Gospod ne gleda ko je ko; 2,1-16

 ¹ Zato se ne možeš izgovoriti, o čoveče koji god sudiš! Jer kojim sudom sudiš drugom, sebe osuđuješ; jer to činiš sudeći.

1.Malo je stihova koji su tako zloupotrebljavani kao ovaj. To proističe iz pogrešnog tumačenja da je ovde suđenje proglašeno grešnim i neprikladnim za jednog vernika. To se ne slaže sa onim što piše na drugim mestima u Pismu. Primera radi u 1Kor.5,12: Ne sudite li vi one koji su unutra? To znači da su vernici čak obavezni da sude onima koji su sa njima u crkvi (zajednici).

2.O kakvom suđenju se ovde radi? Prvi deo stiha iz 1Kor.5,12 glasi: Jer šta je meni stalo da sudim one koji su napolju?Potpuno je besmisleno da neko od vernika osuđuje grehe nevernika. Ono što je Pavle naveo u prvom poglavlju, kao dela nepravednosti se naziva gresima sveta. Nema ništa čudno u tome da ljudi koji su se odlučili na život bez Boga greše. Bez Boga se mora grešiti. Kada ne bi bili bez Boga ti ljudi ne bi grešili, tako da suditi njima bi značilo tražiti od njih da ne greše u životu bez Boga. Na taj način bi vernici podržali laž da se greh može pobediti nekom silom osim Božjom.

3.Još jedan razlog zašto vernici nemaju pravo da upiru prstom na grehe sveta je taj da oni u tom sudu uzimaju kao merilo svoje kriterijume moralnosti koje su prihvatili u veri. To su Božje zapovesti, kojima oni sude onima koji te zapovesti ne prihvataju, koji ne znaju za to da ih zapovesti obavezuje i na koje se u krajnjoj liniji zapovesti i ne odnose. To bi bilo kao da pred vojni sud izvodite civila.

4.Reč suditi ovde ima značenje osuditi. Reč osuditi ima značenje prokleti. Dakle vernik koji osuđuje svetovne ljude tim sudom istovremeno sebe dovodi u prokletstvo, jer ni sam ne živi po saznanju kojim sudi.

5.Dakle kada čujemo vernika da osuđuje svetovne ljude odmah znamo da on sam čini isto. Da li je moguće postaviti ovakvo pravilo? Ima li onih koji osuđuju, ali ne čine isto?
Odgovor je ne. Taj ne može biti vođen od Svetog Duha koji to čini, a koji ne radi po Duhu on greši, pasivno ili aktivno. Očito da je njegovo bavljenje gresima sveta samo način na koji on pokušava sam da opere svoju savest,on ima potrebu da se izgovori. On ili sam čini to, ili se boji da osudi iste te grehe u svojoj crkvi, čime postaje saučesnik tih greha, dakle kriv i proklet.

² A znamo da je sud Božji prav na one koji to čine.

1. Bog je taj koji sudi onima koji su izvan vere. Neki očito ne poznaju dovoljno pravedne Božje sudove. Jer je dovoljna kazna za one koji greše je to da pogane svoj duh i telo, kao što je to već opisano. Sud nad grešnicima je sam njihov život muke.

2.Sveti Božji ljudi će suditi svetu tek u budućem životu 1Kor.6,2.

3.Jedan moderniji prevod glasi ovako: Znamo da se sud Božji izliva nad onima koji tako čine, u skladu sa istinom. Dakle iako svetovni ljudi neće biti suđeni na osnovu Božjeg zakona, čiju silu ne poznaju i ne priznaju; biće suđeni na osnovu one istine koju su upoznali na drugi način. Oni će biti suđeni po njihovoj savesti. Božja pravednost nije slepa. Bog sudi čoveka u skladu sa okolnostima u kojima se nalazi.

³ Nego pomišljaš li, o čoveče koji sudiš onima koji to čine, i sam činiš to! Da ćeš ti pobeći od suda Božijeg?

1.Ovde se još uvek radi o licemernim vernicima. Kako je moguće da smatraju da mogu da svoje tajne grehe sakriju od Boga? Oni su očito u velikoj zabludi i opseni, kada veruju da će ih moralisanje spasiti od Božjeg suda.

2.Postoji opasna pojava među vernicima koju nazivamo samoopravdanje ili uzdanje u sopstvenu pravednost. Pošto su se odvojili od Boga još davno, izgubili su ga u toj meri iz vida, da su počeli da grade sopstvenu sliku o sebi i sopstvena merila pravde. Ne postoji grupa ljudi koja je toliko izgubljena. Oni veruju da ih Bog ne može videti drugačije od toga kako oni vide sebe.

⁴ Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?

1.Ovde imamo dokaz da su oni još odavno otpali od Boga (jer ovde piše da ih Bog mora trpeti) iako još su još uvek zadržali neke spoljašnje znake vere. Upravo ih ti spoljašnji znaci varaju. Oni se oslanjaju na neke osobine koje su zadobili u ranijem životu sa Bogom kao i na neke pobede nad svojim gresima. I tako su izgubili Boga iz vida. A Bog ih i dalje poziva i trpi.

2.Kako je žalosna pozicija onoga koji je nekada bio Božja radost i ponos, a sada je samo Božje trpljenje!

3.Upravo zato što je izgubio iz vida Božje bogatstvo, ne vidi sebe kao siromašnog duhom; zato što je zaboravio Njegovu dobrotu, ne vidi sebe kao lošeg; pošto je zaboravio Njegovu krotost, postao je ohol i slepi sudija tuđih greha koji ga se ne tiču, kao i onaj koji odobrava grehe koji se njega tiču.

4. Božja ljubav i dobrota su uvek veće od naše ljubavi i dobrote. Nema ni jednog čoveka, ni jedan dan koji bi se mogao nečim pohvaliti u odnosu na Boga. Isto tako, vidimo da svaki čovek svakog dana treba da se kaje. Dokle je god Bog dobar, toliko dugo trebamo da se kajemo.

⁵ Nego svojom drvenosti i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga,

1. Kako je nevernikova sramota činjenje greha , tada je vernikova sramota njegovo nečinjenje pokajanja i nedostatak milosti u srcu. Pokajanje i ljubav može svako da ima, to nije prevelik i pretežak zahtev.

2.Vernik se stalno susreće sa Bogom, kroz Njegovu reč, propovedi, svedočanstvo pobožnog života drugih vernika. Ili će se tim susretima vratiti ili će otići još dalje.Kada vidimo nemilost i nedostatak ljubavi u jednoj velikoj meri, tada vidimo da su propuštene mnoge prilike. Zato je život vernika jedan veliki rizik. On će biti ili pravi posvećen čovek ili gori nego neznabošci. Oni vernici koji svoje sudbine porede sa svetovnim ljudima, rade nemudro. Bog ne može da postupa sa njima kao sa drugima.

3.Kao što su oni poseban narod što se tiče blagoslova, mira i ljubavi, tako su poseban narod i što se tiče suda. Poseban narod - poseban sud. Pošto je sud za vernike ne u budućem životu, nego u ovom, ovaj dan gneva nije isto što i sudnji dan. Na sudnji dan se Božji sud otkriva, presuda je već doneta davno. Ona je doneta još u večnosti gde je odlučeno šta će biti sa onim ko se ne opravdava verom. Zato Isus kaže da je onima koji ne veruju u Njega već presuđeno. Na sudu vernicima koji ne žive ono što veruju neće biti ni jedne oslobađajuće presude, pitanje je samo težina kazne.

4.Za onog ko je uporan u svom nepokajanju, svaki dan može da bude onaj kada se izliva nakupljeni gnev. Licemerni verniče zar ne osetiš kako ti se dan gneva približava? Niko ne sme da se vara da će i jedno jedino zlodelo ostati nekažnjeno. To što vernik može da provede jedno jako dugo vreme u nepokajanju, bez da prima kaznu, ne sme da ga prevari. Bog mora da odbrani svoju čast, koju napada nepokajani, tako da će kazna doći pre ili kasnije.

5.Ovde vidimo da je Božje strpljenje ograničeno.

⁶ Koji će dati svakome po delima njegovim:

1.Dela su spoljašnji pokazatelj onoga što je unutra. Neke lažne teorije u hrišćanstvu idu tim putem da umanje važnost dela. Pismo međutim uvek povezuje dela i sud. Iako se spasenje ne može zadobiti kroz dela, ono se ne može očuvati bez dobrih dela. Tako će se čovek opravdati kroz dela (Jak.2,24).

2.Ovde je naglašena reč svakome. Osim u izuzetnim slučajevima, životna sudbina svakog čoveka je posledica onog što je učinio. Svako je pozvan na ispitivanje svojih dela, da se ne bi oslanjao na neki drugi pokazatelj onoga što ga očekuje od Boga.

3. Dela ovde treba posmatrati kao datu pravdu. Data pravda je ono po čemu nas Nebo prepoznaje. To je ona bela haljina koju Gospodar očekuje da zvanice obuku na Svadbi njegovog Sina. U odnosu na tu haljinu čovek može da bude samo u dva stanja: obučen ili nag.Dakle ne sudi se uračunata pravda, jer to bi bilo kao da se sudi Hristu. Sudi se ona druga pravda, pravda zakona, aktivna pravda kojom se posvećujemo. Ukoliko se pokaže da je čovek ne poseduje, on gubi i onu prvu - pasivnu pravdu, Hristovu pravdu kojom je opravdan.

4.Hristova data pravda je dar. Dobra dela su dar od Boga, čak iako bivaju postignuta uz naše vrhunske duhovne i telesne napore.

5.Taj Hristov dar pravde u svakodnevnom životu je ništa drugo nego vera. Kada si u veri, plod su dobra dela, koja su ne samo tvoja nego i Hristova dela. Tako da možemo slobodno reći da je sud po delima za sve koji nisu od vere.Ko je od vere ni ne ide na sud, jer je Hristu već suđeno.

⁷ Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobrog tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni;

1.Ovde vidimo kako data pravda deluje u verniku.  Ovde je opisano naše posvećenje, za razliku od stiha 4. gde je opisano opravdanje. Vidimo da je posvećenje proces održavanja dobrih dela koja se obavljaju kroz nas. Vernik zna u svakom trenutku šta se očekuje od njega i on ulaže napor da to obavi. Dobra dela se ne obavljaju bez potpune saradnje našeg celog bića. Ona se ne obavljaju automatski.

2.Pravo posvećenje je ono kome prethodi opravdanje. Čovek koji nije dostigao iskustvo opravdanja, on ne treba ni da pokušava trpljenje u dobrim delima, jer on nije u dobrim delima. Dobra dela su kao i vera - oblast.

3.Znak da su oni opravdani i posvećeni je to da ne traže svoju sopstvenu slavu, čast i neprolaznost. Oni traže ono što je Božje. Svaki čovek je po prirodi okrenut ka tome da traži slavu. Slava je nevidljiva duhovna komponenta i čežnja duše. Čak i čovek koji ne traži Boga, ima neutaživu potrebu za slavom. On je međutim traži negde drugde.Isto je sa čašću i večnošću.

4.Vrlo bitna reč je tražiti. To znači da sveti Božji ljudi nemaju ove stvari koje su u Bogu uvek. Oni su to često gubili. Nije zlo u tome - izgubiti, nego u tome - ne tražiti. Ljudi Božji nisu obavezno samo sveci: Bog u svoje ubraja i tražitelje.

5.Iako celo čovečanstvo ima sve ovde dobre stvari u Hristu, ipak se deli na one koji te dobre poklone traže, bore se za njih i zahvalno ih ceni; i na one koji ih ne traže i ne cene. Među onima koji ih ne traže ima onih vernika koji se previše oslanjaju na to što imaju. Oni misle da ne treba da se traži nešto što se već ima. Ali to je samo ljudska i smrtonosna logika. Vernik je onaj koji iako ima, ipak to traži što ima, trudeći se da to što ima razvije i da bude sve više deo njegovog bića. On želi da i drugi saznaju to što imaju, jer mu pričinjava takvu sreću. Sreća mora da se širi i umnožava i da postaje veća.

⁸ A onima koji se uz prkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.


1.Reč prevedena sa prkos ima značenje sebičnost ili svadljivost. Sebičnost je uzrok svih ostalih greha. Ovi ljudi su dozvolili i pored toga što poznaju istinu, da sebičnost nadvlada. Ukoliko joj se dopusti, sebičnost zaista može da nadvlada silu istine koja je u nama.

2.Opisana je borba koja se odigrava u svakom čoveku. Čovek ima borbu u sebi između onoga što je novo i pravedno i onoga što je staro i grešno. Onaj ko je neposlušan istini, pošto nečemu mora da bude poslušan, tu poslušnost poklanja nepravdi tj. stanju svoje stare prirode. Takav čovek čak ni sotonu ne može više da okrivi za to šta će ga snaći.

3.O Božjem gnevu smo već videli da predstavlja Njegovo negodovanje. Reč gnev se odnosi na Njegov neaktivan gnev, stav neraspoloženja. Reč koja je prevedena kao nemilost označava reakciju gneva - ljutinu. Spominje se primera radi, kada se radi o vremenskim nepogdama, ljuta oluja. Verujemo da Bog, na čiju je sliku čovek, takođe ima osećanja i da ih ispoljava, što se videlo i na Isusu. Ljudi koji su se potpuno poistovetili sa svojim starim čovekom će osetiti Božju ljutinu na svojoj koži.

⁹ Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo, a najpre Jevrejina i Grka

1. Duševne posledice po čoveka koji čini zlo su ništa manje strašne. Nevolja je reč koja se najčešće upotrebljava da označi teškoće koje pravi hrišćani doživljavaju na ovom svetu. Međutim oni to imaju samo spolja. Unutrašnja stanja depresije, aneksioznosti i ostalih poremećaja, koje često nazivamo duševnim stanjima ili bolestima, to je nešto mnogo teže.

2.Tuga iznutra je izazvana delovanjem neprijatelja duša. Kada mu čovek grehom otvara vrata, on je u stanju da izazove negativna osećanja koja izjedaju dušu.

3.Pošto su narod koji ima poznanje istine, ovo se odnosi prvo na Jevreje. Zato je rečeno, kome je mnogo dato biće mnogo bijen. Nakon toga, dolaze na red helenizirani narodi Sredozemlja, kojima je objavljeno Jevanđelje. Da nisu znali za istinu, ne bi neposlušnošću mogli da upadnu u takvo jadno stanje.

¹⁰ A slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najpre Jevrejinu i Grku;

1.Kao što vernici imaju prednost u sudu i na njima se prvo pokazuju posledice neposlušnosti, tako je i u blagoslovima. Osim slave i časti, ovde vidimo da dobijaju i mir. Mir je Sveti Duh, najveći dar čovečanstvu u ova vremena pred kraj istorije.


¹¹ Jer Bog ne gleda ko je ko.

1.Prosuđivati ljude samo na osnovu statusa ili drugog spoljašnjeg znaka, je samo ljudska osobina. Ona se nikako ne sme preslikati na Boga. Vernici često upadaju u zamku da veruju da ih Bog drugačije posmatra nego ostale ljude i da imaju veću vrednost od ostalih članova ljudske porodice. Neki vernici se ponašaju kao članovi kraljevske porodice, kao da su se već zacarili.

2.Zato često slabo podnose nevolje, slabo su motivisani da čine dobro i da se odreknu sebe, jer imaju utisak da je za njih borba završena. Umesto da imaju trpljenje dobrih dela, oni gledaju na sat i kalendar, često pričaju o političkim i svetovnim događajima koji ukazuju na skori kraj. Više znaju o tome šta radi rimski papa, nego šta radi Hristos. Ovo sve ukazuje na to da su prevareni.

3.Onaj koji ima vezu sa Bogom koji ne gleda ko je ko, ni sam neće ljude procenjivati po ničem drugom nego po Hristu. Zato i apostol na jednom mestu kaže: Mi ne poznajemo nikoga po telu. Na drugom mestu Jakov kaže:  U veri Gospoda našeg slavnog Isusa Hrista ne gledajte ko je ko.

4. Pošto je Bog takav, onda mi više treba nego da nije takav. Da je On neki koji gleda ko je ko, onda bi imao na nešto da se oslonim. Ovako mi ostaje samo da zahvaljujem na Njegovoj milosti i da je tražim, tj. da tražim samog Njega. Svaki drugi pokušaj je bezvredan.

¹² Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i izginuti; i koji u zakonu sagrešiše, po zakonu će se osuditi

1.Bez zakona se odnosi na one koji ne znaju ili ne priznaju obaveznost zakona. To se nekad odnosilo na sve one koji nisu čuli ili nisu primili Jevanđelje. Jevanđelje tog vremena nije isključivalo zakon. To ovaj stih jasno dokazuje. Danas se to odnosi na sve osim onih koji uče obaveznost deset zapovesti. Jer danas ima vrlo mnogo različitih tumačenja Jevanđelja uz koje se propovedaju različiti zahtevi Svetog Pisma.

2. Princip je sledeći: Koje zahteve zakona priznaješ, te treba i da držiš, jer ćeš na osnovu njih biti suđen.

3.Čak i oni koji su spoznali bolje pravilo života, pa se vratili na staro i prestali da se izjašnjavaju kao vernici, su u mnogo boljoj poziciji od onih koji ne žive po tome kako ustima priznaju da je pravilno. Ukoliko je neko upao u slabost, bolje mu je da zaćuti, da se moli Bogu sam za sebe u nadi da će ga Bog izvući, umesto da propoveda drugim ono što i sam ne živi.

4.Vidimo da u grehu nema života.U grehu nema opravdanja.

5.Postoji namerno neznanje. Imamo ljude koji namerno ne žele da priznaju zahteve Zakona, tj. Pisma kao celine. Oni će ipak biti suđeni po zakonu, kojeg namerno ne priznaju.

6.Reč zakon se na različitim mestima u Pavlovim poslanicama ima različita značenj. Vrlo je bitno uvek razumeti o kojem on to zakonu govori, jer su kroz pogrešna tumačnja proistekle mnoge greške.  Kada govorimo o moralnom Zakonu, koji je odraz Božjeg karaktera, pišemo ga sa velikim početnim slovom. 

¹³ (Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore;

1. Dolazimo do grupe stihova koji su stavljeni u zagradu. Pavle diktira ovo pismo i pre nego što nastavlja započetu rečenicu iz stiha 12., za kratko odstupa od glavne teme, iznoseći jedno važno pitanje.

2.Primamo potvrdu obaveznosti Zakona. Oni koji tvore Zakon će se opravdati.  Samo slušanje Zakona ne čini čoveka pravednim. U to vreme su se na jevrejskim bogosluženjima glasno čitale knjige Starog zaveta, uglavnom pet Mojsijevih knjiga. Sadržaj Zakona je bio poznat ne samo Jevrejima. Jer Mojsije ima od starih vremena u svim gradovima koji ga propovedaju, i po zbornicama čita se svake subote (Dela 15,21) Gospodnje proviđenje je tako učinilo da se znanje Zakona proširilo kroz propovednike koji su ga širili po svim gradovima.

3. Kao što tada samo slušanje Zakona nije činilo pravednim, tako je i danas. Čitanje Svetog Pisma samo po sebi ne može pomoći. Hristos je kroz jednu rečenicu razotkrio veliku zabludu koja i danas odnosi veliki broj duša:  Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene. Dakle ima vernika koji misle da će ih samo saznavanje svetih stvari i kontakt sa njima posvetiti.To je vrlo proširena zabluda koju treba uvek razotkrivati u samom sebi.

4. Vernik mora da oseti, da primeti putem svojih osećanja, osvedočenja i na koncu putem svojih dela, da li je zaista doživeo primanje. On mora da veruje da je već primljen u Hristu, to je baza njegovog duhovnog života i svakog novog dana. Međutim, on nije oslobođen dužnosti da dalje gradi na toj bazi najvredniji materijal. On mora da ide svakotrenutačno pred Boga kao onaj koji je primljen u Hristu, a istovremeno kao onaj koji nije primljen u Adamu. Svi vernici moraju da nauče kako da praktično steknu iskustvo opravdanja, tj. kako da se posvećuju. Oni moraju tačno da znaju šta je to što za šta ne moraju da se bore, što već imaju, a šta je to što ostaje kao njihova i ničija drugo dužnost.

¹⁴ Jer kad neznabošci ne imajući zakon sami od sebe čine šta je po zakonu, oni zakon ne imajući sami su sebi zakon:

1.Ako vernici ne razumeju šta imaju, i za šta ne moraju da se potrude (jer zašto da radiš za ono što imaš), neka pogledaju nevernike. Mnogi među njima žive čistim i moralnim životom. Kako mogu da žive tako, ako je sav svet propao u grehu, kao što se na jednom mestu kaže? Zar ima ljudi na svetu koji nisu od sveta?

2.Ovaj stih otkriva koliko je Hristos svojim sjedinjenjem sa čovečanstvom, koje je uračunato u večnosti (jer nas Bog sa Hristom od večnosti posmatra kao jedno), čoveka unapredio. Ako neko sam od sebe čini to što je po Zakonu, onda je on sam Zakon. Čovečanstvo je postalo u Hristu ni manje ni više neko moralni Zakon, deset zapovesti. Pošto je Hristos sam po sebi ništa drugo nego suština Zakona, onda je čovečanstvo kroz Njega isto tako u svojoj suštini Zakon. Naravno ovde se radi o novoj suštini.

3.Kada je Hristos ulazio u svet, rekao je:Hoću činiti tvoju volju Bože i Zakon je tvoj meni u srcu, to su reči koje svaki čovek na ovoj planeti ima u svom srcu. Primera radi, ako si ti u jednom autu, činiš jednu celinu sa tim autom. Šta biva sa autom biće i sa tobom. Ukoliko je motor bučan, tim više ćeš ga čuti u sebi. A mi smo sa Hristom jedno i Njegove reči koje su kao buka mnogih voda, odzvanjaju u nama.

4.Ukoliko to imaju nevernici, zar isto nemaju i vernici. Zar oni nemaju istu prirodu? Nije li prava katastrofa da često nevernici i pored toga što ne znaju istinu, žive moralnijim životom od vernika koji poznaju istinu? Pitanje je da li takvi vernici uopšte poznaju samo istinu ili se tu provukla i laž.


¹⁵ Oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savest svedoči, i misli među sobom tuže se ili pravdaju)

1. Vernici su u mnogo boljoj poziciji od nevernika, jer uz ono što imaju iznutra, imaju i Zakon i Proroke i Jevanđelja spolja, što potpomaže ono iznutra. Oni nemaju samo kosilicu, oni imaju i oštrač noža.

2. U ovom stihu je iznesena predivna istina, da Zakon, bolje rečeno čak dela Zakona, imaju u srce upisano ne samo vernici koji taj zakon čitaju, primenjuju i na taj način utiskuju u svoje biće. Zakon imaju i ostali ljudi upisan u srce po prirodi njihovog novog stvorenja po Hristu.

3. Ova istina ima presudno značenje u misiologiji. Ukoliko ne znaš da ljudi kojima iznosiš istinu, tu istinu već imaju u svom srcu, tu istinu ćeš im iznosti kao nešto što oni ne znaju. Međutim ukoliko znaš da oni imaju ne samo istinu duboko u srcu, nego čak i dobra dela koja bi trebalo da učine, onda je to sasvim nešto drugo.

4. Upravo iz tog razloga je neprikladno da istinu iznosi neko ko nije i sam u istini. Tačno je to da će sama sila argumenata i logike možda pokrenuti nešto. Međutim ljudi koji imaju Zakon upisan u srcu, će osetiti da je duh tog koji iznosi drugačiji od toga što oni etički u svom biću duboko osećaju.

5. Savest se na ovom mestu ne odnosi na saznanje, nego na osvedočenje unutrašnjeg čoveka. Izgleda da pored toga što čovek pored Zakona upisanog u srce ima unutrašnje moralne sudove koji su aktivni u prosuđivanju da li je nešto zlo i dobro.  Očito je da Bog očekuje da čovek koristi i unutrašnju vlastitu moć prosuđivanja, posebno u slučajevima kada nema jasno otkrivenje od Njega.

6.Misli koje se međusobno tuže i opravdavaju, su spoljašnji uticaji koje duša usvaja bilo kroz drugog čoveka ili duhovne utiske vanmaterijalnog sveta. Pošto je suština čovekovog bića koje mu je Bog ugradio moralna, on iznutra može da proceni koja je misao dobra, a koja je još bolja; koja je loša i koja je još lošija. To je ono što ljudi često kažu, da stvari nisu crno - bele. Postoje određeni stepeni pravednosti i nepravednosti. U nečemu ima više istine, a u nečemu manje.  

¹⁶ Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mom preko Isusa Hrista.


1.Ovo se nastavlja na stih 12. Dakle vernici će biti suđeni po onome što su prihvatili. Pošto je definicija jednog vernika to da on prihvata Zakon, on će biti suđen po Zakonu. Nevernici će biti suđeni po savesti.

2. Ovaj dan suda se ne odnosi na dan gneva, sud tokom života. Ovo je sudni dan, kome je Bog postavio termin. To je Strašni sud. Tu će biti izneseno sve što je duša godinama skrivala, čak i pred Bogom. Otkud vernik na sudu, na dan suda? Ukoliko je pisano da onaj koji veruje ne ide na sud, kako se ovde sudi?

3.Dakle neće svi vernici biti konačno spaseni. Neki će morati da se pojave na sudu, gde nema oslobađajuće presude. Zato je pisano: Danas je pogodno vreme i dan spasenja. Ti koji veruješ, ne oklevaj i ne prebacuj posao otkrivanja tajni svog srca pred Bogom za neko drugo vreme. Bogu pripada skriveno tvog srca, a ne celokupnoj javnosti svemira. Ne oklevaj!

4.Jevanđelje je ne samo Jevanđelje milosti, nego i Jevanđelje suda. Sud Božji je radosna vest koja nam daje dodatnu snagu da poživimo pošteno i pobožno, znajući da je za to velika plata oslobađanja. Isto tako možemo u ovom životu da žalimo one koji nam čine zlo, ili uopšte čine zlo jer je strašna plata osuđenja. Vernik se sudu raduje. On izlazi na svetlost suda, trči na sud i želi ga. On želi da bude brži svojim pokajanjem od Sudnjeg dana. Moli se da mu Bog sudi što pre, a da ga ne izvodi na sud na onaj Dan.

5.Pavle kaže moje Jevanđelje. Kako je lepo kad je Jevanđelje tvoje. Kada se nisi oslonio samo na ono što ti je neko o njemu rekao, nego je i tvoje, plod tvog ličnog osvedočenja i otkrivenja Božjeg. Ono što volimo želimo da je naše. Pavle je uvek isticao da je ono što iznosi dobio direktno od Boga.

Opšta krivica čovečanstva 1,18-32

18 Jer se otkriva gnev Božji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi.

1. Već je objašnjeno da Jevanđelje odgovara na našu potrebu za pravednošću i svetošću. Ovde se dalje objašnjava još jedan razlog zašto je Jevanđelje potrebno: Božji gnev. Greh izaziva Božji gnev, koji Sveto pismo opisuje na puno mesta. Bog ima pravo na gnev i u svetoj istoriji Starog zaveta vidimo koliko je često uzimao sebi to pravo. 

2.I to Božji gnev sa neba. Odozgo se sve vidi, čak i ono što se krije u najvećoj tajnosti. Pošto se radi o gnevu sa neba, ublažava ga samo pravednost sa neba. To je pravednost sa kojom smo već upoznati, koja nas je učinila pravednima, bez naših dobrih dela.

3.Gospodnji gnev ne može da se smiri dok ne dobije zadovoljenje. Tako da ako nema vere da ga zadovolji kroz pravdu, on se zadovoljava kroz Božje delovanje ili nedelovanje (uklanjanje zaštite) koju nazivamo Božjim sudovima.

4.Bezbožnost ovde predstavlja životni stav, gde nedostaje odavanje časti Bogu. Po Svetom Pismu ne postoji neutralan stav, tako da se bezbožnost ne ogleda samo u onome što činimo, nego i u onome što ne činimo. Ukoliko čovek ne odaje Bogu čast, on mu je oduzima. Ovde se svakako ne radi samo o ateistima, nego i o formalnim vernicima, nezavisno od njihove verske opredeljenosti.

5. Nepravednost je reč koja se ponavlja dva puta u ovom stihu. I iako je to jedna nepravednost, ona ima dve strane, isto kao što i pravednost ima dve strane. Prva nepravednost je povezana sa negativnim stavom u odnosu na Boga, sa bezbožnošću. Ona je prirodno stanje čoveka. Kako može biti da je prirodno stanje čoveka i pravednost i nepravednost u isto vreme? Zato što čovek ima dva postojanja istovremeno. Jedno je postojanje po Hristu, po duhu, a drugo po telu, po Adamu. Ovaj dualizam priroda čoveka je tema o kojoj će biti reči u narednim poglavljima. Ta prva nepravednost se odnosi na to da je čovek pred Bogom nepravedan, on jednostavno zakida Boga za ono što mu pripada, tj. pobožnost i dobra dela.

Druga nepravednost su prestupi i zla dela učinjena sa namerom i svesno. To je aktivna nepravednost kojom grešnik pokušava da odagna Božje pristustvo iz svog života. Zato ovde piše da se tom nepravednošću istina zadržava, potiskuje.To su isto tako i dobra dela, koja su učinjena u nedostatku pravednosti, naizgled dobra dela starog čoveka, koji pravu pobožnost i svetost zamenjuje svojom, lažnom, koja ne proističe iz milosti i na taj način upućuju na čoveka kao izvora tih dela.

6.Jevanđelje daje novi pogled na greh. Greh se kroz Jevanđelje sasvim drugačije gleda i definiše.Kao što postoje dve vrste, dve strane pravednosti tako postoje i dve vrste greha. Nije više problem greh za koji je Isus platio cenu na Golgoti, dakle naša zla dela koja smo učinili u slabosti i neznanju. Problem je greh nakon tog saznanja. Problem je ne pokajati se, odbiti, odupirati se Božjem oproštaju i opravdanju. Taj greh se naziva prestupom i za njega ne postoji nikakvo opravdanje, nikakva žrtva koja bi ga mogla oprati. Prestup kažnjava Bog direktno svojim sudovima.

7.Nasuprot tome da postoji jedan gnev, postoje razne vrste bezbožnosti i nepravednosti, zato ovde kaže svaka nepravednost i bezbožnost. Nepravda ima raznovrsnu ponudu greha, jer da je jedna ne bi bila dovoljna da drži potisnutu istinu. Što je istina veća, greh mora više da se umnoži i potrudi. Gde je velika istina, mora i laž da bude velika. Što je istina čistije i jasnije iznesena, mora laž da bude podmuklija i bezobzirnija.

19 Jer šta se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio;

1.Ovde se otkriva da je Bog tek delimično spoznatljiv. Mi ne možemo otkriti sve o Njemu, to je moguće samo u onoj meri u kojoj se On otkrio. Iz tog razloga je stav čoveka koji zahteva da razume sva pitanja u vezi Boga i koji tim razumevanjem uslovljava i svoje lično prihvatanje, grešan i neprihvatljiv.

2.Duh Sveti u Pismu govori kroz biblijske pisce često u množini: mi. Ovde govori o njima, koji nisu u tom mi. Pismo je pisano za izabrane, koji ga razumeju, priznaju i poštuju. Ostalima Pismo ne vredi, jer ne razumeju jezik ljubavi.

3. Reč poznato se ne odnosi na to da su oni upoznali to što je Bog otkrio, nego na to da je to vidljivo i blisko. Dakle to može da se vidi i upozna. Međutim nije postalo deo njih.

20 Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.

1.Ovde se objašnjava na koji način se Bog otkrio. Putem dela koje je stvorio Bog je čak i pre pada u greh otkrio svoju Osobu i silu. Kroz stvoreno se otkrilo Njegovo božanstvo. Božanstvo je pridev koji se odnosi na nešto sasvim različito od stvorenja, toliko uzvišenije i više da ga nije moguće uporediti sa ničim drugim, niti uopšte potpuno predstaviti.

2. Ovo otkrivenje obavezuje one koji nisu vernici. Na osnovu toga možemo zaključiti dve stvari: Kao prvo, nereligionzne ljude ne obavezuje Božje pisano otkrivenje. Njima se neće suditi na osnovu onoga što je otkriveno u Svetom Pismu i zato je nemudro od vernika da ih sude kroz ono što ih ne obavezuje. Drugo, vernike obavezuje ono što prihvataju, tako da je nemudro da se ne trude da upoznaju šta piše u Svetom Pismu, na osnovu koga će biti suđeni, jer ih neznanje neće sačuvati od osude. Jer vernicima nije dovoljno i spasonosno prirodno otkrivenje Boga, kao što je to slučaj sa onima koji se ne izjašnjavaju kao vernici.

Tako se od vernika očekuje mnogo više nego što se to često misli, a od nevernika mnogo manje nego što vernici to često vide.

21 Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo.

1. Ipak čak i to malo što se od ljudi očekuje, ogromna većina ne ispunjava. Istina je da veoma mali postotak ljudi može da živi ispravnim životom čiste savesti, samo na osnovu Božjeg otkrivenja kroz prirodu.U ovom stihu se govori o onima koji su propustili tu šansu i zaista se odnosi na ogromnu većinu čovečanstva. Glagol poznati je napisan u prošlom vremenu, dakle oni su u jednom trenutku upoznali Boga. Bio je period u njihovom životu gde su ga razumeli i gde se nešto neobično desilo u njihovim životima. Osetili su ne samo Njegovu silu i različitost, nego nešto od Njegovog karaktera ljubavi.

2. Oni su, međutim to poznanje izgubili, jer su propustili da Bogu daju zahvalnost i proslave ga, što predstavlja minimum prihvatljivosti. Bog se u Svetom Pismu otkriva kao Onaj koji nikada ne dozvoljava da čast koja mu pripada ode nekom drugom. Onima koji ga ne poznaju to izgleda kao netolerantnost i nepravednost.

3.Ovaj stih dokazuje da je u čoveka ugrađeno nešto iznutra, kroz šta on prima božanske uticaje. Dakle osim što čovek prima spolja Božji uticaj kroz prirodu, tako iznutra u njegovom biću Bog deluje na njegov um,osećanja i motive. Srce i misli ovde predstavljaju celinu čovekovog unutrašnjeg života.

4.Onaj koji je propustio priliku da proslavi i zahvali, gubi ne samo vrednost tog jednog momenta, ne gubi samo tu šansu, nego čak i ono što je iznutra pre toga imao. On gubi božanski uticaj iznutra koji čini njegove misli povezanim i mudrim. On takođe gubi sposobnost da voli i saoseća. Ukratko on je sve manje odblesak svetlosti koja dolazi sa Neba, sve manje liči na Onoga po čijem je obličju stvoren.

22 Kad se građahu mudri, poludeše,

1.Ono što je izgubio on pokušava da nadomesti sopstvenim idejama i mislima, u kojima se primeti da ne nose vrednost istinske božanske mudrosti.

2.Reč poludeti se ovde ne odnosi na psihički poremećaj, nego više ide u smeru koji se u našem jeziku opisuje kao glupost.

23 I pretvoriše slavu večnog Boga u obličje smrtnog čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova.

1. Videli smo da je deo čovečanstva o kome je ovde reč, iz stanja pasivne nepravednosti prešao u stanje aktivne nepravednosti, greha i prestupa. Ovaj stih nam pokazuje da prestup po svojoj prirodi ne može da ostane na istom nivou. On mora da se širi i produbljuje, da ide sve dalje. Čovek ispada iz stanja pravednosti, u koji ga je Bog stavio po Hristovom delu otkupljenja, sve češće i bezobzirnije i kao posledica toga greh se umnožava. Po Svetom Pismu greh je bezakonje, tj. prekršaj Božjeg moralnog zakona.

Ono što je prikazano u prethodnim stihovima je nevera i nezahvalnost, neposlušnost prvoj Božjoj zapovesti, gde čovek Bogu oduzima prvo mesto u svom životu, koje mu kao Stvoritelju pripada.

2.Oni ovde prelaze na sledeći nivo nepravednosti, koja je područje koju objašnjava druga zapovest Božjeg moralnog zakona, tj. idolopoklonstvo.
Sili greha nije dovoljno da ukloni Boga sa prvog mesta, nego zamenjuje Boga sa određenim predstavama kojima se odaje poštovanje. Radi se o vrlo teškom grehu koji ima teške posledice za dušu idolopoklonika i njegovih naraštaja. Ne postoji ništa slično što može za kratko vreme da unazadi čovečanstvo kao idolatrija. Celi narodi i regije mogu u ovome da pronađu uzroke za nesreće koje su ih u istoriji snašle.

3. Našom rečju obličje prevedene su dve reči. Prva se odnosi na sličnost. Postoje različite  vrste sličnosti, kao što su sličnost dva čoveka, sličnost nekih ideja itd. Druga reč znači slika, to je reč koja je koren naše reči ikona. Dakle u ovom stihu se radi o umetničkom, artističkom umeću. Određeni ljudi su nadareni da svoje opažaje materijalno ovekoveče. Naravno da se vrednost toga što naprave meri po tome koliko je to slično onome čega je predstava i koliko to i drugima govori.
Iako je stvoreno zaista vredno divljenja i životinje i ljudi divna bića po mnogim osobinama koje nose, čovek mora da zaista upadne u veliko slepilo i neznanje da bi obožavao slike ili kipove koji ih umetnički predstavljaju. Jer koliko god da nam govore sličnosti toliko bi trebale i razlike.

4.Dok kod prve reči sličnost, ne mora da postoji original,tj. mogu da sliče stvari ili osobe koje nemaju veze jedna sa drugom, kod reči ikona mora da uvek postoji ono što ona predstavlja.
Kada je Isus pitao čija je slika (ikona) na novcu, ukazao je na to da ona slikovito  predstavlja vlasništvo. Ovde vidimo da umetnički prikaz nikada nije greh sam po sebi. Što se pitanja vlasništva tiče, car ima pravo da primi nazad ono što mu pripada. A isto tako ima to pravo i Bog. Ono na čemu je nečija slika, treba da se vrati originalu. Pošto je čovek slika (ikona) Božja, Isusov nalog "dajte Bogu što je Božje" nikako ne može da se odnosi na novac. Celi čovek treba da se dade Bogu.

5.Pavle zato ovde sa namerom prestavlja i različitosti koje postoje između Stvoritelja i stvorenog. Bog je zaista neke svoje osobine ugradio u ono što je stvarao. Međutim istovremeno je naglasio i razlike. Nije slučajno što neke životinje idu četvoronoške a neke čak i puze po zemlji. Kroz stvaranje takvih bića Bog je pokazao da je u odnosu na Njegovu silu i veličinu, potreban stav poniznosti i podređenosti. Oni koji osećaju i poznaju Božju veličinu, često se mole na kolenima svom Tvorcu. Tako priroda kojom čovek treba da upravlja, nosi razumljive i slikovite poruke.
Međutim um pobrkan grehom i zatamnjeno srce to ne mogu da vide, tako da se toliko često čoveku daju isključivo božanske osobine i odaje mu se obožavanje.

 
6.Reč slava se odnosi na ono što je božansko i što postoji samo u povezanosti sa Bogom. Slava je neka vrsta svetlosti i uticaja koja može da se prepozna duhovnim očima. Ovde se jasno vidi da se ta slava pod uticajem greha gubi. Koliko je ta slava nasušna potreba bića, pokazuje to da grešnik žuri da izgubljenu slavu bilo kako nadoknadi!

24 Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima;

25 Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca, koji je blagosloven va vek. Amin.

1.Ova dva stiha treba da se posmatraju zajedno jer su izgovorena u jednom dahu. Dok je diktirao ovo pismo Pavle se sam zgrozio od strahote i nepravde koju ljudi čine Bogu. Njihova pobuna nije trenutačna i izraz prolaznog raspoloženja, nego uporna akcija nasuprot istine i namerno služenje tvari.

2.Naglasak je na zato. Dakle iz tog razloga ljudi greše telesno, jer su pre toga pogrešili duhovno. Telesni gresi su znak da nešto nije u redu sa njihovim dušama. Oni su tako daleko da više ne mogu da pokore svoju staru prirodu i grešne želje. Reč koja je ovde upotrebljena za želje se odnosi više na požudu. Ova žudnja je istovremeno i patnja.

3.Ne samo da telesni gresi ukazuju na one dublje duhovne, nego su im oni i slika. Upravo ono što je čovek u duši i čime sagrešuje nevidljivo za ljudske oči, postaje vidljivo i prepoznatljivo kroz to što čini njegovo telo. Oni što su obožavali, takvim su i postali, ponašajući se kao životinje. Nisu hteli da kleknu i ponize se pred Bogom, zato su sada pali pod teretima svojih greha i isprljali svoje ime.

4.Iako idolatriju životinjskih i ljudskih umetničkih predstava uglavnom vežemo za neka prošla vremena, savremeni čovek ima suštinski iste probleme, jer mu je biće tako sazdano da mora nečem da služi. Najveći idol savremenog sveta je svakako materijalizam, demon koji odnosi ogroman broj duša.

5.Telesni gresi i materijalizam pokazuju ko stoji iza toga. Čak i kroz greh može da se otkrije Bog, tako da mnogi koji nisu došli do spoznaje Boga kroz pravdu, dolaze do zaključka da Bog postoji i da mu treba odati čast, preko kazni koje vide na grešnicima.
To da Bog predaje ljude njihovim požudama ukazuje na to da ne dolazi prvo greh pa onda kazna, nego je greh kazna. Greh je sud Božji i kazna za neverstvo. Čovek koji telesno greši i ne može više da se kontroliše, mora da se posmatra kao neko ko je već pod sudom, kažnjen sam svojim prestupom. Za takvoga ne možemo da savetujemo da krene u borbu na polju tela, jer ne može da je dobije. Uzde su ispale iz ruku i to je nemoguće kontrolisati. On bi trebalo da u svom grehu, se vrati nazad i počne odpočetka, tj. da oda zahvalnost i slavu Bogu, ne čekajući da prvo postane čist, nego u poniznosti čekajući da ga Bog očisti. To zaista nije teško i može svako da učini.

6.Na ovom mestu Pavle odaje Bogu slavu. On je čovek potpuno izvan telesnih požuda i zahvalan Bogu za to. Neki konzervativini hrišćani smatraju neprikladnim kada neko usred propovedi ili molitve glasno kaže: Amin! Iako bi svako trebao da pazi na red i na to da ne ometa druge, ipak bi svako morao imati razumevanja ukoliko se nekome ovaj uzvik otme iz dubine duše, jer je Bog zaista tako divan i velik, da se nikada ne može previše uzdići i dati mu se slava.

26 Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno.

27 Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.

1.Pavle smatra da je potrebno detaljnije opisati ta telesna dela i način na koji ljudi primaju kaznu za nepoštovanje Boga. Homoseksualizam svakako predstavlja jednu od najnižih stepenica greha gde čovek može da padne. U ono vreme je to bila raširena pojava u helenističko rimskim područjima, posebno u višim slojevima društva, carskim dvorovima i čak među filozofima i učiteljima morala.

2.Ovaj opis se najviše odnosi na ove zadnje: Duhovne i intelektualne vođe. Ovde se otkriva da su gadno skrnavljenje tela zaslužili tim prevarama kojima su potpali i koje su proširili.
Nikoga ne treba da iznenadi činjenica da se upravo u krugovima duhovnih vođa i autoriteta , istaknutih ličnosti nauke, danas dešavaju najteži moralni padovi. To što ovde piše "njihove žene" je povezano sa istinom da se često duhovno stanje muškaraca ogleda upravo na njihovim ženama, koje podsvesno gube poštovanje i napuštaju vernost prema onima koji su to isto prethodno učinili sa Bogom. Zato bi muškarci razloge problema koje imaju u odnosu sa svojim ženama trebalo češće da traže u njihovom odnosu prema večnim stvarima. Oni bi mogli da nauče da znake svog duhovnog stanja traže na licu i ponašanju svojih supruga, smatrajući da nema ni jednog pogoršanja odnosa koje je toliko tragično da ne može sa Bogom da bude ispravljeno.

28 I kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um da čine šta ne valja,

1.Ovde se ponovo dokazuje da su oni imali priliku da ugrade Boga u svoje saznanje.

2.Mnogi veruju da ne postoji veza između njihovih misli i ubeđenja sa onim što čine. Ideja da čovek može ispravno da veruje, a neispravno da živi je nebiblijska. U svim izjavama Pisma vidimo da to nije moguće. Ne može da stoji ono što mnogi drže za ispravno, da su teoretski besprekorni, a da samo treba da porade na praksi, da to praktično izvedu. Svaki ovakav napor je u većini slučajeva uzaludan. Biblija uči da je Istina Duh, a Duh je sila. Dakle ukoliko činimo što ne valja, trebalo bi se krenuti u potragu za odgovorom: Šta je pogrešno u mojim stavovima i mislima? Put pronalaženja istine i nalaženje istine, a posebno sama sila te nove istine je dovoljna da promeni naše postupke.

29 Da budu napunjeni svake nepravde, kurvarstva, zloće, lakomstva, pakosti; puni zavisti, ubistva, svađe lukavstva, zloćudnosti;

30 Šaptači, opadači, bogomrsci, siledžije, hvališe, ponositi, izmišljači zala, nepokorni roditeljima,

31 Nerazumni, nevere, neljubavni, neprimirljivi, nemilostivi.

1.Reč napunjeni otkriva silu zla koja deluje spolja. Sotona i njegovi demoni pojačavaju delovanje grešne prirode (koju Pismo naziva stari čovek), tako da nastaju uvek nove dubine i različita ispoljavanja greha.

2.U ovom opisu se za sotonske osobine smatraju neki gresi koji se često ne smatraju tako teškim prestupima. Zato je dobro da imamo ovo svedočanstvo.

32 A neki pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo to čine, nego pristaju na to i onima koji čine.

1.Još jedan način ispoljavanja Božje pravednosti je smrt. Očito je da se ovde radi o smrti duše, konačnoj smrti, tako da vidimo da duša nije besmrtna.  Da nije tako, mogli bi da smatramo da je fizička smrt kazna za greh. U praksi znamo da to ne odgovara istini, jer umiru i nevina deca, pravedni ljudi često na isti način kao i nepravedni.

2.U grčkom prepisu ne postoji reč "neki". Oni koji su propustili da prime Boga osećaju da su se Njegovim udaljavanjem udaljili od samog života i da nema drugog. U normalnom slučaju ovo saznanje izaziva strah. Mnoge ovaj strah sprečava da čine zla dela.

3.Danas postoji velika nestašica ovog straha od Boga. Ljudi se jednostavno više ne boje Boga i to je dokaz velikog neznanja i sile greha koja je zavladala koja guši čak i najosnovnija unturašnja osvedočenja zajednička za svako svesno biće.

4.Postoje pošteni grešnici koji kažu: "Ja sebe upropaštavam, ali ti nemoj!" Kod njih se vidi da greh ne vole da čine, već ga čine samo zato što moraju. Oni mogu lakše da se vrate. Međutim oni koji su toliko zavoleli nepravdu, vode i druge u propast. Njima se dopada da i drugi isto to čine. Oni traže zajedništvo greha i njegovo proširenje. Oni su svakako vrlo duboko ogrezli u zlu i čine sebe dvostruko krivima. Biblija je knjiga koja uči o kolektivnoj krivici. Dakle ne uračunava ti se samo zlo koje ti činiš, nego i od drugih sa kojima si i kojima odobravaš to što čine, bilo aktivno ili neaktivno.