1.Braćo! Želja je mog srca i molitva k Bogu za spasenje Izrailja.
1. I ovo nemerljivo važno biblijsko poglavlje počinje kao i prethodno željom apostola za spasenjem svoje nacije. Ovde je to izraženo nešto blaže nego prethodno. Smisao ovog ponavljanja jeste da se kroz negativan primer Izraela kao nacije, da pouka mladoj hrišćanskoj zajednici. Niko nije imun na sindrom ponavljanja istih istorijskih grešaka. Hristos je postavljen prvo na Sionu, Jevrejima pred očima. Sada se sa Hristom Sion pomerio. Kako će novi sionci postupiti sa Njime?
2.Oni koji su nespašeni se uvek ponašaju kao da su spašeni, a oni koji su to doživeli i održavaju u svom iskustvu, su ljudi poniznosti koji sebi samima to spasenje nikada olako ne pripisuju. Spašeni se ponašaju, a tako i treba, kao da su nespašeni. Elen Vajt je napisala da vernik treba uvek tako da se vlada kao da cela slava za spasenje pripada samo Bogu, a sve dužnosti pripadaju njemu.
3.Spašeni Pavle ima novu braću, ali ne zaboravlja staru. Obraćenjem ne prestaješ da budeš pripadnik svoje nacije. Hristos nije kraj patriotizma i nacionalizma. Hristos u srcu čoveku samo daje pravu meru ljubavi prema sopstvenom narodu. On je osnova svake nacije i u Njemu upravo nalazimo izvor svakog korisnog delovanja za svoj narod.
4.Skoro je sigurno da će onaj koji primi Hrista biti sve više guran napolje od strane većine svojih sunarodnika, ali je istovremeno sigurno da će ih taj tim više voleti i čeznuti da im bude dobro. Ti u stvari za svoj narod ne možeš da učiniš ništa bolje od toga da primiš Hrista za spasitelja. To je pravo, istinsko i plemenito vraćanje korenima.
2.Oni koji su nespašeni se uvek ponašaju kao da su spašeni, a oni koji su to doživeli i održavaju u svom iskustvu, su ljudi poniznosti koji sebi samima to spasenje nikada olako ne pripisuju. Spašeni se ponašaju, a tako i treba, kao da su nespašeni. Elen Vajt je napisala da vernik treba uvek tako da se vlada kao da cela slava za spasenje pripada samo Bogu, a sve dužnosti pripadaju njemu.
3.Spašeni Pavle ima novu braću, ali ne zaboravlja staru. Obraćenjem ne prestaješ da budeš pripadnik svoje nacije. Hristos nije kraj patriotizma i nacionalizma. Hristos u srcu čoveku samo daje pravu meru ljubavi prema sopstvenom narodu. On je osnova svake nacije i u Njemu upravo nalazimo izvor svakog korisnog delovanja za svoj narod.
4.Skoro je sigurno da će onaj koji primi Hrista biti sve više guran napolje od strane većine svojih sunarodnika, ali je istovremeno sigurno da će ih taj tim više voleti i čeznuti da im bude dobro. Ti u stvari za svoj narod ne možeš da učiniš ništa bolje od toga da primiš Hrista za spasitelja. To je pravo, istinsko i plemenito vraćanje korenima.
5.Šteta je da su naši narodi imali drugačije istorijsko iskustvo od Jevreja. Crkva je odavno bila u padu kada je hrišćanstvo počelo da se širi Balkanom. Mi ne možemo da govorimo o tome da su naši narodi potpuno odbacili Hrista. Ne možemo to reći ni za onaj deo našeg etnosa koji je prihvatio islam. Jer kako da odbaciš ono što nisi upoznao? To što su vođe primale veroispovest iz uglavnom političkih razloga i predstavnički za ceo narod, govori o tome da su šanse na ovim prostorima za lično upoznavanje Hrista bile mnogo manje nego u centrima kao što je Jerusalim i Rim.
6. Upravo u tome gajimo nadu za naše ljude, da njihova šansa tek dolazi. Kako? Pa kroz tebe i mene koji imamo udela u Duhu ovoga koji je nadahnuo ovo poglavlje.
2.Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu.
1.Dakle oni imaju neku osnovu na kojoj bi se moglo graditi. U kom pravcu se treba graditi? Pa u onome u kome su slabi. Dakle jaki su u revnosti, ali slabi u spoznaji. Zato ih treba više poučavati a manje terati da rade za svoje spasenje.
2.Fariseji su radili suprotno, očekujući od ljudi dela pobožnosti, prateći svoju pastvu očima prikovanim za isključivo spoljašnje stanje, zbivanje i dela. Hristos je poučavao ljude tamo gde su se nalazili, vodio ih je kao pravi pastir.
3.Eto još jednog testa za to da li je duhovni autoritet neke osobe u crkvi pravi ili lažni. Jer zašto bi mi danas bili fariseji i da propovedamo ljudima ono što već znaju da treba da rade. Ukoliko to ne rade što znaju da treba, kakva je korist da ih ti dalje pritišćeš i apeluješ na već ranjenu savest?
4.Valjda ti treba da poradiš na spoznaji koja im nedostaje, da im pokažeš put koga si ti kao učitelj već prošao i stekao iskustvo? Onaj koga Bog šalje, on će ljude iznenaditi onim što su propustili da spoznaju i veruju, a neće im dosađivati onim što i sami sve znaju.
5.Religijska revnost koja je vrlo jaka pokretačka sila je potpuno bezvredna bez saznanja svetih stvari. Naredni redovi govore upravo o toj suštinskoj spoznaji koja razlikuje Hristovu izvornu veru od bilo koje druge religije i palih crkava.
6.Dakle spoznaja je tako bitna da ti za onoga kome to nedostaje ništa drugo ne možeš učiniti osim da preneseš vest.
3.Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.
1.Prvi deo stiha je u prošlom vremenu. Šta znači to da nisu prepoznali Božju pravdu? Ovo je ključno pitanje gde bi trebali da obore glavu ne samo Jevreji.
2.Ima li bolje nego Hristos? Imaš li ti pripadniče bilo koje religije i nacije, bolji uzor i jasnije svetlo od Boga osim Isusa Hrista?
3.Kada je nešto tako očigledno i istinito, od toga se može okrenuti samo u veliku tamu i bedu. Nema druge bede od ove. To je izvor svakog zla i neimaštine svake vrste - da se Hrista ne prima u srce. Džaba ti i kule i gradovi i katedrale i džamije, ako Hrista u sebi nemaš.
4. Jer ovo što piše da nisu poznali pravdu Božju, to ne znači da je oni nisu videli, to ne znači da ih ona nije privukla. Ne. To znači da nisu stekli iskustvo sa njom.
5. Ne moraš uraditi nikakvo veliko zlo, da bi se za tebe moglo reći da nisi učinio nikakvo veliko zlo. Zlo je u toj tolikoj neiskrenosti i ignoraciji, tolikom licemerstvu i tvrdoći da se Hristos ne ljubi! Kada je On podignut sve je privukao sebi; ali neće tvrdovati narod da ostane tu gde je On podignut.
6.To je prvo zlo što su napravili. Jer za njih se ne može reći da ne znaju pravdu Božju u smislu pravde koju Bog zahteva. O ne. Oni to vrlo dobro znaju, jer i od drugih to traže. Znači ne bi tražio u drugima i od drugih pravdu koju ne znaš. Oni nisu znali pravdu koju Bog poklanja. To je ona o kojoj neće da znaju, neće da vide, niti je traže od sebe i od drugih.
7.Nigde više nema propovedi kod njih o pravdi koju je Bog poklonio svakom čoveku. On neće da to bude tako kako oni kažu "jeftino". Oni hoće da budu još pravedniji od te slike Boga koji eto, bezbožniku poklanja pravedan status bez njegovog udela.
8. I tako oni prave još jedno zlo. Prvo su odbacili poklonjenu pravdu, a na njeno mesto su postavili svoju sopstvenu. Reč utvrdili ili postavili ima značenje stojanja, kao kod onih fariseja koji su stajali na trgovima i molili se javno.
9.Ako se nauka o milosti pravilno iznosi, u tom svetlu se može sagledati koliko je u stvari zlo od lične, sopstvene pravednosti. Nema drugih antihrista od onih koji se diče svojom prirodnom pravednošću i kroz nju stiču ugled i poštovanje u redovima hrišćanskih crkava. Ta pravednost i ništa drugo ometa u tolikoj meri Hristovo delo kao što je onaj crni dim iz Otkrivenja koji zaklanja sunce.
10.Jevreji su javno odbacili Hrista. Njihova mržnja je bila strasna i neskrivena. Sledeće što su učinili je još veća i fanatičnija religijska revnost bazirana na tradiciji i popuštanju porivima stare prirode pod izgovorom odbrane vere.
11.Hrišćani su otišli još dalje od Jevreja. Oni su ga odbacili u vidu Svetog Duha, Njegovog učenja i osoba koje je On opunomoćio i poslao, istovremeno uzimajući Njegovo ime u usta. Ne postoji brana koju je Bog postavio za zaustavljanje zla, a koju neće na koncu ukloniti ovi antihristi što znači umesto Hrista. Umesto Hrista postavi nešto drugo i to je sve što je potrebno da bi bio ubrojan u otpadnike.
12.Zapazimo da se umesto Hristove pravednosti postavlja sopstvena pravda kao zamena. Znači ovde se ne radi o tome da se pravednost negira. Negiranje pravednosti je došlo kroz hrišćanski otpad. Danas samo manjina hrišćana priznaje zahteve Zakona. To da se ovde radi o Zakonu je jasno. Ukoliko nije dovoljno jasno tada treba pročitati naredni stih koji objašnjava ovaj i počinje sa rečicom jer. Dakle zamislimo veliku masu hrišćana. Među njima je jedan mali deo ljudi koji priznaju istinu ovog stiha, a to je da je potrebno pokoriti se Božjoj pravdi, zahtevima Zakona.
13.Taj mali deo hrišćana ima isto iskušenje kao i Jevreji, a to je da utvrđuju sopstvenu pravdu. Šta znači to utvrđivati sopstvenu pravdu? Kako možemo izbeći tu zamku? Svakako preispitivanjem. Jer je vrlo jasno da ukoliko se oslanjamo na naše zasluge ili bilo šta naše kao osnovu odnosa sa Bogom, onda smo već pre toga napustili Božji put.
14.Navešćemo neke izjave ljudi koje pokazuju utvrđivanje sopstvene pravde na primeru: "Kako ti možeš bolje poznavati Bibliju, kada sam ja završio Teološki fakultet!"; " Ja nisam takav čovek da bi mogao sada da se varam u ovoj stvari"; "Ja znam da ti možeš da mi pokažeš iz knjiga da je to tako, ali ja se ipak držim ovog svog što verujem." "Da ja nisam došao i pomogao toj ženi, ona bi propala." Ovo su neke od izjava vernika crkve koja priznaje deset zapovesti.
15.Bez izuzetka se ovde radi o ljudima koji uživaju veliko poštovanje u sredini u kojoj se nalaze. Ljudi od poštovanja, uglavnom besprekorni što se spoljašnjosti i forme tiče. Za to sopstvena pravednost i služi. Kroz nju ljudi dobijaju, pogotovo u uređenom socijalnom okruženju, ugled i otvorena vrata, silu uticaja na druge. To se u posebnoj meri odnosi na crkveno okruženje. Po prirodi stvari crkvene institucije trebaju ljude tog profila. Za te stvari je prirodna pravednost, ljudska pravednost ili pravednost zakona, Bogom dana.
16.Međutim, kada ljudima ta pravednost postane i sredstvo da stoje dobro pred Bogom, tada ta sila uticaja postaje razorna prevara i zlo. Tako je tanka granica po kojoj hodamo. Niko ne kaže da ne trebaš držati zakon i tražiti puteve poštovanja i ugleda; ali to pred Bogom nema presudnu vrednost. Hristova pravda vere je jedini put da stojiš ispravan pred Bogom. Ukoliko toga nema, traži. Ukoliko nemaš, ali tražiš, na dobrom si putu.
17.Međutim ukoliko pravde vere nema, a ti je ne tražiš, nego odlučiš da je zameniš nečim drugim, onda si ti izdajnik i otpadnik. Dovodiš sebe u tako opasnu poziciju, gde nema izlaza. Ideš pravo prema mestu gde će ti se reći: Idi od mene, jer te nisam nikada poznavao. To je strašno.
18.Uspešnost ove prevare sopstvene pravde je time veća, što se kao zamena uzme predmet bliži Hristu. Primera radi, Hristova majka, svetitelji, crkva, Biblija, neke ili sve zapovesti. To su stvari koje vernici uzimaju na mesto Hrista da bi kroz to postigli pravednost ili status pred Bogom i ljudima.
19.Čak i kada je princip sopstvene pravde skriven u duši, on ne može da ostane takav. Pošto pravednost mora da izađe napolje i da se pokaže, mi sa pozicija nauke Jevanđelja možemo nepogrešivo da prepoznamo poziciju pojedica. Pravda vere i sopstvena pravda se razlikuju kao nebo i zemlja. U toj svojoj pravednosti, takvi vernici kroz sve vekove imaju prividno veoma veliki uspeh, do dana današnjih.
20.Da rezimiramo ovaj stih time što ćemo navesti jedan savremeni njegov prevod: Oni nisu shvatili, da ljudi mogu da opstanu pred Bogom samo na osnovu Njegove vernosti. Oni to traže kroz to što oni sami mogu da obave, tako da se iz tog razloga nisu bezrezervno predali Njegovoj vernosti.
4.Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.
1.Već smo zapazili da ovaj stih ima jaku vezu sa prethodnim. Odvojeno posmatranje je vodilo ka mnogim greškama u prošlosti. U prethodnom stihu smo videli kako oni koji odbacuju pravdu vere utvrđuju svoju pravdu. U ovom stihu je Hristos pravednost kroz veru a Zakon sopstvena pravednost. Ovaj stih je objašnjenje i pojačavanje istine iznesene u prethodnom. Tako se mora prvostepeno posmatrati.
2.Kako je Zakon izjednačen sa samopravednošću? Nekima to može da deluje kao svetogrđe. Međutim, to je vrlo jasan smisao ovog odseka. Ovo nije pisano u vreme srednjovekovnog hrišćanstva, niti Reformacije niti u današnje vreme. To ne znači da isključujemo značenje ovoga stiha koje su mu davali nadahnuti tumači. U isto vreme ovaj stih ne može da razume u potpunosti nijedan koji Zakon ne poznaje.
3.Kada je Hristos vaskrsao, uputio je svoje učenike da ga traže u Svetim spisima i pre nego što im se lično prikazao. On je znao da je Hristos potvrđen Pismom jače otkrivenje od Hrista telesno prisutnog na zemlji. Ljudi su tada poznavali Pisma mnogo bolje nego vernici danas. Kada im je Hristos pokazao smisao, glavnu poentu, glavnu Ličnost svetih spisa, kada im je otkrio skriveno od postanja sveta, što su držali u rukama i čitali svake subote, to je izazvalo "kupanje vodeno u Reči". To je bilo pravo krštenje, iskustvo neuporedivo sa bilo kojim drugim, niti proroka niti careva, niti samog Davida sve do Jovana Krstitelja.
4. Zato je rečeno da je i najmanji u carstvu nebeskom veći od Jovana. Zato su Zakon i Proroci do Jovana, a odsada je nešto sasvim novo. Prvi nosioci Jevanđelja, apostoli su preko takvog živog značenja Pisma stupili u takav odnos sa Spasiteljem kakav nisu imali nikada pre. Ne zaboravimo: To ne bi imali da kao prvo nisu poznavali Pismo i drugo, da im nije pokazan svršetak, cilj zakona, sami Hristos.
5.Jedno je biti prorok i nagoveštavati ono što treba da dođe, a sasvim drugo je živeti tu realnost. Putem Hrista su spisi proroka koje su oni razumevali delomično, dobili novo svetlo koje ne prestaje, kao što je svetlost sa Mojsijevog lica morala prestati. Nije bilo moguće da svetli doveka, ljudi bi gledali u njega, a on nije bio postavljen za gledanje. Jedan Drugi je dat za gledanje.
6. Po značenju tadašnjem svetlo Mojsijevnog lica je moralo da se sakrije, da ne bi zaslepilo druge. Po novom značenju Mojsije je stavio prekrivač da se ljudi ne bi razočarali kada bi videli da svetlost iščezava. Mi koji otkrivenim licem gledamo slavu koja ne prestaje, preobražavamo se u to isto obličje. Znači nama to svetlo koje iščezava, duhovnom logikom kontrasta ukazuje na svetlo koje ne prestaje.
7.I sada se postavlja pitanje: Da li će taj koji je ugledao novo svetlo, poželeti da se vrati starom? Da li će čovek koji je kupio veoma skup televizor koji je velik kao njegov zid i ima čistu sliku visoke rezolucije, baciti taj televizor u smeće i postaviti ambalažu u koju je upakovan da to gleda. To je bleda slika za ono što su Jevreji napravili.
8.Hristos je pravi sadržaj tog religijskog pakovanja koje su imali u ruci. Kako je uzbudljivo i uzvišeno religijsko iskustvo otpakivanja, otkrivanja Hrista u Pismu! Ko je to doživeo?
9.Kako da to doživi pokvareni hrišćanski svet koji Pisma (ovde je to sinonimno sa Zakonom) ne poznaje, niti hoće da zna, niti veruje da je potrebno da zna!? Njima se kaže da je Zakon nekad bio put do Boga, a sada je to otkada je Hristos došao drugačije. Nikada Zakon nije bio put do Boga. Pa u samom ovom stihu je to jasno. Jer zapazimo ovde se ponavlja stih iz Isajije, ovde se citira prorok gde kaže da nijedan koji ga veruje se neće osramotiti. Samo što je Pavle ovde učinio onu nadahnutu zamenu reči, koja je u isto vreme objašnjenje i opis tog ne sramoćenja - opravdanje.
10.Greh je to što čoveka sramoti, a opravdanje je kraj sramote. Koja zavetna knjiga to uči? Stara ili nova? Obe. Obe. Dva su svedoka koja govore jedno te isto. Zamislite Boga koji je dao Zakon, da šalje dva svedoka koji govore drugačije.
11.Velika je nesreća hrišćanskog sveta kojemu se ova laž toliko dugo propoveda. Jedna od zadnjih borbi Lutera je bila protiv antinomista ili kako ih je on nazvao Gesetzstürmer. Nama je poznato iz istorije šta nemačka reč Sturm znači. Cela složenica kojom je Luter ove ljude opisao se može prevesti kao Jurišnici na Zakon.
12.Perjanica ovih jurišnika je tada bio Agricola, koji je upravo ovaj stih postavio kao osnovu svojih ideja da Zakon više nije važan za vernike u Hrista, jer je obavio svoju ulogu. Čak su išli tako daleko da kažu da je Zakon bio Božji pokušaj da prevaspita naciju Izraela i narode. Ova vrhunska teološka drskost je sada opšteprihvaćena.
13: Onaj koji veruje biće opravdan. Ovde ne treba kao što mnogi čine, ovo opravdan čitati kao objektivno opravdanje, koje je obavljeno kroz Hrista. Ovde se reč opravdan odnosi na iskustvo opravdanja, subjektivno unutrašnje opravdanje. To je doživljaj opravdanja.
14. Dakle onaj koji veruje, doživeće opravdanje. To takođe ne treba čitati tako da će takav doživeti opravdanje odmah u tom trenutku kada poveruje. On će pre ili kasnije to doživeti, svako na svoj indivudualan način. Jedno je opravdanje, ali su različita iskustva opravdanja. Ljude treba uputiti na to da veruju u svoje opravdanje bez obzira šta i kako osećali i šta činili u svom životu. Samo na takve se odnosi obećanje da će doživeti opravdanje. Postoje ljudi kod kojih se to desi u trenutku vremena. Postoje drugi koji se veoma dugo bore da to poveruju.
5.Jer Mojsije piše za pravdu koja je od zakona: Koji čovek tako čini živeće u tom.
1.Da još malo zastanemo ovde i posmatramo divnu nauku koju su hrišćani slušali u to vreme. Pismo im je u tolikoj meri bilo autoritet, isto kao i sami Hristos i Bog Otac. Nije bilo razlikovanja između tih autoriteta, jer je posmatrano kao što treba, kao jedno.
2.Koja je to sekira napravila procep između realnosti Pisma i naše realnosti? Kako bi bilo divno da se vratimo realnosti Pisma, da se skroz uronimo u vodu života, kao kod krštenja, da se potopi celi čovek! Da možemo da kažemo: Jer Mojsije piše... J e r M o j s i j e p i š e...
3.To je autoritet koji je kraj svake rasprave i početak ili vere ili izgovora. Nema trećeg puta. Teolog modernista, koji tvrdi da mi danas u skladu sa vremenom imamo drugačiju poziciju u odnosu na autoritet Pisma hoće da diskutuje, relativizira, primeni. Sve hoće osim da se pokori pod autoritet Pisma, da se ponizi. Pozicija modernog čoveka jeste drugačija zahvaljujući napretku koji je Bog ostvario službom u Svetištu. To znači da čovečanstvo ima bolju poziciju u odnosu na milost, gde mu greh manje škodi i postaje otpornije, postaje brže i lakše. To nikako ne znači da mu se promenila pozicija u odnosu na autoritete Neba.
4. Evo definicije pravednosti zakona: Ko tako čini živeće po tom. Postoji mogućnost da se čita živeće kroz to. U svakom slučaju pravda zakona je aktivna pravda. Ona postoji samo kroz činjenje, kroz spoljašnje, kroz vidljivo. Slično kao u školi, kada treba da uradiš zadatak, ne možeš to obaviti verujući, a ne čineći ništa. Lekciju moraš da naučiš, da se potrudiš, da se oznojiš.
5.Znoj lica svog, je slikovit prikaz pravde zakona. Takođe u četvrtoj zapovesti stoji: "svršuj sve svoje poslove". Dakle Zakon je dat da se po njemu upravlja, po njemu živi.
6.To da se po zakonu živi treba da razumemo kao održavanje, a ne primanje života. Zakon nikada nije dat, niti mu je Mojsije pripisivao ono što su kasnije Jevreji od toga napravili. Kada je sveštenik posredovao u Svetištu morao je obući garderobu koja će sprečiti znojenje. Poruka je jasna. Oproštenje i čišćenje greha ne dolazi kroz ljudski napor.
7.Tek kada si opravdan potrudi se da živiš po zakonu. Neće ti sama jabuka upasti u usta. Neće ti neko drugi požnjeti polje, nego završavaj sve poslove, da bi mogao da se odmoriš! Tako je sa svim zapovestima. Ne mogu se obavljati sopstvenom silom a trebaju se obavljati svom silom koja nam je data na raspolaganju.
8.Današnji antinomisti idu putem Agrikole i to je van rasprave za svakog koji ozbiljno uzimaju autoritet Pisma. Međutim i u samoj reformatorskoj nauci su postojale nebiblijske nijanse pitanja pravednosti Zakona. Vrlo mali otkloni u učenju su vremenom postali sve veći procepi.
9. Taj prvi kompromis su neki reformatori napravili u tome što su rekli da novoobraćen, novorođeni čovek, koje je doživeo opravdanje, ne potrebuje više Zakon u njegovom normativnom smislu. Na taj način je i pored toga što su učili da hrišćanin Zakonu treba da se pokorava i da ga prihvata kao merilo ipak predstavili Zakon u novom stvaranju kao da je i dalje ostao u starom stvaranju, teret i obaveza.
10. Filip Melanhton u svom delu Locci Communes govori o tome da je druga uloga Zakona ( ako kao prvu vidimo civilne zakone) potrebna neobraćenom hrišćaninu da bi on spoznao svoju grešnost i doveo ga do Hrista (otkrivajuća uloga). Nakon toga je treća uloga Zakona, koju je takođe učio Kalvin, njegova uloga u novom (usus in renatis).
11.Učenje o tri uloge Zakona naših reformatora je vrlo veliki pomak unapred, ali danas nije dovoljan. U komentaru poslednjeg stiha sedme glave smo postavili tumačenje za koje verujemo da donosi napredak. Ukratko rečeno, što se Zakona tiče i obraćeni i neobraćeni su u istoj poziciji jer imaju i novog i starog čoveka istovremeno celom dužinom svog života. Tri uloge Zakona važe za sve u sve vreme, jer ne mogu da iskoče iz svoje kože, tj. stare i nove egzistencije.
12.Obraćen čovek ima tu prednost da je spoznao istinu o tome kakve sile ima na raspolaganju. On je iskusio pomoć sa strane i ne mora više da se oslanja na to što mu je dato samim rođenjem i Hristovim delom. On sve manje živi po starom i sve više po novom. U tom procesu treba Zakon u sve tri uloge. Po novom čoveku, obraćen čovek uživa u otkrivanju Zakona koji mu ne predstavlja teret, već radosno izvršava svaku reč koja izlazi iz usta Gospodnjih. Po starom čoveku, njega Zakon muči i zarobljava, razotrkiva kao grešnika. Obe te stvari ima istovremeno. Međutim dok god ide putem posvećenja kroz datu pravdu Isusa Hrista, on je više nego pobednik. On sarađuje sa Nebom.
13.Neobraćen čovek ima sve to isto, osim da nije iskusio pomoć kroz datu pravdu. On uglavnom doživljava nevolje i poraze, živi u neznanju, muči se kao starac Lazar u ranama i sa psima koji predstavljaju demonske sile kroz ljude, nemoćan da im se odupre. On ne poznaje nebeske sile i samo ga milost štiti, bez da on može da sarađuje sa njima u nekoj većoj meri, osim intuitivno.
1.Dakle oni imaju neku osnovu na kojoj bi se moglo graditi. U kom pravcu se treba graditi? Pa u onome u kome su slabi. Dakle jaki su u revnosti, ali slabi u spoznaji. Zato ih treba više poučavati a manje terati da rade za svoje spasenje.
2.Fariseji su radili suprotno, očekujući od ljudi dela pobožnosti, prateći svoju pastvu očima prikovanim za isključivo spoljašnje stanje, zbivanje i dela. Hristos je poučavao ljude tamo gde su se nalazili, vodio ih je kao pravi pastir.
3.Eto još jednog testa za to da li je duhovni autoritet neke osobe u crkvi pravi ili lažni. Jer zašto bi mi danas bili fariseji i da propovedamo ljudima ono što već znaju da treba da rade. Ukoliko to ne rade što znaju da treba, kakva je korist da ih ti dalje pritišćeš i apeluješ na već ranjenu savest?
4.Valjda ti treba da poradiš na spoznaji koja im nedostaje, da im pokažeš put koga si ti kao učitelj već prošao i stekao iskustvo? Onaj koga Bog šalje, on će ljude iznenaditi onim što su propustili da spoznaju i veruju, a neće im dosađivati onim što i sami sve znaju.
5.Religijska revnost koja je vrlo jaka pokretačka sila je potpuno bezvredna bez saznanja svetih stvari. Naredni redovi govore upravo o toj suštinskoj spoznaji koja razlikuje Hristovu izvornu veru od bilo koje druge religije i palih crkava.
6.Dakle spoznaja je tako bitna da ti za onoga kome to nedostaje ništa drugo ne možeš učiniti osim da preneseš vest.
3.Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.
1.Prvi deo stiha je u prošlom vremenu. Šta znači to da nisu prepoznali Božju pravdu? Ovo je ključno pitanje gde bi trebali da obore glavu ne samo Jevreji.
2.Ima li bolje nego Hristos? Imaš li ti pripadniče bilo koje religije i nacije, bolji uzor i jasnije svetlo od Boga osim Isusa Hrista?
3.Kada je nešto tako očigledno i istinito, od toga se može okrenuti samo u veliku tamu i bedu. Nema druge bede od ove. To je izvor svakog zla i neimaštine svake vrste - da se Hrista ne prima u srce. Džaba ti i kule i gradovi i katedrale i džamije, ako Hrista u sebi nemaš.
4. Jer ovo što piše da nisu poznali pravdu Božju, to ne znači da je oni nisu videli, to ne znači da ih ona nije privukla. Ne. To znači da nisu stekli iskustvo sa njom.
5. Ne moraš uraditi nikakvo veliko zlo, da bi se za tebe moglo reći da nisi učinio nikakvo veliko zlo. Zlo je u toj tolikoj neiskrenosti i ignoraciji, tolikom licemerstvu i tvrdoći da se Hristos ne ljubi! Kada je On podignut sve je privukao sebi; ali neće tvrdovati narod da ostane tu gde je On podignut.
6.To je prvo zlo što su napravili. Jer za njih se ne može reći da ne znaju pravdu Božju u smislu pravde koju Bog zahteva. O ne. Oni to vrlo dobro znaju, jer i od drugih to traže. Znači ne bi tražio u drugima i od drugih pravdu koju ne znaš. Oni nisu znali pravdu koju Bog poklanja. To je ona o kojoj neće da znaju, neće da vide, niti je traže od sebe i od drugih.
7.Nigde više nema propovedi kod njih o pravdi koju je Bog poklonio svakom čoveku. On neće da to bude tako kako oni kažu "jeftino". Oni hoće da budu još pravedniji od te slike Boga koji eto, bezbožniku poklanja pravedan status bez njegovog udela.
8. I tako oni prave još jedno zlo. Prvo su odbacili poklonjenu pravdu, a na njeno mesto su postavili svoju sopstvenu. Reč utvrdili ili postavili ima značenje stojanja, kao kod onih fariseja koji su stajali na trgovima i molili se javno.
9.Ako se nauka o milosti pravilno iznosi, u tom svetlu se može sagledati koliko je u stvari zlo od lične, sopstvene pravednosti. Nema drugih antihrista od onih koji se diče svojom prirodnom pravednošću i kroz nju stiču ugled i poštovanje u redovima hrišćanskih crkava. Ta pravednost i ništa drugo ometa u tolikoj meri Hristovo delo kao što je onaj crni dim iz Otkrivenja koji zaklanja sunce.
10.Jevreji su javno odbacili Hrista. Njihova mržnja je bila strasna i neskrivena. Sledeće što su učinili je još veća i fanatičnija religijska revnost bazirana na tradiciji i popuštanju porivima stare prirode pod izgovorom odbrane vere.
11.Hrišćani su otišli još dalje od Jevreja. Oni su ga odbacili u vidu Svetog Duha, Njegovog učenja i osoba koje je On opunomoćio i poslao, istovremeno uzimajući Njegovo ime u usta. Ne postoji brana koju je Bog postavio za zaustavljanje zla, a koju neće na koncu ukloniti ovi antihristi što znači umesto Hrista. Umesto Hrista postavi nešto drugo i to je sve što je potrebno da bi bio ubrojan u otpadnike.
12.Zapazimo da se umesto Hristove pravednosti postavlja sopstvena pravda kao zamena. Znači ovde se ne radi o tome da se pravednost negira. Negiranje pravednosti je došlo kroz hrišćanski otpad. Danas samo manjina hrišćana priznaje zahteve Zakona. To da se ovde radi o Zakonu je jasno. Ukoliko nije dovoljno jasno tada treba pročitati naredni stih koji objašnjava ovaj i počinje sa rečicom jer. Dakle zamislimo veliku masu hrišćana. Među njima je jedan mali deo ljudi koji priznaju istinu ovog stiha, a to je da je potrebno pokoriti se Božjoj pravdi, zahtevima Zakona.
13.Taj mali deo hrišćana ima isto iskušenje kao i Jevreji, a to je da utvrđuju sopstvenu pravdu. Šta znači to utvrđivati sopstvenu pravdu? Kako možemo izbeći tu zamku? Svakako preispitivanjem. Jer je vrlo jasno da ukoliko se oslanjamo na naše zasluge ili bilo šta naše kao osnovu odnosa sa Bogom, onda smo već pre toga napustili Božji put.
14.Navešćemo neke izjave ljudi koje pokazuju utvrđivanje sopstvene pravde na primeru: "Kako ti možeš bolje poznavati Bibliju, kada sam ja završio Teološki fakultet!"; " Ja nisam takav čovek da bi mogao sada da se varam u ovoj stvari"; "Ja znam da ti možeš da mi pokažeš iz knjiga da je to tako, ali ja se ipak držim ovog svog što verujem." "Da ja nisam došao i pomogao toj ženi, ona bi propala." Ovo su neke od izjava vernika crkve koja priznaje deset zapovesti.
15.Bez izuzetka se ovde radi o ljudima koji uživaju veliko poštovanje u sredini u kojoj se nalaze. Ljudi od poštovanja, uglavnom besprekorni što se spoljašnjosti i forme tiče. Za to sopstvena pravednost i služi. Kroz nju ljudi dobijaju, pogotovo u uređenom socijalnom okruženju, ugled i otvorena vrata, silu uticaja na druge. To se u posebnoj meri odnosi na crkveno okruženje. Po prirodi stvari crkvene institucije trebaju ljude tog profila. Za te stvari je prirodna pravednost, ljudska pravednost ili pravednost zakona, Bogom dana.
16.Međutim, kada ljudima ta pravednost postane i sredstvo da stoje dobro pred Bogom, tada ta sila uticaja postaje razorna prevara i zlo. Tako je tanka granica po kojoj hodamo. Niko ne kaže da ne trebaš držati zakon i tražiti puteve poštovanja i ugleda; ali to pred Bogom nema presudnu vrednost. Hristova pravda vere je jedini put da stojiš ispravan pred Bogom. Ukoliko toga nema, traži. Ukoliko nemaš, ali tražiš, na dobrom si putu.
17.Međutim ukoliko pravde vere nema, a ti je ne tražiš, nego odlučiš da je zameniš nečim drugim, onda si ti izdajnik i otpadnik. Dovodiš sebe u tako opasnu poziciju, gde nema izlaza. Ideš pravo prema mestu gde će ti se reći: Idi od mene, jer te nisam nikada poznavao. To je strašno.
18.Uspešnost ove prevare sopstvene pravde je time veća, što se kao zamena uzme predmet bliži Hristu. Primera radi, Hristova majka, svetitelji, crkva, Biblija, neke ili sve zapovesti. To su stvari koje vernici uzimaju na mesto Hrista da bi kroz to postigli pravednost ili status pred Bogom i ljudima.
19.Čak i kada je princip sopstvene pravde skriven u duši, on ne može da ostane takav. Pošto pravednost mora da izađe napolje i da se pokaže, mi sa pozicija nauke Jevanđelja možemo nepogrešivo da prepoznamo poziciju pojedica. Pravda vere i sopstvena pravda se razlikuju kao nebo i zemlja. U toj svojoj pravednosti, takvi vernici kroz sve vekove imaju prividno veoma veliki uspeh, do dana današnjih.
20.Da rezimiramo ovaj stih time što ćemo navesti jedan savremeni njegov prevod: Oni nisu shvatili, da ljudi mogu da opstanu pred Bogom samo na osnovu Njegove vernosti. Oni to traže kroz to što oni sami mogu da obave, tako da se iz tog razloga nisu bezrezervno predali Njegovoj vernosti.
4.Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.
1.Već smo zapazili da ovaj stih ima jaku vezu sa prethodnim. Odvojeno posmatranje je vodilo ka mnogim greškama u prošlosti. U prethodnom stihu smo videli kako oni koji odbacuju pravdu vere utvrđuju svoju pravdu. U ovom stihu je Hristos pravednost kroz veru a Zakon sopstvena pravednost. Ovaj stih je objašnjenje i pojačavanje istine iznesene u prethodnom. Tako se mora prvostepeno posmatrati.
2.Kako je Zakon izjednačen sa samopravednošću? Nekima to može da deluje kao svetogrđe. Međutim, to je vrlo jasan smisao ovog odseka. Ovo nije pisano u vreme srednjovekovnog hrišćanstva, niti Reformacije niti u današnje vreme. To ne znači da isključujemo značenje ovoga stiha koje su mu davali nadahnuti tumači. U isto vreme ovaj stih ne može da razume u potpunosti nijedan koji Zakon ne poznaje.
3.Kada je Hristos vaskrsao, uputio je svoje učenike da ga traže u Svetim spisima i pre nego što im se lično prikazao. On je znao da je Hristos potvrđen Pismom jače otkrivenje od Hrista telesno prisutnog na zemlji. Ljudi su tada poznavali Pisma mnogo bolje nego vernici danas. Kada im je Hristos pokazao smisao, glavnu poentu, glavnu Ličnost svetih spisa, kada im je otkrio skriveno od postanja sveta, što su držali u rukama i čitali svake subote, to je izazvalo "kupanje vodeno u Reči". To je bilo pravo krštenje, iskustvo neuporedivo sa bilo kojim drugim, niti proroka niti careva, niti samog Davida sve do Jovana Krstitelja.
4. Zato je rečeno da je i najmanji u carstvu nebeskom veći od Jovana. Zato su Zakon i Proroci do Jovana, a odsada je nešto sasvim novo. Prvi nosioci Jevanđelja, apostoli su preko takvog živog značenja Pisma stupili u takav odnos sa Spasiteljem kakav nisu imali nikada pre. Ne zaboravimo: To ne bi imali da kao prvo nisu poznavali Pismo i drugo, da im nije pokazan svršetak, cilj zakona, sami Hristos.
5.Jedno je biti prorok i nagoveštavati ono što treba da dođe, a sasvim drugo je živeti tu realnost. Putem Hrista su spisi proroka koje su oni razumevali delomično, dobili novo svetlo koje ne prestaje, kao što je svetlost sa Mojsijevog lica morala prestati. Nije bilo moguće da svetli doveka, ljudi bi gledali u njega, a on nije bio postavljen za gledanje. Jedan Drugi je dat za gledanje.
6. Po značenju tadašnjem svetlo Mojsijevnog lica je moralo da se sakrije, da ne bi zaslepilo druge. Po novom značenju Mojsije je stavio prekrivač da se ljudi ne bi razočarali kada bi videli da svetlost iščezava. Mi koji otkrivenim licem gledamo slavu koja ne prestaje, preobražavamo se u to isto obličje. Znači nama to svetlo koje iščezava, duhovnom logikom kontrasta ukazuje na svetlo koje ne prestaje.
7.I sada se postavlja pitanje: Da li će taj koji je ugledao novo svetlo, poželeti da se vrati starom? Da li će čovek koji je kupio veoma skup televizor koji je velik kao njegov zid i ima čistu sliku visoke rezolucije, baciti taj televizor u smeće i postaviti ambalažu u koju je upakovan da to gleda. To je bleda slika za ono što su Jevreji napravili.
8.Hristos je pravi sadržaj tog religijskog pakovanja koje su imali u ruci. Kako je uzbudljivo i uzvišeno religijsko iskustvo otpakivanja, otkrivanja Hrista u Pismu! Ko je to doživeo?
9.Kako da to doživi pokvareni hrišćanski svet koji Pisma (ovde je to sinonimno sa Zakonom) ne poznaje, niti hoće da zna, niti veruje da je potrebno da zna!? Njima se kaže da je Zakon nekad bio put do Boga, a sada je to otkada je Hristos došao drugačije. Nikada Zakon nije bio put do Boga. Pa u samom ovom stihu je to jasno. Jer zapazimo ovde se ponavlja stih iz Isajije, ovde se citira prorok gde kaže da nijedan koji ga veruje se neće osramotiti. Samo što je Pavle ovde učinio onu nadahnutu zamenu reči, koja je u isto vreme objašnjenje i opis tog ne sramoćenja - opravdanje.
10.Greh je to što čoveka sramoti, a opravdanje je kraj sramote. Koja zavetna knjiga to uči? Stara ili nova? Obe. Obe. Dva su svedoka koja govore jedno te isto. Zamislite Boga koji je dao Zakon, da šalje dva svedoka koji govore drugačije.
11.Velika je nesreća hrišćanskog sveta kojemu se ova laž toliko dugo propoveda. Jedna od zadnjih borbi Lutera je bila protiv antinomista ili kako ih je on nazvao Gesetzstürmer. Nama je poznato iz istorije šta nemačka reč Sturm znači. Cela složenica kojom je Luter ove ljude opisao se može prevesti kao Jurišnici na Zakon.
12.Perjanica ovih jurišnika je tada bio Agricola, koji je upravo ovaj stih postavio kao osnovu svojih ideja da Zakon više nije važan za vernike u Hrista, jer je obavio svoju ulogu. Čak su išli tako daleko da kažu da je Zakon bio Božji pokušaj da prevaspita naciju Izraela i narode. Ova vrhunska teološka drskost je sada opšteprihvaćena.
13: Onaj koji veruje biće opravdan. Ovde ne treba kao što mnogi čine, ovo opravdan čitati kao objektivno opravdanje, koje je obavljeno kroz Hrista. Ovde se reč opravdan odnosi na iskustvo opravdanja, subjektivno unutrašnje opravdanje. To je doživljaj opravdanja.
14. Dakle onaj koji veruje, doživeće opravdanje. To takođe ne treba čitati tako da će takav doživeti opravdanje odmah u tom trenutku kada poveruje. On će pre ili kasnije to doživeti, svako na svoj indivudualan način. Jedno je opravdanje, ali su različita iskustva opravdanja. Ljude treba uputiti na to da veruju u svoje opravdanje bez obzira šta i kako osećali i šta činili u svom životu. Samo na takve se odnosi obećanje da će doživeti opravdanje. Postoje ljudi kod kojih se to desi u trenutku vremena. Postoje drugi koji se veoma dugo bore da to poveruju.
5.Jer Mojsije piše za pravdu koja je od zakona: Koji čovek tako čini živeće u tom.
1.Da još malo zastanemo ovde i posmatramo divnu nauku koju su hrišćani slušali u to vreme. Pismo im je u tolikoj meri bilo autoritet, isto kao i sami Hristos i Bog Otac. Nije bilo razlikovanja između tih autoriteta, jer je posmatrano kao što treba, kao jedno.
2.Koja je to sekira napravila procep između realnosti Pisma i naše realnosti? Kako bi bilo divno da se vratimo realnosti Pisma, da se skroz uronimo u vodu života, kao kod krštenja, da se potopi celi čovek! Da možemo da kažemo: Jer Mojsije piše... J e r M o j s i j e p i š e...
3.To je autoritet koji je kraj svake rasprave i početak ili vere ili izgovora. Nema trećeg puta. Teolog modernista, koji tvrdi da mi danas u skladu sa vremenom imamo drugačiju poziciju u odnosu na autoritet Pisma hoće da diskutuje, relativizira, primeni. Sve hoće osim da se pokori pod autoritet Pisma, da se ponizi. Pozicija modernog čoveka jeste drugačija zahvaljujući napretku koji je Bog ostvario službom u Svetištu. To znači da čovečanstvo ima bolju poziciju u odnosu na milost, gde mu greh manje škodi i postaje otpornije, postaje brže i lakše. To nikako ne znači da mu se promenila pozicija u odnosu na autoritete Neba.
4. Evo definicije pravednosti zakona: Ko tako čini živeće po tom. Postoji mogućnost da se čita živeće kroz to. U svakom slučaju pravda zakona je aktivna pravda. Ona postoji samo kroz činjenje, kroz spoljašnje, kroz vidljivo. Slično kao u školi, kada treba da uradiš zadatak, ne možeš to obaviti verujući, a ne čineći ništa. Lekciju moraš da naučiš, da se potrudiš, da se oznojiš.
5.Znoj lica svog, je slikovit prikaz pravde zakona. Takođe u četvrtoj zapovesti stoji: "svršuj sve svoje poslove". Dakle Zakon je dat da se po njemu upravlja, po njemu živi.
6.To da se po zakonu živi treba da razumemo kao održavanje, a ne primanje života. Zakon nikada nije dat, niti mu je Mojsije pripisivao ono što su kasnije Jevreji od toga napravili. Kada je sveštenik posredovao u Svetištu morao je obući garderobu koja će sprečiti znojenje. Poruka je jasna. Oproštenje i čišćenje greha ne dolazi kroz ljudski napor.
7.Tek kada si opravdan potrudi se da živiš po zakonu. Neće ti sama jabuka upasti u usta. Neće ti neko drugi požnjeti polje, nego završavaj sve poslove, da bi mogao da se odmoriš! Tako je sa svim zapovestima. Ne mogu se obavljati sopstvenom silom a trebaju se obavljati svom silom koja nam je data na raspolaganju.
8.Današnji antinomisti idu putem Agrikole i to je van rasprave za svakog koji ozbiljno uzimaju autoritet Pisma. Međutim i u samoj reformatorskoj nauci su postojale nebiblijske nijanse pitanja pravednosti Zakona. Vrlo mali otkloni u učenju su vremenom postali sve veći procepi.
9. Taj prvi kompromis su neki reformatori napravili u tome što su rekli da novoobraćen, novorođeni čovek, koje je doživeo opravdanje, ne potrebuje više Zakon u njegovom normativnom smislu. Na taj način je i pored toga što su učili da hrišćanin Zakonu treba da se pokorava i da ga prihvata kao merilo ipak predstavili Zakon u novom stvaranju kao da je i dalje ostao u starom stvaranju, teret i obaveza.
10. Filip Melanhton u svom delu Locci Communes govori o tome da je druga uloga Zakona ( ako kao prvu vidimo civilne zakone) potrebna neobraćenom hrišćaninu da bi on spoznao svoju grešnost i doveo ga do Hrista (otkrivajuća uloga). Nakon toga je treća uloga Zakona, koju je takođe učio Kalvin, njegova uloga u novom (usus in renatis).
11.Učenje o tri uloge Zakona naših reformatora je vrlo veliki pomak unapred, ali danas nije dovoljan. U komentaru poslednjeg stiha sedme glave smo postavili tumačenje za koje verujemo da donosi napredak. Ukratko rečeno, što se Zakona tiče i obraćeni i neobraćeni su u istoj poziciji jer imaju i novog i starog čoveka istovremeno celom dužinom svog života. Tri uloge Zakona važe za sve u sve vreme, jer ne mogu da iskoče iz svoje kože, tj. stare i nove egzistencije.
12.Obraćen čovek ima tu prednost da je spoznao istinu o tome kakve sile ima na raspolaganju. On je iskusio pomoć sa strane i ne mora više da se oslanja na to što mu je dato samim rođenjem i Hristovim delom. On sve manje živi po starom i sve više po novom. U tom procesu treba Zakon u sve tri uloge. Po novom čoveku, obraćen čovek uživa u otkrivanju Zakona koji mu ne predstavlja teret, već radosno izvršava svaku reč koja izlazi iz usta Gospodnjih. Po starom čoveku, njega Zakon muči i zarobljava, razotrkiva kao grešnika. Obe te stvari ima istovremeno. Međutim dok god ide putem posvećenja kroz datu pravdu Isusa Hrista, on je više nego pobednik. On sarađuje sa Nebom.
13.Neobraćen čovek ima sve to isto, osim da nije iskusio pomoć kroz datu pravdu. On uglavnom doživljava nevolje i poraze, živi u neznanju, muči se kao starac Lazar u ranama i sa psima koji predstavljaju demonske sile kroz ljude, nemoćan da im se odupre. On ne poznaje nebeske sile i samo ga milost štiti, bez da on može da sarađuje sa njima u nekoj većoj meri, osim intuitivno.
6.A pravda koja je od vere ovako govori: Da ne kažeš u srcu svom: Ko će izići na nebo? To jest da svede Hrista;
7.Ili: Ko će sići u bezdan? To jest da izvede Hrista iz mrtvih.
8.Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo.
1.Ovo je druga kulminacija Rimljanima poslanice i jedno od najvažnijih mesta u Pismu. Jer kao je učenje o pravdi vere centralna tema Pisma, ako je Rimljanima poslanica najbolje objašnjava, tada je ovo mesto pored Rim.1,16.17 prava centralna tačka, definicija pravde kroz veru.
2.Pouka se ovde nalazi u razlici pravde zakona i pravde vere. Mi smo videli da se pravda Zakona orijentiše na Zakon. Orijentacija se nalazi van čoveka u pravcu Zakona koji nas oslovljava na dva ili tri različita načina.
3.Pravednost vere se orijentiše uvek samo na Hrista! Dakle pravda vere, kao vrhunska nauka i pesma Jagnjetova se takođe orijentiše na nešto izvan nas samih, ali ne više na Zakon kao merilo pravednosti nego na Hrista koji je sama pravednost.
4.Evo kako pravda vere to konkretno čini. Mojsije je stao pred Izraela sa sledećom izjavom koju Pavle ovde tumači. Prvi deo stiha je Mojsije, a drugi deo tumačenje šta znači to što je Mojsije rekao. Mojsije je rekao sledeće: Ova zapovest koju ti danas otkrivam nije tako daleko, ne smeš ni da pomisliš da kažeš u svom srcu da moraš da uzađeš na nebo da bi je dohvatio.
5.U svom starom stanju ili starom čoveku, duša posmatra zapovest kao nešto što treba da ostvari, učini, dostigne. Zato je ovde napisano da se nikako ne damo obmanuti tim starim. Moramo ponovo naglasiti da u ovom i sličnim stihovima Pisma se zapovest upotrebljava sinonimno sa Zakon što je u stvari svaka izjava Svetog Pisma. Dakle kada posmatramo Petoknjižje, obećanja proroka, duševne borbe i himne Bogu u Psalmima, nama se automatski nameće mogućnost da to posmatramo kao obavezu, zadatak. Naravno da to nije pogrešno, jer to Božija reč, ako je posmatramo sa pozicije pravde zakona, to i jeste. Bilo bi čak opasno, kao što smo pokazali da i u jednoj najmanjoj meri, najmanju tiltlu posmatramo kao nevažeći standard.
6.Međutim, ovde Pavle jasno pokazuje da nikako ne smemo da ostanemo na tome. Mi Pismo ne možemo da posmatramo samo kao nešto što treba da se uradi. Mi treba da posmatramo kao nešto što treba da se veruje! A suština toga što treba da se veruje je uvek i samo ništa drugo do Hristos!
7.Veoma veoma važna pouka je ovde data. Bez ove nauke nema ni koraka dalje. Jer kada Mojsije kaže: Ko će izaći na nebo ili poštuj majku i oca ili bilo koju, najmaju zapovest, tada mi u veri treba da naučimo da posmatramo Hrista koji je već ka nama sišao sa neba, tako da niko ne mora da prelazi tolike svetlosne godine do prestola. Presto Neba u Hristu je već davno sišao ka nama! Isto tako je on već bio poslušan majci i ocu za nas. Niko od nas nije u stanju da poštuje oca i majku kao što treba, ali on je to savršeno ispunio za nas.
8. Ovo treba da se veruje, da je on ispunio svaku pravdu za nas. To je pravda vere, njegov savršeni život poslušnosti. Ko veruje, opravdan je i prima silu da bi i sam posvećenjem sve više išao kao idealu poslušnosti u novom stvaranju i novoj tvari.
9. Ovo ne može da se iskusi ako se ne veruje. Ovo ne može da se veruje ako se ne propoveda. Ovo ne može da se propoveda ako se ne vidi u svemu Hristos.
10. Dakle vi koji pretražujete i čitate Pismo, da bi imali večni život, tražite Hrista za koga Pismo svedoči!
11. Slično je i sa bezdanom. Ukoliko dobro istražujete Pismo, videćete da je bezdan slika duhovne stvarnosti, pakao, ne nakon smrti nego pre smrti. Pakao nakon smrti je potpuno bez nade i to je mesto kazne, vremenski određene i ograničene, ali konačne kazne, za pobunjenike protiv Boga. Pakao pre smrti je to isto, mesto kazne, postojanje, egzistencija bez milosti. To je strašno čekanje suda, ali nije konačna kazna. Pre smrti ima nade i u paklu, bezdanu, jer je Hristos ustao iz mrtvih.
12. Hristos je umro smrću koja je bila plata za grehe. Takođe je umro zastupnički za sve ljude. To ne znači da osoba koja i pored poznanja pravednih zahteva Zakona i dalje svesno i planski greši, namerno prestupa moralni zakon i ide protiv savesti, neće imati nikavih posledica. Itekako. "Ko greši on je rob grehu" se odnosi na namerne grehe. "Rob ne ostaje u kući zauvek". To znači da osoba koja uporno ostaje u svom nepokajanju i namerno ostaje u pobuni, dopada u takvo duhovno, duševno i telesno stanje koje se naziva bezdanom, tamnicom ili paklom. Tu ostaje dok "ne otplati i poslednji dinar". Ovo postojanje je opisano na mnogim mestima u Bibliji.
13. U takvom postojanju je bio Hristos za nas. Dakle od Vitlejema kada je uzeo udeo u našim slabostima, osim greha, preko Getsimanije kada su naši gresi bili stavljeni na njega, osim da je sam sagrešio, do same fizičke smrti na krstu, on je doneo nadu u bezdan. On je vaskrsao i otvorio put iz takve egzistencije ropstva grehu.
14. Taj put je jednostavno vera. Dakle ako i jesi u stanju u procesu plaćanja kazne za grehe koje si svesno načinio, ne moraš se sam sa time izboriti, veruj i traži Hrista.
15. Osmi stih je još jedno mesto, gde se za to što kaže Božji čovek kaže da Pismo govori, tj. sam Bog nadahnućem. Ovo je osnova za naše verovanje o autoritetu i inspiraciji. Ne samo autoritetu i inspiraciji Pisma, nego autoritetu i inspiraciji nadahnutog Božjeg čoveka. Pošto samo Pismo svedoči da danas postoje takvi ljudi, izabrani, tada budi oprezan kada ti se nešto govori u Božje ime, jer je moguće da ti se govori istim autoritetom kao i samo Pismo.
16. Naravno lakše je poslušati autoritet koji je već potvrđen kao Mojsije. Odbacivanje takvog autoriteta je fatalno, zato je i rečeno: Ako ne slušaju Mojsija i proroka, neće poslušati ni da neko iz mrtvih ustane.
17.Ukoliko je to tako jasno otkriveno, kako će biti tek sa onima koji ne slušaju Jevanđelje? Jer se sada carstvo propoveda Jevanđeljem koje je još važnije i jače od Zakona i Proroka?
18. Pismo je vrlo jasno, da je Reč blizu srcu i ustima. To znači da je svaki čovek pojedinac, još pre nego što je čuo propoved vere, obdaren nečim, ugrađeno mu je nešto što ga prati celi život. To je ono što Pismo naziva unutrašnjim čovekom. To se takođe u Pismu i u nauci naziva drugim različitim imenima: novi čovek, novo srce, unutrašnje oko itd.
19. Upravo to je ono što čini propoved vere uspešnom, a to je da se ljudima ne propoveda nešto što je daleko od njih i što oni već ne znaju. Propoved vere je potvrda nečega što ljudi već intuitivno znaju. Dakle postoje dva svedoka kada se iznosi propoved vere. Tvoje unutrašnja reč koja ti je blizu srcu i ustima, kao i sama propoved vere spolja. Zato nema izgovora za nijednog koji ne primi propoved. Bolje rečeno nema izgovora za nijednog koji se reči vere usprotivi, jer se suprostavlja i samom sebi.
9. Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen
1.Drugi stih u nizu u kojima nam se Pismo obraća lično, u prvom licu. Izuzetno važno je ovo što nam se ovde obraća: Ovde je cela priča o spasenju. Po ovome je naša religija drugačija od svih ostalih u biti ljudskih puteva prema Bogu.
2.Reč spasen, na kraju ovog stiha ima smisao konačnog spasenja, kako ga vide sve religije. Dakle tu se ne radi o Božjem delu spasenja, objektivnom i za sva vremena obavljenom spasenju, nego o doživljaju spasenja, subjetkivnom spasenju pojedinca. Uzalud ti je znanje o delu spasenja za sve ljude ako ti sam nisi izbavljen.
3.Ono što je dovoljno i nužno za to spasenje je vera srca i priznanje usta. Ništa više.
4. Ovo je posebno istaknuto mesto nauke o pravdi kroz veru. Ovoga puta rečima Mojsija i proroka se otkriva put spasenja koji je uvek bio samo jedan i isti. Samo što je u dane Hrista postao još jasniji.
5. Ovo je mesto gde se treba suočiti sa jednom od većih zabluda, da je put spasenja u vreme knjige Starog Zaveta drugačiji od puta koji je Isus otvorio u Novom. Iako je jasno da je Hristos istorijski otvorio put spasenja time što je ispunio plan dogovoren još u večnosti, taj put je u vreme Mojsija i proroka bio jasno ocrtan i utemeljen. Da nije tako, zar bi Pavle ovde mogao Duhom pokazati spasenje upravo citatima Starog Zaveta?
6. Zašto je toliko uporna slepoća onih koji uče dva puta spasenja? I još obmanjuju da su oba od Boga? Ne. Samo je jedan od Boga, drugi su od čoveka i đavola.
7. Sa ovom izjavom se slaže ona iz 1 Kor.12,3 da niko ne može Hrista Gospodom nazvati osim Duhom Svetim. Ovaj predmet je jasno izložen. Čovek koji nema zajednicu sa Bogom kroz Svetog Duha koji mu je darovan kroz veru, ne može priznati Hrista kao glavnog u svom životu, pravog i istinitog Boga.
8.Ukoliko neko ne veruje da je to tako, neka proveri kod ljudi koji ga okružuju. Nema ni jednog koji ovde može da odglumi. Hrista je nemoguće priznati ustima ako nisi u spasenju. Nemoguće je verovati da je ustao iz mrtvih, ako nisi pokrenut odozgo.
9. Šta ćemo dakle sa priznanjem usta, gde srce veruje drugačije? Ii šta ćemo sa time kada neko veruje za sebe u srcu, ali se ustima odriče? Kada neko nije spreman da prizna Hrista pred drugima, premda tvrdi da veruje? Na osnovu Pisma ovo je van vere i van spasenja.
10. Ukoliko nemaš oba znaka vere istovremeno, kao što je u Otkrivenju, na čelu i desnoj ruci, ti nisi u veri.
11. Upravo iz tog razloga sotona kroz silu progonstva uvek vrši pritisak na vernike da se odreknu ustima Hrista i Njegovog puta. Naravno, u današnje vreme imamo situaciju koja je u suštini ista. ali po spoljašnjem ispovedanju drugačija. Od vremena Pavla do danas su lažna učenja i lažna jevanđelja vrlo proširena i prefinjena. Zato je i ispovest usta postala istina za ovo vreme.
12. Ima jako puno ljudi koji uzimaju Hrisa u usta, tvrde da veruju u Njega, ali su u suštini lažni proroci i učitelji kao što je prorečeno u Mat.24 poglavlju. Kako prepoznati razliku između pravih i lažnih ispovedanja Hrista kao Gospoda.
13. Jedan od najboljih odgovora za ovo, koji je u stvari rečima savremenog čoveka ono što nam ovde Pismo govori nalazi se u knjizi Put Hristu od Elen Vajt: "Istina je da se ljudi mogu naoko besprekorno ponašati i bez Hristove obnoviteljske sile. Želja za uticajem u društvu i za poštovanjem drugih može pokrenuti nekog da živi urednim životom. Samopoštovanje nas može navesti da se naoko čuvamo zla. I sebično srce može da čini velikodušna dela. Na koji način, onda, možemo utvrditi na čijoj smo strani? Kome pripada naše srce? Kome su posvećene naše misli? O kome volimo da razgovaramo? Kome poklanjamo svoja najtoplija osećanja i svoje najbolje snage? Ako smo Hristovi, onda su i naše misli sa Njim, najslađe nam je da razmišljamo o Njemu. Sve što imamo i što jesmo Njemu je posvećeno. Mi čeznemo da nosimo Njegov lik, da dišemo Njegovim duhom, da ispunjavamo Njegovu volju, da u svemu ugodimo Njemu."
14. U Pavlovo vreme je bilo riskantno javno priznavati Hrista. Danas je u nekim društvima čak moderno uzimati Hristovo ime za sebe ili reći da si hriščanin. Međutim vera srca i ispoved usta treba da budu provereni ovim gornjim merilima. Oni koji ćute po ovim pitanjima su čak i u boljoj poziciji od onih koji "uzimaju uzalud imena Njegova".
15. Ipak ne treba i ne može se ćutati. Hristos treba da se prizna ustima usred Crkve, jer u ovo vreme je prevara mnogo dalje u svom razvoju i oblicima nego u vreme pracrkve. Karakteristično je da se Hristos u nekim stvarima prizna a u drugima ga se istovremeno odriče. Zato je velika potreba za ustima koja će ga u svemu priznati.
16. Slično je sa vaskrsenjem koje treba da se veruje. U ovo vreme imamo i praznik vaskrsenja i celi hrišćanski svet ga slavi. Da li je svako verovanje vaskrsenja verovanje srca? Sigurno nije. To pokazuje naredni stih.
10. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje.
1. Jedan savremeni prevod kaže ovako: "Jer koji veruje biće proglašen pravednim, a koji priznaje ustima biće spasen na konačnom sudu."
2. Nasuprot tome što se u to vreme a i u velikoj meri i danas veruje u vezi postizanja pravednosti, stoji istina o pravdi kroz veru srca. Ništa drugo i ništa više od toga nego verom će se čovek opravdati u smislu biće proglašen pravednikom. On neće biti pravedan bez da to neko drugi ne oglasi. Može da radi šta hoće, ali zavisi od procene drugoga. Sreća je da je taj na našoj strani i jedan od nas.
3. Iz ovoga jasno proističe da onaj koji nije oglašen pravednim u stvari ne veruje srcem. Nedovoljno je verovati ustima. Usta i srce vrlo često u Pismu idu zajedno, kao unutrašnji i spoljašnji odraz vere. Put spasenja je u Pismu vrlo jasno iznesen: Prvo se veruje a onda priznaje.
4. Ova vera ide iz srca ka ustima, a ne obratno. Hrišćanstvo nije religija duhovne tehnike ponavljanja mantri ustima, da bi se dostiglo više stanje svesti i duhovnosti. Hrišćanstvo se bavi pitanjima srca. Druge religije se takođe bave pitanjima srca, ali nigde to nije tako presudno.
5. Kod nas je sve u srcu što je do nas. To je potpuno ispravno pošto su u tome svi ljudi u jednakoj poziciji. Što se srca tiče svi su jednako osposobljeni da veruju. Ukoliko neće da veruju, to se dešava na nivou srca.
6. Pitanje priznanja ustima i verovanja srca je Pavle vrlo jasno pokazao preko proročkih spisa. Na taj način je svakom Jevrejinu jasno zatvorio usta jer je za njih Pismo obavezujuće. Ako se nešto može pokazati u Pismu onda je to završena priča, kraj diskusije.
7. Zato je vrlo ružno što neki uče dva puta spasenja u Pismu: navodno starozavetni i drugi novozavetni. Tvrde da je put spasenja u Starom Zavetu bio drugačiji. To nije ispravno i ne otkriva pravu sliku Boga.
11.Jer pismo govori: "Koji Ga god veruje neće se postideti".
1.Vrlo kratka izjava Isaije je bogata istinom za ovo vreme. Postideti u ovom stihu kod Isaije se može čitati kao "panično bežati" slično kao oni koji su stradali u potopu. Dakle ko veruje izbeći će tu sramotu i strah nepokajanih. Nevera ima strahovite posledice.
2. Pavle je ovaj stih citirao i u 9,33 na kraju poglavlja, kao uvod u deseto. Ovde ponavlja citat samo poslednjeg dela stiha da bi potvrdio put vere. Radi se o temi naveće važnosti potvrđenu u Zakonu i prorocima.
3. Ako je u poslednjem citiranju bilo naglašeno stena sablazni i spoticanje, ovde je naglasak na "veruje". Ne taj koji radi, koji se oslanja na svoj status za svoje spasenje, nego samo koji veruje će izbeći prokletstvo.
4. Pitanje verovanja je presudno i nije ispravno preskakati ga ili izostavljati u iznošenju. Ljude koji hoće da slede Hrista i da se krste prvo treba poučiti o ovom najvećem i najvažnijem predmetu.
5.Postoji još jedan naglasak reči kroz Isaiju ovde, koji Pavle dalje razrađuje: "Koji god". Dakle ima ljudi koji još uvek gledaju ko je ko. To kod Boga ne važi jer je pisano, koji god veruje.
3. Ako je u poslednjem citiranju bilo naglašeno stena sablazni i spoticanje, ovde je naglasak na "veruje". Ne taj koji radi, koji se oslanja na svoj status za svoje spasenje, nego samo koji veruje će izbeći prokletstvo.
4. Pitanje verovanja je presudno i nije ispravno preskakati ga ili izostavljati u iznošenju. Ljude koji hoće da slede Hrista i da se krste prvo treba poučiti o ovom najvećem i najvažnijem predmetu.
5.Postoji još jedan naglasak reči kroz Isaiju ovde, koji Pavle dalje razrađuje: "Koji god". Dakle ima ljudi koji još uvek gledaju ko je ko. To kod Boga ne važi jer je pisano, koji god veruje.
12.Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je On Bog svih, i bogat za sve koji Ga prizivaju.
1. Ovaj stih je nastavak onoga što u celoj poslanici uvek iznova naglašava: Jevrejin i Grk. Interesantno je da se to navodi uvek kada je tema vere u pitanju. Ovo piše čovek koji je propovedao veru i jednima i drugima i stekao iskustvo da vera i jedne i druge spašava a nevera otvrdnjava. Ljudi na jevanđelje vere svi isto reaguju.
2. Zato je propoved vere pravi ekumenizam za razliku od onog lažnog koji se zasniva samo na institucionalnim, organizacionim osnovama. Jedino propoved vere dokazuje i ostvaruje da je On Bog svih, tj. Hristos. Ekumenizam bez vere je otpad od istine.
3. Hristos je jedini Bog svih. Nema ni jednog koji se tako propoveda i kod koga su uslovi za sve isti, a to je da ga veruju bez obzira na telesno poreklo. Ovo Grci se može čitati i kao "pripadnici ostalih nacija".
4. Dakle činjenica da je put vere za sve nacije je još jedna potvrda da je ispravan. Ono što nije ispravno za sve ljude nije ispravno uopšte. Onaj koji je stvorio čoveka je u tom činu ustvari stvorio jedno i jedinstveno čovečanstvo. Pravljenje razlika između ljudi gubi smisao kada razmišljamo o Bogu, spasenju i večnom životu. Što se tiče vere razlike između nacija su u drugom planu.
5. Isključiv i šovinista može biti samo onaj koji ne poznaje put vere.
6.Ovde je takođe vrlo jasno izloženo da je put vere blagosloven. Ljudi koji se oslanjaju na Boga, veroispovešću ovoga puta koji je ovde zacrtan, su bez razlike blagosloveni mirom, ljubavlju itd. Ako je nedostatak blagoslova preispitaj veru!
13.Jer "koji god prizove ime Gospodnje spašće se".
1.Kao što su pitanja srca, tako je i pitanje usta objašnjeno u Prorocima. Ovde je poznat citat iz Joila 2,32. Joilo je najistaknutiji prorok poslednjih vremena. Ovo proročanstvo se uvek razumevalo u vezi sa poslednjim danima istorije. Na taj način poruka o pravdi verom je na poseban način povezana sa poslednjim vremenom. Upravo je to čini toliko aktuelnom, da nikako ne može da se zaobiđe u bilo kakvom ozbiljnom verskom razgovoru danas.
2. Joilo potvrđuje Isaiju. Pavle dokazuje svoju izjavu iz prethodnih stihova. Spasenje je u prizivanju imena Gospodnjeg i ništa više od toga. Kako razumeti ovo? Već smo videli kako stoji sa verom srca. To nije bilo kakva vera nego vera u Gospoda koji je ustao iz mrtvih. Ovde vidimo prizivanje Onoga koji je ustao.
3. Dakle Hristos je Spasitelj i kada se kao takav veruje i ispoveda, tu smo na dobrom putu. Hristos je Jahve o kome Joilo piše. To spasenje se ne može objasniti, bez da se doživelo. Preporođeni čovek gleda iznutra atmosferu spasenja.
4. Dakle prvo ide vera pa spasenje i mi zato govorimo o spasenju kroz veru, kao i o pravednošću kroz veru. Kada govorimo o tom spasenju ono ima značenje iskustva spasenja ili subjektivno spasenje.
5. Tu je bitno napraviti razliku sa drugim značenjem spasenja koje je objektivno ili Božji akt spasenja bez našeg udela. Jer pre same vere koja se pojavljuje u srcu ima još nešto.
14. Kako će, dakle, prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?
1. Dakle vidimo da se ovde radi o prizivanju vere. Slično kao što je car Josafat povikao kada su ga opkolili Asirci i Bog ga u momentu oslobodio. Mogao je da ga prizove za razliku od Ahava koji je u toj bici poginuo bez zaštite. Prizvao je onoga koga je verovao.
2. Ahav je znao za Jehovu ali nije imao odnos sa Njim. Nije prepoznao koji je glas bio od Jehove a koji od lažnih proroka koji su mu prorekli uspeh u ratu.
3.Kako će verovati nekoga o kome nisu ništa čuli? Zaista je neprimerno očekivati od ljudi koji nikad nisu čuli da veruju. Pošto je kroz veru pravda, onda vernici ne treba da zahtevaju pravednost od nevernih, jer kada to čine pokazuju da nisu pristalice pravde kroz samo veru.
4. Naravno postoje pravednici koji to nisu kroz veru, ali mi tu vidimo po Pismu sve ljude. Svi su pravednici po Božjem delu opravdanja, ali nisu svi dobili priliku da čuju o tome. Obzirom da su vernici odgovorni za širenje znanja o Bogu, tada ne mogu kriviti ljude koji su nevernici time što su oni propustili da objave.
5. Imenica propovednik se jedino ovde pominje u celom Novom Zavetu. To je poimeničeni glagol, od propovedati. Kako će ljudi čuti ako nema onih koji objavljuju, propovedaju? Time što im je dao posebnu imenicu ovde preko Pavla, Duh sveti pokazuje koliko je vredno i časno ovo zvanje.
6. U Delima 15,21 je reč o "onima koji propovedaju Mojsija". Dakle ne propovednici, oni koji propovedaju Mojsija. Razlika je između ljudi koji propovedaju neke stvari, zakone itd. i između propovednika radosne vesti, propovednika vere.
7. Ako su milioni učitelja i propovednika, samo je onaj pravi propovednik koji iznosi veru. Ovo je po Pismu.
15 .A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: Kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro!
1.Drugim rečima, kako će oni razumeti duhovne istine, ako nisu prosvetljeni, ako nisu stekli iskustva sa porukom? Kako će izgledati vera onih ljudi koji slušaju ljude koji nisu osposobljeni za to da objasne put vere?
2.Mi ovde vidimo da nije prorečen sam put vere nego i oni koji će objavljivati veru. Ovo je jedna od zapostavljenih tema u današnjem hrišćanstvu. Propušta se videti nauka o božjem narodu onako kako je postavljena u Pismu. Primera radi malo se zna o tome da simbolika žrtvenog zakona ne ukazuje uvek samo na Hrista, nego i na Njegov narod. Takođe mnoga proročanstva koja se primenjuju na Boga i Hrista, se ništa manje ne odnose na ljude koji veruju, posebno one u službi reči. Neka se ne rastavlja ono što je Bog sastavio. Ponovo napominjemo da je Hristos jedno sa čovečanstvom i ne treba da se iznosi odvojeno!
3. Isaija kao prorok Jevanđelja ima ovo istaknuto mesto koje je samom Jevanđelju dalo ime. Hristos je rado koristio ovo Pismo kao opis svog delovanja.
3. Isaija kao prorok Jevanđelja ima ovo istaknuto mesto koje je samom Jevanđelju dalo ime. Hristos je rado koristio ovo Pismo kao opis svog delovanja.
4. Ne piše da je krasan ceo poslanik, nego noge. To je divan opis, jevrejski slikovit koji nosi dve velike naizgled protivrečne istine. Oni nisu komletno posvećeni, krasni nego samo noge. Bog kontroliše noge, puteve ljudi koje šalje. Bog šalje grešnike u svoju misiju, objavljivanja Njegovog karaktera, Njegove poruke i dela.
5. Poslanje i poruku je Isus povezao u razgovoru sa Nikodimom: "Koga Bog šalje onaj Božje reči govori". Dakle ne može biti da nekog Bog šalje a da poruka nije Njegovog sadržaja. Ne možeš suditi poslanika prema tome kakav je nego šta govori. Ono što govori je važnije. Na to se treba koncentrisati.
6. Dva puta je reč evanđelje u ovom stihu. Jednom mira i jednom dobra. Originalne grčke reči donose toliku dubinu značenja da su cele studije napisane o ovome. Dovoljno je naglasiti da se radi o poruci koja donosi izobilje mira i radosti, koja prevazilazi svako drugo govorništvo i religijsku nastavu. Evanđelje je pojam za preokret i reformu sveta na principima dobra, pokretačka snaga u životu i radu onoga ko sluša.
7. Zaista je Evanđelje najvažnija i centralna misao kojom se trebamo baviti i iznositi je po crkvama i ulicama! Propovednici su vrlo dragoceni, jer ih je uvek premalo. To premalo se odnosi ne na broj, nego na važnost vesti. Jevanđelje je naime toliko važno za spoznati, da bi trebalo da ima stotine propovednika gde je sada jedan.
16.Ali svi ne poslušaše jevanđelje: jer Isaija govori: Gospode! Ko verova našem propovedanju?
1.Nastavak ove predivne duhovne apologetike ide dalje preko Isaije, Jevanđeliste Starog zaveta. Ovaj citat je uvod u najfinije poglavlje koje može da se zamisli, najlepši proročki i literarni dar: Isaija 53.
2. Dakle Isaiji je otkriveno da će Jevanđelje primiti malo ljudi. Jedva ko, bolje rečeno niko, jer tamo u tom poglavlju dalje kaže da "svi mi kao ovce zađosmo". Ne znati Jevanđelje je biti kao ovca. Obzirom da je Jevanđelje nasuprot naše stare prirode, u nama uvek postoji otpor prema njemu. Zato se na to stalno treba vraćati i podsećati.
3. Naravno da se to proročanstvo ne odnosi samo na Jevreje!
4. Vrlo je važno da se vrednost neke poruke danas ne meri brojem ljudi koji je prihvataju. Ovo proročanstvo imaj dan i noć pred očima, dok proveravaš poruke jesu li od Boga!
5. Takođe mesto velike biblijske teme: "Mi". Ko su to mi, u koje sebe Isaija svrstava? To su isti oni "mi" iz Jovana 3. Ovo je lek za proročku usamljenost. Sigurno je da je naših više nego njihovih. Nisi sam u tom iznošenju Jevanđelja. Jevanđelje te čini članom velike porodice od Seta do 144.000 pravednih.
17.Tako, dakle, vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božijom.
2.Prava vera je od propovedanja. Dakle nije od reči direktno bez propovedanja. Niti je od propovedanja bez reči Božje.
3.Važnost propovedanja je u tome, da se neće verovati ono što se ne propoveda. U crkvi u kojoj se ne propoveda isceljenje, neće se dešavati, jer se neće verovati. Pored toga što svi imaju isto Pismo u crkvama, postoje tolike razlike. Propovedanje čini razliku. Ovo je nešto što podvlači važnost pozvanja iz prethodnog stiha.
4.Da pogledamo ovaj stih sa jedne druge pozicije. "Tako dakle!" nas upućuje da pogledamo stih u vezi sa prethodnima. Drugim rečima, ovde se navodi Isaija i zaključuje: Na taj način vera biva od.... Dakle Isaija dokazuje da je nastupilo novo vreme, prorečeno u Zakonu i prorocima. Carstvo se objavljuje Jevanđeljem putem izabranih oruđa.
5.Propovedništvo je novo sveštenstvo, pa i više od toga. Slikovita služba Starog zaveta je unapređena kroz službu čiste reči. Ovo pobija sakramentalni karakter bogosluženja. Iako su neki obredi važan deo službe, u centru je služba reči. Bez reči i bez vere, obredi i bogosluženja nemaju nikakve vrednosti. Ovo je deo Luterove poruke.
6.Na taj način je postavljen standard koji niko ne može da obori i ignoriše. Samo bogosluženje u kome je Božja reč na centralnom mestu, tamo gde se zahteva vera, prihvatljivo. Ovo je potvrda da je protestantska reformacija ono što treba da se sledi i samo dalje unapređuje. Ostali putevi su slepe ulice.
7.Ispravno je dakle po Pismu, na svaki način podržavati one koji pokazuju da ispravno upravljaju Božjom reči. Ti ljudi su motor crkve i društva, izuzetno važan faktor promena i duhovne atmosfere, klime koja će obavijati neke prostore. Ako toga nema, narod se rasipa, kao bez proroštva.
8.Da li možemo da prepoznamo ovde da je propovedanje Jevanđelja važnije od proroštva predviđanja? Jer svi proroci ukazuju na Jevanđelje, a jevanđelisti ne ukazuju na proroke, niti proroštva. Oni ukazuju na Hrista i tu je kraj svakog daljeg proroštva i razgovora uopšte.
9.Ako je propoved prava biće prava i vera. Po veri se vidi kakva je propoved. Takođe i po neveri. Ako je puno onih koji ne veruju propovedi znači da je bila dobra, jer je srce ljudsko zlo i odbija milost. Što se više suprote, to je dublje zaorao plug Jevanđelja. Pa i sam čovek koji ovo piše je trebao dosta vremena da bi primio. U tom međuvremenu je bio daleko od ravnodušnosti. Bio je borac protiv. Jer je Jevanđelje bodilo Hristovo protiv koga se praćao.
18.Nego, velim: zar ne čuše? Još ode po svoj zemlji glas njihov, i po krajevima vasionog sveta reči njihove.
1. Navdene su reči iz Ps.19. Pavle ovde nalazi argument da je nemoguće da nisu čuli. Oni koji nisu poverovali ne mogu se izgovoriti da nisu čuli reč. Na jednom drugom mestu on izjavljuje da je Jevanđelje propovedano svakom stvorenju pod nebom (Kol.1,23). Kako razumeti ove reči u svetlu današnjih saznanja o rasprostranjenosti naroda i postojanju plemena?
2.Pavle baca novu svetlost na Ps.19, koji se obično citira kao onaj koji veliča Božje stvaranje, neživu prirodu.
3.Tako bi se mnogi teolog sapleo na ove reči, da ih neko drugi izgovara. Međutim Pavla ne smeju napasti jer je priznati i potvrđeni učitelj i tumač. Mi nemamo Svedenborga i Origena nego Pavla sebi nasuprot i tu za teologe stvar postaje tako složena, da oni rado preskaču ovo pitanje Pavlovog duhovnog tumačenja.
4.Postavlja se pitanje zar ne bi trebali onda ići njegovim putem i ne postavljati pravila tumačenja kojima teolozi sebe i druge nepotrebno tovare? Jer Pavle ovde sasvim izvesno ne govori o neživoj prirodi.
5. Dakle dok čitaš:
Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski.
Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.
Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;
Ili je Pavle ovde u pravu kada vidi nešto što hermenautički ne može da stoji ili su teolozi koje ja slušam na potpuno krivom putu?
6.Svako od nas treba da donese odluku, hoće li Pismo sagledavati duhovno ili će slediti teologiju moderne skolastike koja je skeptična u odnosu na duhovno. Ulog je veoma velik, tako da treba sebi uzeti vremena i dobro proračunati kojim putem dalje.
7.Mi ćemo se ovde držati pavlijanistike,tj. duhovnog sagledavanja, koje naravno ne odriče doslovnost značenja ali tu doslovnost stavlja na drugo mesto.
8.Četvrtog dana stvaranja su stvorena videla na nebu da budu znaci praznicima i vremenima. Nastali su dan i noć. Sveti Duh uzima ove reči Pisma i otkriva Davidu duhovnu suštinu prirode, koja je znak i glas duhovnih stvarnosti. Sve što je načinjeno ima duhovnu pozadinu do koje treba doći. To je moguće samo čoveku koji je duhovan, telesan ne razume ovaj glas. Mesec, Sunce i zvezde su slike duhovnih stvarnosti.
9. Pokušaj da se Pismo studira kao naučna knjiga na osnovu prirodnih darova tumača je promašaj. To bi dovelo i dovodi do toga da se Pavle ospori kao nadahnut, jer je naučno neispravno tvrditi da je u njegovih dvadesetak godina rada svako stvorenje čulo Jevanđelje.
10. Ako Pismo nešto kaže to je veća istina nego nauka. Ako je nauka usklađena sa učenjem Pisma tada govorimo o pravoj nauci. Pseudonauka i pseudoteologija se oslanja samo na ratio, bez duhovnog poimanja dela stvaranja i reči Pisma.
11. Pavle vidi u tome da nebesa kazuju slavu Božju, a onda i Davidovo slušanje glasa u svim narodima i jezicima upravo ono što je prorečeno, da će se Jevanđelje propovedati svim jezicima. To su propovednici Jevanđelja koje on ovde vidi. I pošto Pismo tako kaže, to je završena priča. Mi znamo da će se ova reč ispuniti.
12.Reč se mora ispuniti, tako da je gledamo kao već ispunjenu. U toj meri je ispunjena, da ni jedan čovek pred Bogom neće imati izgovora da nije čuo. Hristos je time što je postao čovek ispunio celo čovečanstvo rečima istine. Ovo je hristološka i duhovna istina. Obratimo pažnju na to što je novo u nama. Zbog stare prirode su svi zašli kao ovce i niko ne sluša Jevanđelja. To je po toj staroj prirodi. Po novoj nasuprot tome svi čuju reči istine iznutra, jer je naš novi čovek Isus Hristos. Novo čovečanstvo i pravda je Hristos, sam sadržaj Jevanđelja.
13.Uz to ovo je i eshatološka istina. Pismo je napisano za poslednji naraštaj koji će objaviti Jevanđelje svakom čoveku. Tako će se i doslovno ispuniti sasvim izvesno. Njihov glas jeste glas mnoštva koje će iznositi poslednju poruku čovečanstvu.
14.Pobeda nije u tome šta mi trenutno vidimo. Pobeda je kraj jedne stvari. Ta pobeda je argumenat koji zatvara usta svakom kritičaru. Tako je pobeda u tome što mi trenutno verujemo i što je sasvim izvesno. Hristos koji se propoveda u čovečanstvu iznutra a uskoro i izvana.
19. Nego velim: zar ne razume Izrailj? Prvi Mojsije govori: Ja ću razdražiti, ne svojim narodom, nerazumnim narodom rasrdiću vas.
1. Neverovanje Izraela je za one koji neće da veruju u Hrista njihov najjači argument. Oni uvek ukazuju na to koliko malo je prihvatilo Hrista, tako da oni koji nisu navikli da sami preuzmu na sebe odgovornost u tome prikazuju slabost i netačnost naše vere. Da je to nešto važno više bi ih prihvatilo.
2.Istovremeno je činjenica da se vera u Hrista neshvatljivom brzinom proširila među drugim narodima i to čisto iznošenjem. Kada govorimo o širenju hrišćanske vere onda ne mislimo na kasnije političke zloupotrebe i osvajačke ratove. Govorimo o Pavlovoj misiji, apostolima kao i sili Reformacije, na osnovu čiste propovedi bez mača i sile.
3. Vera u Hrista je najrasprostranjenija u svetu i vrlo je malo narečja na koja Biblija nije prevedena. To je spoljašnja objava koja treba da susretne unutrašnji glas istine kroz savest celokupnog čovečanstva. Ovo je činjenica koja razoružava neverstvo.
4. Sa druge strane neverstvo naroda Izraela je prorečena činjenica. Ukoliko otkrijemo u Pismu da je Bog prorekao sveopšte neverstvo, tada nam je lakše da slušamo sami za sebe. To je pitanje srca, a ne očiju. Ne smemo gledati na druge po ovim pitanjima.
5. Po verovanju Jevreja, svi drugi narodi su ne narod. Narod bez Zakona nema elemente ljudske zajednice, što je duhovna istina. Mi danas možemo da govorimo o takozvanim crkvama jer ne uče Zakon. Kakva je vera bez Zakona? Kakva je religija koja ne sadrži osnove?
6. Upravo u tome je Božje iznenađenje da je izvan očekivanja Izraela, sebe objavio Jevanđeljem bez Zakona. Oni su tražili sigurnost u Mojsiju, a on je svedočio protiv njih. Pavle ovde hoće da im ukloni svaki oslonac osim vere u Hrista. Nije čudo što su se razvili u ljutu i fanatičnu naciju kada je Hristos u pitanju.
7.Umesto da se raduju što je ceo svet prihvatio nauku jednog Jevrejina po telu, oni se ljute i progone! Tako su posvedočili da je Mojsije bio više u pravu tada dok je to proročkim okom gledao, nego oni što su oslepeli a tvrde da vide.
8.Propoved vere što je jasnija to je teži otpor na koji nailazi. Mi smo na pragu velikih sukoba, jer je razumevanje Jevanđelja sve bolje. Ova proročanstva se danas odnose više na hrišćanske crkve nego na Jevreje. Ovo su dani kada će poverovati ne hrišćani, a kada će progonitelji biti upravo nominalni hrišćani koje vera nije posvetila.
20. A Isaija govori slobodno: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju.
1. Grčka reč ovde kaže za Isaiju da se osmelio u ovom trenutku kada je trebalo da ove reči stavi na pergement. Ovo što je napisao ovde ide protiv svake religijske pouke i logike onih koji su naučili da traže Boga celim bićem, svakog dana, da se trude da žive po reči, da čitaju i upoznaju ne bi li ga se udostojili i našli.
2. I zaista, puno je naroda koji je vrlo revan u traženju Boga, razne religije i pravci imaju ovakve poštene i požrtvovane pojedince, počastvovane od okoline zbog svoje na oko vidljive pobožnosti. Potrebna je hrabrost toliko jakoj struji, onih najboljih koje čovečanstvo ima stati na put.
3.Ljudi poput Gamaleila se pojavljuju u Bibliji tek nakon što je Isus razapet i vaskrsao. Kao da nisu bili tu. Rabinska pouka se sastoji u postavljanju pitanja i traženju odgovora. Ovakve rasprave se održavaju u školama zatvorenog tipa i uzimaju mnogo vremena. Nekada su rasprave tako glasne da imate osećaj kao da ste na nekoj velikoj pijaci.
4.Hristova reč se nasuprot tome čula na ulici, na polju, jezeru - bila je svima ponuđena, otvorenog tipa. Tamo gde je religija elite, izabranih, to nije pravo hrišćanstvo. Nema tajnih znanja, skrivenih i previše komplikovanih za ljude skromnijeg intelekta.
5. I ono što je presudno, nikada ne sme da se stvar postavlja tako da je vernik u centru, da od njega polazi inicijativa. Iskustva sa Bogom su verodostojna samo tada kada vidimo da je inicijativa pošla od Njega.
6. Dakle bolje ti je umesto da tražiš Boga, da se ne oslanjaš na to traženje, nego da budeš otvoren za one koji su ga našli bez da su tražili i pitali. Ovakvi neka nam budu učitelji!
21. A k Izrailju govori: Sav dan pružah ruke svoje k narodu koji ne da da mu se kaže i odgovara na suprot.
1.Kao i u prethodnom stihu, Isaija ovde citira, prenosi Božje reči. To što Pavle ovde kaže (doslovan prevod sa grčkog): Izraelu se nasuprot tome obraća, svedoči istinu iz prethodnih redova, da su neznabošci u duhovnom preimućstvu u odnosu na Jevreje.
2.Kakav poraz! Isti kao danas koji trebaš verom da ugledaš: najbolji vernici dolaze iz drugih religija,dalekoistočnih naroda, okultnih krugova, koji su poverovali u Hrista!
3. Evo u kakvoj su slici upravo oni koji se smatraju najispravnijom crkvom. Ovo je nepogrešiva reč njima! Ukoliko su promašili već svojim neverstvom, neka bar sada ne kasne i neka prihvate ovu dijagnozu! Neka ne kažu da se odnosi na nekog drugog! Ovo nam je zaista poslednja šansa!
4. Najdirljiviji delovi Svetog Pisma su ovi, slično kao poruka Laodikeji. Božja ljubav se otkriva ne toliko u tome kako se odnosi prema onima koji su u ljudskim očima ne narod i nerazumni. Nego upravo u tome kako se odnosi prema onima koji su daleko gori od njih jer su u svojim očima sveti i ispravni.
5. Najgori ljudi na svetu su lažni vernici, a Bog ih toliko ljubi i čeka. Oni su toliko nezgodni, samopravedni, uništavaju slabe i drugačije od sebe. Toliko štete nanose upravo Božjoj časti i imenu, jer veliki broj se određuje protiv Boga na osnovu toga što vide na lažnim i licemernim vernicima.
6. Toliko su teški za voleti, ali beskonačna ljubav ih neprestano poziva!
7.Posmatraj ovde Božju ljubav, celi dan ispužene ruke, 24 časa na dan ispružene ruke! Ovde ih niko ne drži kao kod Mojsija kada su Aron i Hur držali levicu i desnicu dok Amorejci nisu savladani. On sam ih pruža i čeka ne bi li se ko vratio Njemu.
