E sad ako on hoće, može da sam od sebe ponovo takav kao slobodan ponovo da se vrati nazad kao svinja u svoj brlog.

34.Ko će osuditi? Hristos Isus koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?

1.Hristos je optužen i izvršena smrtna kazna nad njim, to jest nad nama i Njim. Ovde se govori o tome. Glagol osuditi stoji u budućem vremenu, dakle može da se primeni i na budući Božji sud nevernicima (to naglašavamo jer je sud vernicima u sadašnjem vremenu). Dakle taj budući sud nije zbog nas koji verujemo. Sa budućim sudom vernik nema ništa, to nije njegov sud. Sud za vernike je danas.

2.Takav se zaključak izvodi iz Hristove smrti, koja je bila plata za grehe. Hristos je umro drugom smrću, kojom umiru nepokajani. To je smrt večnog odvajanja koja je Božjem Sinu pala u deo i koja ga je potpuno dotukla kada je rekao: Oče zašto si me ostavio? Niko ne mora da prođe ovo iskustvo više nikada. Jer čak i zli i nepokajani čovek je prvo dugotrajno živeo pod milošću, koju je procesom teškog opiranja gubio do krajnje granice strpljenja. Niko od ljudi ne mora da prođe kao Hristos za koga nije bilo nikakve milosti ni izlaza. On je čašu ispio do kraja. Na Njega se izlio gnev nepomešan sa bilo kakvim olakšanjem.

3.Zar će onda kao neko ko je to prošao da nam tovari grehe na vrat zbog kojih je tako postradao? Jer bi on to eventualno mogao, jer je jedini koji nije počinio greha. Svaki drugi tužilac nema moralno pravo kažnjavanja onoga što je oprošteno.

4.Dakle Hristova smrt koja je bila plata za greh i sud nad gresima je argumenat protiv suda nad vernima. Vernima nema suda osim suda vere, tj. Da li veruju ili ne veruju. Ne sud greha, da li su sagrešili ili ne. Sud vere je sud Svetog duha. Hristos je rekao da će Sveti Duh opomenuti za greh što ne veruju u Njega. To znači da je to još jedini preostali greh, nakon što je platio cenu za sva ostala sagrešenja.

5.Kada kaže ovde, pa još i vaskrse, to je kao da kaže, da je Hristos samo umro to bi bilo dovoljno ali preko toga on još i vaskrse što je još popravilo stanje čovečanstva. Jer je On vaskrsao u novi život celog čovečanstva, tj. Vaskrsenje je novorođenje čovečanstva (1Pet.1,3). Dakle na samo da su plaćeni dugovi kroz kojim su se ljudi odvojili od Boga nego u novom čoveku imaju život oslobođen od grešenja, tj. Ne moraju da greše svesno i namerno niti iz slabosti. Novi čovek ne može da greši (1Jov.3,9). Ako ne greši ko će ga osuditi? Da li je neko toliko bezobziran da presudi, da anatemiše one koje su u Hristu? Ti moraš da čoveka mimo Hrista posmatraš kao grešnika, ti moraš da ga posmatraš preko greha, moraš da ga razdvojiš od Hrista, moraš da ignorišeš Hrista raspetog, pa nakon toga i vaskrslog. Kakvim ćeš argumentom odgovoriti na činjenicu smrti i vaskrsenja? Smrt je smrt grehu i vaskrsenje vaskrsenje u novi život. Gde je tu greh? Greh je prošlost pre krsta. I zato će ti se sud vratiti nazad, kojim sudiš druge koji su u Hristu.

6.Pored ovoga postoji još veći duhovni stepen. Postoji još jači napredak čoveka, kroz posredničku službu Isusa Hrista. On je više nego vaskrsli. Jer novi život u koji je vaskrsao je u stvarnosti vernika jedan ne permanentni život. To znači da vernik ispada iz tog života sa vremena na vreme i potpada pod uticaj starog i prevaziđenog. Vernik se onečišćuje sa vremena na vreme i kalja svoju savest. Hristovo posredovanje u korist vernika anulira njegova sagrešenja kao vernika. Jer on ima posrednika. Ko ima Hrista ima posrednika. To je razlika kao nebo i zemlja sa onima koji nemaju posrednika. Oni koji ne znaju za posrednišvo oni mogu da sude one grehe za koje se vernik kaje čak i dok ih čini. Time vernik pokazuje da premda čini loše stvari, one nisu deo njega, on se sa njima ne poistovećuje nego ih mrzi i ne opravdava ih. Takvom nema osude (anathema). Takva stvar je neverniku tajna. On smatra da može da tuži te grehe koji sam počinilac mrzi i ne čini ih dobrovoljno i sa radošću nego pod moranjem i ropstvom onoga koji ga je savladao. Po najnovijem Jevanđelju o Posredniku to ne može biti.

7.Desna strana Bogu je ono što je Hristos video na svom suđenju koje mu je organizovano u Sinedrionu. To je ono što je i Stefan video pod kišom kamenja kada su ga zasuli. E sad ne samo da su ga oni videli nego je Hristos i nevernicima rekao: Odsada ćete vi videti Sina sa desne  strane sile! Pa kako ćega videti? Valjda ga vide samo vernici u veri u posredništvo u nebeskoj svetinji? I jeste tako, vernici ga vide u veri koja im je propovedana. Oni koji ga ne vide u veri jer im ili nije propovedana ili jeste ali odbacuju tu propoved; oni ga ipak vide kroz svog novog čoveka, za kojeg smo pokazali da ga Hristovim delom imaju i vernici i nevernici.

8.To je tako kao što jeste hteo to neko da prizna ili ne. Nema izgovora za nikoga jer svi vide istinu, čak i oni koj je ne priznaju. Hristos je gore i posreduje i mi smo pozvani da se bavimo time što je gore gde je On sa desne strane prestola, što simboliše Njegovu posredničku poziciju. Njegova božanska pozicija je to da je On na prestolu. Istovremeno je oboje i posrednik i Bog. Kao čovek je posrednik a kao Bog sudija. Jedan jedini posrednik i jedan sudija. Koji god drugi sebe vidi kao sudiju taj je otpao od vere.

9.Posrednička faza Hristove službe je suština Jevanđelja koje se sada iznosi. Ono je aktuelnije nego i smrt i vaskrsenje. Jevanđelje koje se završava smrću i vaskrsenjem nije aktuelno i nije sadašnja istina. Delomična istina je često gora nego neistina. Jer kako ćemo objasniti da je Hristos pobedio greh a Njegova deca još uvek greše? Posredništvom.

10.U čemu je radosna vest sadašnje istine? U tome da nas On ne samo oslobađa prokletstva i osude, nego i od samog uzroka anateme. Posredništvo je čišćenje od greha. Onda će se svetinja očistiti (Dan. 8,14) je temelj našeg posvećenja. On čisti grehe i uklanja ih iz Svetinje, to znači realno uklanjanje iz našeg života. Ko se sveti, on se posredovanjem još više sveti. Ko se pogani on se još više pogani.

11. Ovde kaže da se Hristos moli za nas. Dakle na našoj strani je prečista molitva prečistog bića koje je Bog ne samo po prirodi i suštini nego je i po zasluzi još više Bog a uz to jedan od nas. Jedan od ljudi je Bog! Pa ko će zaista pored ove činjenice ostati isti! Ili će ga ovo pobediti ili će pobeći od ovoga. Hristove molbe za nas imaju sve više odjeka što se vreme bliži kraju, jer u progresiji njegove službe je On, a u Njemu mi sve bliže Prestolu, tj. Čovek ima sve bolju poziciju, bez svog udela. Zato ko se sveti sveti se sve bolje i brže, a ko greši mora što više i teže, da bi anulirao sve jače delo milosti na sebi.

12.Posebno pojačana poruka Jevanđelja u ovo vreme glasi: Hristos ne samo da je umro i vaskrsao, ne samo da posreduje i moli za nas. Ne samo da je platio, oslobodio nas od moći greha, ne samo da čisti naše grehe u Svetinji, tj. Zapise o gresima, nego više nego to: On uklanja i briše grehe iz naše savesti tj. Kompletne savesti čovečanstva. Jer je pisano da se bezakonja više neće spominjati. To znači da ih ne samo neće spominjati Bog jer neće da vidi pokajane i očišćene grehe; to znači da ih neće spomnjati niti ih videti niti oni koji su očišćeni, jer su uklonjeni iz savesti.(Uporedi Jev 10,2) Ti kao vernik, Hristovom službom očišćenja, više nećeš moći da se setiš ni jednog svog greha, koliko god se ti naprezao. Nestaće rane, a nestaće i ožiljci.

13.I na kraju svega, tih greha koje je vernik počinio neće se više setiti ni nevernici. Niko neće više moći da se seti niti prigovori za grehe, jer će biti uklonjeni iz sećanja čovečanstva. To znači ono da će biti bačeni u dubine morske.(Mih.7,19)

35.Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? Ili gonjenje? Ili glad? Ili golotinja? Ili strah? Ili mač? Kao što stoji napisano:

1.I sada posmatraj tu Božju toliku ljubav da od nas napravi nevinašca kao Adam i Eva pre pada u greh. Totalno čiste, bezazlene i nevine, bez ikakvog traga otpada. Do visine Hristovog rasta ćemo porasti milošću, bez našeg udela, samo verom. Jer vera nije od dela.

2.Potpuno bezuslovna, neusiljena i nezaslužena ljubav prema nama. Posmatranje i gledanje te ljubavi je najveći duhovni stepen koji možeš da dostigneš.  To je najminimalniji stepen koji moraš u veri da dostigneš. To je minimum i maksimum istovremeno. To je sve i nema ništa osim toga i nema ništa pored toga. Čak verujemo da je ova ljubav nešto najveće što postoji, čak i od Univerzuma veće.

3.Kao mogućnost rastave od Božje ljubavi nije pomenuta nikakva unutrašnja nego sve same spoljne okolnosti. Jasno proizilazi iz toga da je moguće da neko samo u sebi, subjektivno sebe posmatra odvojeno od ljubavi. On može da se tome toliko dugo unutrašnji odupire. Postoji ta jedna katastrofalna mogućnost i strahota je i pomisliti na tako nešto. Koliko ih ide tim putem?

4.Očito da je jedini preostali problem vernika koji je preostao koji može da ga obori nije osuda, nego udaljavanje od Božje ljubavi.

5.Ove spoljašnje okolnosti su više nego jasno realnost jednog duhovnog čoveka, vernika koji se iznutra odlučio da ide Božjim putem. Svako koji želi da pobožno živi u Hristu biće gonjen. Progonstvo se u realnosti hrišćanskog života često i pogrešno posmatra kao istorijska realnost. Dakle nekada su naši stari bili progonjeni zbog vere, ali pobedili su i progonstva više nema.

6.Malo je neistina štetnijih od gore navedene. Pisano je svako ko hoće da pobožno živi, da ne pričamo od onih koji zaista tako žive! Tako uči Pismo. Čovek koji se predaje Hristu je automatski potpisao sebi presudu. Ukoliko nemaš silu neprijatelja pravde protiv sebe, sigurno je da nisi na putu pravde. Zašto bi se neko bunio protiv tebe, ako si mu verni sluga?

36. Za Tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje.

1.Ovo je pisano ne kao istorijski izveštaj progonstva kao što tvrde visoki kritičari Biblije. Protiv ovoga je rečeno dovoljno primera radi samo u jednoj rečenici mučenika Ditriha Bonhofera: Kada Hristos poziva, on poziva da umreš.

2.Vernik koji ne krvari, nije Hristov. Zar može Glava da krvari, a da kažemo za telo da nije ranjeno?Ključne reči su Za Tebe. Za Tebe nas ubijaju celi dan. Drugi način čitanja jeste Zbog Tebe. Dakle Hristova realnost je realnost krsta i patnje. Pavle svedoči da dopunjava Hristove muke koje još nedostaju. Kako može neko sebe da isljuči iz toga? Zar nema dovoljno razloga koji su navedeni na raznim stranama Pisma, da ni jedan ne može sebe da isljuči iz nošenja krsta Hristovog. Odricanje od svoga planiranja, svoje slave, svoje karijere, svog puta, svojih ciljeva itd. Istovremeno sledi, primanje Hristovog puta za nas, Njegovih ciljeva i Njegovog poziva za nas.

3.Svaki dan nas ubijaju. Nema dana da čovek u Hristu ne biva ubijen. Hristov nenasilni put se tumači kao naša slabost. Oni koji su u Hristu i odrekli se osvete, nasilja, suda su kao ovce sakupljene za klanje, koji su postavljeni za žrtvovanje.

4.Upravo zato se ovde govori u jeziku žrtvenog zakona. Ovce koje su predviđene za žrtvu. Žrtve predstavljaju ne samo Hrista nego i njegove ovčice. Nije sluga veći od Gospodara. Ako je peć nevolje ložena sa sirovim drvetom, šta će biti sa suvim?

5.Nama je dugo propovedano lažno jevanđelje prosperiteta, zato smo slabi i neotporni na nevolje. Ne izbegavaj ih, nego se hrabro prepusti Božjem vođstvu i sasvim drugom pogledu na ubijanje, klanje i žrvovanje. Što više krvi proliješ, to je će ti se više dati svežija i bolja, delom milosti Božje. Svaku radost imajte upadajući u razne kušnje.

37.Ali u svemu ovome pobeđujemo Onog radi koji nas je ljubio.

1.Još jedan način čitanja jeste da smo više nego pobednici. Slavnija nego bilo kog drugog naroda na zemlji je istorija nas hrišćana. Nema vere koja je više mučena i progonjena bilo spolja bilo iznutra. Nema težih okolnosti i nema većeg izbavljenja od hrišćanskog. Mi ovde govorimo o delu naše opšte istorije čovečanstva i o poglavlju o onima koji nisu uzeli mač da se brane, nego kao što je ovde prethodno rečeno da je mač isključivo bio uperen na njih. Govorimo o hrišćanskoj istoriji bez mača u rukama, osim mača Božje reči.

2.Ovi nisu doživeli ni jedan poraz. Tako je pisano. U svemu su pobedili i ako neko hoće diskusiju o ovim stvarima možemo da im izađemo na crtu iznoseći primere miliona mučenika, najboljih ljudi koji su hodali ovom zemljom. Oblak svedoka znanih i ne znanih čeka na dan vaskrsenja i izmirenja računa njihove nevine krvi koja viče kao Aveljeva.

3.Onoga koji nas je ljubio je u prošlom vremenu. Ovo ukazuje na to da su okolnosti često takve da vernik ima osećaj da je ostavljen sam na milost i nemilost. Ovo je svakodnevno iskustvo Božje dece. U iskušenju se ne oslanjaš na Božju ljubav u toku iskušenja, jer ti deluje daleko. Zašto si me ostavio? Ponavlja se sa usta onih koji slede Raspetog i na granici očajanja Spasitelja. Međutim, oni se okreću svom bogatom iskustvu sa ljubavlju koju su uživali u prošlosti. Njihov je oslonac Onaj koji ih je do tada ljubio i oni se ne okreću svom osećanju, nego znanju, iskustvenom i pisanom svedočanstvu Njegove prevelike ljubavi.

38 Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće,

39 Ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas rastaviti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.

1Dakle smrt ne može da nas rastavi jer je On sam bio tamo. Bio je kod smrti i na taj način je promenio smrt, jer je promenio sve gde je bio. Samo je bilo bitno da svuda bude i u tome je pobeda. Bio je u siromaštvu, u gladi, progonstvu, golotinji. I ovde vidimo u smrti. Smrt je bila deo Njegovog života, zato da bi život bio deo naše smrti. Pobedio je smrt. Definitivno je premostio taj ad i šeol, taj grob, zadušnice itd.

2.Nekada je teže pobediti u životu nego u smrti. Tako je Hristos pobedio smrt da je sada život postao čak još veći problem. Od silne pobede i prevelike milosti se čovek često opusti i ulenji. Protestantska kultura gde je vrlo visoko znanje ovih stvari i propoved milosti jako raširena ima čak i preležeran odnos prema smrti. Tu se smrt ne doživljava u toj meri tragično kao na primer na Orijentu. Nema naricanja, nema silnih odlazaka na groblje, ukrašavanja, spomenika itd.

3.Deluje kao da je to iz vere i često jeste. Da ne žalimo kao oni koji nemaju nada. Međutim često je to tako da se smrt ne uzima ozbiljno jer se i život takođe odvija ležerno i preterano bezbrižno. Mnogo se milosti izlilo i mnogo se otkrilo propovedi milosti, tako da se izvor te milosti ne časti kako treba. Vladika Velimirović, koji je često isticao koliko su zapadne nacije napredne u veri i saznanju svetih stvari, nije štedeo kritiku istih jer primera radi na potpisivanju Versajskog mira nije pozvan ni jedan sveštenik. Na taj način nije odato priznanje Bogu koji je milošću učino kraj tolikoj smrti. Toliko puno ih je spasio od smrti, da im je život postao još veća zamka. Jer nezahvalnost je proporcionalna veličini spasenja.

4.Pomenuti su anđeli i ostali elementi moći koja nam deluje da je iznad nas. Istina je to da je čovek učinjen po milosti većim od demona svakako, ali i on Božjih anđela. Jer niko od anđela nema Hrista kao brata, kao ljudski rod koji se orodio sa Bogom kad se on u Hristu utelovio. Upravo zato na više mesta Hristos daje ljudima vlast da zapovedaju demonima, da stoje u poziciji gde su oni Zakon. Nova čovekova priroda ima neslućene potencijale koji se mogu naslutiti na mestima kao što je: Recite ovom bregu da se pomeri. Dakle ne piše da se molimo Bogu da ga On pomeri, nego mi da kažemo. Dakle ako je autoritet bića u njegovim rečima očigledan, tada nam je dat autoritet mnogo veći nego što se to obično uzima zdravo za gotovo.

5.Kada se govori o vlastima budućim i sadašnjim, to može da se čita tako da se odnosi i na celokupnu budućnost ili sadašnjost. Dakle, kada pričamo o vlasti koja je data Božjim izabranima, kada su oni toga svesni i upravljaju time po meri vere kako im je data, tada njihov odnos prema sadašnjim i budućim zemaljskim vlastima imaju sasvim zdravu osnovu. Za njih je pitanje politike, privremeno, nužno i ne presudno. Oni su uključeni u stvaranju dobrih uslova za život, ali bez da traže posebnu čast i privilegije za sebe. Puno daju a malo očekuju. Ne usmeravaju svoju energiju na  kritiku ili podršku u preteranoj meri. Ne bave se teorijama zavere i sotonizovanjem stvarnosti.

Oni se mole za vlasti i prihvataju je kao postavljenu od Boga osim u slučaju kada je u pitanju njihova verska savest i dužnost prema najvišem autoritetu. Na taj način su nepobedivi. Lažni vernici se otkrivaju u svom neuravnoteženom odnosu prema vlastima, u ekstremima gde ili upadaju u fanatične politizirane vode ili u drugoj krajnosti izdaju veru za prolazne interese neke vlasti koja od njih to nasilno zahteva. Jevrejska istorija nas uči da su ove dve krajnosti bile najveći neprijatelji Božjeg naroda.

6.Tvar ili materija, predstavlja osnovu za materijalistički pogled na svet koji je danas vrlo jak i izražen, čak pomešan u teologiju mogih pokreta i stava pojedinačnih učitelja u Božjem narodu. Prava duhovnost bi morala uvek da bude jača od toga. Kako se ljudi koji veruju u sud Božji i dolazak Hrista u slavi mogu usuditi da stiču bogatsva ovoga sveta u poslednja vremena?

7.Visina i dubina. Neki komentatori zapažaju da se opis Hristovog dela iz 34.stiha poklapa sa ovim preprekama koje plaše vernike. Dakle smrt i vaskrsenje, posredovanje i molitva Hrista nasuprot vlastima, materijalizmu, strahu od budućnosti i teretu prošlosti, progostvu i neimaštini. U svakom slučaju i za svaku situaciju data je unapred izuzetno moćna odbrana. Te ovce koje su za žrtvovanje, su nemoćne samo na prvi pogled, sa pozicije posmatranja neprijatelja dobra i nevernika.

8.Visina i dubina treba da se posmatra na mestima gde je Hristos bio i gde jeste. Najveće siromaštvo i najveće bogatstvo. Iskonski i nepozajmljeni život i druga smrt koja je plata za greh. Niko nema to u jednoj osobi što Hristos ima. Ovde se predivno otkriva kao Apslolutni Izbavitelj.

Nada i obećanje (Rim.8,18-30)

18.Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti.

1.Najbolje posvedočeni grčki izvori glase: Slavi koja će se na nama javiti. Slava je bila važna tema u drugom i trećem poglavlju i važi ono što smo i tamo napisali. Slavu definišemo kao unutrašnju božansku osobinu u kojoj stvorena bića mogu uzeti udela. Iz prethodnog stiha je jasno da je to Hristova slava. Hristova slava sigurno nije mrziti neprijatelja, biti nadmen u odnosu na slabe itd. 

2.U prošlom stihu smo videli da smo nasledili slavu i stradanje istovremeno. To ide jedno sa drugim, time da ispred slave uvek ide stradanje. Ovde vidimo da je stradanje koje smo nasledili, neuporedivo manje od slave. U ovom trenutku trebamo imati u vidu da je u vreme pisanja ove poslanice bilo veoma teško biti hrišćanin što se tiče spoljašnjih okolnosti. Danas je teško biti hrišćanin u zapadnom svetu što se tiče unutrašnjih okolnosti. Ne stradamo toliko od podsmeha i mača koliko od lažnih nauka i prevare unutar same crkve, kao i nedvosmisleno jako oslabljene moralne prirode modernog čoveka.

3.Za imenicu vreme je upotrebljena grčka reč kairos, dakle neodređeni period vremena. Iako se ovaj stih citira uglavnom u smislu buduće nagrade nakon vremena kakvo sada poznajemo, ono ne mora samo to da znači. 

4.Kada treba da se pojavi slava na nama? Odgovor nalazimo u sledećim stihovima.

19.Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.

1.Zbog rečice "jer" treba da prenesemo "slava Božja" iz prethodnog stiha. Dakle, ta slava koja je mnogo veća nego stradanja sadašnjeg vremena ne samo da treba da se otkrije na sinovima Božjim, nego i oni sami treba da se otkriju (apokalipsis). Dakle sinovstvo ima još jedno značenje, koje još nije ispunjeno nego tek treba da se desi.U tom smislu stradanja sadašnjeg vremena nisu obavezno manja od onoga što imamo danas, ali su svakako manja od tog događaja koji očekuje celi stvoreni svet. Kada nešto veliko predstoji onda je vredno svake žrtve.

2.Mi vidimo ovde drugi Hristov dolazak kao potpuno i konačno izbavljenje ne samo ljudi nego i kompletnog stvorenja. Ovde je otkriveno da će verni biti tek tada vidljivi u punom svetlu. Danas ih svet ne prepoznaje. Nepreporođeni deo čovečanstva, koga nema u ovom stihu, ne prepoznaje niti sinove niti čekanje tvari. To je ono što je Solomon opisao: Videh sluge na konjima a knezove koji idu pešice kao sluge (Prop.10,7) Ovo su knezovi po izboru, Božji ljudi koji su samo za vreme ove zemaljske prolazne egzistencije sluge u obavljanju najjednostavnijih zadataka. Oni će biti prepoznati onog trenutka kada budu proslavljeni, gde će merilo slave biti karakter, a ne kao u ovom svetu moć, novac itd.

3.Ne može telesno da prepozna duhovno. U tom smislu su u Isaiji opisani neverni u goroj poziciji od ptica i životinja koje prepoznaju glas svog Gospodara.

4.Tvar ili stvorenje jeste materijalna u smislu da nije novorođena i proslavljena kao Sinovi Božji. Oni su novim stvaranjem već uvedeni u novi svet, ali su još uvek na ovom svetu u nepotpunoj slavi koja im je dodeljena i koju treba da sačekaju. To što se sinovi stavljaju nasuprot tvari, ima jednu jaku poruku za nas. Oni ne podležu obavezno zakonitostima materijalnog sveta, nego duhovnog. Zato i Pavle kaže na jednom mestu da su stvari koje lažni učitelji zahtevaju uvek prolaznog karaktera i da se troše upotrebom, dok je stvarnost Hristos (vidi Kol.2).

5.Još jedno prepoznaju preporođene oči, a to je da su dela stvaranja, flora i fauna, prožeta čekanjem. To je advent o kojem govorimo i koji prelazi granice svesnog očekivanja. Čak i nesvesna bića, koja nemaju ljudsku inteligenciju i razum, očekuju, cela priroda je u iščekivanju. Ovo je ono kada se čovek obrati i daje izveštaj o tome da mu se cela priroda i sve oko njega čini kao novo. I to novo je upućeno ka Stvoritelju i jednim delom ga slavi, a drugim očekuje.

6.Imenica radnje, čekanje je prevod reči koja znači iščekivanje, kada se nešto očekuje sa takvom čežnjom da proteže vrat i glavu u tom pravcu. Možda bi se gramatički mogla dati primedba na takav sastav rečenice u kome čekanje nešto čeka, ali ovde čekanje moramo posmatrati kao stvarni princip koji se može prepoznati u prirodi, princip o kome nema naučnih radova.

7.Zato je proročka reč puna izjava o tome kako će blagoslov poslednjih dana promeniti lice prirode, gde će se stvorenje radovati i davati počast onima koji su ispunjeni Svetim Duhom. Stvorenje koje je ravnodušno na prolazak najbogatijih i najslavnijih u ovom svetu, više nego simbolički daje oduška svom dugom čekanju u vremenu velike duhovne obnove. Jer ćete s veseljem izaći, i u miru ćete biti vođeni; gore i bregovi pevaće pred vama od radosti, i sva će drveta poljska pljeskati rukama.(Isa.55,12)

8.Dakle vreme da se pojave Sinovi Božji jeste ovo vreme neposredno pred kraj. Pre samog Hristovog dolaska će biti manifestacija i otkrivenja Božje slave na onima koji istinski veruju, onim čekaocima Hristovog dolaska koji već danas daju i uzimaju sve.

9.Dakle vernik svojim duhovnim napretkom ubrzava Hristov dolazak. 

20.Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori) na nadu, 21.da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije.

 1.Ovde je pokazano kako je priroda Božjom odlukom stavljena pod isti zakon prolaznosti kao i čovek. Stvorenje je uključeno u izvršenje kazne nad čovekom, kao da mu je bilo saučesnik. Činjenica jeste da se u prvobitnom grehu radilo i o zmiji i o drvetu (dakle i flora i fauna), međutim ovaj stih nam otkriva da ne postoji nikakva odgovornost stvorenja. Ono nije moglo tome što se zbilo ništa. Akcenat je na tome da je to bila Božja odluka.

2.Neki u ovome stihu vide Adama ili sotonu, kao one koji su aktivno podvrgli prirodu propadljivosti, što ne može da bude prvostepeno značenje koje kasnije prati tok misli apostola.

3.Ovde se postavlja pitanje da li Bog uvek poštuje slobodnu volju kako to mnogi često vole istaći. Očito da u ovom slučaju ne. Priroda je kao podređena čoveku ipak još više podređena Stvoritelju, koji u svojim postupcima uvek ima neki uzvišeniji cilj od onoga kojeg bi ljudska pravda i mudrost mogle da dokuče.

4.Priroda je nakon pada u greh trebala i dalje da čoveku bude pomoćno sredstvo podsećanja na nešto izuzetno važno. Mnogo važnije od našeg osećaja pravednosti kada bi mogli da zaključimo da je nepravedno da stvorenja nose posledice greha koga nisu skrivili.

5.Na nadu - odnosi se na to da je ugrađivanje poruke nade i same nade u stvorenje bilo razlog takve Božje odluke. Toliko je nada bila bitna i presudna da joj je priroda žrtvovana. Pred ovim jevanđeljem padaju mnoge teorije i preterivanja u davanju važnosti stvorenju, kao što je slučaj u ekstremnim ekološkim pokretima. Istovremeno u još većoj meri našu savest senzibilira činjenica da nam je priroda u toj meri verna do patnje sluškinja.

6.Nada je ugrađena u stvorenje i predstavlja njen duhovni princip u istoj meri kao što je to sa čovekom. U prva dva poglavlja smo videli da postoji ugrađena nada i nada spolja koja se rađa u pozitivnom stavu prema obećanjima Božje reči. Nada je Božjom rečju ugrađena u ono što nas okružuje, da bi nam neprestano poručivala, hrabrila i izgrađivala.

7.Stvorenje zavisi od nade.

8.Bog je iz tog razloga sve podvrgao prolaznosti, da bi samo nada ostala večna, tj. dovela nas na prag večnosti.

22. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.

1.Kako mi to znamo? Znamo iz Pisma, ukoliko čak i ne opažamo znake vremena u prirodnom svetu. Ne smemo smetnuti sa uma da je Isus ovo neopažanje znakova vremena veoma oštro ukorio i nazvao licemerstvom.

2.Na mnogo mesta proroci opisuju ovo uzdisanje stvorenja. Dokle će tužiti zemlja, i trava svega polja sahnuti sa zloće onih koji žive u njoj? Jer.12,4
Kako uzdiše stoka! Kako su se smela goveda! Joilo 1,18

3.Pavle se nije držao hermenautičkih principa tumačenja koja su danas na snazi i kojima se meri jačina dokaza. To čak u toj generaciji vernika nikome nije ni padalo na pamet. Zato Pavle ne kaže znam nego znamo. Niko nije stavljao primedbu da se proročki izveštaji odnose na drugo vreme i mesto. Niko nije gledao literarni kontekst. Oni su sve videli u svom vremenu, a Sveti Duh je takvo tumačenje potvrdio.

4.Mi takođe tako trebamo tumačiti. Duhovne stvari treba duhovno da se razgledaju, dakle hermenautika dolazi tek na drugo ili treće mesto. Prvo značenje svetog teksta je ono koje mu u tom trenutku vremena daje Sveti Duh. To ostavlja prostor i za druga značenja koja nisu pogrešna, jer je Bog čoveka obdario razumom i egzegeza teksta nije pogrešna. Pogrešno je samo kada to kontekstualno tumačenje želi da zauzme mesto Svetog Duha. 

5.Dakle po Svetom Duhu danas u naše vreme neposredno pre drugog Hristovog dolaska priroda uzdiše i svedoči o tome da je prirodno želeti ga što pre. Prema podacima verske zajednice Univerzalni život, svake godine se za potrebe ljudske ishrane ubije 45 milijardi životinja.

6.U grčkom prepisu nema reči sa nama, nego je zajedno tužiti jedan glagol, koji se takođe može prevesti kao porođajni bol. Pošto je u sledećem stihu opisano tuženje Božje dece, tada ovo sastradavanje i uzdisanje obuhvata celo stvaranje bez izuzetka, koje nije uzaludno nego je pred Bogom uslišeno.


23. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom.

1.Neshvatljivo je da kada cela priroda uzdiše i tuži, da ima makar jedan koji ne uzdiše i ne tuži. Kako možeš dušo u tolikoj meri da budeš telesna, da je čak i ono što se naziva nerazumno živinče, više duhovno od tebe!

2.Novina duha predstavlja dar Svetog Duha koji se dobija verom. U ovom stihu, za razliku od drugih mesta na kojima se pojavljuju duh i telo zajedno, duh ne predstavlja novu prirodu. Jer novu prirodu imaju svi, ne samo oni koji imaju dar Svetog Duha. Ovde je jasno da se pravi razlika između onih koji imaju i koji nemaju.

3.Dar Svetog Duha predstavlja razliku. Nova priroda ne. Nova priroda je podloga duhovnosti svih ljudi na svetu, ona je dar svakom čoveku koji dođe na ovaj svet. Mnogi ljudi su duhovni, ali nemaju svi Duha. Ovo je činjenica na koju je takođe potrebno obratiti pažnju i ne dati se biti zaveden. Jer mnogo onoga što se naziva dar Duha, nije ništa drugo nego nova priroda. Mnoga iskustva koja ljudi nazivaju krštenje Svetim Duhom nisu to, po Bibliji. Takođe nisu ni sotonsko delovanje, nego zaista od Boga dato novo stvaranje koje je Hristovo delo za nas i u nama. Međutim nije svako delovanje naše nove prirode dar Svetog Duha. Nikodim je pod delovanjem svoje nove prirode došao Hristu, ali je još uvek bio ne novorođen,tj. rođen od Duha. Mi ne možemo govoriti o punom Božjem vođstvu nekog ko nije novorođen. Primera radi, savest je deo nove prirode, ali nije glas savesti isto što je glas Svetog Duha.

4.Reč za novinu znači doslovno pre početka i najčešće se koristi za prve plodove. Ima različita značenja, a na ovom mestu se odnosi na to da je kroz dar Svetog Duha, čoveku poklonjen prvi plod večnog života. Tako da je on izbavljen duhovno, a telesno još uvek ne. 

5.Dakle jedino je taj po Pismu duhovni čovek, koji ima Duha. Poznata je i ispravna podela na telesne, duševne i duhovne ljude. Primera radi u 1 Kor. 2 je na mestu koje je kod nas prevedeno da telesni čovek za razliku od duhovnog ne razume što je od Duha Božjeg se ne odnosi na telesnog čoveka (sarkinos) nego se odnosi na onog koji ne greši otvoreno, duševni (psihikos). Mnogi Nikodimi danas se nazivaju duhovnim ljudima (pneumatos) bez ikakve osnove. Zaista samo oni ljudi koji su primili Svetog Duha su duhovni. Samo oni znaju šta je uzdisanje i tuženje tvari, jer je to i u njima.

6.Zaista je Svedenborg (Swedenborg) u pravu kada piše u komentarima 1 Moj.1 da postoje tri vrste ljudi, naime nepreporođeni, duhovni ljudi i nebeski ljudi.

7.Ovde piše da oni uzdišu u sebi, jer su spolja sretni i radosni. Duhovni ljudi su istovremeno radosni i tužni, zadovoljni i nezadovoljni. Njihova nova suština je pobedila i vlada, bez da je stara suština nestala. Oni je bolno osećaju i teže potpunom oslobođenju koje će doći onog velikog dana. Sinovima Božjim je još samo telo u zatvoru prolaznosti. Kada kažemo telo ne verujemo da se radi o samo fizičkom telu nego kompletnoj staroj prirodi.

8.Ovde je posinjenje izbavljenje tela povezano sa Hristovim dolaskom. Niko ne može da tvrdi da je potpuno izbavljen do tog dana. Ovo je vrlo bitno za razumeti, zbog raznih teorija o posvećenju i savršenstvu koji govore o izbavljenju od grešne prirode pre Hristovog dolaska. To nije po Pismu. Izbavljen je onaj koji ima Duha i tome se ne treba propovedati nikakva dodatna obaveza za izbavljenje. Takođe onaj koji nema Duha je takođe izbavljen Hristovim delom za njega, ali nije izbavljen u sebi,što je takođe učenje na osnovu Pisma. Taj ne može biti niti sretan niti tužan. Drugim rečima on je ono što okultna nauka naziva zombi.



24.Jer se nadom spasosmo. A nada koji se vidi nije nada; jer kad ko vidi šta, kako će mu se nadati?

1.Ključna reč nada povezuje celi odsek. Nada govori celom stvorenju da će sve biti dobro kroz Sinove Božje. Na osnovu nade celo stvorenje čeka da oni uđu u slavu. Celo novo čovečanstvo i stvorenje leži u porođajnim bolovima koje su takođe ništa drugo nego nada. Bol je cena da se nada održi. Samo se živ nada. A sila smrti i greha tera da se odustane.

2.Upravo zbog jake sile koja se suprotstavlja spasenju je bilo potrebno da ne budemo izbavljeni potpuno. Jedan neizbavljeni deo mora da ostane, da bi se nadali. Kada bi smo videli svoje izbavljenje osim u nadi, tada bi nada, koja je isto kao i vera na bazi obećanja i Božjeg rada za nas, bila iza naših leđa. Na taj način bi izgubili spasenje. 

3.Zašto je nada toliko bitna, da zbog nje celo stvorenje bude zatvoreno u propadljivost i više od toga, da sinovi Božji još uvek imaju staru prirodu i iskušenja po njoj? Bog je svakako mogao da ga kompletno izbavi.

4.Novi zavet ili zavet milosti je zasnovan u tolikoj meri upravo na veri i nadi. Početni dogovor u večnom božanstvu je uključivao uslov po kome će večni Otac izbaviti samo one koji veruju u Hrista. Verovati u Hrista znači ne zaboraviti nadu u Njega.

5.Jedan odličan prevod prvog dela stiha: U nadi je naše spasenje već obavljeno - ali samo u nadi. Znači da je sve što smo dobili u stvari nada i nećemo dobiti više od toga. To je tako da bi sve bilo po nadi, pošto ničeg drugog i nema. Sve što bi bilo pored nade je u stvari greh.

6.Nada u nama je ništa drugo nego duhovno prisustvo Hrista u nama. Hristos u nama, nada slave. Pošto je Hristos naše spasenje, tada ne treba da se dvoumi nijedan u kome je živa nada, koliko god on bio iskušan i imao loša osećanja: Izbavljen je! Temelj njegovog izbavljenja je Hristos koji je rekao: svrši se, odnosno naše spasenje.


25.Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo s trpljenjem.

1.Naziv za proroke je videoci, jer oni su među malobrojnima koji su izabrani da vide. Ostalima ostaje da veruju njihovim izveštajima, a to je čisto stvar srca. Nada je ispit za srca, a čekanje i trpljenje njen spoljašnji pokazatelj.

2.Trpljenje je u našem jeziku drugačije nego strpljenje i povezuje se sa hrišćanskom vrlinom, rodom Svetog Duha. Dok strpljenje predstavlja vrlinu vezanu za određenu osobu, trpljenje je dar čoveku koji omogućava opstanak nade u najtežim spoljašnjim okolnostima.

3.Trpljenje ima nadu za bazu i ne može se izgraditi na ničem drugome. Asketizam je građenje trpljenja na drugoj bazi osim hrišćanske nade koju je Bog ugradio u srce. Zato i piše, ako se nadamo tada i čekamo, jer ne bi čekali da se ne nadamo. Hristos je rekao da će svako drvo koje otac nije posadio biti iščupano, to znači svako trpljenje koje se ne nada će biti razobličeno kao lažna nada, tj. greh.

4.Pošto je nestrpljenje odraz nevere i nedostatka nade, a u samo svojoj suštini oholost i ponos, tada je nestrpljivom najbolje da krene od osnove svog novog bića i krene da se bavi Hristom koji jeste osnova novog bića i svih njegovih vrlina. Na taj način se duša naoružava za teška vremena.

5.Puno se zna i govori o tome da vernik treba da trpi nepravdu i da se ne brani protiv zla. Gnev ljudski ne tvori pravde Božje. Govorili smo i o tome kako je vernik veoma često pozvan da se prema onima koji greše ponaša kao da ne greše, a sam da nosi njihove grehe. To je takođe hrišćansko trpljenje. Oni koji slede Jagnje uzimaju učešća u Njegovom trpljenju i stradanju krsta, koje je isto što i stradanje svetinje. Jagnje krvari u svetinji, od postanja sveta. Zato je i za svete pisano: A ubijaju nas za Tebe svaki dan; s nama postupaju kao s ovcama klanicama. Ko ne krvari nije Božji čovek!

6.Međutim postoji jedno značenje trpljenja o kome se vrlo malo govori. To nije trpljenje nepravde, nego trpljenje pravde. Trpljenje Gospodnje pravde je takođe hrišćansko trpljenje, jer vernik ne želi svoju pravdu koja mu je bliska i koja uživa poštovanje. On teži ka Božjoj pravdi, koja mora da se trpi, jer je pravda jednog drugog, koja mu je neprirodna i koja izaziva prezir. Kao što je prorok jednog dana primio nalog da oženi bludnicu, zahtevi božanske pravednosti se trpe istovremeno kao i nepravednost. On je znao da mu je ta žena od Boga, dakle pravednost, a istovremeno je trpio njena preljubočinstva, nepravednost.

7.Verna duša je iskusna u tome da prepozna da sotona vrlo često traži od nje veću pravednost nego Bog. Ta pravednost je ljudska i ima vrlo jaku silu. Takođe često Bog traži da učinimo nešto lošije nego što predlaže sotona, glasom koji jedva da ima neku silu. Jedan čovek u Hristu je doživeo da mu sotona kaže ustani i ustupi mesto starijoj ženi, dok se vozio u autobusu, a Bog mu je rekao sedi i gledaj kroz prozor. Nakon određenog vremena unutrašnje borbe, hrišćanskog trpljenja pravde, ugledao je kroz prozor jednu ckrvu koju mu je valjalo posetiti. Da je ustao propustio bi da je vidi.

8.Zato propovednik kaže: Ne moj biti suviše pravedan, niti suviše bezbožan, zašto bi se upropastio. I na drugom mestu: Ko govori bezbožniku: Pravedan si, njega će proklinjati ljudi i mrziće na nj narodi. To je Hristos koji je to rekao i zato mora da trpi, a i mi sa njim.

9.Zato ovaj stih kao malo koji objašnjava suštinu adventističke vere. Kako može neka crkva da se nazove po čekanju (adventus)? Ovo je isto čekanje koje je opisano u prethodnim stihovima i znači iščekivanje, očekivanje. U stvorenju je očekivanje na temelju principa, koji postoji i u neobraćenima. Svi imaju neodređen unutrašnji osećaj da će biti bolje. Kod adventista je očekivanje potpuno određeno jer im je data sasvim određena Božja reč. Odgovor na Božju reč je hrišćanska nada izuzetno jakog sastava čime se objašnjava uspeh adventne poruke.

10.Ipak je adventista koji nema trpljenja pravde i nepravde, najjadniji od svih stvorenja. Jer zbog činjenica koje poznaje ne može da uživa ovaj život, a zbog gubitka veze sa Bogom onaj budući.


26.A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim.

1.Koliko je velika pomoć nada koja nam je data, a to opet nije sve. Zaista je vernik današnjeg vremena toliko blagosloven, jer osim svojih unutrašnjih darova, ima i Svetog Duha, koji je najveći dar čovečanstvu.

2.Ovo je jedno od retkih mesta koje otkriva karakter i službu Duha. Duh je tajanstvena ličnost jer uvek vodi ka Hristu i Njega otkriva kao nadu. Jedan mora biti tajanstven da bi Drugi bio otkriven. Zato su nemudri oni koji ovu tajanstvenost koriste da bi Duhu oduzeli čast koja mu pripada kao božanskoj ličnosti.

3.Pošto je priznata istina da je Pavle govorio Svetim Duhom, to znači da u određenom smislu ovde Sveti Duh govori sam o sebi. Ove su opisane Njegove molitve za nas, dakle Njegovo posredovanje. U grčkom čak nema reči molitva nego glagol zauzeti se pred nekim za nekoga. Otkriva se slika nekoga ko u prisustvu svemoćnog Boga moli za slaboga rečima koje se ne mogu preneti ljudskim jezikom. Kako onda ljudi mogu da unižavaju Duha na nivo bezlične sile?

4.Čovek dakle može biti slab u molitvama, ali zbog Duha ne može ostati slab molitelj. Jeronim: "Ljudi misle da osim molitve ništa više ne može da se učini. To je pogrešno. Bog se prema nama odnosi potpuno očinski u tome da nam dodaje svog Duha. Jedan mrtav čovek ne može imati slabosti, samo za živog se kaže da je slab. Nema ni jednog vernog koji ne oseća sopstvenu slabost, ali mu se pomaže jednom enormnom Božjom silom, koja nije od nas. U tome zahvaljujemo Bogu."

5.Slabost vernika se ovde otkriva u tome da on ne zna kako da se moli i ne na za šta da se moli. To ne znači da je slabost u tome da se uopšte ne moli. Vernik ne može a da se ne moli. Ne moljenje je izvan vere. 


27.A Onaj što ispituje srca zna šta je misao Duha, jer po volji Božijoj moli se za svete.

1.Božanska ličnost koju je Isus za vreme svoje zemaljske službe nazivao Otac, je uvek prikazan kao onaj koji ispituje i čita srca. Ocu su očito vrlo važne unutrašnje pobude i motivacija ličnosti. Po tome se Hristova religija razlikuje od svih ostalih koje više pažnje obraćanju na ponašanje i spoljnje stvari. 

2.Način na koji nebeske Sile deluju u našem izbavljanju ukazuje na izuzetnu blizinu Neba u odnosu na čoveka. U prethodnom stihu smo videli da nam Duh daje reči kojima se molimo i daje nam ciljeve molitve koje mi inače ne bi videli u svojoj ograničenosti. Ovde vidimo da Prvo lice božanstva praktično i pre nego što bivaju izgovorene reči molitve zna sadržaj misli Duha. Na taj način nam je otkriveno nešto od tajne molitve u Božje ime.

3.Molitva u Hristovo ime je ovde nazvana tako kao što i jeste, molitva po Božjoj volji. Moliti se u ime Hristovo ne znači ništa drugo nego imati molitve koje su Bog, odraz Božjih misli. Kao takve nemoguće je da ne budu uslišene i predstavljaju vrlo jak temelj naše vere.

4.Otkriva nam se izuzetan položaj koje ima čovečanstvo time što mu je dat dar Svetog Duha. Kao što se Hristos utelovio i postao deo čovečanstva, a na taj način i čovečanstvo deo Hrista, tj. ni više ni manje nego Boga; tako je i Sveti Duh ulaženjem Hrista kao čoveka u prisutnost Oca koju je za neko vreme morao napustiti, postao unutrašnji deo novog čovečanstva.

5.Duh sveti zaposeda centralni deo naših bića, Svetinju nad svetinjama našeg bića, naše srce. Inače ne bi pisalo da Otac koji ispituje srca, tamo ništa drugo ne nalazi nego Svetog duha.

6.Naravno u prvom redu je ovo ispitivanje srca isto što i znanje misli Svetog Duha. Otac i Sveti Duh su prikazani u čudesnoj interakciji koja se u nauci o božanstvu naziva jedinstvo u trojstvu.

7.Kontraverze oko Svetog Duha koje se ponavljaju sa vremena na vreme u celoj istoriji hrišćanstva se vrlo često olako uzimaju. Istina je da se radi o probnom kamenu naše vere danas. Način na koji posmatramo Svetog Duha će odrediti našu duhovnost u tolikoj meri, da je Hristos našao za potrebno da kaže da je huliti protiv Njega oprostivi ali protiv Duha neoprostivi greh.

8.Arijanska kontraverza iz 4. do 6. veka nije imala pitanje Svetog Duha za centralnu tačku. Odbrana vere koja se uobličila kao nikejski ili kasnije atanazijski kredo se nije bavila pitanjem Svetog Duha odvojeno od opštih pitanja Trojstva ili Hristovog prapostojanja.

9.Očito da su pitanja Svetog Duha presudna proba vere koja nam se događa danas. Jer nekada je to bilo pitanje Hrista i bilo je dovoljno krštenje u ime Hristovo. Danas više nije samo pitanje Hrista, nego na osnovu Hristove kršteničke formule zaključujemo da je probni kamen i Otac i Sin i Sveti Duh.
Međutim, Sveti Duh u posebnom smislu jer je u Njemu tajna pobožnosti koja je pobednička i prihvatljiva Bogu.

10.Kontraverza oko Svetog Duha ima dve osnovne krajnosti. Na jednoj su oni koji mu odriču odlike ličnosti i smatraju ga samo silom, tj. Očevim i Hristovim duhom. Na drugoj su oni koji ga vide kao božansku ličnost odvojeno od Oca i Sina. Ova odvojenost se prenaglašava.

11.Mi živimo u vreme nove svetlosti o ovim pitanjima, gde se ide u pravcu usklađivanja svih istina do kojih se došlo u vezi Svetog Duha. Ovaj proces će dovesti do novog pogleda na pitanje Svetog Duha koji neće zastupati nijednu krajnost, nego aktuelnost. Dakle od svih malih potočića istine će postati jedna moćna reka istine koja ide u večni život, koja će obesmisliti svaku lažnu primesu u učenju o našem Svetom Duhu.

12.Oni koji Duhu odriču osobnost, na taj način veruju da je pristustvo Duha u nama pravo prisustvo Oca i Sina. Pošto nema duha odvojeno od ličnosti onda ne može drugačije da se posmatra nego da je cela ličnost Oca prisutna u verniku, a ta očeva ličnost je Hristos. Hristos u nama je prisustvo Očeve ličnosti u nama putem Njegovog duha. 

13.Postoji veliki broj primedbi zbog kojih ovo verovanje ne možemo primiti i pored toga što sadrži neke elemente istine. Primera radi, već smo komentaru desetog stiha pokazali da je učenje o pravom prisustvu Hrista nebiblijsko i štetno za duhovnost. 

14.Jer ako je Duh ništa drugo nego Očev bezlični duh, onda je Otac lično prisutan u verniku. Tada ne možemo govoriti o "Njemu koji živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti". Činjenica da oni tako veruju objašnjava njihovu izuzetnu samouverenost i karakterističnu revnost. Jer je ništa manje nego Otac u njima, ali ne u veri nego istinski. Presto Božji je u njihovom srcu, to bi bila konsekvenca tog verovanja. Naravno da oni nikada direktno neće izreći takve tvrdnje, ali ono postaje neminovno deo njihovog duha.

15.Otac jeste u nama ali u veri, u Duhu, kroz svoju Reč, dakle posredno. Sveti Duh je prikazan pred Božjim prestolom ne zato što nije pravi Bog, nego zato što je u vernima koji su pred prestolom (Otk.1,4; Otk.4,3-5). Verni ne mogu imati istu ličnost u srcu kao Onu koja sedi na prestolu. Pošto mogu imati Boga u srcu znači da je Duh isti Bog ali druga osobnost. I tu su trinitaristi u pravu.

16.Zato arijanci imaju vrlo malo da kažu o sopstvenoj grešnosti jer veruju da su dela koja oni čine, samo na osnovu njihovog verovanja dobra po sebi. Otac čini kroz njih i u njima. Zato oni ne propovedaju veru nego doktrinu kao jedini način da se ugodi Bogu. Jer propoveda se Hristos da bi se pojavila vera. Oni propovedaju svoje verovanje da bi se pojavio Hristos. A to nikad neće biti jer je Hristos suveren i neće sići sa Neba zbog nečije reči, osim očeve.

17.Zasluga Isusa Hrista i Njegova krv prolivena za nas koju u veri prizivamo, nije u nama, bez obzira jesmo li u Duhu, nego u Hristu. Zato i ne govore o tome iznutra kao neki koji su je doživeli nego spolja kao oni koji tek treba da je dožive. I o pravednosti kroz veru ne mogu da kažu puno jer je po njima pravedost u njima, dok ispravno veruju i ispravno se mole. Oni propovedaju i uzdaju se u Hrista u sebi. Hristos koji je van nas je naša pravednost koju mi propovedamo i verujemo. Kada smo pravedni verom i dalje smo grešni i tražimo Boga da blagoslovi naša dela koja su prožeta grešnošću čak i kada je On u nama, jer je On transcedentno u nama. Oni smatraju da nisu grešni jer je On u njima imanentan, prisutan, ne po veri nego uistinu. Zato se sve manje mole i sve manje veruju, a sve više propovedaju sebe same i rade za spasenje, što se naziva duhovna demagogija.

18.Sa druge strane su oni koji previše odvajaju božanske ličnosti i propovedaju Duha u tolikoj meri zasebnog od Oca i Sina, da Njegovo prisustvo nije presudno. Oni smatraju da mogu da poštuju Oca i Sina, bez primanja i održavanja Duha. Pošto previše odvajaju Duha od Oca i Sina, tako odvajaju i sebe od Boga. Kao duhovan čovek se uvažava svako ko ispoveda veru, a ne ko obavezno ima veru. Sve manje se propoveda novorođenje, krštenje Duhom, jer mi smo na zemlji a Bog je na nebu. U tome su veoma često oni čak i manje duhovni i zainteresovani za duhovnost nego arijanci, braneći spoljašnje odlike verovanja, što je takođe demagogija. Oni sve više veruju za spasenje ali bez Duha, tj. bez Hrista.

19.Tako se moderni arijanizam (ili poluarijanizam kako se često definiše) mnogima čini kao svetlost, što i jeste u određenoj meri u odnosu na hladnu i sve više od izvora života udaljenu duhovnost. Međutim, vremenom arijanizam donosi strahovite posledice po duhovnost, koja u toj meri opada i postaje svadljiva i elitistička, da je vrlo neugodna po okolinu.

20.Demagoški sukobi ove dve opcije su ništa drugo nego ono što je u Bibliji opisano kao sukob fariseja i sadukeja. Ni jedna strana nije u pravu i od ovih ratova treba bežati, kao što je Hristos savetovao u propovedi na Maslinskoj gori. Jer ratovi i glasovi o ratovima nisu ono na šta treba obratiti prvoklasnu pažnju. Nego na samog Hrista koji je Jevanđelje.

21.Za svaku dušu je vrlo opasno da posmatra posredovanje Isusa Hrista istovetno kao posredovanje Svetog Duha. Elen Vajt: "...Sveti Duh ne posreduje tako kao što čini Hristos koji se poziva na sopstvenu krv, prolivenu od postanja sveta. Duh sveti deluje na srca podstičući nas na molitvu, kajanje i odavanje slave Bogu. Zahvalnost koja dolazi sa naših usana rezultat je delovanja Svetog duha koji je, dotakavši strune svetih uspomena u našoj duši, izazvao muziku srca".

28.A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.

1.Ovaj stih je početak važne nauke koja se obrazlaže do samog kraja jedanaestog poglavlja. To je nauka o božanskom izboru koja je jedan od stubova hrišćanske nauke.

2.Dakle oni koji ne mogu da znaju kako i za šta da se mole, jedno vrlo sigurno znaju a to je da imaju dobar kraj. Kraj jedne stvari je bolji nego njen početak.Propovednik 7,8. Upravo zato hrišćani u svim stvarima koje ovaj svet vidi kao negativne, vide dobro. Obzirom na to da se tu radi o znanju svetih stvari Jeronim je ovo nazvao "lepa i prava nauka hrićana". 

3.Loša smrt je za nas pobeda nad grobom, loši krst za nas je dobro spasenje, loša iskušenja dobra proba itd. Sve, apsolutno sve za nas ide na dobro. Pavle na jednom mestu čak kaže da ni jedna stvar nije loša ili nečista sama po sebi. Iz tog razloga su primera radi, teorije zavere nehrišćanske teorije jer prikazuju jednu satanizovanu stvarnost u kojoj nema nikakvog dobra. Hrišćani nasuprot tome znaju da Bog stoji iza svega. Čak i u najtežim oblicima zla, oni vide kontrolu i smisao Proviđenja.

4.Postoji samo pitanje na šta ćeš se koncentirisati, na ljudsko i sotonsko zlo u stvarima ili na božansko dobro koje je kraj tim istima? Hoćemo li propovedati zlo i greh, ili pobedu dobra koja je obavljena u Hristu? Hoćemo li mračnu sadašnjost staviti u okvire večne svetlosti ili ćemo bezumno napraviti zamenu teza po kojoj je mrak cilj sam sebi?

5.Reč namerenje predstavlja nameru iza koje stoji ljubav. Tako da je naša ljubav prema Bogu ovde prikazana kao reakcija na Njegovu ljubav prema nama, koja je uvek brža. Temelj nauke o izboru je upravo tu: Bog je imao plan, čistu ljubav prema čoveku još pre nego što je on pogrešio. Tako je silan naš greh pretvorio u još silnije izbavljenje koje vremenski stoji pre i posle.

6.Izbavljenje u Hristu je i početak i kraj. Kada je početak tako silan, kakav će tek biti kraj? Zašto bi onda neprestano pričali o toj prolaznoj sredini? 

7.Delo iza kojeg stoji Sveti Duh je samo ono koje se bavi izbavljenjem kao centralnom tačkom. Kada postoji potreba da se govori o nesavršenstvu i greškama, otpadu i zlu, tada je to samo u kontekstu već utvrđenog izbavljenja. Od priče o prvobitnom grehu do priče o poslednjem Vavilonu, postoji samo jedna namera a to je da se kroz to još samo više pojača slava spasenja u Hristu.

8.Otpadnici od Boga rade suprotno, tj. izbavljenju u Hristu daju sporedno mesto važnosti, da bi pojačali svoju agendu.

9. "Opomenuti ljude da dođu bliže Bogu nije propovedanje Jevanđelja.
     
     Pozvati ljude na pokajanje nije propovedanje Jevanđelja.

     Zahtevati da  ljudi veruju u Hrista nije propovedanje Jevanđelja.

     Reći ljudima da se pomire sa Hristom nije propovedanje Jevanđelja.

     Objavljivanje neophodnosti novorođenja nije propovedanje Jevanđelja.

     Navesti ljude da traže krštenje Svetim Duhom nije propovedanje                    Jevanđelja.

Sve ove stvari imaju svoje mesto i trebaju biti propovedane, ali one same po sebi nisu tu da zamene Jevanđelje. Jer Jevanđelje nam ne govori o tome šta treba da učinimo. Ono obznanjuje šta je Bog učinio." (R.Brinsmead)

10. Kada grešnik čuje propoved vere, tada Sveti Duh deluje na njega, da poveruje, pokaje se i doživi promenu. To nikako ne znači da bi to delovanje Svetog Duha trebalo da se posmatra kao radosna vest sama. Takva zamena je pogubna za mnoge crkve i pokrete današnjice.

11.Dakle imamo Božji plan i imamo izabrane. O ovom prvom govori sledeći stih, a identitet izabranih otkriva 30. stih. Poslušajmo najfinije Jevanđelje da bi se rodila vera u nama!


29.Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom.  

1.Jevanđelje nije put čoveka ka Bogu nego put Boga ka čoveku. U ovom stihu se posmatra ona ličnost koju je Isus za vreme ovozemaljske službe nazivao Ocem. Gledamo Njegov udeo u spasenju.

2.Zavet milosti između večnog Oca i Sina nema posrednika jer je Bog jedan. To znači da je On sve obavio u Sebi Samom i kada je završio, kao što je to opisano u Pismu počinuo je od svih svojih dela. On je obavio a mi verujemo. On je tu da radi a mi da to verujemo. Jer ako bi mi radili značilo bi da ne verujemo. Ako se veruje u završena dela, tada je svaki dalji rad neverstvo.
Dakle pre svih vremena su Otac i Sin imali sastanak i pružili Jedan Drugome desnicu ruku.Sin je na Sebe preuzeo utelovljenje, život u ljudskoj egzistenciji i zastupničku smrt, što je svima opšte poznato.

3.Šta je preuzeo Otac na Sebe? Prvo što vidimo ovde je da je unapred poznao. Dakle radi se o večnim vremenima u kojima ljudski rod nije postojao niti je bilo ko verovao ili nije verovao. Tako da su u pravu oni koji kažu da je Otac izabrao celi ljudski rod. On je i pored činjenice pada i udaljavanja čovečanstva od Njegove svete prisutnosti, prihvatio čovečanstvo i pored pada. Poznati znači stupiti sa nekim u odnos, u vezu. 

4.Po drugima je Otac izabrao samo vernike i kao dokaz se navode upravo ovi stihovi. Njima takođe moramo dati za pravo, jer postoji puno dokaza za to da postoje izabrani kao jedna posebna grupa u okviru čovečanstva. Ovaj pogled na delo izbora su mnogi u prošlosti suprostavljali prvom pogledu po kome je izabrano kompletno čovečanstvo. Međutim i za jedan i za drugi pogled ima dovoljno potvrda zbog kojih ih ne smemo suprostaviti nego uskladiti (često se prvi pogled naziva armenijanizam a drugi kalvinizam).

5. Ukoliko kao osnovu božanskog izbora vernih ne vidimo izbor svih ljudi nismo u pravu, kao i što nismo u pravu ako izbor samo vernih ne vidimo zbog izbora svih ljudi. Dakle mi jednostavno ne možemo drugačije da čitamo ovde nego da je Otac zbog Hrista kompletan ljudski rod primio kao celinu, jer je Hristos spasitelj svih ljudi. Međutim, mi takođe vidimo da je on na poseban način spasitelj vernih, jer mu je Otac na pradavnom savetu dao zavet, da će sve koji su od vere, voditi tako da bi bili više od pobednika. Zato je Isus na poslednjoj večeri rekao da čini zavet sa svojim učenicima isto kao što je Otac učinio sa Njim. 

6.Ukoliko neko veruje, to je dobro, ali i đavoli veruju a drhću. U Hristovoj vlasti nije bilo da On proviđenjem upravlja sa životima onih koji su poverovali. On posreduje za Njih i iznosi zasluge svoje krvi, ali oni sami moraju doživeti promenu svoje suštine, jer inače ne bi mogli samo na osnovu ispovedanja naslediti večni život. Iz tog razloga je Otac obećao Hristu da će Njegova žrtva biti dovoljna da verne opravda, a Njegovo posredovanje da ih očisti.

7.Bez uticaja Oca bi ovo preobražavanje vernih u Hristovo obličje bilo nemoguće, jer je čovek izuzetno daleko otišao od Boga. Iz pozicije koja je gora nego demona i sotone treba da se verni dovedu u poziciju koja je malo manja nego Božija. I to je čudo Očevog delovanja i proviđenja da nas koji verujemo vodi takvim putem sa koga ni lud ne bi otpao. (Isa.35,8)

8.To znači ni manje ni više nego da izabrani čovek koji veruje, ne može konačno otpasti od Boga bilo šta da uradi ili ne uradi. A takođe znači da izabrani čovek koji ne veruje, ne može biti izbavljen takođe bilo šta veliko da ostvari. Jer Otac je obećao Hristu, da koliko god se to nemoguće činilo, On će učiniti da oni koji su od vere budu u broju Njegove braće i da ih neće biti malo. Ljudi ova ponuda je otvorena, verujte Jevanđelju!

9.Dakle izbor uključuje predodređenje. Ovo predodređenje je ono što se u narodu naziva sudbina ili pisano. Iza toga stoji nebeski Otac i zato je izuzetno važno razumeti sve stvaru u vezi Njegovog plana.

10.Isus se naziva prvorođenim. Čak se u Kološanima naziva prvorođenim ne samo među ljudima, nego svake tvari pa i još više od toga! Otkriva se neshvatljiva dubina ljubavi Božje!

11.Da bismo došli do istine prvo moramo da razotkrijemo jednu zabludu. Kada se kaže za Hrista da je rođen, to se nikako ne odnosi na večna vremena. Neprijatelj duša je uložio velike napore da ovoj stvari da krivo svetlo, tako što je tekstove o rođenju i novom stvaranju čovečanstva primenio na večna vremena. On nadahnjuje ljude da tako posmatraju. On je Hristovo utelovljenje klonirao i prebacio u večna vremena. Na taj način je stvorio nekog drugog Hrista koji ima početak a sa druge strane oslabio značenje pravog rođenja o kome Pismo svedoči.

12.Jer ako je utelovljenje Božjeg Sina Njegovo drugo rođenje, to je slabije. To je toliko slabo da ne može da spasi i objasni spasenje. Jedno je ako se u Vitlejemu rodio neko ko već ima neki početak, a drugo ako je žena rodila Boga! Tako je čovečanstvo već oboženo, a ne da tek mora da se oboži nekim svojim doživljajem, nekim davanjem ili dodavanjem. Dakle Hristos koga mi propovedamo je Bog koji se javi u telu, bez da tu ima da se doda bilo šta. Oni kažu Bog, ali... Mi kažemo Bog i tačka. Tu nema popuštanja.

13.Onoga trenutka kada je Bog postao čovek, po Svetom Pismu, je stvorena nova vrsta. To je smisao imena Prvorođenac, prvi koji je novorođen, prvi od nove tvari, nove vrste. Dakle rođenje  nije u vezi sa prapostojanjem Hrista, kao što je to od Nikejskog sabora pogrešno utvrđeno, nego je u vezi sa delom spasenja ljudskog roda. Kao što je prilikom stvaranja, određeno da čovek bude stvoren po obličju Boga, tako je i nakon pada u greh određeno da novi čovek bude otkupljen po obličju Boga, Isusa Hrista. Prva jednakost je bila tako što je čovek stvoren bez svog udela, druga jednakost je to što se Hristos izjednačio sa čovekom. Bez svog udela je čovek po drugi put ujednačen sa Bogom.

14. Čak i više od toga. Utelovljenjem pravog Boga je promenjen ne samo čovek, ne samo da se Bog u određenom smislu promenio, nego i sam svemir. Zato se kaže da je Hristos rođen pre svake tvari. Pojavom greha je ugrožen kompletan stvoreni svet. Resavanjem problema greha, Hristos je kao čovek postao otkupitelj celog univerzuma, koji je na taj način nanovo stvoren.

15.Tako je Isus postao prvi među mnogom braćom novorođenima. Ta pozicija je odrađena spasenjem cele tvari, da bi ponovo On bio obožavani od onih kojima je to pravo i moć oduzeta grehom.

30.A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi. 

1.Okvir nauke o izboru je činjenica o izboru celog ljudskog roda. Međutim sadržaj nauke o izboru je božanski izbor jednog određenog broja. Ovakav pogled čuva od suprotstavljanja jednog izbora drugom. Jer ukoliko je okvir drven, ne mora da znači da je i slika drvena. Ili ako je slika šarena, ne mora i okvir takav da bude.

2.Tako se izabrana grupa ne može izdizati iznad onih koji to naizgled nisu. Jer oni koji su doživeli poziv u srcu i dogodilo im se novorođenje, nisu ništa bolji od onih koji to nisu doživeli. Milost izbora je ta koja ih je do toga dovela i tu se završava uzrok za bilo kakvu hvalu. O tome u detalje govore naredna tri poglavlja poslanice.

3.Sa druge strane nas ovo čuva da svakog čoveka priznajemo za izabranog slugu Božjeg. Mi ne možemo u Crkvi prozivati izabranim bilo koga ko nije doživeo novoređenje i ne možemo se pokoravati njegovom autoritetu kao duhovnog čoveka. Čak i one koje su doživeli trebamo proveravati i razlučivati kao duhovni ljudi. 

4.To ne znači da mi trebamo odbacivati duhovni savet i ne novorođenih kao da i oni nisu izabrani. Kroz njih Bog može da deluje okvirnim izborom, jer su spaseni Hristovim delom. Međutim oni nisu zakon u crkvi, tj. ljudi koje Bog vodi,jer spasenje nisu prihvatili. Između onih koje Bog vodi i onih koje upotrebljava je razlika. Ona mora da se poštuje.

5.Izabrani su u potpunosti svesni da je Njihov izbor delo isključivo Božje milosti, tako da se oni ponašaju kao da su izgubljeni. Oni traže Boga kao da nisu izabrani. Ne pada im na pamet da bilo kakvu zaslugu pripisuju sebi. Jer ne samo njihov izbor i poziv, nego je i celi tok njihovog verskog života delo milosti bez njihovih zasluga. Ovaj stih je zaključak tvrdnje da onima koji ljube Boga sve ide na dobro. Delo milosti u njihovim srcima se ne završava samo njihovim izborom, nego iskustvom opravdanja, posvećenjem i konačnim proslavljanjem. 

6.Upravo je to deo večnog Zaveta između Oca i Sina, ne samo da se započne nego i završi delo izbavljanja čoveka. Čovek nije samo izbavljen od kazne greha, nego i od samog greha time što će biti uklonjen. Činjenica da izabrani greše ne obara istinu o njihovom očišćenju delom Isusa Hrista. Oni imaju obećanje da će greh biti uklonjen u onaj dan. Živa nada koja se veže za to obećanje je ugrađena u naša srca. Svako hrišćansko učenje koje poriče potpuno očišćenje još u toku ovog života nema poreklo u Bogu.

7.Proslavljanje je glagol koji Isus često koristi u Jovanovom jevanđelju. On govori o proslavljanju Oca i o proslavljanju Sebe, otkrivanjem božanskih osobina koje su sakrivene sa jedne strane Njegovom ljudskom egzistencijom, a sa druge strane uticajem greha. Proslavljanje vernih je otkrivanje njihove nove egzistencije koju je Isus stvorio delom spasenja, time što će se Hristovim delom čišćenja uticaj greha anulirati.

8.Pogledajmo sada izabrane koje Bog vodi. Kod njih, za razliku od drugih koje Hristos u Mat.20 naziva pozvanim, ne ostaje samo na jednom duhovnom nivou. Izabrani neminovno doživljavaju opravdanje u ličnom iskustvu. Dakle svi su opravdani, ali izabrani opravdanje doživljavaju. Na isti način, nema nikakve sumnje da će biti otklonjena još jedina preostala prepreka između njih i nebeskog Oca - njihova urođena i stečena grešnost. Drugim rečima biće uklonjeni izveštaji o njihovim gresima, karakterne sklonosti ka grehu i na koncu grešna priroda. Sve ovo nazivamo grešnim postojanjem; tome se dakle bliži kraj.

9.Čovek poput Pavla koji poznaje detalje dela spasenja, ne može drugačije nego, kao u narednim redovima da oda slavu Bogu. Malo poznanja izbavljenja, malo pesme; mnogo radosne vesti o Hristovom delu za nas, mnogo pesme.