Čovek i zakon 7,1-7,25 - prvi deo

1 Ili ne znate, braćo (jer govorim onima koji znaju zakon), da zakon vlada nad čovekom dokle je živ?

1.U sedmom poglavlju se nastavlja poređenje starog i novog statusa. U prethodnom poglavlju je bilo govora o tome kako se posmatra greh iz novog rođenja, a u ovom je reč o tome kako posmatramo Zakon.
2.Obzirom da se Zakon propovedao po svim gradovima od starih vremena (Dela15,21), nije vladalo neznanje u odnosu na njegove zahteve. Iako neki smatraju da se ovde radi o Jevrejima- hrišćanima, kojima Pavle upućuje ove reči kao onima koji znaju za Zakon po vaspitanju, takvo tumačenje ovih reči ne može da se održi. Nije moguće da se tamo nalazio neko ko ne poznaje Zakon, osim sasvim mladih u veri, koji do tada nisu imali direktnog kontakta sa jevrejskom religijom.
3.Sam ovaj poziv govori da je poznavanje Zakona vrlo bitno. Iako se u nauci o pravednosti kroz veru Zakon ne stavlja na prvo mesto, njegovo nepoznavanje bi učinilo njihov dalji verski život nemogućim. Pavle se obraća iskusnijim vernicima čije poznavanje Zakona ni malo ne dovodi u pitanje.
4.Pavle otkriva princip po kome je Zakon doživotni pratilac čoveka. Mi živimo u moralno uređenom univerzumu, gde ništa nije prepušteno slučaju i niko nije oslobođen lične odgovornosti.

2 Jer je udata žena privezana zakonom za muža dokle god on živi; a ako li muž njen umre, razreši se od zakona muževljeg. 3 Zato, dakle, dok joj je muž živ biva preljubočinica ako pođe za drugog muža; a ako joj umre muž prosta je od zakona da ne bude preljubočinica ako pođe za drugog.

1.Iz gore iznesenog pravila proizilazi poređenje Zakona sa našim bračnim drugom. U toj slici smo mi žena, a Zakon muž. Ovo je sasvim prikladno poređenje. Na osnovu bračnog zakona je ta žena preljubočinica ukoliko prekrši bračni zavet, jer krivica nikako ne može da leži na njenom ispravnom i poštenom mužu.
2.I šta sada da radi žena koja ima želju da ima drugog muža, a da ostane ispravna? Neki vide rešenje u tome da „ubiju Zakon“, tog prvog muža, tj. da ga proglase ukinutim, nevažećim.

4 Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu.

1.Gospodnje rešenje je drugačije. Žena umire, da bi mogla u novom životu da postane žena drugog. U izuzetno važnim istinama iznesenim u šestom poglavlju smo naučili da smo umrli sa Hristom na krstu. Ta smrt je tamo imala značenje umiranja grehu. Ovde je to nazvano smrću Zakonu.
2.Kada se govori o pomirenju, ono se uvek ostvaruje posredstvom Hristovog tela. Gotovo nigde se ne govori o Njegovoj duši. To je zato što je naše telo, grešna priroda, mesto gde se rađa i odvija greh. Hristovo telo, Njegova priroda je bila bezgrešna. Smrt samo naše grešne prirode bi bila smrt nečeg potpuno bezvrednog, ni izbliza dovoljna za otkupljenje. Smrt nečeg bezvrednog nije skupa. Međutim, Hristos je pre krsta uzeo nas u Sebe. Mi smo postali jedno telo sa Njim. Smrt našeg zajedničkog tela, zajedničke prirode, promenjene Njegovom svetom komponentom je bila zaista skupa, onoliko koliko je vredan On.
3.Sjedinjenje Hrista sa čovečanstvom pre Njegove smrti nije moglo doneti ploda, jer nije bilo bilo de jura, legalno, već samo de facto, u stvarnosti. Tek nakon smrti i vaskrsenja je ovaj novi duhovni brak postao legalan. To da je donošenje ploda izraženo u prvom licu, znači da smo svi zajedno sa Pavlom povezani bračnom zajednicom sa Hristom. Kao što je u umnožavanju ljubavi ispunjen određeni smisao braka, tako naša zajednica sa Hristom ne može da prođe besplodna.

5 Jer kad bejasmo u telu, behu slasti grehovne, koje zakon rađahu u udima našim da se smrti plod donosi.

1.Ovde nas ponovo vraća u prošlost da sagledamo situaciju u prvom braku. Potrebno je da zapazimo jedno pravilo. Kada kažemo prošlo ili staro, to se ne odnosi na vreme kako ga mi računamo jedinicama vremena. To se odnosi na vreme u odnosu na krst, koji je van vremena. Dakle onaj koji živi u Hristu, u bilo kojem vremenu, ima vladavinu novog, gde mu je ono staro prošlost. Ukoliko bi takav ponovo počeo da živi po telu, ta prošlost se vraća sa svim svojim zakonitostima. Pavle ima pravo da govori uopšteno za sve kao da su u novom stanju. U prvom redu on to može jer govori o statusu čovečanstva neovisno o trenutnom stanju svakog pojedinca. I kao drugo, on može da govori tako, jer koliko je njemu poznato, među Rimljanima nema onih koji su ponovo pali u greh.
2.Tu nam se otkriva beznadežnost stare pozicije i nemogućnost njenog održanja. Kada je čovek u starom stanju, kada je čovečanstvo bilo kompletno staro, Zakon kao stalni pratilac, smetao je staroj prirodi, razotkrivajući je i iznoseći na videlo njenu prljavštinu. Zato je Luter pisao da Zakon ne pomaže čoveku na njegovom putu ka pravednosti, nego mu čak smeta. Tu se naravno misli na čovečanstvo u njegovom grešnom stanju.
3.Grehovne strasti su opisani rečju koja doslovno znači patnja. Zakon muči tu staru prirodu. Naš prevod ovde nije dovoljno jasan, deluje kao da slasti rađaju zakon u udima, dok je u stvarnosti suprotno. Zakon ne donosi nikakve nove strasti, nego ih svojom silom koju poseduje, osuđuje i pritišće.
4.U novom braku Hristos i mi donosimo plodove ljubavi Bogu. U ovom starom Zakon i mi donosimo samo zla dela – plodove smrti. Stari čovek ne može da stvori ništa pozitivno samo na osnovu Zakona.

6 A sad, umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo Bogu u obnovljenju Duha a ne u starini slova.

1.Ovo “sad” se posmatra u odnosu na krst kao prvo i u odnosu na obraćenje kao drugo. Ako čak i nema obraćenja, ono prvo ostaje. Ako je obraćenje stvarnost, to ne ukida prvenstvo krstovo. Tako će istinski novorođen čovek, kao početak svog novog života pre uzeti krst, nego trenutak u kome je on doživeo promenu.
2.Pošto Zakon nikako nije mogao biti ukinut, a njegovi zahtevi čak ni malo promenjeni, moralo je doći do promene naše suštine. U novom stanju su odnosi promenjeni, tako da možemo da služimo Bogu. Opterećen prokletstvom, stari čovek nije mogao da služi. Opterećeno srce ne može da voli. Rasterećen, naprotiv, može da se potrudi, motivisan svojom novom slobodom.
3.Obnovljenje Duha obuhvata više nego samo jednu oblast. Isto se odnosi na ono što mu je postavljeno nasuprot – starina slova. Jer ukoliko bi ove suprotnosti primenili onako kao što to mnogi čine, samo na jedno, onda nikada ne bi našli objašnjenje koje pokriva celu sliku.
4. Ukoliko bi smo rekli da je obnovljenje samo novi stil života u kome se rukovodimo Duhom, ne vodeći računa više o slovu Zakona, onda bi to bio antinominizam – protiv Zakona. Tako bi učili da je uloga Zakona završena ili onog trenutka na krstu, ili obraćenjem vernika.
5.Obnovljenje je mnogo više nego samo novi život. Ono obuhvata ne samo nas, nego i sve što ima veze sa nama. To je kao kada Jov objašnjava u 29.poglavlju, svoj prethodni život kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku. Dakle istina, on opis počinje od sebe, svog novog stanja. Međutim mi dalje vidimo da je oko njega sve promenjeno, sve okolnosti i reakcije njegove okoline su postale odraz tog njegovog stanja. Ne samo on, nego sve oko njega, sa čim je dolazio u dodir je takođe doživljavalo natprirodnu promenu. Na jednom mestu u Isaiji stoji da će drveće davati aplauz obnovljenim ljudima.
6.Stari čovek je bio telesan i posmatrao je sve telesno, pa čak i Zakon. Koristiti Zakon telesno, znači ići samo fizičkom linijom onog što je zapisano i ne razumevati dublju, duhovnu prirodu Zakona. Dakle reč staro nikako ne može da se odnosi na Zakon, nego na način posmatranja i funcionisanja starog čoveka. Stari čovek određuje staro okruženje i stare principe.
7. Ovaj stih treba staviti u red sa 3,27 i 8,2 gde se govori o dve strane jednog te istog Zakona. U novini, Zakon dobija takođe drugačije značenje. Nova priroda se naziva duhovnom, tako taj isti Zakon u očima obnovljenog postaje duhovan.

7 Šta ćemo dakle reći? Je li zakon greh? Bože sačuvaj! Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza: Ne zaželi.

1.To bi naime neko mogao pomisliti, jer Pavle Zakon tako često dovodi u vezu sa grehom. Daleko bilo (tako bi trebalo da stoji, umesto uzrečice u našem prevodu)! Zakon stoji na potpuno suprotnoj strani od greha. Greh kao nesvet se međusobno ne podnosi sa Zakonom koji je svet.
2.Osim kroz Zakon nema spoznaje greha (isto kao u 3,20). Šta je sa Svetim Duhom onda? Zar On nije taj koji će ukoriti za greh (Jov.16,9)? Radi se o dva različita osvedočenja u greh. Sveti Duh dopire do čoveka preko propovednika vere. Obzirom da propovednik objavljuje veru, greh se pojavljuje isključivo kao razotkrivanje nevere. Zakon, sa druge strane otkriva ne greh kao neveru, koja je novo značenje greha. On otkriva usađeni, stari greh, kao ono što nas prati od rođenja.
3.Ono što nam je urođeno i normalno, ne izaziva našu posebnu pažnju. Greh je toliko deo nas da ga ne osetimo. Isto tako ne vidimo da zaslužuje posebnu osudu. Kao što nismo znali da postoji vazduh, dok nas neko nije poučio tome, tako je i sa Zakonom.
4.Posebnu težinu nosi to što se ovde citira deseta zapovesti jer se antinominizam posebno protivi Dekalogu. Ukoliko je Zakon isto što i Dekalog, tada je čak i najblaži oblik antinominizma nebiblijski. O tome govori i Jakovljeva poslanica, da je napad na samo jednu od zapovesti, napad na Zakon u celini. Kada kažemo napad, ne mislimo o nepoštovanju zapovesti iz slabosti, nego iz namere.
5.Deseta zapovest udara u samu srž naše stare prirode, naše žudnje. Međutim, kako bi to zapovest mogla? Pavle predstavlja Zakon kao nešto živo, što nam govori. To znači da je u trenutku kada govori više nego slovo. Očito da od ovog stiha, koji je početak govora u prvom licu, počinje opis novog delovanja Zakona, koji se razlikuje od onog starog – službe slovu.
6.Mnogo se diskutovalo o tome koga predstavlja čovek o kome Pavle ovde govori, u odseku od 7. stiha do kraja poglavlja. Neki su uporni u tvrđenju da se ovde radi o obraćenom čoveku, hrišćaninu koji ne može da bude poslušan zbog svoje grešnosti, zbog prvobitnog greha. Mnogi čak veruju da ovde Pavle govori o sebi u svom tadašnjem stanju. Ovoj zabludi se treba odlučno suprostaviti. Margaret Dejvis piše vrlo jasno: »Rimljanima 7. opisuje jednog telesnog čoveka, koga je Sveti Duh osvedočio, ali kome još uvek nedostaje novorođenje i Božja sila za poslušnost.« Dakle Pavle ne govori svom trenutnom iskustvu već iskustvu svakog čoveka koji je takoreći »upola obraćen«.

8 A greh uze početak kroz zapovest, i načini u meni svaku želju; jer je greh bez zakona mrtav.

1.Mi prepoznajemo tri različite uloge Zakona. Prva je u uređenju društva, socijalna. Druga je da nas dovodi do spoznaje greha, pedagoška i treća se naziva normativna, jer služi kao pravilo života opravdanog hrišćanina (Melanhton). Druga i treća uloga moraju da se prepoznaju i razluče, ali isto tako da se ne posmatraju previše odvojeno. Jer kako bi Zakon mogao uopšte mogao pedagoški da deluje ukoliko vernik prethodno nije došao u kontakt sa Božjom pravdom koja je iz vere? Isto tako, ne postoji čovek koji živi neprekidno samo u posvećenju, bez da doživi padove i novu spoznaju svog greha.
2.Iako u ovom stihu gledamo pre svega pedagošku ulogu Zakona, odmah nakon toga bi morali da ugledamo i normativnu. Iskustvo o kome Pavle ovde govori se ne odnosi samo na onoga ko se po prvi put susreće sa silom zapovesti, nego i na one kojima je poznata, ali je u procesu rasta ili nakon duhovnog pada doživljavaju iznova.
3.Reč prevedena kao »početak« znači iskoristiti priliku. Kako greh iskorištava priliku kroz zapovest? Radi se o onome što se naziva otvorenošću duha. Postoje trenuci u životu, kada se čovek otvori za nove utiske i saznanja. U ovom slučaju je opisan neko ko je došao u kontakt sa božanskim pisanim otkrivenjem iza kojeg stoji božanska ličnost i kroz to se otvorio. Iza greha takođe stoji ličnost, čija se inteligentna reakcija opisuje. Sile mraka uviđaju da osoba dolazi u kontakt sa istinom i kanalima stare prirode vrše odlučan uticaj u zlom smeru, da bi se ugušio uticaj istine. To je Isus opisao pričom o čoveku koji je ispraznio i očistio svoj stan od zlog duha. Taj prvi zao duh je ništa drugo nego neznanje. Taj duh se kasnije vraća sa sedam još gorih od sebe, koji predstavljaju duhovne grehe, sedam gadova pred Bogom iz Priče 6,16-19.
4.Otvorenost za istinu prati i otvorenost za greh. To je jedna otvorenost. Vrlo često su veliki ljudi vere skloni najtežim padovima, jer kroz velike istine primaju i velike spoznaje vlastite grešnosti. Oni su doživeli velike duhovne visine, ali izloženi i najtežim iskušenjima. Velika je verovatnoća da će onaj koji je bio vrlo prijemčiv za istinu, kada se odvoji od Boga u istoj meri biti prijemčiv i za zlo.
5.Greh koji je bez Zakona mrtav se odnosi na našu grešnost, a ne na prestup. Mi smo se toliko saživeli sa svojom starom prirodom čije je zlo postalo toliko duboki deo nas, da ga mi i ne osetimo kao nešto strano. Za duhovno mrtvog čoveka nije samo Bog mrtav, nego i greh. Ateizam koji kaže da nema Boga isto tako mora da tvrdi da nema grešnosti čoveka u njegovoj prirodi. Grešnost se u ateističkim i lažno- hrišćanskim teorijama pripisuje ne ljudskoj prirodi nego svesti ili drugim “površnijim” delovima ličnosti. Većina pentakostalnih učenja govore o jednom novorođenom duhu u nama, koji ne može da greši, tako da se greh u tom učenju preseljava u “telo” koje je neka vrsta pakovanja za taj duh. Kada grešimo, po njima, greši samo to naše spoljnje telo. Ovo je nebiblijsko učenje. Greh je u vezi sa svim delovima naše prirode, dakle i onim najdubljim.
6.Još jedan argument protiv antinominizma je to što se u ovom stihu “zapovest” i “Zakon” koriste sinonimno. Dakle Dekalog je ništa drugo nego Božji princip morala. On je određen da otkriva greh, ne da ga izaziva. U tome njegova je neophodnost i nezamenjivost. Jedno neposlušno dete ne čine neposlušnim nova pravila. Ona samo otkrivaju nove dubine njegove iskvarenosti.

9 A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovest, onda greh ožive, 

1.Ovo, kao i ono što sledi u narednim stihovima je jedno od mesta za koje je apostol Petar sa pravom rekao da je teško razumeti. Zašto je Pavle u objašnjavanju koristio reči koje je vrlo lako pogrešno razumeti? U ono vreme u kojem antinomizam nije bio nikakav problem, bila je velika potreba za rečima koje će vernicima ukazati uzaludnost pokušaja da se greh pobedi Zakonom. Tako da ove reči koriste isključivo samo onima koji priznaju Zakon. Oni koji se na bilo koji način opiru učenju Biblije o važnosti zapovesti, kao i oni koji su primili nauku antinomizma, neće imati veliku korist od ovih reči, već samo štetu kroz posmatranje u pogrešnom svetlu.
2. Kako razumeti to da je on nekad živeo bez Zakona? To ne može da se odnosi na nepoznavanje, jer je on odrastao vaspitan kao vernik. Da li je moguće da bez Zakona živi čak i neko ko ga dobro poznaje i nikako ne odbacuje, već visoko ceni?
3.Kada govori o svom prošlom životu Pavle tada kaže: »po pravdi zakonskoj bih bez mane« (Fil.3,6), čak i pored toga što je progonio vernike i pristajao na njihovu smrt. O ovoj zakonskoj pravdi govori i Rim.10,5 da ko izvrši biće po tome živ. To znači da je mladi Pavle, kao i svi oni koji su vaspitani na sličan način kao on, nisu osećali nikakvo osuđenje. Oni su bili uvereni da stoje na pravoj strani i da ih Zakon nema za što osuditi.
4.Zato Pavle kaže: „Nekada življah ja...“ To je život starog ja, koji se kod nekih ogleda u očitom prestupu, ali ne kod svih. Kod nekih staro ja živi ispod besprekorne spoljašnjosti. Kad kažemo da staro živi mislimo na to da predstavlja vladajuću silu u čoveku, koji iako to ne pokazuje spolja, iznutra „kuva“ u strastima koje Pismo osuđuje.
5.Pozicija čoveka koji se smatra neosuđenim od strane Zakona, je tako teška, da on čak može i da mrzi, „diše pretnjom“, progoni i ubija, a da mu savest ipak ostane netaknuta. Takav je izgradio svoju sopstvenu pravdu i sam je sebi pripisao i nazvao zakonskom. On prilagođava Zakon sebi i upravo iz tog razloga Sveti Duh vrlo tačno ovde kaže kroz Pavla da je to život bez Zakona, jer je u takvoj religiji Zakon stavljen na stranu. Ovakva religija „građenja sopstvene pravde“ je u Pismu osuđena vrlo velikim prokletstvom, jer predstavlja opasnu obmanu i izdaju Boga. U njoj se čovek stavlja na mesto Boga i čini to što u stvari samo Bog može da učini. Jer Bog je taj koji je u Jevanđelju Zakon stavio na stranu, kad se bez Zakona javila pravda Božja (3,21). Božje „bez Zakona“ nije isto što i naše „bez Zakona“. Bog može da opravda krive nas, ali ti ne možeš sam da opravdaš krivog sebe!
Mi jesmo sami po sebi Zakon, ali samo u Hristu. Ti zato nikada ne možeš da meriš Zakon po sebi, jer ga time ukidaš, činiš nepotrebnim i to ne svojim grehom nego svojom svetošću.
6.Ovde vidimo da zapovest budi savest. I kroz probuđenu savest osoba postaje svesna da je greh živi princip u njoj. Dakle onaj koji je činio čak i najveća zla, nikada se neće otrezniti svojim zlom, nego je zapovest jedino sredstvo kojim prepoznaje svoj greh. Greh je bez zapovesti neprepoznatljiv, kao što se u mraku vidi samo kroz infracrveni dvogled. Pavle je od revnog učenika i besprekoronog sledbenika Zakona, postao ubica. Ali nije postao nešto što u suštini nije već i bio. On je to bio uvek, samo su okolnosti pokazale šta je on u svojoj staroj biti, kao što je i svaki od nas. I nakon što je pristao na smrt jednog od najboljih ljudi koji su hodali zemljom, on sebe nije mogao da vidi kao ubicu, jer je on bio živ, a Zakon mrtav, kroz njegovo dugogodišnje versko vaspitanje i tehnike gušenja savesti, koje je nasledio i razvio.
7.Upravo zato je Zakon neophodan i zapovest neprevaziđeno sredstvo. Pavle ne kaže da ga je u Njegov greh osvedočio Hristos, nego zapovest. Kada je Hristos došao u Njegov život, nakon toga je sebe video u pravom svetlu kroz zapovest. Dolazak Hrista je i dolazak zapovesti, jer je naša prava i sveta Zapovest sam Hristos. Hristos bez zapovesti nije pravi Hristos. Ukoliko greh nije živ u nama, onda ni Hristos ne bi morao da umre za živi greh. Ne bi morao da umre za nešto što je mrtvo. Upravo zato oživljavanje greha kroz zapovest, tj. oživljavanje naše savesti, uzdiže i objašnjava Hrista i Njegov krst.
8.Pošto je Zakon tako potreban ubicama, jer bez njega ne mogu da budu osvešćeni da su ubice, koliko je onda još više potreban onima koje nazivamo moralnim ljudima. Oni imaju još manje šanse da razumeju da su grešnici i da im je potreban Spasitelj!

10 A ja umreh, i nađe se da mi zapovest bi za smrt koja beše data za život.

1.Iz tog razloga se čak i sam sveti Zakon, koji je dat za to da bi se po njemu živelo istinski i u punini, naziva zakon smrti (8,2). Zbog neizbežne slabosti naše stare prirode, neizbežna je i smrt koju nam zakon objavljuje i posredno izaziva. Stari čovek mora da umre, pre ili kasnije. Ukoliko ne umre osvedočenjem greha, kada čovek shvata i vidi da ne samo da ima neke nego sve grehe, onda će da bude ubijen zajedno sa onim koji se do kraja poistovetio sa njim. Mi nismo samo stari čovek i to je radosna vest. On je savladan i ne mora da živi ni u čemu u čemu mu ti sam ne daješ život.
2.To što je zapovest data za život, samo pokazuje da je postojala i onda kada čovek nije pao u greh. Po zapovesti može da živi samo onaj koji nije u grehu. Pošto je data za život, dakle data je čoveku van greha.
3.Pošto je data čoveku van greha, to znači da je data i onome koji je u Hristu. Novo stvorenje potrebuje takođe zapovesti, kao pravac i put daljega života. Od jednog života postoji uvek još bolji život, u čemu je prava radost puta posvećenja.
4.Kada čovek u grehu dobija zapovest, jedino ispravno što može da učini je da dozvoli da ga ona ubije. Prekršena zapovest ne može pomoći da se čovek kroz nju oživi, nego samo da se umrtvi. Ova smrt u ovom stihu je nešto što velika većina hrišćanskih učenja vidi kao negativno, dok je to u stvari dobra smrt, smrt samima sebi ili osvedočenje u greh.

Vernik i greh 6,1-23

¹ Šta ćemo dakle reći? Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat umnoži? Bože sačuvaj!

1.Slično pitanje kao u 3,8. Neki su propoved milosti shvatili kao odobrenje za greh. Činilo im se da je propoved milosti preslaba zaštita od greha i da se bez dodatne pomoći čovekove volje i dobrih dela. Kako može greh da bude pobeđen bez našeg udela, kako uči nauka o blagodati? I zar nije učenje spasenja koje je čisti dar preveliko iskušenje za ljude da se predaju grehu?

2.Pitanje proističe iz pretprošlog stiha, gde je pokazano da se umnožavanjem greha milost umnožava. Ovde se dalje otkriva da umnožavanje greha kroz Zakon nije isto što umnožavanje greha ostajanjem u njemu. Prvo umnožavanje se odnosi na razotkrivanje naše prirode, a drugo je ono što Pismo naziva “dometanje greha na greh” (Isa.30,1).

3.Umesto uzrečice u kojoj se pominje Božje ime na kraju stiha, u grčkom prepisu se nalazi izraz slično našem: “Daleko bilo!”

² Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu?

1.Problem onih koji ne mogu da zamisle život bez greha je to što ne znaju za novo postojanje. Oni mere duhovne istine starim merilima, zaključuju na osnovu onog što jedino poznaju. Mnogi, zaista mnogi koji su skloni da logički prihvate mnoge istine Svetog Pisma i koji se ne suprostavljaju religioznosti, koji čak i žive po određenim religijskim normama tako da ih okolina smatra vernicima, zastaju na mestu koje se odnosi na potpunu pobedu nad grehom. Njima ostaje velika tajna kako je moguće živeti i ne grešiti.

2.Starim se ne može meriti novo. Novo postojanje je izvan greha i naziva se sa razlogom umiranje grehu. Staro je moralo grešiti, ali je to staro umrlo i nema vezu sa grehom.

3.Ova izjava vere ne može da se dvosmisleno protumači i ne ostavlja nikakva mesta za teorije o tome da čovek mora grešiti. Čovek nikako nije prinuđen ili primoran na greh, jer je u posedu postojanja izvan greha. Pravo biblijsko posvećenje je život oslobođen od greha.

4.Ne postoji nikakav razlog da se ovaj život izvan greha primenjuje samo na naš status izvan greha. Ukoliko bi se život van greha odnosio samo na ono što nam je Hristos omogućio, ali nije deo našeg života, tada bi cela biblijska nauka o posvećenju pala u vodu. Nema nikakve sumnje da je Pavle ovde mislio na to da je život svakog vernika koji ide putem posvećenja, život bez prestupa Božjeg Zakona.

5.Obzirom da Biblija uči da je čovek čak i nakon obraćenja i dalje ima svoju grešnu prirodu, ova smrt grehu ne može da se odnosi na to da mi više nikada ne možemo sagrešiti. Gresi o kojima je ovde reč se nazivaju namerni, permanentni gresi. To je život u svesnom prestupu božanskog Zakona. Čovek koji živi u Hristu ne živi tako i tu nema nijednog izuzetka.

6.To nikako ne znači da mi možemo čoveku koji živi u grehu da oduzimamo njegovu smrt grehu koju ima. I takav je ima u Hristu, bez razlike na to kako on tu smrt grehu koristi. Kada Pavle kaže da smo mi umrli grehu, on tu misli da je celi ljudski rod umro grehu, a da oni koji žive tu smrt (jer je pravi život život smrti grehu) ne greše.

³ Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se?

1.Dve jasne činjenice iz ovog stiha: Oni su bili upućeni u nauku o krštenju i svi verni su bili na jedan način kršteni. To krštenje kojem su podvrgnuti odrasli vernici je krštenje u Hrista. To nije krštenje u neku crkvu ili organizaciju, niti bilo šta statično i neživo. To je krštenje u Osobu.

2.Njima je bilo vrlo jasno to što im se ovde govori, jer su znali istinu. Poučeni su apostolskom naukom. U mnoštvu različitih tumačenja krštenja koja imamo danas, ovo je vrlo dragoceno svedočanstvo koje može da nas vrati izvornoj istini.

3.Krštenje u Pismu nije samo obred krštenja. Isus nije govorio o obredu kada je pitao učenike da li mogu da se krste Njegovim krštenjem. On je govorio o iskustvu koje će preuzeti sjedinjenjem sa Njim. Što više postaju jedno, više će im život ličiti na Njegov. Krštenje je iskustvo sjedinjenja. To može lepo da se posmatra u 1Kor.10, gde se kaže da je Izrael u Crvenom moru i pod oblakom prisutnosti Gospodnje kršten u Mojsija. To znači da je pre prelaska Crvenog mora jedini Mojsije bio u duhovnom stanju. Nakon prolaska, gde je sa leve i desne strane bila voda mora a odozgo oblaka, je ceo narod pod jakim utiskom sjedinjen sa Mojsijem. Na jedan čudesan način celi narod je postao Mojsije.

4.Krštenje u Isusa Hrista je kao prvo iskustvo sjedinjavanja sa Njim, kao Izrael sa Mojsijem. Ovo sjedinjenje se prvo doživljava verom, a nakon toga obredom. Celo ovo iskustvo je krštenje. Postoji celi niz krštenja koji ne ispunjavaju ovu biblijsku sliku. Zato pravimo razliku između krštenja u Hrista i drugih krštenja, u neku crkrvu ili neko učenje. U šta si kršten to postaješ.

5.Krštenjem u Hrista se postaje sjedninjen sa Njegovom smrću. Ovo je pokazatelj da je krštenje pravo – Hristova smrt koju vernik preuzima na sebe. O tome šta je Hristova smrt, govori se u nastavku.

6.Međutim učenje o krštenju nikako ne bi bilo potpuno da se ne kaže ono što je najvažnije u njemu. Pre nego što smo mi kršteni u Njega, On je kršten u nas. To je krštenje koje Isus pominje kada pita možemo li se krstiti Njegovim krštenjem. Njegovo krštenje je Njegovo sjedinjavanje sa nama. To je stvarno sjedinjenje

7.Naše sjedinjenje sa Hristom je sjedinjenje vere. Mi se verom sjedinjavamo sa Njim. To ne znači da u stvarnosti postajemo jedno sa Njim onoga trenutka kada smo poverovali. Mi smo jedno sa Njim postali tada kada je On postao jedno sa nama. To jedinstvo mi prihvatamo verom. To jedinstvo – krštenje, kojim je On kršten postajući jedno sa ljudskim rodom, je osnova našeg krštenja, sjedninjavanja sa njim u veri.

⁴ Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo.

1.Simbolika obreda krštenja može da se ispuni samo krštenjem uronjavanjem. Krštenik se polaže u vodeni grob i na taj način se predstavlja smrt Isusa Hrista. Međutim još više smrt Isusa Hrista predstavlja činjenica da je vernik umro starom načinu života. On se promenio iz korena, to je novi čovek, stari je istinski umro. Obred krštenja nad čovekom koji nije doživeo ovu promenu nema duhovni značaj.

2.Kao što se krštenik podiže iz vode, predstavljajući Hrista koji ustaje u novi život, tako je on podignut u taj isti novi život. Postoji samo jedan novi život i to je Hristov nakon vaskrsenja.

3.Nije ispravno kada neko kaže: “Krstio sam se.” Pravom krštenju vere bi više pristojala reč: “Primio sam krštenje.” Krštenje, kakvo nam je ovde prikazano ne može da obavi niko sam sa sobom. Krštenje čak ne obavlja ni sveštenik koji učestvuje u obredu. Ni on ne može da kaže da je krstio nekoga. On je to obavio u ime Božje. Zato se i kaže pre krštenja: “Krštavam te u ime Oca i Sina i Svetog Duha.” Nešto učiniti u nečije ime znači samo biti posrednik učinjenog. Jer ukoliko je Hristos ustao slavom Očevom, tako i nikako drugačije ne bi moglo da bude u vezi sa krštenikom. Pre nego što neko obavi obred krštenja, mora Bog da odluči o tome.

4.Mi smo govorili o jedinstvenosti Hristovog vaskrsenja, o sili vaskrsenja kojom je Isus ustao. Za razliku od svih drugih vaskrsenja do sada, ono se desilo iznutra, dakle niko ga od spolja nije obavio. U ovom stihu nam se dalje otkriva da je sila vaskrsenja slava Očeva. Hristos je ustao slavom Očevom.

5.I kao što je Hristos ustao tako mi treba da hodimo, da delujemo slavom Očevom koja nam se poklanja čistom milošću. To je nešto sasvim različito od  starog postojanja i ne može se iz starog postojanja meriti.

⁵ Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem;

1.Ovo je svakako jedan od ključnih tekstova hrišćanske teologije. U njemu se nalazi kompletno Jevanđelje. Način na koji posmatramo to što je ovde izneseno, odrediće sve ostalo što posmatramo. Prvo što zapažamo jeste lakoća kojom se ovde iznosi dokaz da su stvari upravo takve kao što se tvrdi. Sledeći stih započinje rečju “Znajući”. Znači ovde se ne iznosi nikakva suštinski nova istina. Vernicima u Rimu su ova učenja bila poznata i jasna. Stvar se svodi samo na utvrđivanje i primenu jasno utvrđenih temeljnih istina.

2.Ovaj stih je prevođen na različite načine. Skoro da se ne mogu naći dva identična prevoda. Razlog tome nije samo to što nam grčki prepis nudi više mogućnosti prevoda, nego i to što postoje razlike u teološkom razumevanju prevodioca. Iako svaki prevod nudi sličnu osnovu za razumevanje toga što je ovde napisano ipak bi morali da prvo govorimo o značenju.

3.Pavle ovde tvrdi da je Hristova smrt na krstu i Njegovo vaskrsenje isto što i naša smrt i vaskrsenje. Onakva kakva je bila pre dve hiljade godina, upravo takva se ispoljava danas na nama, Njegova smrt. Kada se radi o vaskrsenju, misli se u prvom redu na vaskrsenje u novi život, a ne konačno vaskrsenje pravednih.

4.Pavlov dokaz prirode hrišćanskog jedinstvenog iskustva, koje ne može da se poredi sa ničim što je ovozemaljsko i svetsko, proizilazi iz jednakosti, istovetnosti. Isto što se dešavalo sa Hristom dešava se i sada sa nama, iznutra i spolja vidljivo.

5.Zato je ovu drugu reč “jednako” bolje prevesti sa “istovetno”, nego kao što su neki učinili rečju “slično”. Hristova smrt za naše grehe je istovetna našoj smrti gresima. To je ne samo po obliku i posledicama ista smrt nego mnogo više od toga. O tome se govori u sledećem stihu.

6. Ova prva reč “jednaki” može da znači “usađeni” ili “srasli”. Dakle mi smo posađeni u jednakost Njegove smrti. Mi smo postavljeni u Njegovu smrt ili smo načinjeni jednakima u Njegovoj smrti. Međutim, ne tako da smo mi usađeni odvojeno od Njega. Ovde se ne govori o tome da postoji Hristos i Njegova smrt i da postojimo mi odvojeno od toga dvoje. Ovde piše da smo mi zajedno sa Njim prenešeni u smrt.

7.Upravo je u ovoj kratkoj reči “s” razlika, težina i značaj ove izjave. Mi smo sa Njim prenešeni u istovetnu smrt. Ukoliko je to tako, to bi značilo da smo mi jedno sa Njim još pre nego što je umro. To je jedini ispravan način na koji naša i Njegova smrt može da se posmatra. Pavle je tako učio. Ovaj ugao posmatranja je suština Jevanđelja: Izjedačavanje nas i Hrista u svemu.

8.Elen Vajt je iznela ovu istinu na svetlo nakon toliko godina pišući da je Hristos spasio čovečanstvo ne tako što je tom čovečanstvu došao spolja kao nešto drugo, nego je čovečanstvo uzeo u Sebe, dajući mu na taj način novo postojanje u Sebi. Tako kada posmatramo Hrista kako ide prema Golgoti, mi tamo vidimo sebe u Njemu.

⁶ Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu.

1.Tek kada izjednačimo nas i Hrista mi možemo da vidimo stvari onako kao što su se u prvoj Crkvi propovedale. Propovedalo se Hristovo raspeće kao naše  saraspeće. Jer mi jednostavno ne smemo stvari posmatrati kao što ih posmatra telesni čovek, nego onako kako ih posmatra Bog. Bog je od pradavnina posmatrao nas kao jedno sa Hristom (Ef.1,4). Kad je gledao nas vidio je Hrista ili kada je gledao Hrista gledao je nas. Kada je gledao raspeće, tada nije vidio samo Sina raspetog, nego i nas sa Njime. Očima vere mi te stvari istovetno posmatramo. Hristova i naša smrt nije samo istovetna po značaju i posledicama, nego i po vremenu i događaju. To je isti događaj. Mi smo umrli na Golgoti.

2.”Stari čovek” u ovom stihu predstavlja staro čovečanstvo. To je istovetno sa izrazom iz drugog dela stiha “grešno telo”. Grešno telo i stari čovek su istovetni. To je zajedničko telo grešnog čovečanstva. To je Adam, kompletno grešno postojanje čovečanstva, prošla, sadašnja i buduća grešnost čovečanstva.

3.Hristos nije uzeo grehe na krst, a nas ostavio bez greha van krsta. On nas je uzeo u Sebi na krst. Jer smo mi tako poistovećeni sa grehom, da bi rastavljanje greha i nas prouzrokovalo našu smrt. Pošto smo po staroj prirodi greh, prestajanjem greha bi i mi prestali. Opisana supstanca grešnosti u Rim.3 nije mogla drugačije da se uništi nego smrću krstovom.

4.Kvarenje grešnog tela je prestajanje vladavine greha. Znači greh je pobeđen udaranjem u koren greha – grešnosti. Naši gresi proističu iz naše grešnosti. Kada grešnosti više nema, nema ni greha.

5.Šta ćemo reći za greh u odnosu na naše saraspeće sa Hristom? Ukoliko saraspeća ne bi bilo, mi bi bili primorani da grešimo, hteli ili ne hteli. Ovako, posle tog saznanja mi to ne moramo. Greh nije više iznad nas da nam zapoveda, nego ispod nas, da bude deo naše slobode. Čak i ako grešimo, to nije prinuda nego sloboda i u izvesnoj meri naš izbor. Tako se pokazuje sila Hristove smrti, preko greha, tj. preko toga šta greh više nije.

⁷ Jer koji umre oprosti se od greha.

1.Ovo je slika, primer. Mnogi čitaju ove stihove kao da se od greha oprostio samo onaj koji je doživeo smrt grehu, kao lično iskustvo. Ne, to nije Jevanđelje koje se ovde propoveda. Grehu su umrli svi što dokazuju i prethodni i naredni stihovi. Grehu je umro pojedinac koji čak i čini greh danas, koji čak i nema pojma o svojoj smrti grehu.

2.Ukoliko ovo ne bi bila slika, nego pravilo, onda bi vredelo i suprotno od navedenog. Dakle ko ne umre, mora da greši. Dakle ko je god živ mora da greši. I to zaista jeste ono što mnogi propovedaju. Ta neminovnost grešenja nije učenje Pisma, ni izdaleka. Neminovnost je činjenje grešaka, to je zaista istina Pisma, ali ne postoji neminovnost prestupa. Kada Pavle govori o grehu, tada je u pitanju ili grešna priroda ili prestup Božjeg zakona.

3.U ovoj slici je poistovećena grešnost sa jednim čovekom. Taj čovek čini uvek samo zlo. Prestaje da čini zlo tek onda kada umre. Nakon smrti on više ne greši jer je mrtav. Tako je i sa našom grešnošću.

4.Reč „oprosti“ može da se prevede i kao „opravda“ ili „oslobodi“. Hrišćanska teologija od vremena Reformacije uči zakonsko (legalno) opravdanje. Dakle grešno čovečanstvo je Hristovom smrću zakonski oslobođeno od greha, tj. kazne za greh. Kaznu za greh je primio Hristos, a pošto se jedan zločin ne može dva puta kazniti, mi smo oslobođeni.

⁸ A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim, ⁹ Znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire; smrt više neće ovladati njime.

1.Opet ista sigurnost dokazivanja koja proističe iz poznavanja pavlijanskog i apostolskog učenja. Kada su oni propovedali vaskrsenje, propovedali su ga kao savasksenje. Hristos je posmatran kao jedno sa nama u svemu. I pre smrti i u smrti i nakon smrti.

2.Tako da se priča o tome šta biva sa nama i šta je bilo sa nama svodi na to da se pokaže šta je bilo sa Hristom. To što je je sa Hristom to je i sa nama, jer nema razlike u posmatranju.

3.Ovde se ne govori o veri u vaskrsenje, nego o znanju vaskrsenja. Toliko im je bilo blisko i jasno vaskrsenje, oni su znali da je vaskrsao. Isto tako treba da im bude blisko njihovo novo postojanje. Oni su umrli sa Hristom, kao On, tako će isto živeti kao i On što živi. Ista smrt, isti život. Kakvom si smrću umro, takvim ćeš životom živeti.

4.Mi više nikada nećemo biti isti, zbog te smrti. Njom je sve promenjeno, sve svršeno. Hristov poslednji uzdah na krstu je označio kraj starog postojanja. Njegovim ustajanjem je počeo večni život čovečanstva, život koji nema kraja.

5. Ukoliko bi smatrali da se ponovo povremeno nalazimo pod vlasti starog postojanja, smrti i greha, tada bi ponovo morali da umorimo Hrista. Morali bi da ga vratimo na početak, da ponovo umre za greh i pobedu. Ali mi znamo da to nije tako. Znamo da je plan ispunjen i da je otkupljenje obavljeno za svagda.

¹⁰ Jer šta umre, grehu umre jedanput; a šta živi, Bogu živi.

1.Evo divnog dokaza da je umiranje grehu kompletnog grešnog čovečanstva jedan jedini događaj, za sva vremena. To staro je umrlo jedanput, da se više nikada ne povrati. Da li se trebamo truditi za dalje umiranje grehu? Zašto bi to činili ako verujemo i primamo da je to obavljeno? Krst nam kroz ovu istinu postaje neizmerno drag. On označava kraj našeg grešnog postojanja. Ukoliko bi imali priliku da posetimo Golgotu, tamo bi slobodno mogli da ostavimo buket cveća na grobu našeg starog čoveka. Stari Pavle, Petar, Marko, Janko itd., svi su tamo sahranjeni. Upravo iz tog razloga se Golgota, po proviđenju tako naziva – kosturnica. Groblje starog čovečanstva.

2.To što živi, kako to da nazovemo? To je nemoguće objasniti rečima, to novo što živi. To je stvar doživljaja, u kojem mnoge milijarde ljudi svih boja kože, na ovaj ili onaj način doživeše. To je novi život, koji je kao što smo videli ima kvalitet vaskrslog, slave Očeve. Nepozajmljeni život koji izlazi iz samog Boga i Njemu se vraća. Voda života koja teče u život večni.  „Bog je Bog živih“ , što znači da su Mu svi živi, jer ih je po Hristu oživeo. To znači da samo živ može imati Boga, mrtav čovek ne može činiti bogosluženje.

¹¹ Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem.

1.Dakle vernik se ne treba truditi za smrt grehu, jer je to u Hristu već obavljeno. Jedino što njemu preostaje jeste da se potrudi za novo postojanje. On ne mora da se bori protiv grešne prirode, nego da se bori za novu.

2.Utisak je da ako se ovo ne razume, onda se ništa ne može razumeti. Ili ako se pogrešno razume ima jako teške posledice za našu veru. Pretpostavimo da danas odemo jednom prosečnom verniku sa ovim rečima: „Brate ti si mrtav grehu!“ Koliko će njih reagovati sa: „Amin!“

3.Neki mogu da kažu da ovde piše da treba sebe da držimo, dakle da se smatramo da smo mrtvi grehu u smislu ideja koja treba da nas vodi, ideal koji će se ispuniti u budućnosti. Međutim da li je to tako u stvarnosti, to je već nešto drugo. To zavisi od nas.

4.Međutim ako se smrt grehu propoveda kao ideja, kao cilj koji treba tek da se ostvari tada bi ponovo trebalo pročitati celu šestu glavu. Drugi stih recimo kaže da kako ćemo još živeti u grehu kada smo umrli grehu. Dakle istina je: mi smo umrli grehu. I dalje u desetom kaže da smo jedanput umrli (grehu). Pavle objašnjava u šestoj glavi da se to desilo na Golgoti. Tamo smo umrli zajedno sa Hristom na krstu. Naša smrt grehu se tada i tamo desila za sva vremena. Iz tog razloga trebamo svoju smrt grehu da priznamo i iskoristimo.

4.Možda će sada biti lakše da ponovo priđemo tom verniku i da mu kažemo i drugu istinu: „Brate ti si živ Bogu u Hristu Isusu.“ Jer su Bogu svi živi. Ako je živ Avram, i Isak i Jakov, onda si i ti živ. Tvoj život je skriven sa Hristom u Bogu. Tvoj život nije to što ustaješ, ideš na posao, igraš se sa decom i ideš sa ženom spavati. Ne. Tvoj život je Hristos i ne samo tvoj nego i svih ostalih ljudi na zemlji, znali oni to ili ne znali. Pavle objašnjava da onog trenutka kada je Isus vaskrsao, tada smo i mi vaskrsli sa Njim. Svoj život u Hristu trebamo da priznamo i iskoristimo.

5.Vernik koji veruje u opravdanje i posvećenje koje je obavljeno za njega u Hristu, ne živi svoj verski život usmeren na pobedu nad svojim pojedinačnim nepravdama i prestupima. On je usmeren ka Hristu, tako da sve što mu dolazi smatra da od Njega dolazi i to mu vraća. Novi život koji dolazi od Boga, vraća ponovo Bogu da On bude taj koji njime upravlja. Tako se novi život održava iz Boga u Bogu.

¹² Da ne caruje, dakle, greh u vašem smrtnom telu, da ga slušate u slastima njegovim;

1.Tek ovde nailazimo na prvi poziv upućen Rimljanima. To je ta razlika sa ostalim poslanicama, jer Pavle piše crkvi u kojoj dosta njih ne poznaje. Bilo bi neumesno da ih odmah na početku poziva autoritetom duhovnog vođe.

2.Cela nauka o grehu bi ostala nedovršena ukoliko ne bi sagledali i drugu, praktičnu stranu. Mi znamo da je to objektivna istina što nam je do sada izneto, o našem odnosu sa grehom. Hristos je rešio problem greha, tako što je usmrtio našu grešnost na krstu. Naša grešnost više nikada ne može da caruje. Kada bi naša grešna priroda carovala, to bi značilo da nemamo više nikakvog izlaza. Onda bi odlučivao greh, a ne mi.

3.Pa kakvo je onda ovde upozorenje izneseno? Ako je greh pobeđen, kako onda može da caruje? Odgovor je da i pobeđen neprijatelj može da nanese određene gubitke. Greh je tako strahovito silna stvarnost, da čak i pobeđen, u svom smrtom ropcu, može da nanese velike štete čovečanstvu. Greh mora da bude ne samo pobeđen nego i očišćen. Po biblijskoj nauci, je samo i jedna čestica greha dovoljna da zatruje celu atmosferu. Iz tog razloga postoji potreba da čišćenje bude temeljito kao i pobeda. Kada je nacizam u Nemačkoj bio pobeđen, nastao je proces denacifikacije, jer je to bila ne samo fizička pojava. Nacizam je bio ideologija i kao takav je morao da nestane kroz sudske procese i iznošenje istine na videlo.

4.Postavljaju se pitanje: Ukoliko je stari čovek umro na krstu, otkud to da je i dalje prisutan? Konačni odgovor na ovo pitanje ne postoji, jer je područje Božje tajne. Izraz „smrtno telo“ je dokaz za to, o čemu se govorilo u prvoj polovini 3. poglavlja, da čovečanstvo i dalje ima svog starog čoveka, staru prirodu. „Smrtno telo“ nije ništa drugo nego to, što se na drugim mestima u poslanici naziva telom (doslovno mesom), Adamovskom prirodom. To što je stara priroda ovde nazvana smrtnom, pokazuje njenu vremensku ograničenost. Pre ili kasnije će ona nestati. 

5.Ono što znamo jeste da svaki čovek ima svoje staro „ja“. Ovde se otkriva da ne samo da čovek ima udela u jednoj zajedničkoj grešnoj prirodi čovečanstva, nego da je taj udeo za svakog posebno njegov stari čovek. Postoje sličnosti ali i razlike između mog i tvog starog čoveka. Svako je iskušan na svoj posebni način.

6.Dakle to staro je pobeđeno ne na taj način da je u trenutku krsta potpuno iskorenjeno. Jer da važi suprotno, istorija bi se završila krstom, ne bi dalje imala nikakvog smisla. Krst jeste istorijski događaj, ali mnogo više od toga. Krst je isto tako vanvremenski događaj. Ljudi koji su živeli pre Hristovog raspeća su u istoj poziciji kao i oni nakon raspeća. I jedni i drugi žive na osnovu tog događaja, dakle krst je u svakoj našoj sekundi. Tako je u našem svakodnevnom životu stara priroda pobeđena jer je istovremeno prati sila krsta, mnogosturko jača od greha.

7.Pobeda nad grehom se takođe ispoljava u čovekovoj slobodi da ga posluša ili ne. Kao i u 1,24 upotrebljena je reč koja ima za koren reč patiti, stradati. Te želje su istovremeno i patnje. Požude (slasti) koje su odraz iskvarene prirode (jer ovde i stoji da su to požude starog tela), ne mogu da se potpuno iskorene tokom celog našeg života, u telu kakvo sada imamo. Međutim, koliko god bile jake, one ipak ne moraju da se završe grehom – prestupom. One mogu da se završe i na drugi način, čak i pre nego što se pojave. Mi verujemo da Bog uvek daje pobedu pre nego što se pojavi pojedinačna bitka.

8.Pavlov poziv koji se odnosi na sve nas, je snažan na osnovu saznanja koje je podelio sa nama u prethodnim stihovima šeste glave. Opravdanje verom je događaj koji mora da se poznaje u suštini. Hristov čin opravdanja se treba upoznati da bi se prihvatio. On kaže „dakle da ne caruje greh“. Mi kažemo da je od svih Božjih poslova u Jevanđelju opravdanje na prvom mestu. Prvi zadatak propovednika Jevanđelja je da vernicima da ovo nepobedivo oružje nad njihovom grešnom prirodom. Mi jednostavno ne možemo od ljudi zahtevati da napuste stare puteve, sve dok nismo u stanju pokazati im Hristovo delo za njih, koje je obavljeno bez njihovog udela.

¹³ Niti dajte udova svojih grehu za oružje nepravde; nego dajte sebe Bogu, kao koji ste živi iz mrtvih, i ude svoje Bogu za oružje pravde.

1.Zašto je ovaj poziv drugačiji od prvog? Jer nakon što se kaže ne činite ono prvo, u ovom stihu se kaže ne činite niti drugo. Prvi poziv se odnosio na to da ne popuštamo sili stare prirode. On se odnosio na celokupnog čoveka, jer kada je neko savladan onda ne može biti delomično savladan. Kada čovek sagreši, on je kompletno umrljan. Ima hrišćana koji kada sagreše krive svoje telo. Ne preuzimaju krivicu kao kompletna ličnost, nego nalaze izgovore u slabosti svoje prirode. Požude su svakako nešto što dolazi iznutra i konstantno iskušava, što se ne može sprečiti.

2.Međutim, nikakvog izgovora nema onaj kod koga se taj unutrašnji, usađeni greh očituje i spolja. Ti ne možeš da uništiš nepravdu koja živi u tebi, ali zar tvoje popuštanje treba da ide toliko daleko, da se čak i vidi na tvojim udovima? Kada je Hristos govorio o ovome rekao je da je potrebno odseći desnu ruku ako te sablažnjava ili iskopati desno oko ako te to oko sablažnjava, ili navodi na greh. Nakon odstranjivanja rekao je: “Baci od sebe”!

3.To znači da niko ne može da kaže da greh čini samo njegovo telo ili bilo koji njegov drugi deo. Svakom čoveku je dat određeni prostor delovanja, da ako ne može već da spreči greh, da spreči njegovo širenje. Čak i kada smo popustili određenoj žudnji mi i dalje možemo zaustaviti da se ona ispolji. Ukoliko je nešto jače od nas, to opet može da se kompletno odbaci unutrašnjom odlukom vere. Ti ne možeš od danas na sutra da prestaneš da činiš ono što te savladava, ali možeš se početi moliti, možeš duhovno da odsečeš od sebe, mačem Božje reči. Ti možeš uvek da kažeš: “To Božja reč osuđuje i ja se molim da prekinem to da činim”. U takvoj upornoj molitvi je pobeda, ti si lošu naviku odsekao verom. Bog će delovati da to nestane daleko od tebe.

4.Interesantno je da je Hristos govorio upravo o desnoj strani koja je strana vere, našeg novog čoveka. On je kao i Pavle ovde govorio o gresima vernika. Oni imaju posebnu težinu. Ako neko ne bi smelo da greši, to su vernici. Oni poznaju istinu! Oni znaju šta je Isus obavio za njih.

5.Predaja Bogu bi trebala da ide pre iskušenja. Predan čovek ni ne osteti da je iskušenje došlo na njega. Šta je to što vernik predaje? Svoj stari život? Ne samo stari. Ovde je napisano da se trebamo predati kao oni koji su živi. Jer predati staro i zadržati novo za sebe bi bila loša predaja. Mnogi iz tog razloga nemaju iskustvo pobede, jer predaju samo staro a za sebe zadržavaju novo. Predaju mrtvo a sebi živo. Mrtve žrtve Bog ne prihvata. Baš kada je u najboljem duhovnom stanju vernik se utoliko više treba predati.

6.Prava predaja Bogu je samo potpuna predaja. Predanje samih sebe prethodi predaji svojih udova. Ovo može svako. Mi ne moramo čekati da postanemo bogati da bi se predali. Jer predaja udova ne zahteva da su oni puni novca. Isto tako je sa znanjem i svim ostalim. Predaja potpuno i predaja sada.

7.Ovaj stih možemo da posmatramo i ovako: Samo naš stari čovek, koji je predstavljen rečima “telo” i “udovi”, može da postane oružje nepravde. Samo naš novi čovek može služiti Bogu kako je prihvatljivo. Pitanje je samo sa kojim ćemo se poistovetiti i kojem ćemo dati prostora, to je ono što je područje naše slobode.

¹⁴ Jer greh neće vama ovladati, jer niste pod zakonom nego pod blagodaću.

1.Greh se može savladati u svakoj njegovoj stopi razvoja. Greh savladan u prvoj ili u stotoj stopi, svejedno. Bitno da je savladan. Grehu zaista nije lako da se razvije, jer su mu postavljene tolike prepreke u nama i izvan nas. O tome govori ovaj stih.

2.Kolika je Pavlova sigurnost da će oni pobediti? Da li je ona potpuna? Mi možemo reći da je on ovde mislio da greh sigurno neće nad njima nadvladati, ako obave predaju i sve na što ih prethodno poziva. Međutim upravo je suprotno: On ovde kaže da treba da obave predaju i sve potrebno, iz razloga što greh njima neće nadvladati. I to ne piše da verovatno neće nadvladati, nego sigurno neće. Ova je izjava stopostotna.

3.Novi zavet uči, da oni koji su iskusili novorođenje i primili Svetog Duha, ne mogu biti izgubljeni (videti 1 Kor.3,15; 5,5). Oni mogu neko vreme da upadnu u greh, čak vrlo dugo da stoje na granici, na vratima paklenim, ali ih ona neće savladati. Samo tako može da se objasni Pavlova sigurnost spasenja onih kojima piše. To su Božji izabranici i niko ih ne može oteti iz Hristove ruke.

4. Možemo li istu sigurnost propovedati i danas? Naravno. Greh nikada neće ovladati onima koji su prešli Božjim očima vidljivu granicu u spasenje. Međutim, ko danas poznaje istinu Jevanđelja i ko je novorođen od onih koji se nazivaju hrišćanima? Ko je dostigao takav duhovni stepen da više ne može biti izgubljen čak i kada bi hteo da pobegne od Boga?

5.Zašto nisu pod Zakonom? Postoje dva odgovora i još jedan lažni odgovor. Lažni odgovor glasi da nisu pod Zakonom zato što Zakona više nema, ukinut je i ne važi. Neki kažu da ne samo da  nismo pod Zakonom, nego i bez Zakona. Odgovori za koje ne možemo da tvrdimo da su biblijski su: Zakon je deo Boga. Prihvatanjem Boga i Njegovog života, Zakon postaje deo vernika. Vernik postaje sam Zakon i iz tog razloga je iznad Zakona. Zakon ga ne osuđuje nego je njegova misao dan i noć, jer on živi u skladu sa njim.

6.Drugi odgovor bi bio da je Hristovim delom nastalo vreme milosti, tako da niko više nije pod osudom Zakona, grešio ili ne grešio. Upravo iz tog razloga Pavle kaže: Ne pod Zakonom nego pod milošću. I misli se na kompletnu duhovnu atmosferu jer jedno isključuje drugo. To bi značilo da nikada niko nije bio pod Zakonom, nego smo svi pod milošću. I to zaista i jeste tako. Izraz u 3,19 “pod Zakonom” ima drugo značenje nego ovde. Tamo se to odnosilo na one koji priznaju moralni zakon kao merilo karaktera (nezavisno od pobuda). Ovde se to odnosi na ljude koji su pravilno poučeni opravdanju verom i koji su spremni da prihvate najviši stepen istine.

7.Oni koji tvrde da oni danas nisu pod Zakonom, u smislu da su bez Zakona istovremeno stavljaju sve ljude Starog zaveta pod Zakon. Mi nismo, po njima, a oni jesu bili podložni osudi Zakona i morali su ga ispunjavati. I jedna i druga strana učenja je u osnovi okrenuta protiv Zakona i izvor mu je u pobuni protiv Boga, jer se time suštinski propoveda bezakonje ovog vremena i beznađe vremena Starog zaveta.

8.Grehu podleći bi bilo jako teško čak i nekom ko ne poznaje nauku o milosti. Svaki zločinac prvo mora da se dobro pomuči sa sobom, pre nego postane to što je. I kad postane zločinac, samo retko ko može to i da ostane. Okruženje milosti je vrlo velika sila, a i iznutra deluje milost koja mu je usađena u srce po novoj prirodi. A šta je tek sa onima koji znaju istinu?

¹⁵ Šta dakle? Hoćemo li grešiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću? Bože sačuvaj!

1.Zakon umnožava greh (5,20). Kada bi se čovek u svom prirodnom stanju počeo baviti Zakonom, bez da zna istinu, to bi ga samo bacilo u očajanje jer bi mu se otkrivale sve dubine njegove grešne prirode i on ne bi video izlaz iz toga. On bi pomislio da kao što je u njemu tako i izvan njega. Pošto u sebi vidi samo ružno, tako bi i napolju istim očima video samo zlo.

2.Međutim onaj koji je bar za jedan momenat osetio kako se milost, blagodat Božja, dotiče najdubljih osnova njegovog bića, zna da prepozna tu istu blagodat u svemu. Što je više živio u blagodati, to je grehu teže. Ukoliko je trenutno u toj blagodeti, grešiti bi bilo kao pokušati ostati mokar na vrelom suncu.

3.Rimska Crkva je imala iskustva sa tom blagodaću i znali su da život u blagodeti isključuje prestup. Čak i da nije tako, da se radi o nekome ko po prvi put sluša o Božjoj blagodeti, taj treba da poveruje da je život u blagodeti istina, neovisno o tome kakva su njegova predznanja i okolnosti. Ono što čini da ljudi vole jedni druge, čine dobro i pored toga što nisu vernici, dokazuje opšteprisutnu Božju milost.

¹⁶ Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušanje, sluge ste onog koga slušate, ili greha za smrt, ili poslušanja za pravdu?

1.Ovaj stih, koji se treba posmatrati kao slika, isključuje učenje po kome čovek nema slobodu. Čovek ima slobodu izbora. Međutim, istina je da čovek nema apsolutnu slobodu, jer je sila greha jača od njega. Čovek koji upadne u greh, ne može se izvući sam od sebe, u svojoj sili. On dospeva u poziciju zavisnosti. Dakle čovekova sloboda ima izvesne granice. Sluga u ovoj slici je ustvari rob. Rob je nakon porobljavanja potpuno obespravljen i neslobodan. Po zakonu o ropstvu, gospodar je mogao da ubije nepokornog roba. Ukoliko nam je greh gospodar, kraj nam je svakako smrt.

2.Iako Pismo uči sigurnost spasenja, mi nikada nismo potpuno oslobođeni senke smrti. Iako se naizgled čini da učenje o legalnom opravdanju isključuje mogućnost da neko bude izgubljen za večnost, Pismo nam ne daje takvu potvrdu. Mi to ne možemo objasniti. Da, ti si spašen i nećeš biti izgubljen, ali istovremeno si upozoren da možeš propasti ukoliko imaš greh za gospodara!

3.Ukoliko se reč smrt iz ovog stiha i ne odnosi na konačnu propast grešnika, istu težinu nosi greh pravednika koji takođe donosi duhovnu smrt. Greh i smrt idu jedno iz drugo, tako da učinjeni greh donosi smrt, koja je strašna čak i ako je privremena. Greh je predznak smrti, greh je mala smrt. Hvala Bogu da ne vodi svaki greh konačnoj smrti. Smrt je još jača od greha, jer je konačna. U grehu čovek još ima šanse, konačna smrt je kraj svake šanse.

4.Kao što je greh prikazan kao personifikacija, otelovljen (kao gospodar), tako je suprotnost postavljena u poslušanju, što je takođe personifikovano. Očekivali bismo da se grehu nasuprot postavi pravda, ali stoji poslušanje. Dakle čovek ima otvorenu mogućnost ne samo da sluša, nego da ne može drugačije nego da sluša! Sluga poslušanju znači da opravdan verom ne može drugačije nego da ide stazom poslušnosti. I tome je kraj pravednost. Kao što je uračunata pravednost početak poslušnosti, tako je data pravednost pratilac poslušnosti.

5.Ova slika ukazuje i na tok života, ali i na njegovu konačnu posledicu: sud. Božji sud nad čovekovim životom neće biti na osnovu kvantiteta, nego kvaliteta. Ne koliko je učinio dobra, nego koliko je bio poslušan. Ukoliko je sarađivao sa Svetim Duhom, on prima novu meru pravde u životu ili konačno opravdanje na sudu. I jedno i drugo je pravi život, večni život vere danas i večni život na obnovljenoj zemlji u budućnosti. Dakle bez pravde nema života.

6.Propovedanje poslušnosti zauzima vrlo važno mesto kada se radi o iskusnim, zrelim vernicima. Propovedanje poslušnosti onima koji nisu stekli iskustvo opravdanju verom je promašaj, “čuvanje u životu onih koji ne treba da žive” iz  Jez.13,19.

¹⁷ Hvala, dakle, Bogu što bivši robovi grehu poslušaste od srca tu nauku kojoj se i predadoste.

1.Hvala  Bogu je tu da pokaže da je delo isključivo Božje milosti u Rimu dovelo vernike u dobar duhovni položaj. To je tada bila zdrava crkva. Kakve li žalosti kada znamo kasniji razvoj hrišćanstva u Rimu! Zato upravo zajednice koje su snažne u veri, moraju posebno da se u poniznosti podsećaju da su to postali samo zbog Božje milosti.

2.Postoji takođe jedna pozitivna vrsta sećanja na grešnu prošlost. Bog se posebno slavi kroz to kada neko otvoreno govori o tome iz kakvog ga je ropstva greha izbavila sila ljubavi.

3.Pavle ne propoveda poslušnost samu po sebi, nego poslušnost nauci koja se kroz njega propovedala – mi je nazivamo poslušnost vere. Prave poslušnosti verom nema bez prave nauke Jevanđelja. Ima čestitih i moralnih ljudi van Jevanđelja, ali nema punine vere i života.

4.Bengel je napisao da ljudi nikada ne mogu biti od srca zli, kao što se može reći da su neki od srca poslušni. To dokazuje da je početno stanje čovečanstva obnovljeno, sa obnovljenim novim srcem. Koliko zločinac mora da se muči sa samim sobom svojim zlom, toliko pravednik postupa po najdubljim unutrašnjim željama i motivima kada sledi put pravde.

5.Naš prevod izostavlja jednu bitnu reč koja ide zajedno sa “nauka”. To je reč tipos koja ima različite mogućnosti prevoda. Dakle Pavle ne kaže ovde da su oni poslušali samo nauku, nego tipos nauke koja im je iznesena. Iza Jevanđelja stoji Hristos. Pavle se ne zanosi time da je u njegovom iznošenju nauke Hristos prestavljen savršeno, nego donekle. Kroz njegovo propovedanje, koje nosi božanski pečat, je oslikan Hristos (Gal.3,1). Kroz tu nauku su prihvatili u stvari Njega. Razlika je u primanju teorije istine i primanju same Istine. Ali kad je propoved Jevanđelja tako puna Hrista, onda ona sama završava najveći deo posla. Tako je lako primiti poslušnost i predati joj se, kada je propoved tako jasna.

¹⁸ Oprostivši se, pak, od greha postaste sluge pravdi.

1.Prethodnim stihom je počeo deo koji opisuje udeo vernika u spasenju. On je iznutra doživeo ono što mu je propovedano. Sada je oslobođen od greha. Radi u prvom redu o oslobođenju kroz njegovo prihvatanje, verovanje da je opravdan na krstu.

2.On sada ne može da ostane prazan, kao i onaj koji je počistio svoj dom u Hristovoj priči. Čovek mora nešto da čini, tj. nečemu mora da robuje. Ljudi koji posmatraju sa strane vernike, pogotovo one koji su u prvoj veri i ljubavi, često zaključuju da su oni neslobodni, da robuju. I to jeste donekle istina, sa tim da često propuštaju da zapaze da je to ropstvo pozitivna slika njihovog sopstvenog ropstva. Marks je istinito zapazio da je religija opijum za narod. Ne imajući unutrašnje iskustvo preobraženja, on nije mogao da nađe nikakav prikladniji opis.

¹⁹ Kao čovek govorim, za slabost vašeg tela. Jer kao što dadoste ude svoje za robove nečistoti i bezakonju na bezakonje, tako sad dajte ude svoje za sluge pravdi na posvećenje.

1.Govoriti kao čovek (kao u 1 Kor.7), znači objašnjavati duhovne istine opisno kroz slike svakodnevnog života. On upotrebljava slikoviti opis robovanja – iznoseći duhovne istine o slabosti naše stare prirode. Kao što naši unutrašnji sudovi, naša duša, ne može ostati prazna, tako ni naši udovi ne mogu stati nezaposleni. Ta slabost se sastoji u nesamostalnosti i u grešnom stanju je fatalna. Žudnje stare prirode se ostvaruju u obliku različitih dela ovde nazvanih nečistotom. Nečistota su različiti oblici bluda, koji je u Rimu bio raširen do krajnjih granica.

2.Prva reč bezakonje se odnosi na našu grešnu prirodu, koja je neprijateljska Bogu. Druga se odnosi na svako zlo delo kojeg je blud samo jedan deo. Većina hrišćanskih organizovanih crkava svodi osudu greha samo na osudu bluda, dok ostala, po Hristovoj meri još teža bezakonja ostaju nekažnjena.

3.Naša prirodna slabost, koja je u grešnom stanju vrlo štetna, postaje u pravednom stanju korisna. Vernik na osnovu spoznaje svoje slabosti uči da se sve više oslanja na Božju silu. Prvom bezakonju stoji na suprot pravda – koja je dar koji omogućava opstanak pred svetim Bogom. Na suprot bezakonjima stoji posvećenje – proces preobražaja u Božju prirodu.

²⁰ Jer kad bejaste robovi grehu, prosti bejaste od pravde.

1.Bili su robovi svome vlastitom grehu. Hrišćanin zna da problem ne leži nigde drugde osim u njegovom grehu, njegovim zlim delima.

2.U takvom stanju su, sa stanovišta pravde, bili oslobođeni. Kao auto kojem su otkazale kočnice pri spuštanju nizbrdo, potpuno slobodan od kontrole brzine, tako su bili oni. Oni, čak kada su i hteli živeti drugačije, nisu mogli da ništa promene.

²¹ Kakav dakle onda imadoste plod za koji se sad stidite? Jer je onog kraj smrt.

1.Ako se vernik stidi greha koga je počinio u neznanju, kako bi tek trebalo da se stidi toga što je počinio u saznanju?

2.Pavle ponavljajući ono što je već rečeno za stari život upotrebljava reč „onog“, ne dajući mu čak ni toliku pažnju da se imenuje. Šta su nam doneli gresi koje smo počinili? Što na većoj vremenskoj distanci posmatramo, vidimo besmislenost i samouništavajuću silu u grehu.

²² A sad oprostivši se od greha, i postavši sluge Božje, imate plod svoj na posvećenje, a kraj život večni.
1.Tome ništavilu u kome ste pre živeli, prinesite svoj sadašnji status i stanje bliže, radi poređenja. Sada ste sluge Stvoritelja svemira, koje je daleko od onog sida. I plod je posvećenje, to znači vi uviđate stalne promene na bolje. Ostajanje sa Bogom znači stalni napredak.
2.Plata greha nikada ne nosi sa sobom pridev „večni“. Postoji toliko mesta u Pismu koji govore o smrti uporedo sa životom, gde se smrt nikada ne naziva večna smrt, za razliku od večnog života. Smrt se posmatra kao neprijatelj koji će biti uklonjen.
²³ Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.

1.Ova predivna izjava, jedan od najpoznatijih biblijskih stihova, nosi u sebi pored istine jednu veliku književnu vrednost. Pavlov jezik je dosada takođe bio prepun stilskih figura, posebno kontrasta, antiteza. Ali kao da na ovom mestu dostiže svoj vrh. Kontrast koji je ovde upotrebljen uspeva da nam u jednoj jedinoj rečenici dočara koliko je Bog različit. Umesto bilo kakvog komentara bilo bi dovoljno dodati samo jedan savremeniji prevod, gramatički prilagođen našem vremenu.

2.Dok greh  isplaćuje svoje sledbenike, a  plata je smrt, Bog daruje svoje životom večnim u Isusu Hristu našem Gospodu.

Adam i Hristos 5,12-21

--> ¹² Zato, kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.

1.Pavle kao čovek povezan sa nebom ima u sebi bezbroj dokaza koji sve jasnije potvrđuju istinu. Iako piše u senci lažnih učenja, njegov diktat sadrži mnogo više nego samo protivargumente. Otkriva se sadržaj jednog učenja koje je silom istine, koju je u tako visokoj meri sadržalo, promenilo lice tadašnjeg sveta. Oni koji su osetili nešto od sile istine u sebi, gaje nadu da ona isto tako može da deluje i u drugima. Problem današnjice nije toliko u tome da nemamo prave ljude, nego da nemamo dovoljno istine. Iz tog razloga, slika stvarnosti, kako je ovde predstavljena, je toliko dragocena da je to teško rečima opisati.

2.Ovde se iznosi istina koja za nas nije nova. Mi smo već videli u ranijim poglavljima da je u Adamu sagrešilo celo čovečanstvo. Međutim, ovde ima novih detalja i uglova posmatranja. Nije bez važnosti to što je naglašena istina da je greh prešao u naš svet preko jednog čoveka. Dakle izvor greha nije čovek, on je postao samo njegov prenosnik, medijum. Greh je tako strašan i zarazan da je bilo dovoljno samo da jedan pojedinac otvori vrata za njega. Greh je vrlo ozbiljan problem. Ako isključimo greh, ne možemo objasniti istinu. Mnogi smatraju da istina govori dovoljno sama za sebe u svojim pozitivnim aspektima, tako da je propoved o grehu sasvim suvišna. O tome je bolno i neugodno razgovarati. Međutim, greh je sastavni deo istine. Mi ga ne možemo zaobići.

3.Ni jedna religija nema ni približno sličan koncept greha kao biblijska. U drugim religijama postoje objašnjenja posledica greha koje su uglavnom vrlo korisna učenja. Međutim, jedno je govoriti o nuspojavama, a drugo pogoditi sam centar stvari. Biblija je knjiga o grehu, više nego knjiga o posledicama greha. Ukoliko bi bilo drugačije, ne bi bilo moguće objasniti rešenja koja je Bog pronašao. Ukoliko je greh ušao u svet preko jednog čoveka, onda svakako da važi da se protivotrov nalazi takođe u vidu jednog drugog Čoveka. Kao što se antiserum za zmijin otrov proizvodi kroz otrov jedne druge zmije iste te vrste, tako je i ovde. Hristos je sam postao greh – zmija, dok je visio na krstu, da bi poništio uticaj onoga što je Adam učinio.

4.Stih sadrži dokaz o prvobitnom grehu. Postojanje prvobitnog ili naslednog greha, koje je jedno od najviše napadanih hrišćanskih učenja, dokazuje postojanje opšte smrti. Za ljude onog vremena, gde ateizam nije bio ni izbliza tako raširen kao danas, je bilo sasvim logično da povežu greh i smrt. Zašto bi morao da umre neko ko je nedužan? Kao što je povezan Bog i pravda, tako je povezana smrt sa nepravdom. Pošto je smrt sveprisutna i neizbežna, ona dokazuje da postoji greh koji je isti takav.

5.Smrt nam je zapisana u genima, ona je ušla u nas, a ako se pronađe još sitnija jedinica materijala od koga smo izgrađeni tamo će se naći ista smrt. Mi od toga ne možemo pobeći. To će nas pratiti do kraja naših dana i do kraja istorije ove planete. A smrt ide tek nakon greha. To znači da sve što važi za smrt važi i za greh.

6.Mi smo svi nasledili greh. To je ono što se misli kada se kaže da smo svi sagrešili. Tu se ne radi o našem sagrešenju, nego o opštem sagrešenju ljudske vrste kroz Adama. Eva se ne spominje u ovome, što pokazuje da je bila podređena Adamu. Da je ostalo samo na Evinom sagrešenju, tada ljudski rod ne bi nasledio greh.

7.Za to sagrešenje ne snosimo krivicu. Ono predstavlja teret koji moramo da nosimo, ali to nije odlučujuće. Nasledni greh je moralno neutralan. Bolje rečeno on je neutralisan Hristovim delom. Na koji način, to će nam pokazati sledeći stihovi.

8.Adam je postao sotonin argument greha. Iz tog razloga se sotona takođe ne spominje ovde kao prauzrok greha. On ostaje u senci. On je kao faktor potpuno isključen iz priče o spasenju. U delu spasenja vidimo samo nas i Boga. Nakon što je On postao jedno sa nama, tu više ne vidimo dvoje nego jedno. A pored tog jednog žive još uvek stari elementi naslednog greha.

¹³ Jer greh beše na svetu do zakona; ali se greh ne primaše kad ne beše zakona;

1.Ispravnost Pavlove nauke o spasenju potvrđuje činjenica da se u vreme pre objavljivanja Deset zapovesti Mojsiju, nalazio isti taj nasledni greh Adamov. Hrizostom je napisao da je Pavle ovde dokazao da opštu pokvarenost nije izazvao prestup Zakona, nego onaj jedan greh kroz koji je Adam pokazao neposlušnost. Iz tog razloga rešenje za problem pokvarenosti kroz nasledni greh se ne može nalaziti u Zakonu.

2.Dakle u ovom stihu se ne radi o pojedinačnim gresima, poput onih zbog kojih je morao biti uništen Sodom. Sodomljani su umrli zbog toga što su prešli granicu Božjeg strpljenja. Isto tako i pretopni svet. Međutim sama smrt kao opšta pojava nije prouzrokovana tim gresima. Čovek ima određeno vreme života nakon koga dolazi neminovan kraj.

3.Gospodnje strpljenje je bilo utoliko veće ukoliko su manje bili poznati Njegovi principi. Tek u vreme Mojsija je Bog smatrao da je došlo vreme da se Njegovo delo unapredi jasnijim otkrivenjem večnog Zakona.

4.I ovaj stih je za mnoge dokaz da je Božji zakon tek od Sinaja, i da se iz tog razloga odnosi samo na Jevreje. Međutim, ovde tako nešto ne stoji. Greh se ne uračunava tamo gde nema zakona - je postavljeno kao princip. Mi smo to već pominjali u prvom poglavlju. Svaki čovek će biti suđen ne na osnovu onoga što ne zna, nego na osnovu toga što zna. Kakav ti je zakon po kome živiš, tolika ti je i krivica. Postoje dve vrlo jasne činjenice u vezi Zakona pre Mojsija. Prvo sigurno je da je usmeno prenošenje zahteva Božjeg zakona iz generacije u generaciju zakazivalo. Ljudi su pod uticajem greha jednostavno propuštali da prenesu Božje principe na sledeću generaciju. Zar su ti potomci mogli da preuzmu potpunu krivicu za to? Zar su danas ljudi krivi što ne znaju šta Bog traži od njih, ukoliko je neko propustio da ih obavesti?

5.Drugo: Sama činjenica da je Bog zapisao zapovesti na kamenim pločama otkriva da je On hteo da uvede promenu. Ta promena se nije odnosila na donošenje nekih novih pravila. Daleko bilo, pa to je isti Bog! Nego je Bog hteo da time što sada na čvrstom materijalu zapisuje Zapovesti otkloniti svaki uzrok za zaboravnost. Nakon Mojsija stvari su postale zvanično otkrivene i napismeno utvrđene. Zakon je postao i pismeni dokument. Bog očito nije imao u prvobitnom planu da još i zapisuje kako da Ga volimo. To je primoran da uradi zbog tvrdoće našeg srca.

¹⁴ Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onog koji htede doći.

1.Vraćamo se na glavnu temu. Ovde se radi o dokazivanju prvobitnog, naslednog greha. Pošto je ista smrt kosila ljude i pre i posle Mojsija, nezavisno od njihove svetosti, to znači da se suštinski ništa nije promenilo. Oni koji vole da vide vreme u kojem nije bilo Zakona, neka dobro pročitaju. Ovde piše da se u odnosu na smrt ništa nije promenilo. Vladavina smrti nije ni za trenutak prekinuta. Ti liberalisto u odnosu na Zakon, razmisli o zakonu greha i smrti! Isto je tako neminovan kao i moralni, koji je i nazvan Zakon grehovni i smrti (8,2). A vredi i za suprotnu grupu slična poruka: Ukoliko pisanje Zakona na pločama ima toliku vrednost kao što legalisti preterano tvrde, onda bi tog trenutka bila ukinuta smrt.

2.Ukoliko bi čovek svojim svetim životom mogao da ukine posledice Adamovog greha, tada bi bilo izuzetaka u smrti. Jer ovaj stih dokazuje da su postojali ljudi koji nisu prestupili Božju zapovest. Koliko god bilo neverovatno, bilo je takvih ljudi i Pismo nam o tome svedoči.

3.Zato od smrti ne može ništa čovečije da spasi, čak ni ono u čemu ima i malo čovečijeg.  Jer Zakon je pisan čovečijim jezikom, ako je i božanskog porekla. Svetost je Božji dar, ali ipak čoveku i kroz čoveka se očituje. Spasenje mora da dođe kroz nešto čisto božansko.

4.Ima onih koji tvrde da je Hristos potpuno iste prirode kao pali Adam. Međutim, piše da je Adam prilika, slika. To znači sličan, deluje kao da je isti, ali nije. Ne može se meriti Hristos Adamom. Nego obratno mora da se meri Adam Hristom. I šta se dobija kao rezultat kada se uporedi?  Pogledajmo naredne stihove. Koliko je samo puta upoređeno i nijednom ne piše: Isto kao Adam. Nego svaki put piše: drugačije, mnogo veće, nije kao itd.

5.Zašto onda da krećemo od Adama pa da donosimo zaključke o Hristu? To je krivi put. Kako bi mogli zaključiti na osnovu Adama kakav je On i kakav je bio na zemlji? To jednostavno nije moguće. Porediti Adama i Hrista, znači porediti našu staru prirodu i Hrista. Praviti analogiju između starog i novog  je pradoksalno. Novo je nešto sasvim nepoznato i novo. Poređenje se ovde vrši po gradaciji, tj. evo kakvo je ovo staro; e, novo je suprotno od toga. Ide iznad toga. To novo je potpuno božansko i nema ništa ljudskog u sebi, mislimo na staro ljudsko. Novo ljudsko je ionako Hristos sam po sebi.

¹⁵ Ali dar nije tako kao greh; jer kad kroz greh jednog pomreše mnogi, mnogo se veća blagodat Božija i dar izli izobilno na mnoge blagodaću jednog čoveka, Isusa Hrista.

1.Jedno je dar a drugo je greh. Ovo je različito kao nebo i zemlja. Dakle ukoliko mi propovedamo greh, taj prvobitni greh, mi to činimo sa razlogom. Bog nas vodi da to tako činimo ne da bi istakli greh i odali mu hvalu, nego preko greha da odamo hvalu Njegovom daru. Da nam je greh nepoznat, ostao bi i dar neshvaćen i neželjen. Ne treba da ostane nepoznat. Međutim propoved greha je samo usputna stanica – tu mora da se presedne. Samo loši i nenadahnuti propovednici ostaju na propovedi greha.

2.Mi smo potpuno razumeli da su kroz greh jednog svi sagrešili. Ovde se pokazuje da su svi već pomrli. Dakle ne samo da smrt polako i postepeno prelazi na svakog Adamovog potomka, nego se oni već od početka uračunavaju kao mrtvi. Ceo je svet umro onog trenutka kada je Adam zgrešio. Mi sebe u biblijskom svetlu posmatramo kao mrtve od tog trenutka. To je više nego metefora, to je pozicija u koju nas je Adamov greh doveo – potpuno mrtvi. Adamov greh je genocid čovečanstva.

3.Govorili smo o tome kako je greh strahovito zarazan i strašan, da mu je bilo dovoljno da mu se otvore samo jedna vrata da potpuno zavlada. Adam je pustio greh u tvrdo opasan grad Gospodnji i on je već u sledećem trenutku postao grad boga tuđega. Međutim Božja blagodat je mnogo veća. Silu greha koja se pokazala  kroz nasledstvo smrti je daleko premašio Božji dar – život.

Milost mora da bude uvek veća od prestupa.

4.Ovde je naš Hristos ponovo predstavljen kao čovek. Kako može nešto potpuno božansko postati potpuno ljudsko, to nama nikada neće biti jasno. Hristos nije samo bio čovek, nego je On to još uvek i biće to zauvek. U nauci o opravdanju koju Pavle ovde iznosi je bitno da je Hristos čovek. Ranije se propovedalo opravdanje kroz ponašanje, kroz poslušnost. Zato se poropovedao Zakon i poslušnost. Pavle veruje u opravdanje kroz čoveka i zato propoveda tog čoveka – Hrista. Propoved Hrista sadrži u sebi sve što je potrebno, svako znanje i mudrost.

5.Ako je blagodat reč za Božju unturašnju osobinu bića, tada je Njegov dar spasenja vanjski izraz te osobine. Radi se ne samo o blagodati (ovde je to sinonimno sa milost) uopšteno, nego se radi o Hristovoj i Božjoj milosti. U grčkom prepisu ispred reči milost ide određeni član. Dakle ta milost je jedna i jedinstvena u Hristu i Bogu, koji je izvor milosti. Hristos ništa manje nije izvor milosti jer je sam Bog.

6.Ostaje da vidimo kako se to milost pokazala mnogo izobilnijom od greha. U oba slučaja reč mnogi se odnosi na sve pripadnike čovečanstva. To znači da se tačno onoliko koliko ih je umrlo i bilo izgubljeno, nakon toga spašeno. Deluje kao izravnanje i ne primećujemo odmah izobilovanje. Ovde se tvrdi da je spasnje mnogo više nego samo otkupljenje čoveka.

7.Radi se o tome da prestup pogađa sve ljude kroz smrt. A milost postaje premilost (blagodat). Ne postoji tako nešto kao presmrt. Smrt je smrt. Za sve je ista. Smrt pogađa i pravedne i nepravedne. Međutim u tu smrt se milost umešala, tako da pravdeni ne umiru zauvek. Dakle milost je učinila da postoji jedna blaga i priveremena, mala smrt. Kao što je greh kroz milost postala greščić, tako je smrt kroz milost postala smrtić.

8. A milost je kroz Hrista postala još veća milost u koju se smrt nije mogla umešati. Jer ako je plata za prestupe smrt, dar milosti je život. U životu uzimaju učešće čak i nepravedni. Isus nije poklonio večni život onima koji ga veruju, nego čak i ovaj privremeni život onima koji ga ne veruju. I grešnici imaju udela u njegovom daru, makar su mogli da prožive ovaj život, koji je takođe otkupljen Njegovom krvlju.

¹⁶ I dar nije kao greh jednog: jer za greh jednog bi osuđenje, a dar od mnogih grehova opravdanje

1.Dar je bolji od sile greha, toliko koliko je Darodavac koji stoji iza dara bolji od onoga koji stoji iza sile greha. To se pokazuje u sledećem: Preko jednog greha su svi prokleti, a preko mnogih greha su svi opravdani.

2.Dakle ako je jedan greh tako strašno suđen i izazvao prokletstvo mnogih, očekivali bi da sa jednim mnoštvom greha koji su se odigrali nakon Adama do danas, kojih je nebrojena milijarda, prokletstvo bude još milijardu puta veće. Ali šta je milost učinila. Ona je to tako neshvatljivo veliko uvećano prokletstvo jednostavno dovela na nulu.

3. Dakle greh je od muve napravio medveda, a Hristos je od punu šumu medveda sveo na ništa. U početku je bio jedan greh, a sad nema više ni taj jedan. Sve je čisto i bez opasnosti.

¹⁷ Jer kad za greh jednog carova smrt kroz jednog, koliko će većma oni koji primaju izobilje blagodati i dar pravde u životu carovati kroz jednog Isusa Hrista!

1.Nije slučajno što se reč “jednog” toliko često ponavlja u odseku od 15 – 19 stiha. Pavle je morao da naglasi da nije istina da je smrt posledica mnogih greha. Da li smrt postaje drugačija što ljudi više greše? Ne to je ta jedna te ista smrt od tog jednog te istog greha. Za neke ljude se kaže: Prerano je umro! To je nešto drugo. Postoji prerana smrt koja je posledica greha pojedinca ili greha drugih koji ga ubiju pre vremena. Međutim to samo “prerano”, svedoči o tome da postoji jedna druga smrt, zajednička svima nama, koja čeka svoje određeno vreme. Tako smrt caruje, tj. neumoljivo čeka svoj trenutak i ne može biti ničim osporena.

2.Upravo zato se ne može učiniti ništa bolje nego promeniti cara. Kada nam je loše u jednoj carevini ili državi, mi emigriramo u drugu. Uzimamo dokumente druge države i ne potpadamo više pod staru vlast. I mnogo više od toga.

3.Na novom terenu, ne samo da nema vlasti smrti, nego sam pojedinac vlada. On dobija funkciju u novom postojanju, vladalački duh (Ps.51). Oslobođen od starog postojanja on biva osposobljen da sam slobodno deluje. Dok je na pravom mestu ima sva prava.

4.I to je jedini put. Nema drugoga. Ako je nešto jedno i jedino, ne može istovremeno imati alternativu. Gospodnji put spasenja je isključivo kroz Isusa Hrista. Vrlo je bitno sagledati tu neminovnost: mi biramo između prolaznog sveta smrti i carstva neograničene milosti.

5.Osim milosti je pomenut i dar pravde. Upravo je to prava priroda milosti. Pavle nije bio propovednik lažne milosti. Uz pravu milost ide uvek dar pravde. Čovek u Hristu postaje pravedan, činom opravdanja verom. Reč “primanje” se odnosi i na trenutak primanja. Za primanje blagodati i pravde nije potrebna nikakav vremenski i prostorni okvir. Reč život se odnosi na celi život unutar milosti. Mnogo primanja čine celi život, kao što mnogo slika čine jedan film. Hristova religija je uvek mnogo više primanje nego davanje.

¹⁸ Zato, dakle, kao što za greh jednog dođe osuđenje na sve ljude, tako i pravdom jednog dođe na sve ljude opravdanje života.

1.Počinje sažetak onoga što je rečeno od 12. stiha i početak zaključka ovog odseka. Ovaj stih je skoro identičan 16. U 16. je opisano šta se sa Božje strane desilo, a ovde koji je udeo Adama i Hrista.

2.Preko Adama je čovečanstvo u poziciji krivice. Mi govorimo o atmosferi krivice u kojoj živi svaki član ljudske porodice. Čak i danas, svaki naredni greh ima uticaj koji u određenoj meri pogađa sve i dodatno otežava poziciju ljudske porodice.

3.To naše opravdanje koje učimo, ovde se naziva opravdanje života. Ono se odnosi isključivo na božanski akt proglašavanja grešnika koji zaslužuju smrt pomilovanim. Tako mu se poklanja život. Zato je to opravdanje života. Ono se naziva još i sudskim, pravnim opravdanjem, o kome smo govorili u 1,17, gde se delo opravdanja takođe povezuje sa životom.

4.Pravda Jednoga ovde ukazuje na raspeće. Kao i u 10. stihu, pravda se odnosi na Hristovu smrt. Neki prevodi i idu tom linijom da prikažu da je jedan greh doveo u osuđenje, a jedna pravda opravdanje. Tako se Hristovoj smrti daje važnost. Trenutak Njegove smrti je izbrisao svu krivicu čovečanstva. Ko pored Hrista živi u krivici, to može da čini samo iz neznanja ili svojevoljno.

¹⁹ Jer kao što neposlušanjem jednog čoveka postaše mnogi grešni, tako će i poslušanjem jednog biti mnogi pravedni.

1.Adamov greh je ovde još preciznije opisan. Mi dobijamo sliku o tome kako je moguće da se čisto i nevino čovečanstvo pretvorilo u to što jeste danas. Reč neposlušanje se odnosi na nepažnju, neslušanje. Ljudski rod je izgubio kontrolu nad svojom slobodom voljom i zdravim razumom kroz nemarnost i nepažnju. Lakomislenost se kod nas ne uzima kao veliko zlo, dok u biblijskom svetlu predstavlja prauzrok pada kompletnog čovečanstva.

2.Nasuprot našoj lakomislenosti je postavljena Hristova poslušnost. Jedna od Njegovih najvećih zapovesti glasi: “Stražite!”

3.Mnogi smatraju da se ovaj stih u svom drugom delu odnosi na budućnost vernika. Dakle, ako je do sada bilo reči o tome da su mnogi opravdani, sada se govori o tome da će mnogi biti nađeni kao pravdni, da će postati pravdeni u svakodnevnom životu. Dakle prvo se govori o statusu, a onda o stanju čovečanstva. I ovo jeste pravi poredak. Mora se prvo govoriti o tome šta je čovek Hristovim delom postao, da bi se govorilo o tome šta može od njega da nastane.

4. I pored toga, vrlo je teško razlučiti, na mnogim mestima u Pismu o kojem se Božjem delu radi: opravdanju ili posvećenju. Ovde se svako ko tumači i čita Pismo mora osloniti na vodstvo Svetog Duha koji će pomoći da se ova dva dela niti previše razdvajaju, niti previše sastavljaju ili zamenjuju jedno drugim. Razlike su vrlo male. Principijelno je dobro da se tumači prvo kao opravdanje i delo uračunate pravde, a kao drugo kao posvećenje i delo date pravde. Međutim, to pravilo ne može da se usvoji kao kruto, jer ima izuzetaka gde jedno treba više naglasiti nego drugo, zavisno od situacije i smisla koji Sveti Duh želi da dodeli nekim stihovima.

5.Tako da se i ovde čini (po Svetom Duhu) da je Pavle u prvom redu mislio na to da je Hristovo delo dalo čovečanstvu pravedno postojanje, pored onog grešnog koje je neminovno. Čovek je pravedan i grešan istovremeno po svom statusu, tj. dva statusa koja ima. To je donekle kao osoba sa dvojnim državljanstvom.

6.Tako da je dobro za onoga koji greši, a ne voli taj svoj greh, da razmišlja o tome da je pravedan. Tako će zatvoriti vrata onome koji ga kroz lošu savest optužuje. Ti si pravedan po Hristu i kada toneš u moralno blato i prljavštinu! Podigni glavu i gledaj u svoju pravdu i odaj slavu Onom koji je bio poslušan za tebe na svakom mestu gde si zakazao!

7.A za onoga koji je pobednik nad grehom i čini velika dela Božja, je vrlo dobro da razmišlja o tome da je grešnik; celo to vreme dok čini pravdu – pravdu čini grešnik. Na taj način se zatvaraju vrata oholosti i pripisivanju dobrih dela samim sebi.

²⁰ A zakon dođe uz to da se umnoži greh; jer gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat,

1.Celi odsek o Adamu je poslužio tome da se nauka o opravdanju kroz veru pokaže ispravnom u odnosu na nauku o opravdanju kroz Zakon. Zakon se mora posmatrati u svetlu opravdanja verom. U ovome Zakon nikako ne igra glavnu ulogu. To je pokazano u izrazu “dođe uz to” (gr. ušunjati se). Značenje koji drugi daju tom izrazu je da je Zakon dat kasnije od opravdanja. Međutim oboje ima večno trajanje i ide jedno uz drugo u smislu vremena.

2.Zakon ne čini greh manjim, nego velikim. To znači da Zakon ima određenu silu u sebi, koja je neophodna da dušu dovede u stanje potrebe za milošću. Zakon umnožava greh jer je i deo sadržaja Zakona upravo greh. Tako je Zakon sila greha (1 Kor.15,56).

3.Kada se govori o grehu onda se misli na onaj koji je tema celog odseka o Adamu. Misli se na grešnu prirodu. Brinsmejd je napisao da Zakon ne osuđuje samo ono što je čovek napravio nego mnogo više ono što čovek jeste.

4.Kako možemo da govorimo o umnožavanju greha kroz Zakon? Tako što Zakon ima više stepeni spoznaje. On je predmet beskonačnog razmišljanja (Ps.1). Što čovek u otkrivanju Zakona koji je u Bogu ide dalje, to mu se otkrivaju nove dubine sopstvene nasleđene prirode.

5.Tako čovek otkriva šta je sve Bog pobedio i nadvladao u nama. Jer čoveka je pobedio greh, a Spasitelj je pobedio greh. Kroz Zakon nam je jasno da je greh jači od nas i da je više greh nego sami mi. Kroz izbavljenje se otkriva da je Božja ljubav još jača.

²¹ Da kao što carova greh za smrt, tako i blagodat da caruje pravdom za život večni, kroz Isusa Hrista Gospoda našeg.

1.Greh nije večan kao što je život. Hristos je stavio tačku na greh i smrt, da bi otpočela era života koji nema kraja. Tako je borba protiv smrti potpuno besmislena ukoliko ne sadrži želju za večnim životom. Bolesnik koji teži za isceljenjem mora da razume da se nad njega nadvija Isus sa pitanjem: Želiš li da budeš zdrav? Biti zdrav je više nego biti isceljen. Isto tako je borba protiv greha neiskrena ukoliko je ne prati želja za pravdom.

2.U novom životu vernika, kroz Isusa Hrista, blagodat mora da caruje u najmanju ruku u onoj meri u kojoj je do sada carevao greh. Iz tog razloga su najjači vernici upravo oni koji su nekada bili najveći grešnici. Pošto su upoznali velike dubine greha, sada moraju da se ispune velikim dubinama pravde. Pošto je prvi vladar bio jak, drugi mora da bude isto tako jak, inače ne možemo da verujemo da je došlo do oslobođenja. Da je Danilo na dvoru služio i dalje Valtazaru, zar bi mi mogli da poverujemo da je pomazanik Božji, Kir, zauzeo Vavilon? Tako istinski obraćeni vernik svojom pravdom pruža dokaz da više ne leži u smrti.