Pravednost vere je Hristos (Rim.10,1-21)

 1.Braćo! Želja je mog srca i molitva k Bogu za spasenje Izrailja.

1. I ovo nemerljivo važno biblijsko poglavlje počinje kao i prethodno željom apostola za spasenjem svoje nacije. Ovde je to izraženo nešto blaže nego prethodno. Smisao ovog ponavljanja jeste da se kroz negativan primer Izraela kao nacije, da pouka mladoj hrišćanskoj zajednici. Niko nije imun na sindrom ponavljanja istih istorijskih grešaka. Hristos je postavljen prvo na Sionu, Jevrejima pred očima. Sada se sa Hristom Sion pomerio. Kako će novi sionci postupiti sa Njime?

2.Oni koji su nespašeni se uvek ponašaju kao da su spašeni, a oni koji su to doživeli i održavaju u svom iskustvu, su ljudi poniznosti koji sebi samima to spasenje nikada olako ne pripisuju. Spašeni se ponašaju, a tako i treba, kao da su nespašeni. Elen Vajt je napisala da vernik treba uvek tako da se vlada kao da cela slava za spasenje pripada samo Bogu, a sve dužnosti pripadaju njemu.

3.Spašeni Pavle ima novu braću, ali ne zaboravlja staru. Obraćenjem ne prestaješ da budeš pripadnik svoje nacije. Hristos nije kraj patriotizma i nacionalizma. Hristos u srcu čoveku samo daje pravu meru ljubavi prema sopstvenom narodu. On je osnova svake nacije i u Njemu upravo nalazimo izvor svakog korisnog delovanja za svoj narod. 

4.Skoro je sigurno da će onaj koji primi Hrista biti sve više guran napolje od strane većine svojih sunarodnika, ali je istovremeno sigurno da će ih taj tim više voleti i čeznuti da im bude dobro. Ti u stvari za svoj narod ne možeš da učiniš ništa bolje od toga da primiš Hrista za spasitelja. To je pravo, istinsko i plemenito vraćanje korenima.

5.Šteta je da su naši narodi imali drugačije istorijsko iskustvo od Jevreja. Crkva je odavno bila u padu kada je hrišćanstvo počelo da se širi Balkanom. Mi ne možemo da govorimo o tome da su naši narodi potpuno odbacili Hrista. Ne možemo to reći ni za onaj deo našeg etnosa koji je prihvatio islam. Jer kako da odbaciš ono što nisi upoznao? To što su vođe primale veroispovest iz uglavnom političkih razloga i predstavnički za ceo narod, govori o tome da su šanse na ovim prostorima za lično upoznavanje Hrista bile mnogo manje nego u centrima kao što je Jerusalim i Rim.

6. Upravo u tome gajimo nadu za naše ljude, da njihova šansa tek dolazi. Kako? Pa kroz tebe i mene koji imamo udela u Duhu ovoga koji je nadahnuo ovo poglavlje.

 2.Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu.

1.Dakle oni imaju neku osnovu na kojoj bi se moglo graditi. U kom pravcu se treba graditi? Pa u onome u kome su slabi. Dakle jaki su u revnosti, ali slabi u spoznaji. Zato ih treba više poučavati a manje terati da rade za svoje spasenje. 

2.Fariseji su radili suprotno, očekujući od ljudi dela pobožnosti, prateći svoju pastvu očima prikovanim za isključivo spoljašnje stanje, zbivanje i dela. Hristos je poučavao ljude tamo gde su se nalazili, vodio ih je kao pravi pastir. 

3.Eto još jednog testa za to da li je duhovni autoritet neke osobe u crkvi pravi ili lažni. Jer zašto bi mi danas bili fariseji i da propovedamo ljudima ono što već znaju da treba da rade. Ukoliko to ne rade što znaju da treba, kakva je korist da ih ti dalje pritišćeš i apeluješ na već ranjenu savest?

4.Valjda ti treba da poradiš na spoznaji koja im nedostaje, da im pokažeš put koga si ti kao učitelj već prošao i stekao iskustvo? Onaj koga Bog šalje, on će ljude iznenaditi onim što su propustili da spoznaju i veruju, a neće im dosađivati onim što i sami sve znaju.

5.Religijska revnost koja je vrlo jaka pokretačka sila je potpuno bezvredna bez saznanja svetih stvari. Naredni redovi govore upravo o toj suštinskoj spoznaji koja razlikuje Hristovu izvornu veru od bilo koje druge religije i palih crkava.

6.Dakle spoznaja je tako bitna da ti za onoga kome to nedostaje ništa drugo ne možeš učiniti osim da preneseš vest. 

3.Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.

1.Prvi deo stiha je u prošlom vremenu. Šta znači to da nisu prepoznali Božju pravdu? Ovo je ključno pitanje gde bi trebali da obore glavu ne samo Jevreji. 

2.Ima li bolje nego Hristos? Imaš li ti pripadniče bilo koje religije i nacije, bolji uzor i jasnije svetlo od Boga osim Isusa Hrista? 

3.Kada je nešto tako očigledno i istinito, od toga se može okrenuti samo u veliku tamu i bedu. Nema druge bede od ove. To je izvor svakog zla i neimaštine svake vrste - da se Hrista ne prima u srce. Džaba ti i kule i gradovi i katedrale i džamije, ako Hrista u sebi nemaš.

4. Jer ovo što piše da nisu poznali pravdu Božju, to ne znači da je oni nisu videli, to ne znači da ih ona nije privukla. Ne. To znači da nisu stekli iskustvo sa njom.

5. Ne moraš uraditi nikakvo veliko zlo, da bi se za tebe moglo reći da nisi učinio nikakvo veliko zlo. Zlo je u toj tolikoj neiskrenosti i ignoraciji, tolikom licemerstvu i tvrdoći da se Hristos ne ljubi! Kada je On podignut sve je privukao sebi; ali neće tvrdovati narod da ostane tu gde je On podignut.

6.To je prvo zlo što su napravili. Jer za njih se ne može reći da ne znaju pravdu Božju u smislu pravde koju Bog zahteva. O ne. Oni to vrlo dobro znaju, jer i od drugih to traže. Znači ne bi tražio u drugima i od drugih pravdu koju ne znaš. Oni nisu znali pravdu koju Bog poklanja. To je ona o kojoj neće da znaju, neće da vide, niti je traže od sebe i od drugih. 

7.Nigde više nema propovedi kod njih o pravdi koju je Bog poklonio svakom čoveku. On neće da to bude tako kako oni kažu "jeftino". Oni hoće da budu još pravedniji od te slike Boga koji eto, bezbožniku poklanja pravedan status bez njegovog udela. 

8. I tako oni prave još jedno zlo. Prvo su odbacili poklonjenu pravdu, a na njeno mesto su postavili svoju sopstvenu. Reč utvrdili ili postavili ima značenje stojanja, kao kod onih fariseja koji su stajali na trgovima i molili se javno.

9.Ako se nauka o milosti pravilno iznosi, u tom svetlu se može sagledati koliko je u stvari zlo od lične, sopstvene pravednosti. Nema drugih antihrista od onih koji se diče svojom prirodnom pravednošću i kroz nju stiču ugled i poštovanje u redovima hrišćanskih crkava. Ta pravednost i ništa drugo ometa u tolikoj meri Hristovo delo kao što je onaj crni dim iz Otkrivenja koji zaklanja sunce. 

10.Jevreji su javno odbacili Hrista. Njihova mržnja je bila strasna i neskrivena. Sledeće što su učinili je još veća i fanatičnija religijska revnost bazirana na tradiciji i popuštanju porivima stare prirode pod izgovorom odbrane vere. 

11.Hrišćani su otišli još dalje od Jevreja. Oni su ga odbacili u vidu Svetog Duha, Njegovog učenja i osoba koje je On opunomoćio i poslao, istovremeno uzimajući Njegovo ime u usta. Ne postoji brana koju je Bog postavio za zaustavljanje zla, a koju neće na koncu ukloniti ovi antihristi što znači umesto Hrista. Umesto Hrista postavi nešto drugo i to je sve što je potrebno da bi bio ubrojan u otpadnike.

12.Zapazimo da se umesto Hristove pravednosti postavlja sopstvena pravda kao zamena. Znači ovde se ne radi o tome da se pravednost negira. Negiranje pravednosti je došlo kroz hrišćanski otpad. Danas samo manjina hrišćana priznaje zahteve Zakona. To da se ovde radi o Zakonu je jasno. Ukoliko nije dovoljno jasno tada treba pročitati naredni stih koji objašnjava ovaj i počinje sa rečicom jer. Dakle zamislimo veliku masu hrišćana. Među njima je jedan mali deo ljudi koji priznaju istinu ovog stiha, a to je da je potrebno pokoriti se Božjoj pravdi, zahtevima Zakona. 

13.Taj mali deo hrišćana ima isto iskušenje kao i Jevreji, a to je da utvrđuju sopstvenu pravdu. Šta znači to utvrđivati sopstvenu pravdu? Kako možemo izbeći tu zamku? Svakako preispitivanjem. Jer je vrlo jasno da ukoliko se oslanjamo na naše zasluge ili bilo šta naše kao osnovu odnosa sa Bogom, onda smo već pre toga napustili Božji put. 

14.Navešćemo neke izjave ljudi koje pokazuju utvrđivanje sopstvene pravde na primeru: "Kako ti možeš bolje poznavati Bibliju, kada sam ja završio Teološki fakultet!"; " Ja nisam takav čovek da bi mogao sada da se varam u ovoj stvari"; "Ja znam da ti možeš da mi pokažeš iz knjiga da je to tako, ali ja se ipak držim ovog svog što verujem." "Da ja nisam došao i pomogao toj ženi, ona bi propala." Ovo su neke od izjava vernika crkve koja priznaje deset zapovesti.

15.Bez izuzetka se ovde radi o ljudima koji uživaju veliko poštovanje u sredini u kojoj se nalaze. Ljudi od poštovanja, uglavnom besprekorni što se spoljašnjosti i forme tiče. Za to sopstvena pravednost i služi. Kroz nju ljudi dobijaju, pogotovo u uređenom socijalnom okruženju, ugled i otvorena vrata, silu uticaja na druge. To se u posebnoj meri odnosi na crkveno okruženje. Po prirodi stvari crkvene institucije trebaju ljude tog profila. Za te stvari je prirodna pravednost, ljudska pravednost ili pravednost zakona, Bogom dana.

16.Međutim, kada ljudima ta pravednost postane i sredstvo da stoje dobro pred Bogom, tada ta sila uticaja postaje razorna prevara i zlo. Tako je tanka granica po kojoj hodamo. Niko ne kaže da ne trebaš držati zakon i tražiti puteve poštovanja i ugleda; ali to pred Bogom nema presudnu vrednost. Hristova pravda vere je jedini put da stojiš ispravan pred Bogom. Ukoliko toga nema, traži. Ukoliko nemaš, ali tražiš, na dobrom si putu.

17.Međutim ukoliko pravde vere nema, a ti je ne tražiš, nego odlučiš da je zameniš nečim drugim, onda si ti izdajnik i otpadnik. Dovodiš sebe u tako opasnu poziciju, gde nema izlaza. Ideš pravo prema mestu gde će ti se reći: Idi od mene, jer te nisam nikada poznavao. To je strašno. 

18.Uspešnost ove prevare sopstvene pravde je time veća, što se kao zamena uzme predmet bliži Hristu. Primera radi, Hristova majka, svetitelji, crkva, Biblija, neke ili sve zapovesti. To su stvari koje vernici uzimaju na mesto Hrista da bi kroz to postigli pravednost ili status pred Bogom i ljudima. 

19.Čak i kada je princip sopstvene pravde skriven u duši, on ne može da ostane takav. Pošto pravednost mora da izađe napolje i da se pokaže, mi sa pozicija nauke Jevanđelja možemo nepogrešivo da prepoznamo poziciju pojedica. Pravda vere i sopstvena pravda se razlikuju kao nebo i zemlja. U toj svojoj pravednosti, takvi vernici kroz sve vekove imaju prividno veoma veliki uspeh, do dana današnjih.

20.Da rezimiramo ovaj stih time što ćemo navesti jedan savremeni njegov prevod: Oni nisu shvatili, da ljudi mogu da opstanu pred Bogom samo na osnovu Njegove vernosti. Oni to traže kroz to što oni sami mogu da obave, tako da se iz tog razloga nisu bezrezervno predali Njegovoj vernosti.

4.Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.

1.Već smo zapazili da ovaj stih ima jaku vezu sa prethodnim. Odvojeno posmatranje je vodilo ka mnogim greškama u prošlosti. U prethodnom stihu smo videli kako oni koji odbacuju pravdu vere utvrđuju svoju pravdu. U ovom stihu je Hristos pravednost kroz veru a Zakon sopstvena pravednost. Ovaj stih je objašnjenje i pojačavanje istine iznesene u prethodnom. Tako se mora prvostepeno posmatrati.

2.Kako je Zakon izjednačen sa samopravednošću? Nekima to može da deluje kao svetogrđe. Međutim, to je vrlo jasan smisao ovog odseka. Ovo nije pisano u vreme srednjovekovnog hrišćanstva, niti Reformacije niti u današnje vreme. To ne znači da isključujemo značenje ovoga stiha koje su mu davali nadahnuti tumači. U isto vreme ovaj stih ne može da razume u potpunosti nijedan koji Zakon ne poznaje. 

3.Kada je Hristos vaskrsao, uputio je svoje učenike da ga traže u Svetim spisima i pre nego što im se lično prikazao. On je znao da je Hristos potvrđen Pismom jače otkrivenje od Hrista telesno prisutnog na zemlji. Ljudi su tada poznavali Pisma mnogo bolje nego vernici danas. Kada im je Hristos pokazao smisao, glavnu poentu, glavnu Ličnost svetih spisa, kada im je otkrio skriveno od postanja sveta, što su držali u rukama i čitali svake subote, to je izazvalo "kupanje vodeno u Reči". To je bilo pravo krštenje, iskustvo neuporedivo sa bilo kojim drugim, niti proroka niti careva, niti samog Davida sve do Jovana Krstitelja.

4. Zato je rečeno da je i najmanji u carstvu nebeskom veći od Jovana. Zato su Zakon i Proroci do Jovana, a odsada je nešto sasvim novo. Prvi nosioci Jevanđelja, apostoli su preko takvog živog značenja Pisma stupili u takav odnos sa Spasiteljem kakav nisu imali nikada pre. Ne zaboravimo: To ne bi imali da kao prvo nisu poznavali Pismo i drugo, da im nije pokazan svršetak, cilj zakona, sami Hristos. 

5.Jedno je biti prorok i nagoveštavati ono što treba da dođe, a sasvim drugo je živeti tu realnost. Putem Hrista su spisi proroka koje su oni razumevali delomično, dobili novo svetlo koje ne prestaje, kao što je svetlost sa Mojsijevog lica morala prestati. Nije bilo moguće da svetli doveka, ljudi bi gledali u njega, a on nije bio postavljen za gledanje. Jedan Drugi je dat za gledanje.

6. Po značenju tadašnjem svetlo Mojsijevnog lica je moralo da se sakrije, da ne bi zaslepilo druge. Po novom značenju Mojsije je stavio prekrivač da se ljudi ne bi razočarali kada bi videli da svetlost iščezava. Mi koji otkrivenim licem gledamo slavu koja ne prestaje, preobražavamo se u to isto obličje. Znači nama to svetlo koje iščezava, duhovnom logikom kontrasta ukazuje na svetlo koje ne prestaje.

7.I sada se postavlja pitanje: Da li će taj koji je ugledao novo svetlo, poželeti da se vrati starom?  Da li će čovek koji je kupio veoma skup televizor koji je velik kao njegov zid i ima čistu sliku visoke rezolucije, baciti taj televizor u smeće i postaviti ambalažu u koju je upakovan da to gleda. To je bleda slika za ono što su Jevreji napravili. 

8.Hristos je pravi sadržaj tog religijskog pakovanja koje su imali u ruci. Kako je uzbudljivo i uzvišeno religijsko iskustvo otpakivanja, otkrivanja Hrista u Pismu! Ko je to doživeo?

9.Kako da to doživi pokvareni hrišćanski svet koji Pisma (ovde je to sinonimno sa Zakonom) ne poznaje, niti hoće da zna, niti veruje da je potrebno da zna!? Njima se kaže da je Zakon nekad bio put do Boga, a sada je to otkada je Hristos došao drugačije. Nikada Zakon nije bio put do Boga. Pa u samom ovom stihu je to jasno. Jer zapazimo ovde se ponavlja stih iz Isajije, ovde se citira prorok gde kaže da nijedan koji ga veruje se neće osramotiti. Samo što je Pavle ovde učinio onu nadahnutu zamenu reči, koja je u isto vreme objašnjenje i opis tog ne sramoćenja - opravdanje.

10.Greh je to što čoveka sramoti, a opravdanje je kraj sramote. Koja zavetna knjiga to uči? Stara ili nova? Obe. Obe. Dva su svedoka koja govore jedno te isto. Zamislite Boga koji je dao Zakon, da šalje dva svedoka koji govore drugačije.

11.Velika je nesreća hrišćanskog sveta kojemu se ova laž toliko dugo propoveda. Jedna od zadnjih borbi Lutera je bila protiv antinomista ili kako ih je on nazvao Gesetzstürmer. Nama je poznato iz istorije šta nemačka reč Sturm znači. Cela složenica kojom je Luter ove ljude opisao se može prevesti kao Jurišnici na Zakon.

12.Perjanica ovih jurišnika je tada bio Agricola, koji je upravo ovaj stih postavio kao osnovu svojih ideja da Zakon više nije važan za vernike u Hrista, jer je obavio svoju ulogu. Čak su išli tako daleko da kažu da je Zakon bio Božji pokušaj da prevaspita naciju Izraela i narode. Ova vrhunska teološka drskost je sada opšteprihvaćena.

13: Onaj koji veruje biće opravdan. Ovde ne treba kao što mnogi čine, ovo opravdan čitati kao objektivno opravdanje, koje je obavljeno kroz Hrista. Ovde se reč opravdan odnosi na iskustvo opravdanja, subjektivno unutrašnje opravdanje. To je doživljaj opravdanja. 

14. Dakle onaj koji veruje, doživeće opravdanje. To takođe ne treba čitati tako da će takav doživeti opravdanje odmah u tom trenutku kada poveruje. On će pre ili kasnije to doživeti, svako na svoj indivudualan način. Jedno je opravdanje, ali su različita iskustva opravdanja. Ljude treba uputiti na to da veruju u svoje opravdanje bez obzira šta i kako osećali i šta činili u svom životu. Samo na takve se odnosi obećanje da će doživeti opravdanje. Postoje ljudi kod kojih se to desi u trenutku vremena. Postoje drugi koji se veoma dugo bore da to poveruju.


5.Jer Mojsije piše za pravdu koja je od zakona: Koji čovek tako čini živeće u tom.

1.Da još malo zastanemo ovde i posmatramo divnu nauku koju su hrišćani slušali u to vreme. Pismo im je u tolikoj meri bilo autoritet, isto kao i sami Hristos i Bog Otac. Nije bilo razlikovanja između tih autoriteta, jer je posmatrano kao što treba, kao jedno. 

2.Koja je to sekira napravila procep između realnosti Pisma i naše realnosti? Kako bi bilo divno da se vratimo realnosti Pisma, da se skroz uronimo u vodu života, kao kod krštenja, da se potopi celi čovek! Da možemo da kažemo: Jer Mojsije piše... J e r  M o j s i j e  p i š e...

3.To je autoritet koji je kraj svake rasprave i početak ili vere ili izgovora. Nema trećeg puta. Teolog modernista, koji tvrdi da mi danas u skladu sa vremenom imamo drugačiju poziciju u odnosu na autoritet Pisma hoće da diskutuje, relativizira, primeni. Sve hoće osim da se pokori pod autoritet Pisma, da se ponizi. Pozicija modernog čoveka jeste drugačija zahvaljujući napretku koji je Bog ostvario službom u Svetištu. To znači da čovečanstvo ima bolju poziciju u odnosu na milost, gde mu greh manje škodi i postaje otpornije, postaje brže i lakše. To nikako ne znači da mu se promenila pozicija u odnosu na autoritete Neba.

4. Evo definicije pravednosti zakona: Ko tako čini živeće po tom. Postoji mogućnost da se čita živeće kroz to. U svakom slučaju pravda zakona je aktivna pravda. Ona postoji samo kroz činjenje, kroz spoljašnje, kroz vidljivo. Slično kao u školi, kada treba da uradiš zadatak, ne možeš to obaviti verujući, a ne čineći ništa. Lekciju moraš da naučiš, da se potrudiš, da se oznojiš. 

5.Znoj lica svog, je slikovit prikaz pravde zakona. Takođe u četvrtoj zapovesti stoji: "svršuj sve svoje poslove". Dakle Zakon je dat da se po njemu upravlja, po njemu živi. 

6.To da se po zakonu živi treba da razumemo kao održavanje, a ne primanje života. Zakon nikada nije dat, niti mu je Mojsije pripisivao ono što su kasnije Jevreji od toga napravili. Kada je sveštenik posredovao u Svetištu morao je obući garderobu koja će sprečiti znojenje. Poruka je jasna. Oproštenje i čišćenje greha ne dolazi kroz ljudski napor.

7.Tek kada si opravdan potrudi se da živiš po zakonu. Neće ti sama jabuka upasti u usta. Neće ti neko drugi požnjeti polje, nego završavaj sve poslove, da bi mogao da se odmoriš! Tako je sa svim zapovestima. Ne mogu se obavljati sopstvenom silom a trebaju se obavljati svom silom koja nam je data na raspolaganju.

8.Današnji antinomisti idu putem Agrikole i to je van rasprave za svakog koji ozbiljno uzimaju autoritet Pisma. Međutim i u samoj reformatorskoj nauci su postojale nebiblijske nijanse pitanja pravednosti Zakona. Vrlo mali otkloni u učenju su vremenom postali sve veći procepi. 

9. Taj prvi kompromis su neki reformatori napravili u tome što su rekli da novoobraćen, novorođeni čovek, koje je doživeo opravdanje, ne potrebuje više Zakon u njegovom normativnom smislu. Na taj način je i  pored toga što su učili da hrišćanin Zakonu treba da se pokorava i da ga prihvata kao merilo ipak predstavili Zakon u novom stvaranju kao da je i dalje ostao u starom stvaranju, teret i obaveza.

10. Filip Melanhton u svom delu Locci Communes govori o tome da je druga uloga Zakona ( ako kao prvu vidimo civilne zakone) potrebna neobraćenom hrišćaninu da bi on spoznao svoju grešnost i doveo ga do Hrista (otkrivajuća uloga). Nakon toga je treća uloga Zakona, koju je takođe učio Kalvin, njegova uloga u novom (usus in renatis). 

11.Učenje o tri uloge Zakona naših reformatora je vrlo veliki pomak unapred, ali danas nije dovoljan. U komentaru poslednjeg stiha sedme glave smo postavili tumačenje za koje verujemo da donosi napredak. Ukratko rečeno, što se Zakona tiče i obraćeni i neobraćeni su u istoj poziciji jer imaju i novog i starog čoveka istovremeno celom dužinom svog života. Tri uloge Zakona važe za sve u sve vreme, jer ne mogu da iskoče iz svoje kože, tj. stare i nove egzistencije. 

12.Obraćen čovek ima tu prednost da je spoznao istinu o tome kakve sile ima na raspolaganju. On je iskusio pomoć sa strane i ne mora više da se oslanja na to što mu je dato samim rođenjem i Hristovim delom. On sve manje živi po starom i sve više po novom. U tom procesu treba Zakon u sve tri uloge. Po novom čoveku, obraćen čovek uživa u otkrivanju Zakona koji mu ne predstavlja teret, već radosno izvršava svaku reč koja izlazi iz usta Gospodnjih. Po starom čoveku, njega Zakon muči i zarobljava, razotrkiva kao grešnika. Obe te stvari ima istovremeno. Međutim dok god ide putem posvećenja kroz datu pravdu Isusa Hrista, on je više nego pobednik. On sarađuje sa Nebom.

13.Neobraćen čovek ima sve to isto, osim da nije iskusio pomoć kroz datu pravdu. On uglavnom doživljava nevolje i poraze, živi u neznanju, muči se kao starac Lazar u ranama i sa psima koji predstavljaju demonske sile kroz ljude, nemoćan da im se odupre. On ne poznaje nebeske sile i samo ga milost štiti, bez da on može da sarađuje sa njima u nekoj većoj meri, osim intuitivno.

6.A pravda koja je od vere ovako govori: Da ne kažeš u srcu svom: Ko će izići na nebo? To jest da svede Hrista;

7.Ili: Ko će sići u bezdan? To jest da izvede Hrista iz mrtvih. 

8.Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo.

1.Ovo je druga kulminacija Rimljanima poslanice i jedno od najvažnijih mesta u Pismu. Jer kao je učenje o pravdi vere centralna tema Pisma, ako je Rimljanima poslanica najbolje objašnjava, tada je ovo mesto pored Rim.1,16.17 prava centralna tačka, definicija pravde kroz veru.

2.Pouka se ovde nalazi u razlici pravde zakona i pravde vere. Mi smo videli da se pravda Zakona orijentiše na Zakon. Orijentacija se nalazi van čoveka u pravcu Zakona koji nas oslovljava na dva ili tri različita načina. 

3.Pravednost vere se orijentiše uvek samo na Hrista! Dakle pravda vere, kao vrhunska nauka i pesma Jagnjetova se takođe orijentiše na nešto izvan nas samih, ali ne više na Zakon kao merilo pravednosti nego na Hrista koji je sama pravednost.

4.Evo kako pravda vere to konkretno čini. Mojsije je stao pred Izraela sa sledećom izjavom koju Pavle ovde tumači. Prvi deo stiha je Mojsije, a drugi deo tumačenje šta znači to što je Mojsije rekao. Mojsije je rekao sledeće: Ova zapovest koju ti danas otkrivam nije tako daleko, ne smeš ni da pomisliš da kažeš u svom srcu da moraš da uzađeš na nebo da bi je dohvatio.

5.U svom starom stanju ili starom čoveku, duša posmatra zapovest kao nešto što treba da ostvari, učini, dostigne. Zato je ovde napisano da se nikako ne damo obmanuti tim starim. Moramo ponovo naglasiti da u ovom i sličnim stihovima Pisma se zapovest upotrebljava sinonimno sa Zakon što je u stvari svaka izjava Svetog Pisma. Dakle kada posmatramo Petoknjižje, obećanja proroka, duševne borbe i himne Bogu u Psalmima, nama se automatski nameće mogućnost da to posmatramo kao obavezu, zadatak. Naravno da to nije pogrešno, jer to Božija reč, ako je posmatramo sa pozicije pravde zakona, to i jeste. Bilo bi čak opasno, kao što smo pokazali da i u jednoj najmanjoj meri, najmanju tiltlu posmatramo kao nevažeći standard.

6.Međutim, ovde Pavle jasno pokazuje da nikako ne smemo da ostanemo na tome. Mi Pismo ne možemo da posmatramo samo kao nešto što treba da se uradi. Mi treba da posmatramo kao nešto što treba da se veruje! A suština toga što treba da se veruje je uvek i samo ništa drugo do Hristos!

7.Veoma veoma važna pouka je ovde data. Bez ove nauke nema ni koraka dalje. Jer kada Mojsije kaže: Ko će izaći na nebo ili poštuj majku i oca ili bilo koju, najmaju zapovest, tada mi u veri treba da naučimo da posmatramo Hrista koji je već ka nama sišao sa neba, tako da niko ne mora da prelazi tolike svetlosne godine do prestola. Presto Neba u Hristu je već davno sišao ka nama! Isto tako je on već bio poslušan majci i ocu za nas. Niko od nas nije u stanju da poštuje oca i majku kao što treba, ali on je to savršeno ispunio za nas.

8. Ovo treba da se veruje, da je on ispunio svaku pravdu za nas. To je pravda vere, njegov savršeni život poslušnosti. Ko veruje, opravdan je i prima silu da bi i sam posvećenjem sve više išao kao idealu poslušnosti u novom stvaranju i novoj tvari. 

9. Ovo ne može da se iskusi ako se ne veruje. Ovo ne može da se veruje ako se ne propoveda. Ovo ne može da se propoveda ako se ne vidi u svemu Hristos.

10. Dakle vi koji pretražujete i čitate Pismo, da bi imali večni život, tražite Hrista za koga Pismo svedoči!

11. Slično je i sa bezdanom. Ukoliko dobro istražujete Pismo, videćete da je bezdan slika duhovne stvarnosti, pakao, ne nakon smrti nego pre smrti. Pakao nakon smrti je potpuno bez nade i to je mesto kazne, vremenski određene i ograničene, ali konačne kazne, za pobunjenike protiv Boga. Pakao pre smrti je to isto, mesto kazne, postojanje, egzistencija bez milosti. To je strašno čekanje suda, ali nije konačna kazna. Pre smrti ima nade i u paklu, bezdanu, jer je Hristos ustao iz mrtvih.

12. Hristos je umro smrću koja je bila plata za grehe. Takođe je umro zastupnički za sve ljude. To ne znači da osoba koja i pored poznanja pravednih zahteva Zakona i dalje svesno i planski greši, namerno prestupa moralni zakon i ide protiv savesti, neće imati nikavih posledica. Itekako. "Ko greši on je rob grehu" se odnosi na namerne grehe. "Rob ne ostaje u kući zauvek". To znači da osoba koja uporno ostaje u svom nepokajanju i namerno ostaje u pobuni, dopada u takvo duhovno, duševno i telesno stanje koje se naziva bezdanom, tamnicom ili paklom. Tu ostaje dok "ne otplati i poslednji dinar". Ovo postojanje je opisano na mnogim mestima u Bibliji.

13. U takvom postojanju je bio Hristos za nas. Dakle od Vitlejema kada je uzeo udeo u našim slabostima, osim greha, preko Getsimanije kada su naši gresi bili stavljeni na njega, osim da je sam sagrešio, do same fizičke smrti na krstu, on je doneo nadu u bezdan. On je vaskrsao i otvorio put iz takve egzistencije ropstva grehu.

14. Taj put je jednostavno vera. Dakle ako i jesi u stanju u procesu plaćanja kazne za grehe koje si svesno načinio, ne moraš se sam sa time izboriti, veruj i traži Hrista.

15. Osmi stih je još jedno mesto, gde se za to što kaže Božji čovek kaže da Pismo govori, tj. sam Bog nadahnućem. Ovo je osnova za naše verovanje o autoritetu i inspiraciji. Ne samo autoritetu i inspiraciji Pisma, nego autoritetu i inspiraciji nadahnutog Božjeg čoveka. Pošto samo Pismo svedoči da danas postoje takvi ljudi, izabrani, tada budi oprezan kada ti se nešto govori u Božje ime, jer je moguće da ti se govori istim autoritetom kao i samo Pismo.

16. Naravno lakše je poslušati autoritet koji je već potvrđen kao Mojsije. Odbacivanje takvog autoriteta je fatalno, zato je i rečeno: Ako ne slušaju Mojsija i proroka, neće poslušati ni da neko iz mrtvih ustane.

17.Ukoliko je to tako jasno otkriveno, kako će biti tek sa onima koji ne slušaju Jevanđelje? Jer se sada carstvo propoveda Jevanđeljem koje je još važnije i jače od Zakona i Proroka?

18. Pismo je vrlo jasno, da je Reč blizu srcu i ustima. To znači da je svaki čovek pojedinac, još pre nego što je čuo propoved vere, obdaren nečim, ugrađeno mu je nešto što ga prati celi život. To je ono što Pismo naziva unutrašnjim čovekom. To se takođe u Pismu i u nauci naziva drugim različitim imenima: novi čovek, novo srce, unutrašnje oko itd.

19. Upravo to je ono što čini propoved vere uspešnom, a to je da se ljudima ne propoveda nešto što je daleko od njih i što oni već ne znaju. Propoved vere je potvrda nečega što ljudi već intuitivno znaju. Dakle postoje dva svedoka kada se iznosi propoved vere. Tvoje unutrašnja reč koja ti je blizu srcu i ustima, kao i sama propoved vere spolja. Zato nema izgovora za nijednog koji ne primi propoved. Bolje rečeno nema izgovora za nijednog koji se reči vere usprotivi, jer se suprostavlja i samom sebi.

9. Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen

1.Drugi stih u nizu u kojima nam se Pismo obraća lično, u prvom licu. Izuzetno važno je ovo što nam se ovde obraća: Ovde je cela priča o spasenju. Po ovome je naša religija drugačija od svih ostalih u biti ljudskih puteva prema Bogu. 

2.Reč spasen, na kraju ovog stiha ima smisao konačnog spasenja, kako ga vide sve religije. Dakle tu se ne radi o Božjem delu spasenja, objektivnom i za sva vremena obavljenom spasenju, nego o doživljaju spasenja, subjetkivnom spasenju pojedinca. Uzalud ti je znanje o delu spasenja za sve ljude ako ti sam nisi izbavljen.

3.Ono što je dovoljno i nužno za to spasenje je vera srca i priznanje usta. Ništa više.

4. Ovo je posebno istaknuto mesto nauke o pravdi kroz veru. Ovoga puta rečima Mojsija i proroka se otkriva put spasenja koji je uvek bio samo jedan i isti. Samo što je u dane Hrista postao još jasniji.

5. Ovo je mesto gde se treba suočiti sa jednom od većih zabluda, da je put spasenja u vreme knjige Starog Zaveta drugačiji od puta koji je Isus otvorio u Novom. Iako je jasno da je Hristos istorijski otvorio put spasenja time što je ispunio plan dogovoren još u večnosti, taj put je u vreme Mojsija i proroka bio jasno ocrtan i utemeljen. Da nije tako, zar bi Pavle ovde mogao Duhom pokazati spasenje upravo citatima Starog Zaveta?

6. Zašto je toliko uporna slepoća onih koji uče dva puta spasenja? I još obmanjuju da su oba od Boga? Ne. Samo je jedan od Boga, drugi su od čoveka i đavola.

7. Sa ovom izjavom se slaže ona iz 1 Kor.12,3 da niko ne može Hrista Gospodom nazvati osim Duhom Svetim. Ovaj predmet je jasno izložen. Čovek koji nema zajednicu sa Bogom kroz Svetog Duha koji mu je darovan kroz veru, ne može priznati Hrista kao glavnog u svom životu, pravog i istinitog Boga.

8.Ukoliko neko ne veruje da je to tako, neka proveri kod ljudi koji ga okružuju. Nema ni jednog koji ovde može da odglumi. Hrista je nemoguće priznati ustima ako nisi u spasenju. Nemoguće je verovati da je ustao iz mrtvih, ako nisi pokrenut odozgo.

9. Šta ćemo dakle sa priznanjem usta, gde srce veruje drugačije? Ii šta ćemo sa time kada neko veruje za sebe u srcu, ali se ustima odriče? Kada neko nije spreman da prizna Hrista pred drugima, premda tvrdi da veruje? Na osnovu Pisma ovo je van vere i van spasenja.

10. Ukoliko nemaš oba znaka vere istovremeno, kao što je u Otkrivenju, na čelu i desnoj ruci, ti nisi u veri.

11. Upravo iz tog razloga sotona kroz silu progonstva uvek vrši pritisak na vernike da se odreknu ustima Hrista i Njegovog puta. Naravno, u današnje vreme imamo situaciju koja je u suštini ista. ali po spoljašnjem ispovedanju drugačija. Od vremena Pavla do danas su lažna učenja i lažna jevanđelja vrlo proširena i prefinjena. Zato je i ispovest usta postala istina za ovo vreme.

12. Ima jako puno ljudi koji uzimaju Hrisa u usta, tvrde da veruju u Njega, ali su u suštini lažni proroci i učitelji kao što je prorečeno u Mat.24 poglavlju. Kako prepoznati razliku između pravih i lažnih ispovedanja Hrista kao Gospoda.

13. Jedan od najboljih odgovora za ovo, koji je u stvari rečima savremenog čoveka ono što nam ovde Pismo govori nalazi se u knjizi Put Hristu od Elen Vajt: "Istina je da se ljudi mogu naoko besprekorno ponašati i bez Hristove obnoviteljske sile. Želja za uticajem u društvu i za poštovanjem drugih može pokrenuti nekog da živi urednim životom. Samopoštovanje nas može  navesti da se naoko čuvamo zla. I sebično srce može da čini velikodušna dela. Na koji način, onda, možemo utvrditi na čijoj smo strani? Kome pripada naše srce? Kome su posvećene naše misli? O kome volimo da razgovaramo? Kome poklanjamo svoja najtoplija osećanja i svoje najbolje snage? Ako smo Hristovi, onda su i naše misli sa Njim, najslađe nam je da razmišljamo o Njemu. Sve što imamo i što jesmo Njemu je posvećeno. Mi čeznemo da nosimo Njegov lik, da dišemo Njegovim duhom, da ispunjavamo Njegovu volju, da u svemu ugodimo Njemu."

14. U Pavlovo vreme je bilo riskantno javno priznavati Hrista. Danas je u nekim društvima čak moderno uzimati Hristovo ime za sebe ili reći da si hriščanin. Međutim vera srca i ispoved usta treba da budu provereni ovim gornjim merilima. Oni koji ćute po ovim pitanjima su čak i u boljoj poziciji od onih koji "uzimaju uzalud imena Njegova".

15. Ipak ne treba i ne može se ćutati. Hristos treba da se prizna ustima usred Crkve, jer u ovo vreme je prevara mnogo dalje u svom razvoju i oblicima nego u vreme pracrkve. Karakteristično je da se Hristos u nekim stvarima prizna a u drugima ga se istovremeno odriče. Zato je velika potreba za ustima koja će ga u svemu priznati.

16. Slično je sa vaskrsenjem koje treba da se veruje. U ovo vreme imamo i praznik vaskrsenja i celi hrišćanski svet ga slavi. Da li je svako verovanje vaskrsenja verovanje srca? Sigurno nije. To pokazuje naredni stih.

10. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje.

1. Jedan savremeni prevod kaže ovako: "Jer koji veruje biće proglašen pravednim, a koji priznaje ustima biće spasen na konačnom sudu."

2. Nasuprot tome što se u to vreme a i u velikoj meri i danas veruje u vezi postizanja pravednosti, stoji istina o pravdi kroz veru srca. Ništa drugo i ništa više od toga nego verom će se čovek opravdati u smislu biće proglašen pravednikom. On neće biti pravedan bez da to neko drugi ne oglasi. Može da radi šta hoće, ali zavisi od procene drugoga. Sreća je da je taj na našoj strani i jedan od nas.

3. Iz ovoga jasno proističe da onaj koji nije oglašen pravednim u stvari ne veruje srcem. Nedovoljno je verovati ustima. Usta i srce vrlo često u Pismu idu zajedno, kao unutrašnji i spoljašnji odraz vere. Put spasenja je u Pismu vrlo jasno iznesen: Prvo se veruje a onda priznaje.

4. Ova vera ide iz srca ka ustima, a ne obratno. Hrišćanstvo nije religija duhovne tehnike ponavljanja mantri ustima, da bi se dostiglo više stanje svesti i duhovnosti. Hrišćanstvo se bavi pitanjima srca. Druge religije se takođe bave pitanjima srca, ali nigde to nije tako presudno.

5. Kod nas je sve u srcu što je do nas. To je potpuno ispravno pošto su u tome svi ljudi u jednakoj poziciji. Što se srca tiče svi su jednako osposobljeni da veruju. Ukoliko neće da veruju, to se dešava na nivou srca.

6. Pitanje priznanja ustima i verovanja srca je Pavle vrlo jasno pokazao preko proročkih spisa. Na taj način je svakom Jevrejinu jasno zatvorio usta jer je za njih Pismo obavezujuće. Ako se nešto može pokazati u Pismu onda je to završena priča, kraj diskusije.

7. Zato je vrlo ružno što neki uče dva puta spasenja u Pismu: navodno starozavetni i drugi novozavetni. Tvrde da je put spasenja u Starom Zavetu bio drugačiji. To nije ispravno i ne otkriva pravu sliku Boga.

11.Jer pismo govori: "Koji Ga god veruje neće se postideti".

1.Vrlo kratka izjava Isaije je bogata istinom za ovo vreme. Postideti u ovom stihu kod Isaije se može čitati kao "panično bežati" slično kao oni koji su stradali u potopu. Dakle ko veruje izbeći će tu sramotu i strah nepokajanih. Nevera ima strahovite posledice.

2. Pavle je ovaj stih citirao i u 9,33 na kraju poglavlja, kao uvod u deseto. Ovde ponavlja citat samo poslednjeg dela stiha da bi potvrdio put vere. Radi se o temi naveće važnosti potvrđenu u Zakonu i prorocima.

3. Ako je u poslednjem citiranju bilo naglašeno stena sablazni i spoticanje, ovde je naglasak na "veruje". Ne taj koji radi, koji se oslanja na svoj status za svoje spasenje, nego samo koji veruje će izbeći prokletstvo.

4. Pitanje verovanja je presudno i nije ispravno preskakati ga ili izostavljati u iznošenju. Ljude koji hoće da slede Hrista i da se krste prvo treba poučiti o ovom najvećem i najvažnijem predmetu.

5.Postoji još jedan naglasak reči kroz Isaiju ovde, koji Pavle dalje razrađuje: "Koji god". Dakle ima ljudi koji još uvek gledaju ko je ko. To kod Boga ne važi jer je pisano, koji god veruje.

12.Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je On Bog svih, i bogat za sve koji Ga prizivaju.

1. Ovaj stih je nastavak onoga što u celoj poslanici uvek iznova naglašava: Jevrejin i Grk. Interesantno je da se to navodi uvek kada je tema vere u pitanju. Ovo piše čovek koji je propovedao veru i jednima i drugima i stekao iskustvo da vera i jedne i druge spašava a nevera otvrdnjava. Ljudi na jevanđelje vere svi isto reaguju.

2. Zato je propoved vere pravi ekumenizam za razliku od onog lažnog koji se zasniva samo na institucionalnim, organizacionim osnovama. Jedino propoved vere dokazuje i ostvaruje da je On Bog svih, tj. Hristos. Ekumenizam bez vere je otpad od istine.

3. Hristos je jedini Bog svih. Nema ni jednog koji se tako propoveda i kod koga su uslovi za sve isti, a to je da ga veruju bez obzira na telesno poreklo. Ovo Grci se može čitati i kao "pripadnici ostalih nacija".

4. Dakle činjenica da je put vere za sve nacije je još jedna potvrda da je ispravan. Ono što nije ispravno za sve ljude nije ispravno uopšte. Onaj koji je stvorio čoveka je u tom činu ustvari stvorio jedno i jedinstveno čovečanstvo. Pravljenje razlika između ljudi gubi smisao kada razmišljamo o Bogu, spasenju i večnom životu. Što se tiče vere razlike između nacija su u drugom planu.

5. Isključiv i šovinista može biti samo onaj koji ne poznaje put vere.

6.Ovde je takođe vrlo jasno izloženo da je put vere blagosloven. Ljudi koji se oslanjaju na Boga, veroispovešću ovoga puta koji je ovde zacrtan, su bez razlike blagosloveni mirom, ljubavlju itd. Ako je nedostatak blagoslova preispitaj veru!

13.Jer "koji god prizove ime Gospodnje spašće se".

1.Kao što su pitanja srca, tako je i pitanje usta objašnjeno u Prorocima. Ovde je poznat citat iz Joila 2,32. Joilo je najistaknutiji prorok poslednjih vremena. Ovo proročanstvo se uvek razumevalo u vezi sa poslednjim danima istorije. Na taj način poruka o pravdi verom je na poseban način povezana sa poslednjim vremenom. Upravo je to čini toliko aktuelnom, da nikako ne može da se zaobiđe u bilo kakvom ozbiljnom verskom razgovoru danas.

2. Joilo potvrđuje Isaiju. Pavle dokazuje svoju izjavu iz prethodnih stihova. Spasenje je u prizivanju imena Gospodnjeg i ništa više od toga. Kako razumeti ovo? Već smo videli kako stoji sa verom srca.  To nije bilo kakva vera nego vera u Gospoda koji je ustao iz mrtvih. Ovde vidimo prizivanje Onoga koji je ustao.

3. Dakle Hristos je Spasitelj i kada se kao takav veruje i ispoveda, tu smo na dobrom putu. Hristos je Jahve o kome Joilo piše.  To spasenje se ne može objasniti, bez da se doživelo. Preporođeni čovek gleda iznutra atmosferu spasenja.

4. Dakle prvo ide vera pa spasenje i mi zato govorimo o spasenju kroz veru, kao i o pravednošću kroz veru. Kada govorimo o tom spasenju ono ima značenje iskustva spasenja ili subjektivno spasenje.

5. Tu je bitno napraviti razliku sa drugim značenjem spasenja koje je objektivno ili Božji akt spasenja bez našeg udela. Jer pre same vere koja se pojavljuje u srcu ima još nešto.

14. Kako će, dakle, prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?

1. Dakle vidimo da se ovde radi o prizivanju vere. Slično kao što je car Josafat povikao kada su ga opkolili Asirci i Bog ga u momentu oslobodio. Mogao je da ga prizove za razliku od Ahava koji je u toj bici poginuo bez zaštite. Prizvao je onoga koga je verovao.

2. Ahav je znao za Jehovu ali nije imao odnos sa Njim. Nije prepoznao koji je glas bio od Jehove a koji od lažnih proroka koji su mu prorekli uspeh u ratu.

3.Kako će verovati nekoga o kome nisu ništa čuli? Zaista je neprimerno očekivati od ljudi koji nikad nisu čuli da veruju. Pošto je kroz veru pravda, onda vernici ne treba da zahtevaju pravednost od nevernih, jer kada to čine pokazuju da nisu pristalice pravde kroz samo veru.

4. Naravno postoje pravednici koji to nisu kroz veru, ali mi tu vidimo po Pismu sve ljude. Svi su pravednici po Božjem delu opravdanja, ali nisu svi dobili priliku da čuju o tome. Obzirom da su vernici odgovorni za širenje znanja o Bogu, tada ne mogu kriviti ljude koji su nevernici time što su oni propustili da objave.

5. Imenica propovednik se jedino ovde pominje u celom Novom Zavetu. To je poimeničeni glagol, od propovedati. Kako će ljudi čuti ako nema onih koji objavljuju, propovedaju? Time što im je dao posebnu imenicu ovde preko Pavla, Duh sveti pokazuje koliko je vredno i časno ovo zvanje.

6. U Delima 15,21 je reč o "onima koji propovedaju Mojsija". Dakle ne propovednici, oni koji propovedaju Mojsija. Razlika je između ljudi koji propovedaju neke stvari, zakone itd. i između propovednika radosne vesti, propovednika vere.

7. Ako su milioni učitelja i propovednika, samo je onaj pravi propovednik koji iznosi veru. Ovo je po Pismu.

15 .A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: Kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro!

1.Drugim rečima, kako će oni razumeti duhovne istine, ako nisu prosvetljeni, ako nisu stekli iskustva sa porukom? Kako će izgledati vera onih ljudi koji slušaju ljude koji nisu osposobljeni za to da objasne put vere?

2.Mi ovde vidimo da nije prorečen sam put vere nego i oni koji će objavljivati veru. Ovo je jedna od zapostavljenih tema u današnjem hrišćanstvu. Propušta se videti nauka o božjem narodu onako kako je postavljena u Pismu. Primera radi malo se zna o tome da simbolika žrtvenog zakona ne ukazuje uvek samo na Hrista, nego i na Njegov narod. Takođe mnoga proročanstva koja se primenjuju na Boga i Hrista, se ništa manje ne odnose na ljude koji veruju, posebno one u službi reči. Neka se ne rastavlja ono što je Bog sastavio. Ponovo napominjemo da je Hristos jedno sa čovečanstvom i ne treba da se iznosi odvojeno!

3. Isaija kao prorok Jevanđelja ima ovo istaknuto mesto koje je samom Jevanđelju dalo ime. Hristos je rado koristio ovo Pismo kao opis svog delovanja.

4. Ne piše da je krasan ceo poslanik, nego noge. To je divan opis, jevrejski slikovit koji nosi dve velike naizgled protivrečne istine. Oni nisu komletno posvećeni, krasni nego samo noge. Bog kontroliše noge, puteve ljudi koje šalje. Bog šalje grešnike u svoju misiju, objavljivanja Njegovog karaktera, Njegove poruke i dela.

5.  Poslanje i poruku je Isus povezao u razgovoru sa Nikodimom: "Koga Bog šalje onaj Božje reči govori". Dakle ne može biti da nekog Bog šalje a da poruka nije Njegovog sadržaja. Ne možeš suditi poslanika prema tome kakav je nego šta govori. Ono što govori je važnije. Na to se treba koncentrisati. 

6. Dva puta je reč evanđelje u ovom stihu. Jednom mira i jednom dobra. Originalne grčke reči donose toliku dubinu značenja da su cele studije napisane o ovome. Dovoljno je naglasiti da se radi o poruci koja donosi izobilje mira i radosti, koja prevazilazi svako drugo govorništvo i religijsku nastavu. Evanđelje je pojam za preokret i reformu sveta na principima dobra, pokretačka snaga u životu i radu onoga ko sluša.

7. Zaista je Evanđelje najvažnija i centralna misao kojom se trebamo baviti i iznositi je po crkvama i ulicama! Propovednici su vrlo dragoceni, jer ih je uvek premalo. To premalo se odnosi ne na broj, nego na važnost vesti. Jevanđelje je naime toliko važno za spoznati, da bi trebalo da ima stotine propovednika gde je sada jedan.

16.Ali svi ne poslušaše jevanđelje: jer Isaija govori: Gospode! Ko verova našem propovedanju?

1.Nastavak ove predivne duhovne apologetike ide dalje preko Isaije, Jevanđeliste Starog zaveta. Ovaj citat je uvod u najfinije poglavlje koje može da se zamisli, najlepši proročki i literarni dar: Isaija 53.

2. Dakle Isaiji je otkriveno da će Jevanđelje primiti malo ljudi. Jedva ko, bolje rečeno niko, jer tamo u tom poglavlju dalje kaže da "svi mi kao ovce zađosmo". Ne znati Jevanđelje je biti kao ovca. Obzirom da je Jevanđelje nasuprot naše stare prirode, u nama uvek postoji otpor prema njemu. Zato se na to stalno treba vraćati i podsećati.

3. Naravno da se to proročanstvo ne odnosi samo na Jevreje!

4. Vrlo je važno da se vrednost neke poruke danas ne meri brojem ljudi koji je prihvataju. Ovo proročanstvo imaj dan i noć pred očima, dok proveravaš poruke jesu li od Boga!

5. Takođe mesto velike biblijske teme: "Mi". Ko su to mi, u koje sebe Isaija svrstava? To su isti oni "mi" iz Jovana 3. Ovo je lek za proročku usamljenost. Sigurno je da je naših više nego njihovih. Nisi sam u tom iznošenju Jevanđelja. Jevanđelje te čini članom velike porodice od Seta do 144.000 pravednih.

17.Tako, dakle, vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božijom.

1.Vrlo važan i poznat stih. Mi ovde vidimo da vera ne može da nastane sama od sebe. Važnost te spoznaje je danas u tome da ona razdvaja pravu veru od lažne koja se tako često nudi kao falsifikat.

2.Prava vera je od propovedanja. Dakle nije od reči direktno bez propovedanja. Niti je od propovedanja bez reči Božje. 

3.Važnost propovedanja je u tome, da se neće verovati ono što se ne propoveda. U crkvi u kojoj se ne propoveda isceljenje, neće se dešavati, jer se neće verovati. Pored toga što svi imaju isto Pismo u crkvama, postoje tolike razlike. Propovedanje čini razliku. Ovo je nešto što podvlači važnost pozvanja iz prethodnog stiha.

4.Da pogledamo ovaj stih sa jedne druge pozicije. "Tako dakle!" nas upućuje da pogledamo stih u vezi sa prethodnima. Drugim rečima, ovde se navodi Isaija i zaključuje: Na taj način vera biva od.... Dakle Isaija dokazuje da je nastupilo novo vreme, prorečeno u Zakonu i prorocima. Carstvo se objavljuje Jevanđeljem putem izabranih oruđa.

5.Propovedništvo je novo sveštenstvo, pa i više od toga. Slikovita služba Starog zaveta je unapređena kroz službu čiste reči. Ovo pobija sakramentalni karakter bogosluženja. Iako su neki obredi važan deo službe, u centru je služba reči. Bez reči i bez vere, obredi i bogosluženja nemaju nikakve vrednosti. Ovo je deo Luterove poruke.

6.Na taj način je postavljen standard koji niko ne može da obori i ignoriše. Samo bogosluženje u kome je Božja reč na centralnom mestu, tamo gde se zahteva vera, prihvatljivo. Ovo je potvrda da je protestantska reformacija ono što treba da se sledi i samo dalje unapređuje. Ostali putevi su slepe ulice.

7.Ispravno je dakle po Pismu, na svaki način podržavati one koji pokazuju da ispravno upravljaju Božjom reči. Ti ljudi su motor crkve i društva, izuzetno važan faktor promena i duhovne atmosfere, klime koja će obavijati neke prostore. Ako toga nema, narod se rasipa, kao bez proroštva.

8.Da li možemo da prepoznamo ovde da je propovedanje Jevanđelja važnije od proroštva predviđanja? Jer svi proroci ukazuju na Jevanđelje, a jevanđelisti ne ukazuju na proroke, niti proroštva. Oni ukazuju na Hrista i tu je kraj svakog daljeg proroštva i razgovora uopšte.

9.Ako je propoved prava biće prava i vera. Po veri se vidi kakva je propoved. Takođe i po neveri. Ako je puno onih koji ne veruju propovedi znači da je bila dobra, jer je srce ljudsko zlo i odbija milost. Što se više suprote, to je dublje zaorao plug Jevanđelja. Pa i sam čovek koji ovo piše je trebao dosta vremena da bi primio. U tom međuvremenu je bio daleko od ravnodušnosti. Bio je borac protiv. Jer je Jevanđelje bodilo Hristovo protiv koga se praćao.

18.Nego, velim: zar ne čuše? Još ode po svoj zemlji glas njihov, i po krajevima vasionog sveta reči njihove.

1. Navdene su reči iz Ps.19. Pavle ovde nalazi argument da je nemoguće da nisu čuli. Oni koji nisu poverovali ne mogu se izgovoriti da nisu čuli reč.  Na jednom drugom mestu on izjavljuje da je Jevanđelje propovedano svakom stvorenju pod nebom (Kol.1,23). Kako razumeti ove reči u svetlu današnjih saznanja o rasprostranjenosti naroda i postojanju plemena?

2.Pavle baca novu svetlost na Ps.19, koji se obično citira kao onaj koji veliča Božje stvaranje, neživu prirodu.

3.Tako bi se mnogi teolog sapleo na ove reči, da ih neko drugi izgovara. Međutim Pavla ne smeju napasti jer je priznati i potvrđeni učitelj i tumač. Mi nemamo Svedenborga i Origena nego Pavla sebi nasuprot i tu za teologe stvar postaje tako složena, da oni rado preskaču ovo pitanje Pavlovog duhovnog tumačenja.

4.Postavlja se pitanje zar ne bi trebali onda ići njegovim putem i ne postavljati pravila tumačenja kojima teolozi sebe i druge nepotrebno tovare? Jer Pavle ovde sasvim izvesno ne govori o neživoj prirodi.

5. Dakle dok čitaš:

    Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski.

    Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.

    Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.

    Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;

treba da se dobro upitaš: Da li sam ja uopšte u stanju išta da vidim u Pismu, da tumačim i razumem? 

Ili je Pavle ovde u pravu kada vidi nešto što hermenautički ne može da stoji ili su teolozi koje ja slušam na potpuno krivom putu?

6.Svako od nas treba da donese odluku, hoće li Pismo sagledavati duhovno ili će slediti teologiju moderne skolastike koja je skeptična u odnosu na duhovno. Ulog je veoma velik, tako da treba sebi uzeti vremena i dobro proračunati kojim putem dalje.

7.Mi ćemo se ovde držati pavlijanistike,tj. duhovnog sagledavanja, koje naravno ne odriče doslovnost značenja ali tu doslovnost stavlja na drugo mesto. 

8.Četvrtog dana stvaranja su stvorena videla na nebu da budu znaci praznicima i vremenima. Nastali su dan i noć. Sveti Duh uzima ove reči Pisma i otkriva Davidu duhovnu suštinu prirode, koja je znak i glas duhovnih stvarnosti. Sve što je načinjeno ima duhovnu pozadinu do koje treba doći. To je moguće samo čoveku koji je duhovan, telesan ne razume ovaj glas. Mesec, Sunce i zvezde su slike duhovnih stvarnosti. 

9. Pokušaj da se Pismo studira kao naučna knjiga na osnovu prirodnih darova tumača je promašaj. To bi dovelo i dovodi do toga da se Pavle ospori kao nadahnut, jer je naučno neispravno tvrditi da je u njegovih dvadesetak godina rada svako stvorenje čulo Jevanđelje.

10. Ako Pismo nešto kaže to je veća istina nego nauka. Ako je nauka usklađena sa učenjem Pisma tada govorimo o pravoj nauci. Pseudonauka i pseudoteologija se oslanja samo na ratio, bez duhovnog poimanja dela stvaranja i reči Pisma.

11. Pavle vidi u tome da nebesa kazuju slavu Božju, a onda i Davidovo slušanje glasa u svim narodima i jezicima upravo ono što je prorečeno, da će se Jevanđelje propovedati svim jezicima. To su propovednici Jevanđelja koje on ovde vidi. I pošto Pismo tako kaže, to je završena priča. Mi znamo da će se ova reč ispuniti.

12.Reč se mora ispuniti, tako da je gledamo kao već ispunjenu. U toj meri je ispunjena, da ni jedan čovek pred Bogom neće imati izgovora da nije čuo. Hristos je time što je postao čovek ispunio celo čovečanstvo rečima istine. Ovo je hristološka i duhovna istina. Obratimo pažnju na to što je novo u nama. Zbog stare prirode su svi zašli kao ovce i niko ne sluša Jevanđelja. To je po toj staroj prirodi. Po novoj nasuprot tome svi čuju reči istine iznutra, jer je naš novi čovek Isus Hristos. Novo čovečanstvo i pravda je Hristos, sam sadržaj Jevanđelja.

13.Uz to ovo je i eshatološka istina. Pismo je napisano za poslednji naraštaj koji će objaviti Jevanđelje svakom čoveku. Tako će se i doslovno ispuniti sasvim izvesno. Njihov glas jeste glas mnoštva koje će iznositi poslednju poruku čovečanstvu. 

14.Pobeda nije u tome šta mi trenutno vidimo. Pobeda je kraj jedne stvari. Ta pobeda je argumenat koji zatvara usta svakom kritičaru. Tako je pobeda u tome što mi trenutno verujemo i što je sasvim izvesno. Hristos koji se propoveda u čovečanstvu iznutra a uskoro i izvana.


19. Nego velim: zar ne razume Izrailj? Prvi Mojsije govori: Ja ću razdražiti, ne svojim narodom, nerazumnim narodom rasrdiću vas.


1. Neverovanje Izraela je za one koji neće da veruju u Hrista njihov najjači argument. Oni uvek ukazuju na to koliko malo je prihvatilo Hrista, tako da oni koji nisu navikli da sami preuzmu na sebe odgovornost u tome prikazuju slabost i netačnost naše vere. Da je to nešto važno više bi ih prihvatilo.

2.Istovremeno je činjenica da se vera u Hrista neshvatljivom brzinom proširila među drugim narodima i to čisto iznošenjem. Kada govorimo o širenju hrišćanske vere onda ne mislimo na kasnije političke zloupotrebe i osvajačke ratove. Govorimo o Pavlovoj misiji, apostolima kao i sili Reformacije, na osnovu čiste propovedi bez mača i sile.

3. Vera u Hrista je najrasprostranjenija u svetu i vrlo je malo narečja na koja Biblija nije prevedena. To je spoljašnja objava koja treba da susretne unutrašnji glas istine kroz savest celokupnog čovečanstva. Ovo je činjenica koja razoružava neverstvo. 

4. Sa druge strane neverstvo naroda Izraela je prorečena činjenica. Ukoliko otkrijemo u Pismu da je Bog prorekao sveopšte neverstvo, tada nam je lakše da slušamo sami za sebe. To je pitanje srca, a ne očiju. Ne smemo gledati na druge po ovim pitanjima.

5. Po verovanju Jevreja, svi drugi narodi su ne narod. Narod bez Zakona nema elemente ljudske zajednice, što je duhovna istina. Mi danas možemo da govorimo o takozvanim crkvama jer ne uče Zakon. Kakva je vera bez Zakona? Kakva je religija koja ne sadrži osnove?

6. Upravo u tome je Božje iznenađenje da je izvan očekivanja Izraela, sebe objavio Jevanđeljem bez Zakona. Oni su tražili sigurnost u Mojsiju, a on je svedočio protiv njih. Pavle ovde hoće da im ukloni svaki oslonac osim vere u Hrista. Nije čudo što su se razvili u ljutu i fanatičnu naciju kada je Hristos u pitanju.

7.Umesto da se raduju što je ceo svet prihvatio nauku jednog Jevrejina po telu, oni se ljute i progone! Tako su posvedočili da je Mojsije bio više u pravu tada dok je to proročkim okom gledao, nego oni što su oslepeli a tvrde da vide.

8.Propoved vere što je jasnija to je teži otpor na koji nailazi. Mi smo na pragu velikih sukoba, jer je razumevanje Jevanđelja sve bolje. Ova proročanstva se danas odnose više na hrišćanske crkve nego na Jevreje. Ovo su dani kada će poverovati ne hrišćani, a kada će progonitelji biti upravo nominalni hrišćani koje vera nije posvetila.


20. A Isaija govori slobodno: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju.


1. Grčka reč ovde kaže za Isaiju da se osmelio u ovom trenutku kada je trebalo da ove reči stavi na pergement. Ovo što je napisao ovde ide protiv svake religijske pouke i logike onih koji su naučili da traže Boga celim bićem, svakog dana, da se trude da žive po reči, da čitaju i upoznaju ne bi li ga se udostojili i našli.

2. I zaista, puno je naroda koji je vrlo revan u traženju Boga, razne religije i pravci imaju ovakve poštene i požrtvovane pojedince, počastvovane od okoline zbog svoje na oko vidljive pobožnosti. Potrebna je hrabrost toliko jakoj struji, onih najboljih koje čovečanstvo ima stati na put.

3.Ljudi poput Gamaleila se pojavljuju u Bibliji tek nakon što je Isus razapet i vaskrsao. Kao da nisu bili tu. Rabinska pouka  se sastoji u postavljanju pitanja i traženju odgovora. Ovakve rasprave se održavaju u školama zatvorenog tipa i uzimaju mnogo vremena. Nekada su rasprave tako glasne da imate osećaj kao da ste na nekoj velikoj pijaci.

4.Hristova reč se nasuprot tome čula na ulici, na polju, jezeru -  bila je svima ponuđena, otvorenog tipa. Tamo gde je religija elite, izabranih, to nije pravo hrišćanstvo. Nema tajnih znanja, skrivenih i previše komplikovanih za ljude skromnijeg intelekta.

5. I ono što je presudno, nikada ne sme da se stvar postavlja tako da je vernik u centru, da od njega polazi inicijativa. Iskustva sa Bogom su verodostojna samo tada kada vidimo da je inicijativa pošla od Njega.

6. Dakle bolje ti je umesto da tražiš Boga, da se ne oslanjaš na to traženje, nego da budeš otvoren za one koji su ga našli bez da su tražili i pitali. Ovakvi neka nam budu učitelji!


21. A k Izrailju govori: Sav dan pružah ruke svoje k narodu koji ne da da mu se kaže i odgovara na suprot.

1.Kao i u prethodnom stihu, Isaija ovde citira, prenosi Božje reči. To što Pavle ovde kaže (doslovan prevod sa grčkog): Izraelu se nasuprot tome obraća, svedoči istinu iz prethodnih redova, da su neznabošci u duhovnom preimućstvu u odnosu na Jevreje.

2.Kakav poraz! Isti kao danas koji trebaš verom da ugledaš: najbolji vernici dolaze iz drugih religija,dalekoistočnih naroda, okultnih krugova, koji su poverovali u Hrista!

3. Evo u kakvoj su slici upravo oni koji se smatraju najispravnijom crkvom. Ovo je nepogrešiva reč njima! Ukoliko su promašili već svojim neverstvom, neka bar sada ne kasne i neka prihvate ovu dijagnozu! Neka ne kažu da se odnosi na nekog drugog! Ovo nam je zaista poslednja šansa!

4. Najdirljiviji delovi Svetog Pisma su ovi, slično kao poruka Laodikeji. Božja ljubav se otkriva ne toliko u tome kako se odnosi prema onima koji su u ljudskim očima ne narod i nerazumni. Nego upravo u tome kako se odnosi prema onima koji su daleko gori od njih jer su u svojim očima sveti i ispravni.

5. Najgori ljudi na svetu su lažni vernici, a Bog ih toliko ljubi i čeka. Oni su toliko nezgodni, samopravedni, uništavaju slabe i drugačije od sebe. Toliko štete nanose upravo Božjoj časti i imenu, jer veliki broj se određuje protiv Boga na osnovu toga što vide na lažnim i licemernim vernicima.

6. Toliko su teški za voleti, ali beskonačna ljubav ih neprestano poziva!

7.Posmatraj ovde Božju ljubav, celi dan ispužene ruke, 24 časa na dan ispružene ruke! Ovde ih niko ne drži kao kod Mojsija kada su Aron i Hur držali levicu i desnicu dok Amorejci nisu savladani. On sam ih pruža i čeka ne bi li se ko vratio Njemu.

   

  

Pravda vere za sve narode (9, 19 - 33)

19 Reći ćeš mi: Zašto nas još krivi? Jer ko se može suprotiti volji Njegovoj?

1.Ovaj odsek u Pismu je jedan od težih za razumevanje. Pismo je duhovno a mi smo kao čovečanstvo telesni, bez ijednog pojedinačnog izuzetka. Tako da niko od nas ne može sebe da izuzme iz ovog pitanja. Kod svakog od nas se javljaju slična pitanja koja proističu iz našeg grešnog statusa. Pojava ovakvih pitanja, koja možemo slobodno nazvati pogrešna pitanja, nije zla sama u sebi. Naprotiv, mi ne možemo da sprečimo da se ona u nama pojavljuju, a to što ne može da se predupredi za to se nije odgovorno.

2.Dakle pogrešna pitanja se pojavljuju, ali je presudan stav onoga u kome se pojavljuju. Zapazimo da ovaj fiktivni sagovornik ne pominje Božje ime, nego kaže samo on. Poznato je da oni koji okreću leđa Bogu nerado upotrebljavaju njegovo ime (Bengel). Upotreba reči još takođe ukazuje na to da se radi o osobi sa buntovničkim stavom.

3. Nakon što smo u prethodnom odseku konstatovali Božju apsolutnu suverenost pojavljuje se opasnost da neko tu božansku poziciju dovede u protivrečnost sa Njegovom ljubavlju. U grčkom prepisu je glagolsko vreme takvo da se može prevesti i ovako: Ko se još suprostavio Njegovoj volji? Dakle radi se o buntovništvu ne nekoga ko ne poznaje istoriju Božjeg postupanja sa čovečanstvom, nego upravo vernika.

4. Kada smo govorili o nauci o izboru, tada smo napomenuli da kalvinistički hrišćani stavljaju akcenat svog iznošenja na božansku suverenost, Njegovo veličanstvo i nedodirljivost. I tu su oni u pravu i trebaju se saslušati šta imaju da kažu o tome. U kritici kalvinizma nestrpljivo i nepravedno se svim kalvinistima pripisuju ekstremna stanovišta o izboru, gde se gotovo potpuno isključuje uticaj čovekove slobode izbora. To je ustvari stav samo jedne struje koja se često naziva hiperkalvinizam i nije ispravno primeniti je na celi ovaj izuzetno pozitivan pokret i učenje.

5.Radi se samo o tome da kalvinisti jednom aspektu božanskog dela izbora daju veći naglasak. Nasuprot njima arminijanci stavljaju naglasak na pitanje slobode izbora svakog čoveka. Stihovi u ovom odseku su najčešće upotrebljavani u kontraverzi oko predestinacije i bili su u istoriji, a i dan danas predmet opširnih diskusija. 

6.Prevagu u ovoj kontraverzi je doneo Džon Vesli (John Wesley) koji je stao na stranu koja naglašava čovekov slobodni izbor. Unutar samog metodističkog pokreta je postojala jaka kalvinistička struja predvođena jednim od najjačih propovednika u istoriji hrišćanstva Džordž Vajtfildom (Whitefield). Posmatrajući iz perspektive našeg vremena deluje da je veći blagoslov i istorijska potvrda kroz iskustvo Zapadne crkve na strani onih koji su kasnije nazvani arminijancima po učitelju Pisma Jakobu Arminiusu. Sama diskusija se naziva kalvinističko arminijaska kontraverza.

7. Mi ovde zastupamo stav usklađivanja jedne struje hrišćanstva sa drugom. Šteta dolazi od zastupanja ekstremnih pozicija u okviru ova dva velika učenja. Sada se nalazimo na mestu u Pismu koje vrlo često koriste kalvinisti da bi odbranili svoje učenje o izboru. Kalvinisti za razliku od ovog imaginarnog sagovornika, prihvataju božanski izbor, pokoravaju mu se i vole ga. Na taj način su primer za sve hrišćane.

20. A ko si ti, o čoveče! Da protivno odgovaraš Bogu? Eda li rukotvorina govori majstoru svom: Zašto si me tako načinio?

1.Ovde je parafraziran Isaija 29,16 gde govori protiv racionalista i deista svog vremena. Dakle protiv ljudi koji smatraju da se mogu sa svojom logikom postaviti iznad božanskog autoriteta. Ovi stihovi su nepodesni za kritiku arminijanaca koji po pravilu nemaju problem sa autoritetom Boga i Reči. 

2.Jedna druga pozicija se ovde razotkriva. Način na koji ljudi posmatraju sami sebe određuje ih u odnosu na Boga. Takođe vredi i suprotno. Mi kažemo da teologija određuje antropologiju i suprotno. Veoma mnogo toga što se danas iznosi kao učenje deluje kao vrlo pobožna nauka, a u stvari je prožeta istim ovakvim neverstvom. 

3.Ovde vidimo da je sama diskusija o pozicijama neverstva vrlo štetna. Postoji razlog da se oštro postupi prema nekim pitanjima koja idu predaleko. Kada bi se to češće činilo ostalo bi mnogo više prostora za prava pitanja vere i cela atmosfera bogosluženja bi bila čistija i podsticajnija. Ljudi koji su pozvani da poučavaju druge treba da se mole za duh razlučivanja i da prepoznaju neverstvo u njegovom korenu, da ne bi nikako dopustili da se razvija. 

4.Čovekova pozicija u odnosu na Boga je uvek podređena, zato mi neke stvari nazivamo svetima. O svetim stvarima nema diskusije, one se primaju takve kakve jesu bez ulaženja u njihovu nedokučivu suštinu.

5.Nikada ni u jednom slučaju ne može se ugoditi Bogu ako je čak i najmanji do sumnje prisutan, nego samo u veri.

21 Ili zar lončar nema vlasti nad kalom da od jedne guke načini jedan sud za čast a drugi za sramotu?

1 Ovde se radi o slici jednog domaćinstva u kome domaćica poslužuje goste sa jednim posuđem koje čuva za posebne prilike. Svojim ukućanima služi iz običnih posuda koje se koriste svakodnevno. 

2.Dakle kada se ovde govori o sramoti, ne radi se o tome da je to posuđe manje vredno samo u sebi po funkciji, nego jednostavno o tome da bi se domaćica stidela da gostima servira u posudama koje su zbog čestog korištenja rasparene ili izanđale.

3. Hiperkalvinisti ovaj stih neispravno koriste da bi pokazali da postoji dvostruka predestinacija u tom smislu da Bog unapred određuje ljude za spasenje ili za propast. Bog je iznad lončara, a ova slika se koristi za drugu namenu. Ovde se jasno radi o tome da Bog ima vlast da ovako postupi sa ljudima, da ih tretira kao prah, kao kal, blato, jer su sagrešili i nema dobra u njima.

4.Međutim predznanje istorije spasenja nam kaže da Bog nije tako postupio. On je ljude spasio i dao im šansu da budu više nego blato. Kada to postanu nikako ne može da se kaže da su to postali sami od sebe nego delom milosti su postali sudovi za čast. Bog ih kao Jova pokazuje ostalim svetovima, kao dokaz i čast milosti nad njima. On ima posebnu vezu sa onima koji ne primaju milost uzalud, to je jasna istina Pisma. To su izabrani.

5.Šta je sa sudovima za sramotu? Pre nego što to razmatramo, pogledajmo još jednom ovaj stih. On je spomenik, podsetnik božanske moći i nezavisnosti, sa kojom bi svaki čovek trebalo da stekne iskustvo. Ljudi bi ovoga trebalo da se povremeno uplaše, tada govorimo o pozitivnom strahu, strahu Gospodnjem.

6.Sada stižemo do pitanja koje je ključno u gore pomenutoj kontraverzi. Hiperkalvinisti vole ovo pitanje: Zašto ovde piše da ih je Bog stvorio za sramotu? Ovde jasno piše da je njihova degradacija planirana!

7. I ovde sada velika masa arminijanaca upada u zamku, zbog koje je ova kontraverza toliko teška za razrešiti i traje oko 450 godina. Oni odriču to doslovno značenje tekstu. Odriču da ih je Bog stvorio tako da bi propali i bili odbačeni. Na taj način oni pokazuju da veruju u samo jedno stvorenje i vide samo jedno delo Božje, samo jednu suverenost, na osnovu koje se ovo pitanje ne može objasniti.

8. Uistinu postoje dva stvaranja. Ono u Edemu i ono na Golgoti. I hiperkalvinisti i neobavešteni arminijanci raspravljaju gotovo uvek samo o onome u Edemu, prvom stvaranju čoveka. Kontraverza na taj način ne prima dovoljno svetla da bi bila razrešena. I ovde kao uvek i kao svuda je potrebna svetlost krsta.

9.Postavljamo pitanje hiperkalvinistima: Ukoliko je Bog stvorio ljude da propadnu u Edemu, šta se desilo na Golgoti? Koliko ih je spasio? Neki idu još dalje pa kažu da ih nije sve spasio, nego samo verne. Neki su malo mudriji, neće da izjave ono što je očito nebiblijski, pa kažu da je ovo područje Božje tajne. Jer Pismo kaže da je On očišćenje ne samo naših (vernika) nego i greha sveta (1 Jov. 2,2).

10. U redu to jeste tajna, ali ono što je otkriveno to se mora verovati. Da li verujete onda braćo da je Hristos na Golgoti sve nanovo stvorio? Da li u ovom stihu vidite samo prvo stvorenje? Onda pročitajte Kološanima poslanicu i 1 Pet.1,3 pa ako to nije dovoljno masu svedoka o tome da je Hristos na Golgoti o ničega, od greha stvorio sve novo. Sve je načinio novo.

11.Zato je one koji ne veruju odvojio od Sebe za večnost. Nevera ne može da primi carstvo i tu je samo za sramotu, samo za prelaznu upotrebu. Ko može da Boga onda krivi? Pa prvo ih je spasio, ali oni to neće. Hoće samo da žive nepokriveni i u sramoti, sramoti izdaje krsta i milosti. Svojim delom milosti Bog ih je nanovo stvorio, a svojom neverom oni su ispali. I tada su Božjom intervencijom osuđeni na pakao i propast. 

12. Sada pitanje arminijancima? Ako vi tvrdite da čovek propada isključivo samo svojom voljom, gde je tu Božja suverenost? Ako vi ovde nećete da vidite da ih je Bog stvorio za sramotu, tj. da to stvorio subjektivno tumačite, gde je tu strah Božji? Gde je tu istina da koga hoće može pogubiti? Da On je prethodno spasio da bi mogao uopšte pogubiti, ali On to čini. Bog je toliko moćan i suveren da niko, ni jedan, neće propasti sam od sebe. Bog zadaje konačni udarac i presudu. Nećeš ti biti samostalan i birati sebi kaznu. Nego je Bog koji kažnjava. Koliko si god bezbožan i daleko od Boga, ne možeš pobeći tako daleko da te Bog ne dohvati. I u neverstvu te kontroliše i ne možeš ni korak bez Njegovog odobrenja i dozvole.

13.Taj drski deo arminijanaca je dosadio Bogu i ljudima! Nikako neće da vide, neće da se uplaše! Sve je po njima izbor čovekove slobodne volje. Oni su antropološki dvostruki destinanti. Po njima se čovek odlučuje za spasenje i čovek se odlučuje za propast, bez da se Bog meša u to. Oni su ekstremisti subjetivizma, oni su popeli čoveka na takav pijedastal da nije čudo da je toliko nevernika. Nije čudo da se ljudi nakon takve njihove antropologije odlučuju i na sledeći korak otvorene pobune.

22. A kad htede Bog da pokaže gnev svoj i da objavi silu svoju, podnese s velikim trpljenjem sudove gneva koji su pripravljeni za pogibao.

23 I da pokaže bogatstvo slave svoje na sudima milosti koje pripravi za slavu; 24 Koje nas i dozva ne samo od Jevreja nego i od neznabožaca

1.Grčki prepisi nemaju znake interpunkcije. Njih stavljaju prevodioci i teolozi. U većem delu prevoda koji su novijeg datuma od ovog našeg, ova tri stiha predstavljaju jednu rečenicu. Navodimo ih zajedno. Prvo zato što jasno ukazuju da smo u prethodnom stihu bili u pravu kada smo se pozvali na krst. Drugo zato što je ovde početak glavne teme ovog poglavlja.

2.Kada izjavu posmatramo kao celinu, jasno je da se ovde za razliku od Isaije, radi o uslovima prvog stvaranja. Dakle ovde se posmatra pitanje Izraela i neznabožaca kao što mi danas posmatramo odnos vernika i nevernika.

3.Izbor Izraela je uključivao i ne izbor ostalih naroda. Prednosti Izraela su bile automatski deficit ostalih naroda. Sudovi gneva bez krsta su nacije, sudovi milosti bez krsta su Jevreji. 

4.U ovom stihu se takođe oseća odjek svetih ratova. Bog je u vreme Starog zaveta više puta davao nalog da se nad nekim narodom izvrši kazna potpunog uništenja. To nisu bili narodi u tesnoj vezi sa Izraelom, kao Egipat i Edom, već uglavnom oni koji su se lišili spasonosnog uticaja. Nakon inervencije nad čovečanstvom u vreme Vavilonske kule, sledeći period obeležava intervencija nad nacijama.

5.Krst je promenio ove odnose. Svaka teologija je vrlo slaba i bez ploda koja ne prepoznaje unapređenje položaja čovečanstva kroz progresivno delovanje Božje milosti. Bog se ne menja, istina, ali čovečanstvo je kako vreme prolazi u sve boljoj poziciji, isključivo zato što Bog radi.

6.Trpljenje sudova gneva se u ovom stihu jasno vidi kao krst. Hristos je primio na sebe gnev koji su inače zaslužili svi narodi i pojedinci od početka veka do kraja. Hristos je platio za prošle i buduće grehe naroda. Ako hoćemo da saznamo veličinu gneva onda treba da posmatramo krst gde je Hristos doživeo razdvajanje i smrt koja je plata za greh. Znači nad Njim je izvršeno potpuno uništenje da ništa više nije preživelo. Pravednost, gnev i sila su se sručili na Božjeg sina koji je podneo teret kazne za sve prestupe.

7.Ljudi poput C.H. Sperdžena (Spurgeon) su ovde videli još jednu prednost kalvinizma koji je po prirodi zbog tumačenja predodređenja jedne grupe, morao takođe i događaj krsta da posmatra kao parcijalno pomirenje samo izabranih. On je govorio da ne može da zamisli Hrista kako umire za grehe čak i onih koji se istovremeno muče u paklu!

8. I zaista je tako, da verovanje u pakao večan po trajanju ne ide zajedno sa verovanjem u opšte pomirenje. Vrlo je teško razumeti arminijance koji veruju u vremensku večnost pakla.

9. U stvari nasuprot tome ovde u stihu imamo vremenski veoma veliko trpljenje neznabožaca u vreme izbora Izraela. Lišeni informacija o Bogu, oni su bili predodređeni za uništenje, jer je mera greha prepunjena. Krst je grehe ispraznio. Nakon krsta nema više nacija koje nisu izabrane. Nakon krsta sudove greha popunjavaju nevernici.

10.Međutim i Jevreji ovde doživljavaju nešto. Oni su smatrali da su prihvaćeni jer su izabrani narod. Međutim tek je krst doveo stvari na svoje mesto. Krst im je omogućio i da se ponašaju i žive u milosti izabranog naroda. Jer sam po sebi izbor im nije doneo ništa osim udaraca i napada neprijatelja čovečanstva. 

11.To je to drugo stvaranje čovečanstva na krstu. To je čovečanstvo bez granica u jednakosti, u poslušnosti, u miru i slozi koju su proroci proricali. Mi hrišćani nemamo drugu viziju prosperiteta Ujedninjenih nacija u Njujorku. To jeste dobar politički pokušaj vredan svake pohvale i podrške, ali mi Ujedinjene Nacije vidimo na krstu. To je naš Long Ajlend (Long Island) - naime na krstu.

12.Jesi predestinisan za propast, krst te vraća ka izboru; jesi predistinisan za blagoslov, bez krsta ti to ništa ne pomaže, čak te ometa. Krst je kraj partikularizma Jevreja i nebiblijskih hrišćanskih učenja. Jer telo je telo bilo i tada i danas tumači isto: samo je jedna grupa izabrana i blagoslovena. 

13.Mi kažemo samo je Hristos izabran i blagosloven. Ni jedan drugi to nije sam po sebi. 

14. Pavle ovde upotrebljava reč nas, nasuprot pojmu nacionalnog. Dakle mi hrišćani, vernici, pozvani, što je iznadnacinonalno. Sama egzistencija nacionalnih crkava je upitna. U Trećem Rajhu se odvojila glavna grupa hrišćana i dala sebi ime Nemački hrišćani. To je osnova klerofašizma, spajanje nespojivog nacionalnog i verskog hrišćanskog identiteta. Isto je i sa bilo kojom ideologijom. Hrišćanstvo krsta je iznad i mora se napraviti razlika između nacionalnog i verskog. Hristos je svojim telom srušio sve prepreke između nacija i napravio jednog novog čoveka.

15. Postavljanje bilo koje nacije na položaj povoljniji od drugih što se Boga tiče je vrlo opasna manipulacija. U toj meri je pogubno gajiti takve ideje da su čak i ateistički pogledi na svet u prednosti od ovih lažnih verskih. Narodi sa naših prostora mogu biti sretni što je u drugom svetskom ratu komunistička ideologija pobedila nacionalne klerofašističke ideje koje bi u većoj meri uništile duhovnost nego što je to sada slučaj.

25.Kao što i u Josiji govori: Nazvaću narod svojim koji nije moj narod, i neljubaznicu ljubaznicom.

1.Prethodni odsek nas je uveo u temu o izabranom narodu. Dakle ako smo razumeli šta je božanski akt izbora, tada možemo bolje razumeti koji je to narod konkretno izabran. Kako trebamo posmatrati pitanje Izraela kao naroda a i samu sopstvenu naciju. 

2. Pre toga obratimo pažnju na to kako se ovde ponovo potvrđuje autoritet starozavetnih proročkih knjiga. Ovde se podrazumeva da Bog govori u knjizi proroka Osije. Ta reč je veća od ljudi i njihovih mišljenja, koliko su god oni u svojim očima moderni i napredni teolozi. Dok neko pokušava da to pitanje autoriteta drugačije objasni, da postavi bilo koji, pa čak i Božji autoritet iznad autoriteta reči pisma Starog Zaveta, to nije od Boga i treba biti odlučno odbačeno. Bilo kakva dalja verska rasprava bi bila suvišna ako nije na osnovu autoriteta Reči koja se ne razlikuje od autoriteta Boga.

3. Postoje gledišta koja ne samo da smanjuju autoritet Reči, nego vide razliku u Božjem delovanju u vreme Starog zaveta sa modernim vremenom. To se odnosi i na pitanje izabranog naroda. Tako da oni potvrđuju jevrejski stav u tome da su oni nekada bili jedini izabrani narod kao nacija. To bi značilo da je razlog izbora u njima samima.

4. Smisao izbora smo već objasnli kao božanski akt milosti koja nema razlog u nama nego u Bogu. Izrael kao nacija je izabran preko Hrista. U njemu je trebalo da se pojavi Spasitelj sveta i u tome su oni trebali da ispune posredničku ulogu. Nije tako kao što tvrde lažni učitelji da je Bog u to vreme imao drugi put spasenja osim kroz veru. Osim u veri biblijski stihovi se tumače na opasan način.

5. Jer kome ovde Osija piše? Narodu koji je upao u neverstvo je rečeno da više nije Njegov. Ima li igde dokaza da je Bog nekoga i pored nevere primio na osnovu nečeg drugog? Ne. Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu. Nema drugog puta, nikakvih povlastica genetskog tipa.

6. Sveti Duh kroz Pavla ove reči Pisma samo primenjuje drugačije nego što su značile vreme Osije. Tako da mi ovde vidimo da postoji narod koji nije Njegov iz neznanja. Nacije nisu bile upućene u ono što su Jevreji znali. Ovo proročanstvo se ispunjava progresivno objavljivanjem vesti o Hristu. Ko poveruje postaje Njegov ljubazni. Ko odbaci veru ne može računati na blagoslov jevanđelja, od kojih je najjača ljubav.

7. U grčkom prepisu je reč ljubav, agape oznaka za bezuslovnu i božansku ljubav. Tako da se može još preciznije prevesti da narod koji nije bio voljen postaje voljen. U osnovi imena dece koja je Osija proročki trebao da dadne svojoj deci je jaka odrična jevrejska rečca lo. Dakle nikako moj narod i nikako ljubljeni. Obzirom da se radi u okvirima jevrejskog naroda kojim je poruka upućena, vrlo jasno se vidi da je pitanje vere presudno, a ne nacije.

8. Gde uopšte lažni učitelji vide da se u vreme Starog zaveta spasavalo delima ili držanjem Zakona? To bi bilo najveći apsurd da se Pavle onda bori protiv istine koja je nekada važila, a sada više ne važi. Ne. Zato je i vođen da objasni značenje Pisma koje je kroz nove okolnosti postalo još jasnije. Jeste se nešto promenilo, ali to nije pitanje vere. Ono je uvek bilo isto.

26 I biće na mestu, gde im se reče: Vi niste moj narod; tamo će se nazvati sinovi Boga Živoga.

1. Ovo je takođe navod iz Osije, gde je jedan deo izostavljen. Ovaj odsek je vrlo dobar primer za Pavlov način tumačenja Pisma. Navode se jedan za drugim niz proročkih reči koje zajedno predstavljene ukazuju jasnije na ono što ne znače obavezno u literarnom kontekstu. Mi govorimo ovde o duhovnom razmatranju Pisma. 

2. Ovako predstavljeno proročanstvo otkriva vrlo jaku istinu. Nije čudo da je Pavle stekao toliko neprijatelja svojim iznošenjem, jer ovo je jak udarac za nevernike u njegovom narodu. Dakle proročanstvo iz prethodnog stiha ovde ima još dodatno objašnjenje da će na istom mestu gde im je rečeno da nisu Božji, na tom mestu će se nazvati sinovi Boga živoga.

3. Ko im je i na kojem mestu rekao da nisu od Boga, moraće sam da posmatra kako ih Bog objavljuje i prima za svoje!

4. Zato stavi ruku na usta kada kreneš da proglasiš ovu ili onu grupu, naciju i religiju odvojenom i neljubljenom! Bolje ti je da se ne uključuješ u ovaj sud jer je osvetnik njihov blizu i Njegov sud! 

5. Vi koji ste iz potlačenih klasa i naroda, koje drugi ponižavaju i kore, svi sa kojima su postupali po vašem osećanju nepravedno, pogledajte na ovo obećanje. Ne napuštajte mesto na kome se nalazite, ne bežite negde drugde od svoje sudbine i samih sebe! Na tom mestu gde jeste Bog vas prima bez vašeg udela, na osnovu onoga što je obavio na krstu. Nigde ne idite gde vas pozovu na hodočašće ili ovo ili ono. Ne verujte kada vam kažu ovde je ili onde. On je danas ovde, na tom mestu gde vam se upućuje ružna reč osude.

6. Celo poročanstvo govori o tome da će Izraela biti kao morskog peska. Da li je to za Jevrejsku naciju pisano? O tome daje jasan odgovor sledeće proročanstvo ovog divnog niza.

27. A Isaija viče za Izrailja: Ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti.

1.Ovo je jako dobro da ovde u našem prevodu stoji da Isaija viče. To je prava mera jačine istine koja se mora svakom objavti: Spasenje je dar milosti!

2. U Isaiji, toliko po težini važnom proroku u narodu Izraela, je Bog Pavlu pokazao spasenje kroz veru, kroz izbor milosti, bez zasluga čoveka i naroda. Jer ukoliko bi se ono iz Osije i moglo primeniti na naciju, ovde Isaija kaže da je to nebitno jer koliko god da se namnože spasiće se samo ostatak.

3. To jasno govori o tome da se niko neće izbaviti jer je Jevrejin ili bilo šta drugo. Samo onaj će biti izbavljen koga Bog iz milosti izbavi. 

4.Eto koliko ti vredi tvoj nacionalni ponos i ideologija nacionalnog hrišćanstva kada takav kakav si stojiš pred ovim sudom Božjim koji u celoj masi naroda i nacija vidi samo one svoje sinove i kćeri koji se ne trude da zasluže spasenje nego ga prihvataju onako kako je dato!

5. Tako se milost Božija otkriva i silina, upravo tamo gde je ljudska sila u prašini u pesku morskom. Jer ove reči se svakako trebaju posmatrati i njihovom duhovnom značenju. Broj sinova Izraela je ovde sinonim za ljudsku silu, čisto samo prirodnu silu i mudrost. Davidov greh kada je brojao Izrailja, tj. vršio popis koliko ih ima, je bio upravo u tome da je napustio put vere u Božju silu koja je osnova svih njegovih pobeda. Upravo činjenica da je izabranih relativno malo u okviru narodnih masa jeste otkrivanje Božje sile.

6.U Pismu je opisano da postoje oni koji su rođeni voljom muževljevom nasuprot onima koji su rođeni odozgo. Ova grupa se naziva ostatkom. Ostatak je bitna reč biblijske teologije, posebno eshatologije. Pravilno razumevanje ostatka je od velike važnosti za nas. 

7.Navešćemo primer pogrešnog razumevanja ostatka. U knjizi Kliforda Goldštajna (Clif Goldstein) je iznesen koncept "ostatak od ostatka". Ovo je pogrešno. Biblijski ostatak je ovde otkriven kao spašen u subjektivnom smislu, to su ljudi koji su iskusili spasenje, dakle ne celi Izrael kao narod. Kako neko onda može nazvati ostatkom ljude koji nisu spaseni? Kako može biti ostatak iz ostatka? Otkud potreba da se izdvoji grupa spasenih iz jedne veće grupe spasenih? Ostatak je uvek zajedno, povezan vezama spasenja. Tako je ova teorija nebiblijska i opasna, jer se ostatkom naziva nešto ne novorođeno.

8.Ostatak se u ovo vreme povezuje sa Laodikejom, sedmom crkvom u Otkrivenju 3. Status Laodikeje nemaju oni koji nikad nisu bili obraćeni. Hrišćani koji nisu iskusili silu novog sveta, ne mogu ni da otpadnu, pošto nikad nisu ni bili na visini. Postoji razlika između onih koji su otpali i onih koji nikada nisu ni stajali. Mešati ove dve grupe u nauci o posletku, tj. poslednjim događajima ove istorije, je veoma težak prekršaj. Oni koji su otpali imaju saznanje gde i na šta treba da se vrate. Oni koji nikada nisu bili na pravom putu oni ne znaju ništa.

9. Zato je napisano u Propovedniku: Živi barem znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa. Mi molimo zato svakoga da ne veruje da su ostatak duhovno mrtvi i da nisu ostatak živi svesni svoje prolaznosti.

28.Jer će On izvršiti reč svoju, i naskoro će izvršiti po pravdi, da, ispuniće Gospod naskoro reč svoju na zemlji.

1. Još jednom Duh kroz Pavla čini isto: izostavlja deo proročanstva i onda ga objašnjava drugim kroz jasno svetlo. Prethodno proročanstvo Isaije govori o tome da će pogibao onih koji nisu ostatak biti izvršeno neminovno na svoj zemlji.

2. Ovde mnogi tumači često greše kada gledaju da vade teologiju i tumačenje iz jednog stiha. Biblijski duh sam sebe tumači upoređivanjem i nizanjem, koje je deo natprirodnog procesa tumačenja koji nazivamo prosvetljenje. Mi smo jako protiv toga da se delo prosvetljenja zamenjuje naučnim metodama. Prvo prosvetljenje a onda nauka.

3. Tako se ovde cela zemlja jasno odnosi na celu planetu, a ne samo lokalno. Pismo je višeznačno. Upravo tako je Pavle Duhom primenjuje na celi njemu tada poznati svet. Kada bi se oslonili na nauku, nikada ne bi došli do pravog duhovnog značenja. Kada nemamo duhovno značenje, nema ni duhovnosti, a gde nema duhovnosti tu je telesnost. 

4.Pavle dokazuje jevrejskim svetim spisima, da Jevreji stoje na krivoj strani. Hrišćanstvo je ispunjenje proročanstava o širenju Reči po svoj zemlji. Hrišćanstvo je nadnacionalno. Ono što je isključivo nacionalno to nije hrišćansko. Uzbudljivo je verovati i posmatrati ispunjenje svake od reči koje je izgovorio Gospod kroz svoje sluge. 

5.I suprotno važi za mnoge biblijske naučnike koji naučno skrivaju svoje neverstvo i nepreporođenost: jer ako ne veruju u sve reči uzalud im je sva njihova nauka. A većina tih savremenih "književnika" su potpuno zatvoreni za duhovnost.

29.I kao što proreče Isaija: Da nam nije Gospod Savaot ostavio semena, onda bismo bili kao Sodom i Gomor.

1.Reč seme može da se prevede i kao nasledstvo. Ovde se sagledava Božji akt izbora kao čudo. Jer nije čudo što ne veruju oni koji imaju tako pokvarene verske i političke vođe, učitelje, savetnike. Čudo je da uopšte iko veruje. 

2.Znači okreni se od uzaludnih pitanja je li to pravedno što Bog izabira grupu ljudi! Okani se ćoravog posla u istraživanju pitanja kakva je to slobodna volja koju nam je dao, ako je istovremeno izbor tu! Posmaraj stvari tako kako je napisano i veruj. Da nije izabrao, svi bi propali kao Sodom i Gomor. Ne bi ni stigao da se rodiš, niti da imaš priliku ni za pravdu ni za greh, da Bog nije izabrao svoje ljude.

3.U proročanstvu od dva svedoka u Otk.11 takođe se jasno vidi da osim ostatka, postoji samo Sodom i Misir. Znači ti koji se hvališ Božjom crkvom znaj da je ta crkva, osim ostatka, Sodoma i Gomora! Hvali se onda bolje ostatkom direktno umesto da se hvališ grehom!

4.Tako je iskreni Jevrej morao da zaključi da nema ništa bolje za njega i narod, nego da postane hrišćanin verom u Mesiju Isusa. Inače mu ostaje samo da se odupre reči kroz Isaiju. Ko se reči odupire postaje nevernik. 

30.Šta ćemo, dakle, reći? Da neznabošci koji ne tražiše pravde dokučiše pravdu, ali pravdu od vere.

1.Ovo retoričko pitanje se pojavljuje više puta u ovoj poslanici. Prava je šteta za svakog hrišćanina koji ne poznaje hrišćansku poruku starozavetnih proroka. Pavlovi spisi su puni primera citiranja Pisma i postavljanja svetlosti Starog zaveta u nove okvire. Kakvo bi dobro učinili teolozi i učitelji crkava kada bi se držali duhovnog tumačenja Pisma i davanja svetlosti ovom vremenu.

2. Jevreji su se držali Pisma, ali nisu pravilno primenjivali smisao. Nisu hteli ili hteli da znaju da je Bog učinio napredak koji je bio prorečen. Ovi navodi iz Pisma su trebali da pokažu da se proročanstvo o broju Izraela neće ispuniti na onaj način kako su to oni očekivali.

3.Broj Izraela mora biti popunjen sa obraćenicima iz naroda. Hrišćanski pokret je ispunjenje tog proročanstva. Međutim ne samo to. Više nego samo ispunjenje reči proroka, hrišćanstvo je jedan veliki dokaz Božje preobražavajuće sile. Jevreji su mogli videti mase iz naroda koje žive po onome što Pismo uči.

4.I ono što je još više nego to da su mnogi neznabošci počeli da se pokoravaju veri Avramovoj, je činjenica da im se to desilo bez njihovog aktivnog udela. Kada ovde govori o tome da neznabošci nisu tražili pravdu, to se odnosi na to da nisu obavljali sve ono što su Jevreji činili stotinama godina da bi ugodili Bogu. Njima nisu bili poznati ni zakoni ni put. Ukoliko je Tora put života, kako je moguće da pobožnost u toj meri dostignu oni koji je ne poznaju?

5.U tome je sila Božja, pravda kroz veru. Ovo je hrišćanska pravda, temelj naše vere. Bez ovoga nema hrišćanstva. Uzmite pravdu vere i naša religija nema smisla. Postoje samo dve vrste religije na ovom svetu, one bez pravde vere i ona koja je pravi Božji put. Pravdu vere danas zastupa izuzetno malo vernika. Istorija se ponavlja na zapanjujući način. Upravo zbog toga su ove reči iz cele poslanice vrlo aktuelne. Oni koji se smatraju vernicima, kao i Jevreji nekada su napravili sudbonosan promašaj.

6.Reč dokučiti može da se prevede i kao dohvatiti. Doslovno uhvatiti rukom. Dakle neznabošci su postali posednici pravde vere uhvativši se za nju. Ona im je propovedana, neko je otišao kod njih, poslanik, apostol od Boga. Velika većina tih novih obraćenika nije tražila Boga, nije računala sa time da će mu predati život. Jevanđelje ih je iznenadilo, ali njihova srca su ga prihvatila. 

7. "Ali pravdu od vere" - ova reč ali vraća vernike na početak njihovog duhovnog života. Propoved pravde kroz veru je bila prva propoved i zadnje što su čuli u svom starom stanju. Nakon toga više ništa neće biti isto. Oni su bili u prednosti jer su imali od koga da čuju i šta da čuju. Danas nije tako. Imamo mase vernika koji nikada nisu čuli propoved vere. Kako žive takvi ljudi? U neopisivim duhovnim mukama. Kao zamena za centralnu temu vere, nude se različite druge opcije, a u međuvremenu mnogi umiru duhovno, otvrdnjavaju srcima, sve vreme nesvesni svog stanja. 

8.Da je to danas zaista tako najbolje svedoči poruka Laodikeji iz Otkrivenja. Zar Laodikeja nije upala u takvo stanje upravo zbog nedostatka pravde kroz veru? Čega je to simbol zlato, mast očinja i haljine bele? Vera, ljubav i pravda ne mogu da se dosegnu drugačije nego kroz propoved vere, To ćemo posebno videti u narednom poglavlju ove knjige.

9.Dakle Laodikejac nije ništa lošiji nego drugi; nije ni do vremena, nije ni do okolnosti. Problem je nedostatak onih koji su pozvani da iznose Reč. Oni su propustili da na vreme kupe znanje o svetim stvarima. Načinili su previše kompromisa, okrenuli su se na drugu stranu, uložili su u propali projekat, prolaznim idejama su zamenili večno Jevanđelje.

31.A Izrailj tražeći zakon pravde ne dokuči zakon pravde.

1.Malo je navoda koji ovako kratko i jasno opisuju duhovnu tragediju Izraela i takođe hrišćanske crkve do današnjeg dana. Da pogledamo prvo njihov propust da bi došli do našeg istog takvog.

2.Ovaj paradoks stoji nasuprot onome iz prethodnog stiha. Tamo vidimo ljude koji ne tražeći dobiše. Ovde vidimo ljude koji traže i to ne bilo kako nego intenzivno traže. A na kraju nema rezultata, ne nalaze. Tamo vidimo ljude iz naroda, kako obavljaju svoje poslove na ulici, trče za nekim prolaznim stvarima i odjednom čuju reč Jevanđelja. Iako to nikad nisu planirali hvataju se za tu reč i ona postaje pravda za slavu u njima.

3.Ovde vidimo ljude koji se sve vreme bave religijom Mojsija i Davida, ali se u njima ništa ne dešava. Zbog nevere. Uzaludno ti je sve ako ne veruješ.

4. Ne radi se o tome da oni ništa ne veruju, naprotiv, oni veruju veliki deo onoga što su rekli proroci. Međutim ne veruju sve i zbog toga gube sve. Upravo tako i danas. Imamo puno ljudi koji čitaju Bibliju, nose je u crkvu, puno teologa i studenata Biblije, ali imamo malo ljudi koji razumeju njen smisao jer ne veruju sve.

5.Pošto imamo toliko vernika koji ne veruju sve, da li to znači da imamo puno nevernika koji će kada im se pruži prilika sve poverovati? Naravno. Ukoliko to ne vidiš, potraži u Pismu i razgledaj malo bolje. Ova istorija Izraela je zapisana upravo zato jer će se ponoviti. Džaba trud ako nemaš vere bar kao zrno gorušice, a u tom zrnu je u stvari sve i nema mesta za ni jednu neveru. Nego je u zrnu celo drvo koje izrasta veće od svih drugih da bi se na njegovim granama mogle odmoriti ptice nebeske, tj. ljudi iz svih naroda koji pristupaju veri.

6.Ovde takođe vidimo da Jevreji nisu samo tražili pravednost iz poznavanja Pisma (jer je Zakon ovde sinonim za Pismo), nego i iz sleđenja reči Pisma. Oni su tražili pravednost iz njihovog ispunjavanja Pisma. Međutim, kakve li slepoće! Pismo ne treba ispunjavati, niti zapovesti slediti. Pismo ispunjava Bog, a Hristos je sam rekao da je došao da ispuni. Dakle vernik prima ispunjeni Zakon ispunjeno Pismo kao dar. Zato se Hristov pravedni život ponovio u onima koji su mu poklonili poverenje iz nacija. Na taj način su ispunjena proročanstva Isaije i Osije, na koja se ovde Pavle poziva.

7.Pravda kroz veru po proročanstvu jednostavno nikako nije mogla da ostane u okviru jedne nacije. Pošto to ispunjenje nije moglo da se desi kroz veru Jevreja ono se odigralo kroz njihovu neveru i odbacivanje.

8.Zapazimo ovde još dve stvari. Jedna je to da ovaj stih jasno govori da se pravda zakona treba dokučiti, da je to pozitivno. Mi ne smemo da zaboravimo da živimo u vreme u kome nije samo napadnuta nauka o veri i milosti kao što je to bilo kod Jevreja. Danas je napad sa dve strane. Napadnuta je pored milosti i pravda zakona. Većina hrišćana na ovaj ili onaj način veruju (jer im je pogrešno objašnjeno) da su se merila pravde promenila i da Zakon kao merilo pravde nije potreban. Ovaj stih jasno govori protiv takvih stavova. Zakon ispunjen kroz Hrista je i dalje merilo pravde, potpuno objektivno kao što je to gravitacioni zakon.

9.Mi takođe vidimo da je odgovor zlih sila na Jevanđelje ne toliko greh, koliko spoljašnja, ljudska pobožnost. Avgustin je to nazivao oslanjanjem na prirodne sile u čoveku da bi se zadovoljila Božja merila pravde. Ovakva religija ima izuzetno veliku prevarnu privlačnu silu, zato je potrebno odlučno suprotstavljanje i jak prosvetiteljski rad nasuprot lažne pobožnosti.

32.Zašto? Jer ne traži iz vere nego iz dela zakona; jer se spotakoše na kamen spoticanja, 33.Kao što stoji napisano: Evo mećem u Sionu kamen spoticanja i stenu sablazni; i koji ga god veruje neće se postideti.

1.Hristos je ovo proročanstvo vrlo jasno primenio na Sebe. Bilo bi interesantno saznati da li je Pavle nakon svog obraćenja, sam u svom proučavanju ili u viziji primio ovu informaciju; ili je to došlo u razgovoru sa Petrom i apostolima nakon što je ih je prvi put posetio sigurno je da je značenje velikog broja mesijanskih obećanja saznao kroz usta apostola, koji su to postali pre njega. Mnogi vernici uzalud očekuju da im Bog progovori direktno a propuštaju priliku da se informišu kroz ljude koji su već dobili otkrivenje.Obzirom da je ostao kod njih deset dana i da su itekako imali o čemu da razgovaraju. Iz njihovog kasnijeg iznošenja može se zaključiti da je Pavle više ćutao i slušao, nego što je sam iznosio ono što mu je pokazano.

2.Oni Jevreji su izabrali da ne veruju u Hrista a nakon toga su krenuli još revnije da vrše svoje verske dužnosti. Zato nemoj da te prevari nečija revnost, jer postoji verska aktivnost nakon vere, a i ona nakon nevere.

3.Kada god neko iznosi versku poruku u kojoj se prihvatljivost vernika odigrava na osnovu bilo kakvog ljudskog ili Božjeg zahteva, dostignuća, kvaliteta; bilo čega što ima veze sa nekom institucijom ili drugim stvarima koji i bar malo imaju veze sa čovekom, to nije poruka od Boga i nadahnuto je iz pakla.

4.Mi smo prihvaćeni u Ljubljenome već i pre nego što sada čitaš ove reči! Ne prihvata te sada jer veruješ ovim rečima, nego si prihvaćen još davno pre ovih reči i ti i celi grešni ljudski rod nema vremena u kome je bilo drugačije, delom Božje ljubavi!

5.Neki veruju da je On bio stena sablazni nekada ali više nije. To je zabluda. On je uvek kamen od ugla u Sionu koji je slika za svevremensku Božju zajednicu. Ona se i dalje nadzidava, još nije ugrađen poslednji kamen. Zašto onda veruješ da On više nije probni kamen?

6.U vreme Hrista je bio On sam probni kamen, u vreme Pavla je bio On kroz Pavla probni kamen, a u današnje vreme je probni kamen On kroz svoje ljude. Zar ne stoji tako napisano od početka, niste li čuli? Upravo iz tog razloga ne može pravi Božji čovek da se odnosi nemarno prema ni jednom bratu koji nešto iznosi, jer otkud zna da to ne govori Sveti Duh kroz njega!

7.U ovim stihovima imamo ukratko objašnjenje jevrejskog pada: odbacivanje pravde kroz veru. Legalizam je došao nakon toga. Dakle prvo odbacivanje pravog a onda oslanjanje na krivo. Uvek je tako kada je u pitanju verski otpad. Ispravno bi bilo baviti se uvek ispred svega, uzrokom pada, a ne samo posledicama, kako to čine verski pokreti koji nemaju poreklo u Svetom Duhu.

8.Nikada ne može da se dovoljno naglasi koliko je važno, koliko je presudno poznavati i primiti pravdu koja je kroz veru.

9.Ispred pravde vere ima još nešto. Dakle ovde saznajemo da su se spotakli od stenu sablazni još i pre nego što su odbacili pravdu vere. Hristos je ta Stena. Pravdu vere ne vole i ne iznose oni koji imaju problema sa Hristom.

10. Stena je postavljena na Sionu. Spoticanje se dešava ne u tzv. crkvama, pokretima i religijama koje nije utemeljio Bog. Spoticanje je usred Božje crkve, Božjeg naroda. Oni koji ne veruju da i danas postoji Sion, Crkva koju je Bog osnovao, prava Crkva, ne mogu da razumeju značenje proročkih reči za ovo vreme. Oni su u potpuno drugom duhovnom svetu od onoga koji je dat u Pismu.

11. Imamo tri grupe prevarenih po ovom pitanju: prvo su oni koji ne veruju da postoji jedna apostolska i proročka Crkva, crkva poslednjeg vremena ( ovde spadaju gotovo sve slobodne crkve i pokreti novijeg datuma); drugi su oni koji to veruju ali pogrešno primenjuju (tradicionalne hrišćanske crkve) i imamo one koji veruju i dobro primenjuju, ali ne priznaju proročanstvo o sablazni usred tog naroda. Tako da je učenje o Crkvi izvor jedne od najmasovnijih prevara pseudo hrišćanske teologije.

12. Jer ovde je vrlo jasno da Bog kroz Isaiji ne kaže da je postavio kamen u Sionu samo za Jevreje da se spotaknu, nego je proročanstvo za ostatak Njegovog naroda u poslednje vreme, kao što je skoro svako mesijansko proročanstvo takođe i eshatološko. (Isaija28,5)

13. Kao što je nekad prevara bila u tome da ljudi Izraelci gledaju samo  na eshatološko a ne na mesijansko, tako i danas u tome da hrišćani gledaju mesijansko a ne eshatološko značenje, u ovom vremenu u kome živimo.

14.To je samo jedan od primera kako je Hristos i danas stena sablazni u Sionu, ovog svevremenskog upozorenja koje ima tako mnogo veze sa pravdom vere. Ukratko rečeno upravo u sredini Božjeg naroda se Hristos otkriva na poseban način, da ni na jednom drugom mestu ne može biti izdat.