Nada i obećanje (Rim.8,18-30)

18.Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti.

1.Najbolje posvedočeni grčki izvori glase: Slavi koja će se na nama javiti. Slava je bila važna tema u drugom i trećem poglavlju i važi ono što smo i tamo napisali. Slavu definišemo kao unutrašnju božansku osobinu u kojoj stvorena bića mogu uzeti udela. Iz prethodnog stiha je jasno da je to Hristova slava. Hristova slava sigurno nije mrziti neprijatelja, biti nadmen u odnosu na slabe itd. 

2.U prošlom stihu smo videli da smo nasledili slavu i stradanje istovremeno. To ide jedno sa drugim, time da ispred slave uvek ide stradanje. Ovde vidimo da je stradanje koje smo nasledili, neuporedivo manje od slave. U ovom trenutku trebamo imati u vidu da je u vreme pisanja ove poslanice bilo veoma teško biti hrišćanin što se tiče spoljašnjih okolnosti. Danas je teško biti hrišćanin u zapadnom svetu što se tiče unutrašnjih okolnosti. Ne stradamo toliko od podsmeha i mača koliko od lažnih nauka i prevare unutar same crkve, kao i nedvosmisleno jako oslabljene moralne prirode modernog čoveka.

3.Za imenicu vreme je upotrebljena grčka reč kairos, dakle neodređeni period vremena. Iako se ovaj stih citira uglavnom u smislu buduće nagrade nakon vremena kakvo sada poznajemo, ono ne mora samo to da znači. 

4.Kada treba da se pojavi slava na nama? Odgovor nalazimo u sledećim stihovima.

19.Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji.

1.Zbog rečice "jer" treba da prenesemo "slava Božja" iz prethodnog stiha. Dakle, ta slava koja je mnogo veća nego stradanja sadašnjeg vremena ne samo da treba da se otkrije na sinovima Božjim, nego i oni sami treba da se otkriju (apokalipsis). Dakle sinovstvo ima još jedno značenje, koje još nije ispunjeno nego tek treba da se desi.U tom smislu stradanja sadašnjeg vremena nisu obavezno manja od onoga što imamo danas, ali su svakako manja od tog događaja koji očekuje celi stvoreni svet. Kada nešto veliko predstoji onda je vredno svake žrtve.

2.Mi vidimo ovde drugi Hristov dolazak kao potpuno i konačno izbavljenje ne samo ljudi nego i kompletnog stvorenja. Ovde je otkriveno da će verni biti tek tada vidljivi u punom svetlu. Danas ih svet ne prepoznaje. Nepreporođeni deo čovečanstva, koga nema u ovom stihu, ne prepoznaje niti sinove niti čekanje tvari. To je ono što je Solomon opisao: Videh sluge na konjima a knezove koji idu pešice kao sluge (Prop.10,7) Ovo su knezovi po izboru, Božji ljudi koji su samo za vreme ove zemaljske prolazne egzistencije sluge u obavljanju najjednostavnijih zadataka. Oni će biti prepoznati onog trenutka kada budu proslavljeni, gde će merilo slave biti karakter, a ne kao u ovom svetu moć, novac itd.

3.Ne može telesno da prepozna duhovno. U tom smislu su u Isaiji opisani neverni u goroj poziciji od ptica i životinja koje prepoznaju glas svog Gospodara.

4.Tvar ili stvorenje jeste materijalna u smislu da nije novorođena i proslavljena kao Sinovi Božji. Oni su novim stvaranjem već uvedeni u novi svet, ali su još uvek na ovom svetu u nepotpunoj slavi koja im je dodeljena i koju treba da sačekaju. To što se sinovi stavljaju nasuprot tvari, ima jednu jaku poruku za nas. Oni ne podležu obavezno zakonitostima materijalnog sveta, nego duhovnog. Zato i Pavle kaže na jednom mestu da su stvari koje lažni učitelji zahtevaju uvek prolaznog karaktera i da se troše upotrebom, dok je stvarnost Hristos (vidi Kol.2).

5.Još jedno prepoznaju preporođene oči, a to je da su dela stvaranja, flora i fauna, prožeta čekanjem. To je advent o kojem govorimo i koji prelazi granice svesnog očekivanja. Čak i nesvesna bića, koja nemaju ljudsku inteligenciju i razum, očekuju, cela priroda je u iščekivanju. Ovo je ono kada se čovek obrati i daje izveštaj o tome da mu se cela priroda i sve oko njega čini kao novo. I to novo je upućeno ka Stvoritelju i jednim delom ga slavi, a drugim očekuje.

6.Imenica radnje, čekanje je prevod reči koja znači iščekivanje, kada se nešto očekuje sa takvom čežnjom da proteže vrat i glavu u tom pravcu. Možda bi se gramatički mogla dati primedba na takav sastav rečenice u kome čekanje nešto čeka, ali ovde čekanje moramo posmatrati kao stvarni princip koji se može prepoznati u prirodi, princip o kome nema naučnih radova.

7.Zato je proročka reč puna izjava o tome kako će blagoslov poslednjih dana promeniti lice prirode, gde će se stvorenje radovati i davati počast onima koji su ispunjeni Svetim Duhom. Stvorenje koje je ravnodušno na prolazak najbogatijih i najslavnijih u ovom svetu, više nego simbolički daje oduška svom dugom čekanju u vremenu velike duhovne obnove. Jer ćete s veseljem izaći, i u miru ćete biti vođeni; gore i bregovi pevaće pred vama od radosti, i sva će drveta poljska pljeskati rukama.(Isa.55,12)

8.Dakle vreme da se pojave Sinovi Božji jeste ovo vreme neposredno pred kraj. Pre samog Hristovog dolaska će biti manifestacija i otkrivenja Božje slave na onima koji istinski veruju, onim čekaocima Hristovog dolaska koji već danas daju i uzimaju sve.

9.Dakle vernik svojim duhovnim napretkom ubrzava Hristov dolazak. 

20.Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori) na nadu, 21.da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije.

 1.Ovde je pokazano kako je priroda Božjom odlukom stavljena pod isti zakon prolaznosti kao i čovek. Stvorenje je uključeno u izvršenje kazne nad čovekom, kao da mu je bilo saučesnik. Činjenica jeste da se u prvobitnom grehu radilo i o zmiji i o drvetu (dakle i flora i fauna), međutim ovaj stih nam otkriva da ne postoji nikakva odgovornost stvorenja. Ono nije moglo tome što se zbilo ništa. Akcenat je na tome da je to bila Božja odluka.

2.Neki u ovome stihu vide Adama ili sotonu, kao one koji su aktivno podvrgli prirodu propadljivosti, što ne može da bude prvostepeno značenje koje kasnije prati tok misli apostola.

3.Ovde se postavlja pitanje da li Bog uvek poštuje slobodnu volju kako to mnogi često vole istaći. Očito da u ovom slučaju ne. Priroda je kao podređena čoveku ipak još više podređena Stvoritelju, koji u svojim postupcima uvek ima neki uzvišeniji cilj od onoga kojeg bi ljudska pravda i mudrost mogle da dokuče.

4.Priroda je nakon pada u greh trebala i dalje da čoveku bude pomoćno sredstvo podsećanja na nešto izuzetno važno. Mnogo važnije od našeg osećaja pravednosti kada bi mogli da zaključimo da je nepravedno da stvorenja nose posledice greha koga nisu skrivili.

5.Na nadu - odnosi se na to da je ugrađivanje poruke nade i same nade u stvorenje bilo razlog takve Božje odluke. Toliko je nada bila bitna i presudna da joj je priroda žrtvovana. Pred ovim jevanđeljem padaju mnoge teorije i preterivanja u davanju važnosti stvorenju, kao što je slučaj u ekstremnim ekološkim pokretima. Istovremeno u još većoj meri našu savest senzibilira činjenica da nam je priroda u toj meri verna do patnje sluškinja.

6.Nada je ugrađena u stvorenje i predstavlja njen duhovni princip u istoj meri kao što je to sa čovekom. U prva dva poglavlja smo videli da postoji ugrađena nada i nada spolja koja se rađa u pozitivnom stavu prema obećanjima Božje reči. Nada je Božjom rečju ugrađena u ono što nas okružuje, da bi nam neprestano poručivala, hrabrila i izgrađivala.

7.Stvorenje zavisi od nade.

8.Bog je iz tog razloga sve podvrgao prolaznosti, da bi samo nada ostala večna, tj. dovela nas na prag večnosti.

22. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad.

1.Kako mi to znamo? Znamo iz Pisma, ukoliko čak i ne opažamo znake vremena u prirodnom svetu. Ne smemo smetnuti sa uma da je Isus ovo neopažanje znakova vremena veoma oštro ukorio i nazvao licemerstvom.

2.Na mnogo mesta proroci opisuju ovo uzdisanje stvorenja. Dokle će tužiti zemlja, i trava svega polja sahnuti sa zloće onih koji žive u njoj? Jer.12,4
Kako uzdiše stoka! Kako su se smela goveda! Joilo 1,18

3.Pavle se nije držao hermenautičkih principa tumačenja koja su danas na snazi i kojima se meri jačina dokaza. To čak u toj generaciji vernika nikome nije ni padalo na pamet. Zato Pavle ne kaže znam nego znamo. Niko nije stavljao primedbu da se proročki izveštaji odnose na drugo vreme i mesto. Niko nije gledao literarni kontekst. Oni su sve videli u svom vremenu, a Sveti Duh je takvo tumačenje potvrdio.

4.Mi takođe tako trebamo tumačiti. Duhovne stvari treba duhovno da se razgledaju, dakle hermenautika dolazi tek na drugo ili treće mesto. Prvo značenje svetog teksta je ono koje mu u tom trenutku vremena daje Sveti Duh. To ostavlja prostor i za druga značenja koja nisu pogrešna, jer je Bog čoveka obdario razumom i egzegeza teksta nije pogrešna. Pogrešno je samo kada to kontekstualno tumačenje želi da zauzme mesto Svetog Duha. 

5.Dakle po Svetom Duhu danas u naše vreme neposredno pre drugog Hristovog dolaska priroda uzdiše i svedoči o tome da je prirodno želeti ga što pre. Prema podacima verske zajednice Univerzalni život, svake godine se za potrebe ljudske ishrane ubije 45 milijardi životinja.

6.U grčkom prepisu nema reči sa nama, nego je zajedno tužiti jedan glagol, koji se takođe može prevesti kao porođajni bol. Pošto je u sledećem stihu opisano tuženje Božje dece, tada ovo sastradavanje i uzdisanje obuhvata celo stvaranje bez izuzetka, koje nije uzaludno nego je pred Bogom uslišeno.


23. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom.

1.Neshvatljivo je da kada cela priroda uzdiše i tuži, da ima makar jedan koji ne uzdiše i ne tuži. Kako možeš dušo u tolikoj meri da budeš telesna, da je čak i ono što se naziva nerazumno živinče, više duhovno od tebe!

2.Novina duha predstavlja dar Svetog Duha koji se dobija verom. U ovom stihu, za razliku od drugih mesta na kojima se pojavljuju duh i telo zajedno, duh ne predstavlja novu prirodu. Jer novu prirodu imaju svi, ne samo oni koji imaju dar Svetog Duha. Ovde je jasno da se pravi razlika između onih koji imaju i koji nemaju.

3.Dar Svetog Duha predstavlja razliku. Nova priroda ne. Nova priroda je podloga duhovnosti svih ljudi na svetu, ona je dar svakom čoveku koji dođe na ovaj svet. Mnogi ljudi su duhovni, ali nemaju svi Duha. Ovo je činjenica na koju je takođe potrebno obratiti pažnju i ne dati se biti zaveden. Jer mnogo onoga što se naziva dar Duha, nije ništa drugo nego nova priroda. Mnoga iskustva koja ljudi nazivaju krštenje Svetim Duhom nisu to, po Bibliji. Takođe nisu ni sotonsko delovanje, nego zaista od Boga dato novo stvaranje koje je Hristovo delo za nas i u nama. Međutim nije svako delovanje naše nove prirode dar Svetog Duha. Nikodim je pod delovanjem svoje nove prirode došao Hristu, ali je još uvek bio ne novorođen,tj. rođen od Duha. Mi ne možemo govoriti o punom Božjem vođstvu nekog ko nije novorođen. Primera radi, savest je deo nove prirode, ali nije glas savesti isto što je glas Svetog Duha.

4.Reč za novinu znači doslovno pre početka i najčešće se koristi za prve plodove. Ima različita značenja, a na ovom mestu se odnosi na to da je kroz dar Svetog Duha, čoveku poklonjen prvi plod večnog života. Tako da je on izbavljen duhovno, a telesno još uvek ne. 

5.Dakle jedino je taj po Pismu duhovni čovek, koji ima Duha. Poznata je i ispravna podela na telesne, duševne i duhovne ljude. Primera radi u 1 Kor. 2 je na mestu koje je kod nas prevedeno da telesni čovek za razliku od duhovnog ne razume što je od Duha Božjeg se ne odnosi na telesnog čoveka (sarkinos) nego se odnosi na onog koji ne greši otvoreno, duševni (psihikos). Mnogi Nikodimi danas se nazivaju duhovnim ljudima (pneumatos) bez ikakve osnove. Zaista samo oni ljudi koji su primili Svetog Duha su duhovni. Samo oni znaju šta je uzdisanje i tuženje tvari, jer je to i u njima.

6.Zaista je Svedenborg (Swedenborg) u pravu kada piše u komentarima 1 Moj.1 da postoje tri vrste ljudi, naime nepreporođeni, duhovni ljudi i nebeski ljudi.

7.Ovde piše da oni uzdišu u sebi, jer su spolja sretni i radosni. Duhovni ljudi su istovremeno radosni i tužni, zadovoljni i nezadovoljni. Njihova nova suština je pobedila i vlada, bez da je stara suština nestala. Oni je bolno osećaju i teže potpunom oslobođenju koje će doći onog velikog dana. Sinovima Božjim je još samo telo u zatvoru prolaznosti. Kada kažemo telo ne verujemo da se radi o samo fizičkom telu nego kompletnoj staroj prirodi.

8.Ovde je posinjenje izbavljenje tela povezano sa Hristovim dolaskom. Niko ne može da tvrdi da je potpuno izbavljen do tog dana. Ovo je vrlo bitno za razumeti, zbog raznih teorija o posvećenju i savršenstvu koji govore o izbavljenju od grešne prirode pre Hristovog dolaska. To nije po Pismu. Izbavljen je onaj koji ima Duha i tome se ne treba propovedati nikakva dodatna obaveza za izbavljenje. Takođe onaj koji nema Duha je takođe izbavljen Hristovim delom za njega, ali nije izbavljen u sebi,što je takođe učenje na osnovu Pisma. Taj ne može biti niti sretan niti tužan. Drugim rečima on je ono što okultna nauka naziva zombi.



24.Jer se nadom spasosmo. A nada koji se vidi nije nada; jer kad ko vidi šta, kako će mu se nadati?

1.Ključna reč nada povezuje celi odsek. Nada govori celom stvorenju da će sve biti dobro kroz Sinove Božje. Na osnovu nade celo stvorenje čeka da oni uđu u slavu. Celo novo čovečanstvo i stvorenje leži u porođajnim bolovima koje su takođe ništa drugo nego nada. Bol je cena da se nada održi. Samo se živ nada. A sila smrti i greha tera da se odustane.

2.Upravo zbog jake sile koja se suprotstavlja spasenju je bilo potrebno da ne budemo izbavljeni potpuno. Jedan neizbavljeni deo mora da ostane, da bi se nadali. Kada bi smo videli svoje izbavljenje osim u nadi, tada bi nada, koja je isto kao i vera na bazi obećanja i Božjeg rada za nas, bila iza naših leđa. Na taj način bi izgubili spasenje. 

3.Zašto je nada toliko bitna, da zbog nje celo stvorenje bude zatvoreno u propadljivost i više od toga, da sinovi Božji još uvek imaju staru prirodu i iskušenja po njoj? Bog je svakako mogao da ga kompletno izbavi.

4.Novi zavet ili zavet milosti je zasnovan u tolikoj meri upravo na veri i nadi. Početni dogovor u večnom božanstvu je uključivao uslov po kome će večni Otac izbaviti samo one koji veruju u Hrista. Verovati u Hrista znači ne zaboraviti nadu u Njega.

5.Jedan odličan prevod prvog dela stiha: U nadi je naše spasenje već obavljeno - ali samo u nadi. Znači da je sve što smo dobili u stvari nada i nećemo dobiti više od toga. To je tako da bi sve bilo po nadi, pošto ničeg drugog i nema. Sve što bi bilo pored nade je u stvari greh.

6.Nada u nama je ništa drugo nego duhovno prisustvo Hrista u nama. Hristos u nama, nada slave. Pošto je Hristos naše spasenje, tada ne treba da se dvoumi nijedan u kome je živa nada, koliko god on bio iskušan i imao loša osećanja: Izbavljen je! Temelj njegovog izbavljenja je Hristos koji je rekao: svrši se, odnosno naše spasenje.


25.Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo s trpljenjem.

1.Naziv za proroke je videoci, jer oni su među malobrojnima koji su izabrani da vide. Ostalima ostaje da veruju njihovim izveštajima, a to je čisto stvar srca. Nada je ispit za srca, a čekanje i trpljenje njen spoljašnji pokazatelj.

2.Trpljenje je u našem jeziku drugačije nego strpljenje i povezuje se sa hrišćanskom vrlinom, rodom Svetog Duha. Dok strpljenje predstavlja vrlinu vezanu za određenu osobu, trpljenje je dar čoveku koji omogućava opstanak nade u najtežim spoljašnjim okolnostima.

3.Trpljenje ima nadu za bazu i ne može se izgraditi na ničem drugome. Asketizam je građenje trpljenja na drugoj bazi osim hrišćanske nade koju je Bog ugradio u srce. Zato i piše, ako se nadamo tada i čekamo, jer ne bi čekali da se ne nadamo. Hristos je rekao da će svako drvo koje otac nije posadio biti iščupano, to znači svako trpljenje koje se ne nada će biti razobličeno kao lažna nada, tj. greh.

4.Pošto je nestrpljenje odraz nevere i nedostatka nade, a u samo svojoj suštini oholost i ponos, tada je nestrpljivom najbolje da krene od osnove svog novog bića i krene da se bavi Hristom koji jeste osnova novog bića i svih njegovih vrlina. Na taj način se duša naoružava za teška vremena.

5.Puno se zna i govori o tome da vernik treba da trpi nepravdu i da se ne brani protiv zla. Gnev ljudski ne tvori pravde Božje. Govorili smo i o tome kako je vernik veoma često pozvan da se prema onima koji greše ponaša kao da ne greše, a sam da nosi njihove grehe. To je takođe hrišćansko trpljenje. Oni koji slede Jagnje uzimaju učešća u Njegovom trpljenju i stradanju krsta, koje je isto što i stradanje svetinje. Jagnje krvari u svetinji, od postanja sveta. Zato je i za svete pisano: A ubijaju nas za Tebe svaki dan; s nama postupaju kao s ovcama klanicama. Ko ne krvari nije Božji čovek!

6.Međutim postoji jedno značenje trpljenja o kome se vrlo malo govori. To nije trpljenje nepravde, nego trpljenje pravde. Trpljenje Gospodnje pravde je takođe hrišćansko trpljenje, jer vernik ne želi svoju pravdu koja mu je bliska i koja uživa poštovanje. On teži ka Božjoj pravdi, koja mora da se trpi, jer je pravda jednog drugog, koja mu je neprirodna i koja izaziva prezir. Kao što je prorok jednog dana primio nalog da oženi bludnicu, zahtevi božanske pravednosti se trpe istovremeno kao i nepravednost. On je znao da mu je ta žena od Boga, dakle pravednost, a istovremeno je trpio njena preljubočinstva, nepravednost.

7.Verna duša je iskusna u tome da prepozna da sotona vrlo često traži od nje veću pravednost nego Bog. Ta pravednost je ljudska i ima vrlo jaku silu. Takođe često Bog traži da učinimo nešto lošije nego što predlaže sotona, glasom koji jedva da ima neku silu. Jedan čovek u Hristu je doživeo da mu sotona kaže ustani i ustupi mesto starijoj ženi, dok se vozio u autobusu, a Bog mu je rekao sedi i gledaj kroz prozor. Nakon određenog vremena unutrašnje borbe, hrišćanskog trpljenja pravde, ugledao je kroz prozor jednu ckrvu koju mu je valjalo posetiti. Da je ustao propustio bi da je vidi.

8.Zato propovednik kaže: Ne moj biti suviše pravedan, niti suviše bezbožan, zašto bi se upropastio. I na drugom mestu: Ko govori bezbožniku: Pravedan si, njega će proklinjati ljudi i mrziće na nj narodi. To je Hristos koji je to rekao i zato mora da trpi, a i mi sa njim.

9.Zato ovaj stih kao malo koji objašnjava suštinu adventističke vere. Kako može neka crkva da se nazove po čekanju (adventus)? Ovo je isto čekanje koje je opisano u prethodnim stihovima i znači iščekivanje, očekivanje. U stvorenju je očekivanje na temelju principa, koji postoji i u neobraćenima. Svi imaju neodređen unutrašnji osećaj da će biti bolje. Kod adventista je očekivanje potpuno određeno jer im je data sasvim određena Božja reč. Odgovor na Božju reč je hrišćanska nada izuzetno jakog sastava čime se objašnjava uspeh adventne poruke.

10.Ipak je adventista koji nema trpljenja pravde i nepravde, najjadniji od svih stvorenja. Jer zbog činjenica koje poznaje ne može da uživa ovaj život, a zbog gubitka veze sa Bogom onaj budući.


26.A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim.

1.Koliko je velika pomoć nada koja nam je data, a to opet nije sve. Zaista je vernik današnjeg vremena toliko blagosloven, jer osim svojih unutrašnjih darova, ima i Svetog Duha, koji je najveći dar čovečanstvu.

2.Ovo je jedno od retkih mesta koje otkriva karakter i službu Duha. Duh je tajanstvena ličnost jer uvek vodi ka Hristu i Njega otkriva kao nadu. Jedan mora biti tajanstven da bi Drugi bio otkriven. Zato su nemudri oni koji ovu tajanstvenost koriste da bi Duhu oduzeli čast koja mu pripada kao božanskoj ličnosti.

3.Pošto je priznata istina da je Pavle govorio Svetim Duhom, to znači da u određenom smislu ovde Sveti Duh govori sam o sebi. Ove su opisane Njegove molitve za nas, dakle Njegovo posredovanje. U grčkom čak nema reči molitva nego glagol zauzeti se pred nekim za nekoga. Otkriva se slika nekoga ko u prisustvu svemoćnog Boga moli za slaboga rečima koje se ne mogu preneti ljudskim jezikom. Kako onda ljudi mogu da unižavaju Duha na nivo bezlične sile?

4.Čovek dakle može biti slab u molitvama, ali zbog Duha ne može ostati slab molitelj. Jeronim: "Ljudi misle da osim molitve ništa više ne može da se učini. To je pogrešno. Bog se prema nama odnosi potpuno očinski u tome da nam dodaje svog Duha. Jedan mrtav čovek ne može imati slabosti, samo za živog se kaže da je slab. Nema ni jednog vernog koji ne oseća sopstvenu slabost, ali mu se pomaže jednom enormnom Božjom silom, koja nije od nas. U tome zahvaljujemo Bogu."

5.Slabost vernika se ovde otkriva u tome da on ne zna kako da se moli i ne na za šta da se moli. To ne znači da je slabost u tome da se uopšte ne moli. Vernik ne može a da se ne moli. Ne moljenje je izvan vere. 


27.A Onaj što ispituje srca zna šta je misao Duha, jer po volji Božijoj moli se za svete.

1.Božanska ličnost koju je Isus za vreme svoje zemaljske službe nazivao Otac, je uvek prikazan kao onaj koji ispituje i čita srca. Ocu su očito vrlo važne unutrašnje pobude i motivacija ličnosti. Po tome se Hristova religija razlikuje od svih ostalih koje više pažnje obraćanju na ponašanje i spoljnje stvari. 

2.Način na koji nebeske Sile deluju u našem izbavljanju ukazuje na izuzetnu blizinu Neba u odnosu na čoveka. U prethodnom stihu smo videli da nam Duh daje reči kojima se molimo i daje nam ciljeve molitve koje mi inače ne bi videli u svojoj ograničenosti. Ovde vidimo da Prvo lice božanstva praktično i pre nego što bivaju izgovorene reči molitve zna sadržaj misli Duha. Na taj način nam je otkriveno nešto od tajne molitve u Božje ime.

3.Molitva u Hristovo ime je ovde nazvana tako kao što i jeste, molitva po Božjoj volji. Moliti se u ime Hristovo ne znači ništa drugo nego imati molitve koje su Bog, odraz Božjih misli. Kao takve nemoguće je da ne budu uslišene i predstavljaju vrlo jak temelj naše vere.

4.Otkriva nam se izuzetan položaj koje ima čovečanstvo time što mu je dat dar Svetog Duha. Kao što se Hristos utelovio i postao deo čovečanstva, a na taj način i čovečanstvo deo Hrista, tj. ni više ni manje nego Boga; tako je i Sveti Duh ulaženjem Hrista kao čoveka u prisutnost Oca koju je za neko vreme morao napustiti, postao unutrašnji deo novog čovečanstva.

5.Duh sveti zaposeda centralni deo naših bića, Svetinju nad svetinjama našeg bića, naše srce. Inače ne bi pisalo da Otac koji ispituje srca, tamo ništa drugo ne nalazi nego Svetog duha.

6.Naravno u prvom redu je ovo ispitivanje srca isto što i znanje misli Svetog Duha. Otac i Sveti Duh su prikazani u čudesnoj interakciji koja se u nauci o božanstvu naziva jedinstvo u trojstvu.

7.Kontraverze oko Svetog Duha koje se ponavljaju sa vremena na vreme u celoj istoriji hrišćanstva se vrlo često olako uzimaju. Istina je da se radi o probnom kamenu naše vere danas. Način na koji posmatramo Svetog Duha će odrediti našu duhovnost u tolikoj meri, da je Hristos našao za potrebno da kaže da je huliti protiv Njega oprostivi ali protiv Duha neoprostivi greh.

8.Arijanska kontraverza iz 4. do 6. veka nije imala pitanje Svetog Duha za centralnu tačku. Odbrana vere koja se uobličila kao nikejski ili kasnije atanazijski kredo se nije bavila pitanjem Svetog Duha odvojeno od opštih pitanja Trojstva ili Hristovog prapostojanja.

9.Očito da su pitanja Svetog Duha presudna proba vere koja nam se događa danas. Jer nekada je to bilo pitanje Hrista i bilo je dovoljno krštenje u ime Hristovo. Danas više nije samo pitanje Hrista, nego na osnovu Hristove kršteničke formule zaključujemo da je probni kamen i Otac i Sin i Sveti Duh.
Međutim, Sveti Duh u posebnom smislu jer je u Njemu tajna pobožnosti koja je pobednička i prihvatljiva Bogu.

10.Kontraverza oko Svetog Duha ima dve osnovne krajnosti. Na jednoj su oni koji mu odriču odlike ličnosti i smatraju ga samo silom, tj. Očevim i Hristovim duhom. Na drugoj su oni koji ga vide kao božansku ličnost odvojeno od Oca i Sina. Ova odvojenost se prenaglašava.

11.Mi živimo u vreme nove svetlosti o ovim pitanjima, gde se ide u pravcu usklađivanja svih istina do kojih se došlo u vezi Svetog Duha. Ovaj proces će dovesti do novog pogleda na pitanje Svetog Duha koji neće zastupati nijednu krajnost, nego aktuelnost. Dakle od svih malih potočića istine će postati jedna moćna reka istine koja ide u večni život, koja će obesmisliti svaku lažnu primesu u učenju o našem Svetom Duhu.

12.Oni koji Duhu odriču osobnost, na taj način veruju da je pristustvo Duha u nama pravo prisustvo Oca i Sina. Pošto nema duha odvojeno od ličnosti onda ne može drugačije da se posmatra nego da je cela ličnost Oca prisutna u verniku, a ta očeva ličnost je Hristos. Hristos u nama je prisustvo Očeve ličnosti u nama putem Njegovog duha. 

13.Postoji veliki broj primedbi zbog kojih ovo verovanje ne možemo primiti i pored toga što sadrži neke elemente istine. Primera radi, već smo komentaru desetog stiha pokazali da je učenje o pravom prisustvu Hrista nebiblijsko i štetno za duhovnost. 

14.Jer ako je Duh ništa drugo nego Očev bezlični duh, onda je Otac lično prisutan u verniku. Tada ne možemo govoriti o "Njemu koji živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti". Činjenica da oni tako veruju objašnjava njihovu izuzetnu samouverenost i karakterističnu revnost. Jer je ništa manje nego Otac u njima, ali ne u veri nego istinski. Presto Božji je u njihovom srcu, to bi bila konsekvenca tog verovanja. Naravno da oni nikada direktno neće izreći takve tvrdnje, ali ono postaje neminovno deo njihovog duha.

15.Otac jeste u nama ali u veri, u Duhu, kroz svoju Reč, dakle posredno. Sveti Duh je prikazan pred Božjim prestolom ne zato što nije pravi Bog, nego zato što je u vernima koji su pred prestolom (Otk.1,4; Otk.4,3-5). Verni ne mogu imati istu ličnost u srcu kao Onu koja sedi na prestolu. Pošto mogu imati Boga u srcu znači da je Duh isti Bog ali druga osobnost. I tu su trinitaristi u pravu.

16.Zato arijanci imaju vrlo malo da kažu o sopstvenoj grešnosti jer veruju da su dela koja oni čine, samo na osnovu njihovog verovanja dobra po sebi. Otac čini kroz njih i u njima. Zato oni ne propovedaju veru nego doktrinu kao jedini način da se ugodi Bogu. Jer propoveda se Hristos da bi se pojavila vera. Oni propovedaju svoje verovanje da bi se pojavio Hristos. A to nikad neće biti jer je Hristos suveren i neće sići sa Neba zbog nečije reči, osim očeve.

17.Zasluga Isusa Hrista i Njegova krv prolivena za nas koju u veri prizivamo, nije u nama, bez obzira jesmo li u Duhu, nego u Hristu. Zato i ne govore o tome iznutra kao neki koji su je doživeli nego spolja kao oni koji tek treba da je dožive. I o pravednosti kroz veru ne mogu da kažu puno jer je po njima pravedost u njima, dok ispravno veruju i ispravno se mole. Oni propovedaju i uzdaju se u Hrista u sebi. Hristos koji je van nas je naša pravednost koju mi propovedamo i verujemo. Kada smo pravedni verom i dalje smo grešni i tražimo Boga da blagoslovi naša dela koja su prožeta grešnošću čak i kada je On u nama, jer je On transcedentno u nama. Oni smatraju da nisu grešni jer je On u njima imanentan, prisutan, ne po veri nego uistinu. Zato se sve manje mole i sve manje veruju, a sve više propovedaju sebe same i rade za spasenje, što se naziva duhovna demagogija.

18.Sa druge strane su oni koji previše odvajaju božanske ličnosti i propovedaju Duha u tolikoj meri zasebnog od Oca i Sina, da Njegovo prisustvo nije presudno. Oni smatraju da mogu da poštuju Oca i Sina, bez primanja i održavanja Duha. Pošto previše odvajaju Duha od Oca i Sina, tako odvajaju i sebe od Boga. Kao duhovan čovek se uvažava svako ko ispoveda veru, a ne ko obavezno ima veru. Sve manje se propoveda novorođenje, krštenje Duhom, jer mi smo na zemlji a Bog je na nebu. U tome su veoma često oni čak i manje duhovni i zainteresovani za duhovnost nego arijanci, braneći spoljašnje odlike verovanja, što je takođe demagogija. Oni sve više veruju za spasenje ali bez Duha, tj. bez Hrista.

19.Tako se moderni arijanizam (ili poluarijanizam kako se često definiše) mnogima čini kao svetlost, što i jeste u određenoj meri u odnosu na hladnu i sve više od izvora života udaljenu duhovnost. Međutim, vremenom arijanizam donosi strahovite posledice po duhovnost, koja u toj meri opada i postaje svadljiva i elitistička, da je vrlo neugodna po okolinu.

20.Demagoški sukobi ove dve opcije su ništa drugo nego ono što je u Bibliji opisano kao sukob fariseja i sadukeja. Ni jedna strana nije u pravu i od ovih ratova treba bežati, kao što je Hristos savetovao u propovedi na Maslinskoj gori. Jer ratovi i glasovi o ratovima nisu ono na šta treba obratiti prvoklasnu pažnju. Nego na samog Hrista koji je Jevanđelje.

21.Za svaku dušu je vrlo opasno da posmatra posredovanje Isusa Hrista istovetno kao posredovanje Svetog Duha. Elen Vajt: "...Sveti Duh ne posreduje tako kao što čini Hristos koji se poziva na sopstvenu krv, prolivenu od postanja sveta. Duh sveti deluje na srca podstičući nas na molitvu, kajanje i odavanje slave Bogu. Zahvalnost koja dolazi sa naših usana rezultat je delovanja Svetog duha koji je, dotakavši strune svetih uspomena u našoj duši, izazvao muziku srca".

28.A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.

1.Ovaj stih je početak važne nauke koja se obrazlaže do samog kraja jedanaestog poglavlja. To je nauka o božanskom izboru koja je jedan od stubova hrišćanske nauke.

2.Dakle oni koji ne mogu da znaju kako i za šta da se mole, jedno vrlo sigurno znaju a to je da imaju dobar kraj. Kraj jedne stvari je bolji nego njen početak.Propovednik 7,8. Upravo zato hrišćani u svim stvarima koje ovaj svet vidi kao negativne, vide dobro. Obzirom na to da se tu radi o znanju svetih stvari Jeronim je ovo nazvao "lepa i prava nauka hrićana". 

3.Loša smrt je za nas pobeda nad grobom, loši krst za nas je dobro spasenje, loša iskušenja dobra proba itd. Sve, apsolutno sve za nas ide na dobro. Pavle na jednom mestu čak kaže da ni jedna stvar nije loša ili nečista sama po sebi. Iz tog razloga su primera radi, teorije zavere nehrišćanske teorije jer prikazuju jednu satanizovanu stvarnost u kojoj nema nikakvog dobra. Hrišćani nasuprot tome znaju da Bog stoji iza svega. Čak i u najtežim oblicima zla, oni vide kontrolu i smisao Proviđenja.

4.Postoji samo pitanje na šta ćeš se koncentirisati, na ljudsko i sotonsko zlo u stvarima ili na božansko dobro koje je kraj tim istima? Hoćemo li propovedati zlo i greh, ili pobedu dobra koja je obavljena u Hristu? Hoćemo li mračnu sadašnjost staviti u okvire večne svetlosti ili ćemo bezumno napraviti zamenu teza po kojoj je mrak cilj sam sebi?

5.Reč namerenje predstavlja nameru iza koje stoji ljubav. Tako da je naša ljubav prema Bogu ovde prikazana kao reakcija na Njegovu ljubav prema nama, koja je uvek brža. Temelj nauke o izboru je upravo tu: Bog je imao plan, čistu ljubav prema čoveku još pre nego što je on pogrešio. Tako je silan naš greh pretvorio u još silnije izbavljenje koje vremenski stoji pre i posle.

6.Izbavljenje u Hristu je i početak i kraj. Kada je početak tako silan, kakav će tek biti kraj? Zašto bi onda neprestano pričali o toj prolaznoj sredini? 

7.Delo iza kojeg stoji Sveti Duh je samo ono koje se bavi izbavljenjem kao centralnom tačkom. Kada postoji potreba da se govori o nesavršenstvu i greškama, otpadu i zlu, tada je to samo u kontekstu već utvrđenog izbavljenja. Od priče o prvobitnom grehu do priče o poslednjem Vavilonu, postoji samo jedna namera a to je da se kroz to još samo više pojača slava spasenja u Hristu.

8.Otpadnici od Boga rade suprotno, tj. izbavljenju u Hristu daju sporedno mesto važnosti, da bi pojačali svoju agendu.

9. "Opomenuti ljude da dođu bliže Bogu nije propovedanje Jevanđelja.
     
     Pozvati ljude na pokajanje nije propovedanje Jevanđelja.

     Zahtevati da  ljudi veruju u Hrista nije propovedanje Jevanđelja.

     Reći ljudima da se pomire sa Hristom nije propovedanje Jevanđelja.

     Objavljivanje neophodnosti novorođenja nije propovedanje Jevanđelja.

     Navesti ljude da traže krštenje Svetim Duhom nije propovedanje                    Jevanđelja.

Sve ove stvari imaju svoje mesto i trebaju biti propovedane, ali one same po sebi nisu tu da zamene Jevanđelje. Jer Jevanđelje nam ne govori o tome šta treba da učinimo. Ono obznanjuje šta je Bog učinio." (R.Brinsmead)

10. Kada grešnik čuje propoved vere, tada Sveti Duh deluje na njega, da poveruje, pokaje se i doživi promenu. To nikako ne znači da bi to delovanje Svetog Duha trebalo da se posmatra kao radosna vest sama. Takva zamena je pogubna za mnoge crkve i pokrete današnjice.

11.Dakle imamo Božji plan i imamo izabrane. O ovom prvom govori sledeći stih, a identitet izabranih otkriva 30. stih. Poslušajmo najfinije Jevanđelje da bi se rodila vera u nama!


29.Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom.  

1.Jevanđelje nije put čoveka ka Bogu nego put Boga ka čoveku. U ovom stihu se posmatra ona ličnost koju je Isus za vreme ovozemaljske službe nazivao Ocem. Gledamo Njegov udeo u spasenju.

2.Zavet milosti između večnog Oca i Sina nema posrednika jer je Bog jedan. To znači da je On sve obavio u Sebi Samom i kada je završio, kao što je to opisano u Pismu počinuo je od svih svojih dela. On je obavio a mi verujemo. On je tu da radi a mi da to verujemo. Jer ako bi mi radili značilo bi da ne verujemo. Ako se veruje u završena dela, tada je svaki dalji rad neverstvo.
Dakle pre svih vremena su Otac i Sin imali sastanak i pružili Jedan Drugome desnicu ruku.Sin je na Sebe preuzeo utelovljenje, život u ljudskoj egzistenciji i zastupničku smrt, što je svima opšte poznato.

3.Šta je preuzeo Otac na Sebe? Prvo što vidimo ovde je da je unapred poznao. Dakle radi se o večnim vremenima u kojima ljudski rod nije postojao niti je bilo ko verovao ili nije verovao. Tako da su u pravu oni koji kažu da je Otac izabrao celi ljudski rod. On je i pored činjenice pada i udaljavanja čovečanstva od Njegove svete prisutnosti, prihvatio čovečanstvo i pored pada. Poznati znači stupiti sa nekim u odnos, u vezu. 

4.Po drugima je Otac izabrao samo vernike i kao dokaz se navode upravo ovi stihovi. Njima takođe moramo dati za pravo, jer postoji puno dokaza za to da postoje izabrani kao jedna posebna grupa u okviru čovečanstva. Ovaj pogled na delo izbora su mnogi u prošlosti suprostavljali prvom pogledu po kome je izabrano kompletno čovečanstvo. Međutim i za jedan i za drugi pogled ima dovoljno potvrda zbog kojih ih ne smemo suprostaviti nego uskladiti (često se prvi pogled naziva armenijanizam a drugi kalvinizam).

5. Ukoliko kao osnovu božanskog izbora vernih ne vidimo izbor svih ljudi nismo u pravu, kao i što nismo u pravu ako izbor samo vernih ne vidimo zbog izbora svih ljudi. Dakle mi jednostavno ne možemo drugačije da čitamo ovde nego da je Otac zbog Hrista kompletan ljudski rod primio kao celinu, jer je Hristos spasitelj svih ljudi. Međutim, mi takođe vidimo da je on na poseban način spasitelj vernih, jer mu je Otac na pradavnom savetu dao zavet, da će sve koji su od vere, voditi tako da bi bili više od pobednika. Zato je Isus na poslednjoj večeri rekao da čini zavet sa svojim učenicima isto kao što je Otac učinio sa Njim. 

6.Ukoliko neko veruje, to je dobro, ali i đavoli veruju a drhću. U Hristovoj vlasti nije bilo da On proviđenjem upravlja sa životima onih koji su poverovali. On posreduje za Njih i iznosi zasluge svoje krvi, ali oni sami moraju doživeti promenu svoje suštine, jer inače ne bi mogli samo na osnovu ispovedanja naslediti večni život. Iz tog razloga je Otac obećao Hristu da će Njegova žrtva biti dovoljna da verne opravda, a Njegovo posredovanje da ih očisti.

7.Bez uticaja Oca bi ovo preobražavanje vernih u Hristovo obličje bilo nemoguće, jer je čovek izuzetno daleko otišao od Boga. Iz pozicije koja je gora nego demona i sotone treba da se verni dovedu u poziciju koja je malo manja nego Božija. I to je čudo Očevog delovanja i proviđenja da nas koji verujemo vodi takvim putem sa koga ni lud ne bi otpao. (Isa.35,8)

8.To znači ni manje ni više nego da izabrani čovek koji veruje, ne može konačno otpasti od Boga bilo šta da uradi ili ne uradi. A takođe znači da izabrani čovek koji ne veruje, ne može biti izbavljen takođe bilo šta veliko da ostvari. Jer Otac je obećao Hristu, da koliko god se to nemoguće činilo, On će učiniti da oni koji su od vere budu u broju Njegove braće i da ih neće biti malo. Ljudi ova ponuda je otvorena, verujte Jevanđelju!

9.Dakle izbor uključuje predodređenje. Ovo predodređenje je ono što se u narodu naziva sudbina ili pisano. Iza toga stoji nebeski Otac i zato je izuzetno važno razumeti sve stvaru u vezi Njegovog plana.

10.Isus se naziva prvorođenim. Čak se u Kološanima naziva prvorođenim ne samo među ljudima, nego svake tvari pa i još više od toga! Otkriva se neshvatljiva dubina ljubavi Božje!

11.Da bismo došli do istine prvo moramo da razotkrijemo jednu zabludu. Kada se kaže za Hrista da je rođen, to se nikako ne odnosi na večna vremena. Neprijatelj duša je uložio velike napore da ovoj stvari da krivo svetlo, tako što je tekstove o rođenju i novom stvaranju čovečanstva primenio na večna vremena. On nadahnjuje ljude da tako posmatraju. On je Hristovo utelovljenje klonirao i prebacio u večna vremena. Na taj način je stvorio nekog drugog Hrista koji ima početak a sa druge strane oslabio značenje pravog rođenja o kome Pismo svedoči.

12.Jer ako je utelovljenje Božjeg Sina Njegovo drugo rođenje, to je slabije. To je toliko slabo da ne može da spasi i objasni spasenje. Jedno je ako se u Vitlejemu rodio neko ko već ima neki početak, a drugo ako je žena rodila Boga! Tako je čovečanstvo već oboženo, a ne da tek mora da se oboži nekim svojim doživljajem, nekim davanjem ili dodavanjem. Dakle Hristos koga mi propovedamo je Bog koji se javi u telu, bez da tu ima da se doda bilo šta. Oni kažu Bog, ali... Mi kažemo Bog i tačka. Tu nema popuštanja.

13.Onoga trenutka kada je Bog postao čovek, po Svetom Pismu, je stvorena nova vrsta. To je smisao imena Prvorođenac, prvi koji je novorođen, prvi od nove tvari, nove vrste. Dakle rođenje  nije u vezi sa prapostojanjem Hrista, kao što je to od Nikejskog sabora pogrešno utvrđeno, nego je u vezi sa delom spasenja ljudskog roda. Kao što je prilikom stvaranja, određeno da čovek bude stvoren po obličju Boga, tako je i nakon pada u greh određeno da novi čovek bude otkupljen po obličju Boga, Isusa Hrista. Prva jednakost je bila tako što je čovek stvoren bez svog udela, druga jednakost je to što se Hristos izjednačio sa čovekom. Bez svog udela je čovek po drugi put ujednačen sa Bogom.

14. Čak i više od toga. Utelovljenjem pravog Boga je promenjen ne samo čovek, ne samo da se Bog u određenom smislu promenio, nego i sam svemir. Zato se kaže da je Hristos rođen pre svake tvari. Pojavom greha je ugrožen kompletan stvoreni svet. Resavanjem problema greha, Hristos je kao čovek postao otkupitelj celog univerzuma, koji je na taj način nanovo stvoren.

15.Tako je Isus postao prvi među mnogom braćom novorođenima. Ta pozicija je odrađena spasenjem cele tvari, da bi ponovo On bio obožavani od onih kojima je to pravo i moć oduzeta grehom.

30.A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi. 

1.Okvir nauke o izboru je činjenica o izboru celog ljudskog roda. Međutim sadržaj nauke o izboru je božanski izbor jednog određenog broja. Ovakav pogled čuva od suprotstavljanja jednog izbora drugom. Jer ukoliko je okvir drven, ne mora da znači da je i slika drvena. Ili ako je slika šarena, ne mora i okvir takav da bude.

2.Tako se izabrana grupa ne može izdizati iznad onih koji to naizgled nisu. Jer oni koji su doživeli poziv u srcu i dogodilo im se novorođenje, nisu ništa bolji od onih koji to nisu doživeli. Milost izbora je ta koja ih je do toga dovela i tu se završava uzrok za bilo kakvu hvalu. O tome u detalje govore naredna tri poglavlja poslanice.

3.Sa druge strane nas ovo čuva da svakog čoveka priznajemo za izabranog slugu Božjeg. Mi ne možemo u Crkvi prozivati izabranim bilo koga ko nije doživeo novoređenje i ne možemo se pokoravati njegovom autoritetu kao duhovnog čoveka. Čak i one koje su doživeli trebamo proveravati i razlučivati kao duhovni ljudi. 

4.To ne znači da mi trebamo odbacivati duhovni savet i ne novorođenih kao da i oni nisu izabrani. Kroz njih Bog može da deluje okvirnim izborom, jer su spaseni Hristovim delom. Međutim oni nisu zakon u crkvi, tj. ljudi koje Bog vodi,jer spasenje nisu prihvatili. Između onih koje Bog vodi i onih koje upotrebljava je razlika. Ona mora da se poštuje.

5.Izabrani su u potpunosti svesni da je Njihov izbor delo isključivo Božje milosti, tako da se oni ponašaju kao da su izgubljeni. Oni traže Boga kao da nisu izabrani. Ne pada im na pamet da bilo kakvu zaslugu pripisuju sebi. Jer ne samo njihov izbor i poziv, nego je i celi tok njihovog verskog života delo milosti bez njihovih zasluga. Ovaj stih je zaključak tvrdnje da onima koji ljube Boga sve ide na dobro. Delo milosti u njihovim srcima se ne završava samo njihovim izborom, nego iskustvom opravdanja, posvećenjem i konačnim proslavljanjem. 

6.Upravo je to deo večnog Zaveta između Oca i Sina, ne samo da se započne nego i završi delo izbavljanja čoveka. Čovek nije samo izbavljen od kazne greha, nego i od samog greha time što će biti uklonjen. Činjenica da izabrani greše ne obara istinu o njihovom očišćenju delom Isusa Hrista. Oni imaju obećanje da će greh biti uklonjen u onaj dan. Živa nada koja se veže za to obećanje je ugrađena u naša srca. Svako hrišćansko učenje koje poriče potpuno očišćenje još u toku ovog života nema poreklo u Bogu.

7.Proslavljanje je glagol koji Isus često koristi u Jovanovom jevanđelju. On govori o proslavljanju Oca i o proslavljanju Sebe, otkrivanjem božanskih osobina koje su sakrivene sa jedne strane Njegovom ljudskom egzistencijom, a sa druge strane uticajem greha. Proslavljanje vernih je otkrivanje njihove nove egzistencije koju je Isus stvorio delom spasenja, time što će se Hristovim delom čišćenja uticaj greha anulirati.

8.Pogledajmo sada izabrane koje Bog vodi. Kod njih, za razliku od drugih koje Hristos u Mat.20 naziva pozvanim, ne ostaje samo na jednom duhovnom nivou. Izabrani neminovno doživljavaju opravdanje u ličnom iskustvu. Dakle svi su opravdani, ali izabrani opravdanje doživljavaju. Na isti način, nema nikakve sumnje da će biti otklonjena još jedina preostala prepreka između njih i nebeskog Oca - njihova urođena i stečena grešnost. Drugim rečima biće uklonjeni izveštaji o njihovim gresima, karakterne sklonosti ka grehu i na koncu grešna priroda. Sve ovo nazivamo grešnim postojanjem; tome se dakle bliži kraj.

9.Čovek poput Pavla koji poznaje detalje dela spasenja, ne može drugačije nego, kao u narednim redovima da oda slavu Bogu. Malo poznanja izbavljenja, malo pesme; mnogo radosne vesti o Hristovom delu za nas, mnogo pesme.