Opšta krivica čovečanstva 1,18-32

18 Jer se otkriva gnev Božji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi.

1. Već je objašnjeno da Jevanđelje odgovara na našu potrebu za pravednošću i svetošću. Ovde se dalje objašnjava još jedan razlog zašto je Jevanđelje potrebno: Božji gnev. Greh izaziva Božji gnev, koji Sveto pismo opisuje na puno mesta. Bog ima pravo na gnev i u svetoj istoriji Starog zaveta vidimo koliko je često uzimao sebi to pravo. 

2.I to Božji gnev sa neba. Odozgo se sve vidi, čak i ono što se krije u najvećoj tajnosti. Pošto se radi o gnevu sa neba, ublažava ga samo pravednost sa neba. To je pravednost sa kojom smo već upoznati, koja nas je učinila pravednima, bez naših dobrih dela.

3.Gospodnji gnev ne može da se smiri dok ne dobije zadovoljenje. Tako da ako nema vere da ga zadovolji kroz pravdu, on se zadovoljava kroz Božje delovanje ili nedelovanje (uklanjanje zaštite) koju nazivamo Božjim sudovima.

4.Bezbožnost ovde predstavlja životni stav, gde nedostaje odavanje časti Bogu. Po Svetom Pismu ne postoji neutralan stav, tako da se bezbožnost ne ogleda samo u onome što činimo, nego i u onome što ne činimo. Ukoliko čovek ne odaje Bogu čast, on mu je oduzima. Ovde se svakako ne radi samo o ateistima, nego i o formalnim vernicima, nezavisno od njihove verske opredeljenosti.

5. Nepravednost je reč koja se ponavlja dva puta u ovom stihu. I iako je to jedna nepravednost, ona ima dve strane, isto kao što i pravednost ima dve strane. Prva nepravednost je povezana sa negativnim stavom u odnosu na Boga, sa bezbožnošću. Ona je prirodno stanje čoveka. Kako može biti da je prirodno stanje čoveka i pravednost i nepravednost u isto vreme? Zato što čovek ima dva postojanja istovremeno. Jedno je postojanje po Hristu, po duhu, a drugo po telu, po Adamu. Ovaj dualizam priroda čoveka je tema o kojoj će biti reči u narednim poglavljima. Ta prva nepravednost se odnosi na to da je čovek pred Bogom nepravedan, on jednostavno zakida Boga za ono što mu pripada, tj. pobožnost i dobra dela.

Druga nepravednost su prestupi i zla dela učinjena sa namerom i svesno. To je aktivna nepravednost kojom grešnik pokušava da odagna Božje pristustvo iz svog života. Zato ovde piše da se tom nepravednošću istina zadržava, potiskuje.To su isto tako i dobra dela, koja su učinjena u nedostatku pravednosti, naizgled dobra dela starog čoveka, koji pravu pobožnost i svetost zamenjuje svojom, lažnom, koja ne proističe iz milosti i na taj način upućuju na čoveka kao izvora tih dela.

6.Jevanđelje daje novi pogled na greh. Greh se kroz Jevanđelje sasvim drugačije gleda i definiše.Kao što postoje dve vrste, dve strane pravednosti tako postoje i dve vrste greha. Nije više problem greh za koji je Isus platio cenu na Golgoti, dakle naša zla dela koja smo učinili u slabosti i neznanju. Problem je greh nakon tog saznanja. Problem je ne pokajati se, odbiti, odupirati se Božjem oproštaju i opravdanju. Taj greh se naziva prestupom i za njega ne postoji nikakvo opravdanje, nikakva žrtva koja bi ga mogla oprati. Prestup kažnjava Bog direktno svojim sudovima.

7.Nasuprot tome da postoji jedan gnev, postoje razne vrste bezbožnosti i nepravednosti, zato ovde kaže svaka nepravednost i bezbožnost. Nepravda ima raznovrsnu ponudu greha, jer da je jedna ne bi bila dovoljna da drži potisnutu istinu. Što je istina veća, greh mora više da se umnoži i potrudi. Gde je velika istina, mora i laž da bude velika. Što je istina čistije i jasnije iznesena, mora laž da bude podmuklija i bezobzirnija.

19 Jer šta se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio;

1.Ovde se otkriva da je Bog tek delimično spoznatljiv. Mi ne možemo otkriti sve o Njemu, to je moguće samo u onoj meri u kojoj se On otkrio. Iz tog razloga je stav čoveka koji zahteva da razume sva pitanja u vezi Boga i koji tim razumevanjem uslovljava i svoje lično prihvatanje, grešan i neprihvatljiv.

2.Duh Sveti u Pismu govori kroz biblijske pisce često u množini: mi. Ovde govori o njima, koji nisu u tom mi. Pismo je pisano za izabrane, koji ga razumeju, priznaju i poštuju. Ostalima Pismo ne vredi, jer ne razumeju jezik ljubavi.

3. Reč poznato se ne odnosi na to da su oni upoznali to što je Bog otkrio, nego na to da je to vidljivo i blisko. Dakle to može da se vidi i upozna. Međutim nije postalo deo njih.

20 Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.

1.Ovde se objašnjava na koji način se Bog otkrio. Putem dela koje je stvorio Bog je čak i pre pada u greh otkrio svoju Osobu i silu. Kroz stvoreno se otkrilo Njegovo božanstvo. Božanstvo je pridev koji se odnosi na nešto sasvim različito od stvorenja, toliko uzvišenije i više da ga nije moguće uporediti sa ničim drugim, niti uopšte potpuno predstaviti.

2. Ovo otkrivenje obavezuje one koji nisu vernici. Na osnovu toga možemo zaključiti dve stvari: Kao prvo, nereligionzne ljude ne obavezuje Božje pisano otkrivenje. Njima se neće suditi na osnovu onoga što je otkriveno u Svetom Pismu i zato je nemudro od vernika da ih sude kroz ono što ih ne obavezuje. Drugo, vernike obavezuje ono što prihvataju, tako da je nemudro da se ne trude da upoznaju šta piše u Svetom Pismu, na osnovu koga će biti suđeni, jer ih neznanje neće sačuvati od osude. Jer vernicima nije dovoljno i spasonosno prirodno otkrivenje Boga, kao što je to slučaj sa onima koji se ne izjašnjavaju kao vernici.

Tako se od vernika očekuje mnogo više nego što se to često misli, a od nevernika mnogo manje nego što vernici to često vide.

21 Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo.

1. Ipak čak i to malo što se od ljudi očekuje, ogromna većina ne ispunjava. Istina je da veoma mali postotak ljudi može da živi ispravnim životom čiste savesti, samo na osnovu Božjeg otkrivenja kroz prirodu.U ovom stihu se govori o onima koji su propustili tu šansu i zaista se odnosi na ogromnu većinu čovečanstva. Glagol poznati je napisan u prošlom vremenu, dakle oni su u jednom trenutku upoznali Boga. Bio je period u njihovom životu gde su ga razumeli i gde se nešto neobično desilo u njihovim životima. Osetili su ne samo Njegovu silu i različitost, nego nešto od Njegovog karaktera ljubavi.

2. Oni su, međutim to poznanje izgubili, jer su propustili da Bogu daju zahvalnost i proslave ga, što predstavlja minimum prihvatljivosti. Bog se u Svetom Pismu otkriva kao Onaj koji nikada ne dozvoljava da čast koja mu pripada ode nekom drugom. Onima koji ga ne poznaju to izgleda kao netolerantnost i nepravednost.

3.Ovaj stih dokazuje da je u čoveka ugrađeno nešto iznutra, kroz šta on prima božanske uticaje. Dakle osim što čovek prima spolja Božji uticaj kroz prirodu, tako iznutra u njegovom biću Bog deluje na njegov um,osećanja i motive. Srce i misli ovde predstavljaju celinu čovekovog unutrašnjeg života.

4.Onaj koji je propustio priliku da proslavi i zahvali, gubi ne samo vrednost tog jednog momenta, ne gubi samo tu šansu, nego čak i ono što je iznutra pre toga imao. On gubi božanski uticaj iznutra koji čini njegove misli povezanim i mudrim. On takođe gubi sposobnost da voli i saoseća. Ukratko on je sve manje odblesak svetlosti koja dolazi sa Neba, sve manje liči na Onoga po čijem je obličju stvoren.

22 Kad se građahu mudri, poludeše,

1.Ono što je izgubio on pokušava da nadomesti sopstvenim idejama i mislima, u kojima se primeti da ne nose vrednost istinske božanske mudrosti.

2.Reč poludeti se ovde ne odnosi na psihički poremećaj, nego više ide u smeru koji se u našem jeziku opisuje kao glupost.

23 I pretvoriše slavu večnog Boga u obličje smrtnog čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova.

1. Videli smo da je deo čovečanstva o kome je ovde reč, iz stanja pasivne nepravednosti prešao u stanje aktivne nepravednosti, greha i prestupa. Ovaj stih nam pokazuje da prestup po svojoj prirodi ne može da ostane na istom nivou. On mora da se širi i produbljuje, da ide sve dalje. Čovek ispada iz stanja pravednosti, u koji ga je Bog stavio po Hristovom delu otkupljenja, sve češće i bezobzirnije i kao posledica toga greh se umnožava. Po Svetom Pismu greh je bezakonje, tj. prekršaj Božjeg moralnog zakona.

Ono što je prikazano u prethodnim stihovima je nevera i nezahvalnost, neposlušnost prvoj Božjoj zapovesti, gde čovek Bogu oduzima prvo mesto u svom životu, koje mu kao Stvoritelju pripada.

2.Oni ovde prelaze na sledeći nivo nepravednosti, koja je područje koju objašnjava druga zapovest Božjeg moralnog zakona, tj. idolopoklonstvo.
Sili greha nije dovoljno da ukloni Boga sa prvog mesta, nego zamenjuje Boga sa određenim predstavama kojima se odaje poštovanje. Radi se o vrlo teškom grehu koji ima teške posledice za dušu idolopoklonika i njegovih naraštaja. Ne postoji ništa slično što može za kratko vreme da unazadi čovečanstvo kao idolatrija. Celi narodi i regije mogu u ovome da pronađu uzroke za nesreće koje su ih u istoriji snašle.

3. Našom rečju obličje prevedene su dve reči. Prva se odnosi na sličnost. Postoje različite  vrste sličnosti, kao što su sličnost dva čoveka, sličnost nekih ideja itd. Druga reč znači slika, to je reč koja je koren naše reči ikona. Dakle u ovom stihu se radi o umetničkom, artističkom umeću. Određeni ljudi su nadareni da svoje opažaje materijalno ovekoveče. Naravno da se vrednost toga što naprave meri po tome koliko je to slično onome čega je predstava i koliko to i drugima govori.
Iako je stvoreno zaista vredno divljenja i životinje i ljudi divna bića po mnogim osobinama koje nose, čovek mora da zaista upadne u veliko slepilo i neznanje da bi obožavao slike ili kipove koji ih umetnički predstavljaju. Jer koliko god da nam govore sličnosti toliko bi trebale i razlike.

4.Dok kod prve reči sličnost, ne mora da postoji original,tj. mogu da sliče stvari ili osobe koje nemaju veze jedna sa drugom, kod reči ikona mora da uvek postoji ono što ona predstavlja.
Kada je Isus pitao čija je slika (ikona) na novcu, ukazao je na to da ona slikovito  predstavlja vlasništvo. Ovde vidimo da umetnički prikaz nikada nije greh sam po sebi. Što se pitanja vlasništva tiče, car ima pravo da primi nazad ono što mu pripada. A isto tako ima to pravo i Bog. Ono na čemu je nečija slika, treba da se vrati originalu. Pošto je čovek slika (ikona) Božja, Isusov nalog "dajte Bogu što je Božje" nikako ne može da se odnosi na novac. Celi čovek treba da se dade Bogu.

5.Pavle zato ovde sa namerom prestavlja i različitosti koje postoje između Stvoritelja i stvorenog. Bog je zaista neke svoje osobine ugradio u ono što je stvarao. Međutim istovremeno je naglasio i razlike. Nije slučajno što neke životinje idu četvoronoške a neke čak i puze po zemlji. Kroz stvaranje takvih bića Bog je pokazao da je u odnosu na Njegovu silu i veličinu, potreban stav poniznosti i podređenosti. Oni koji osećaju i poznaju Božju veličinu, često se mole na kolenima svom Tvorcu. Tako priroda kojom čovek treba da upravlja, nosi razumljive i slikovite poruke.
Međutim um pobrkan grehom i zatamnjeno srce to ne mogu da vide, tako da se toliko često čoveku daju isključivo božanske osobine i odaje mu se obožavanje.

 
6.Reč slava se odnosi na ono što je božansko i što postoji samo u povezanosti sa Bogom. Slava je neka vrsta svetlosti i uticaja koja može da se prepozna duhovnim očima. Ovde se jasno vidi da se ta slava pod uticajem greha gubi. Koliko je ta slava nasušna potreba bića, pokazuje to da grešnik žuri da izgubljenu slavu bilo kako nadoknadi!

24 Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima;

25 Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca, koji je blagosloven va vek. Amin.

1.Ova dva stiha treba da se posmatraju zajedno jer su izgovorena u jednom dahu. Dok je diktirao ovo pismo Pavle se sam zgrozio od strahote i nepravde koju ljudi čine Bogu. Njihova pobuna nije trenutačna i izraz prolaznog raspoloženja, nego uporna akcija nasuprot istine i namerno služenje tvari.

2.Naglasak je na zato. Dakle iz tog razloga ljudi greše telesno, jer su pre toga pogrešili duhovno. Telesni gresi su znak da nešto nije u redu sa njihovim dušama. Oni su tako daleko da više ne mogu da pokore svoju staru prirodu i grešne želje. Reč koja je ovde upotrebljena za želje se odnosi više na požudu. Ova žudnja je istovremeno i patnja.

3.Ne samo da telesni gresi ukazuju na one dublje duhovne, nego su im oni i slika. Upravo ono što je čovek u duši i čime sagrešuje nevidljivo za ljudske oči, postaje vidljivo i prepoznatljivo kroz to što čini njegovo telo. Oni što su obožavali, takvim su i postali, ponašajući se kao životinje. Nisu hteli da kleknu i ponize se pred Bogom, zato su sada pali pod teretima svojih greha i isprljali svoje ime.

4.Iako idolatriju životinjskih i ljudskih umetničkih predstava uglavnom vežemo za neka prošla vremena, savremeni čovek ima suštinski iste probleme, jer mu je biće tako sazdano da mora nečem da služi. Najveći idol savremenog sveta je svakako materijalizam, demon koji odnosi ogroman broj duša.

5.Telesni gresi i materijalizam pokazuju ko stoji iza toga. Čak i kroz greh može da se otkrije Bog, tako da mnogi koji nisu došli do spoznaje Boga kroz pravdu, dolaze do zaključka da Bog postoji i da mu treba odati čast, preko kazni koje vide na grešnicima.
To da Bog predaje ljude njihovim požudama ukazuje na to da ne dolazi prvo greh pa onda kazna, nego je greh kazna. Greh je sud Božji i kazna za neverstvo. Čovek koji telesno greši i ne može više da se kontroliše, mora da se posmatra kao neko ko je već pod sudom, kažnjen sam svojim prestupom. Za takvoga ne možemo da savetujemo da krene u borbu na polju tela, jer ne može da je dobije. Uzde su ispale iz ruku i to je nemoguće kontrolisati. On bi trebalo da u svom grehu, se vrati nazad i počne odpočetka, tj. da oda zahvalnost i slavu Bogu, ne čekajući da prvo postane čist, nego u poniznosti čekajući da ga Bog očisti. To zaista nije teško i može svako da učini.

6.Na ovom mestu Pavle odaje Bogu slavu. On je čovek potpuno izvan telesnih požuda i zahvalan Bogu za to. Neki konzervativini hrišćani smatraju neprikladnim kada neko usred propovedi ili molitve glasno kaže: Amin! Iako bi svako trebao da pazi na red i na to da ne ometa druge, ipak bi svako morao imati razumevanja ukoliko se nekome ovaj uzvik otme iz dubine duše, jer je Bog zaista tako divan i velik, da se nikada ne može previše uzdići i dati mu se slava.

26 Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno.

27 Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.

1.Pavle smatra da je potrebno detaljnije opisati ta telesna dela i način na koji ljudi primaju kaznu za nepoštovanje Boga. Homoseksualizam svakako predstavlja jednu od najnižih stepenica greha gde čovek može da padne. U ono vreme je to bila raširena pojava u helenističko rimskim područjima, posebno u višim slojevima društva, carskim dvorovima i čak među filozofima i učiteljima morala.

2.Ovaj opis se najviše odnosi na ove zadnje: Duhovne i intelektualne vođe. Ovde se otkriva da su gadno skrnavljenje tela zaslužili tim prevarama kojima su potpali i koje su proširili.
Nikoga ne treba da iznenadi činjenica da se upravo u krugovima duhovnih vođa i autoriteta , istaknutih ličnosti nauke, danas dešavaju najteži moralni padovi. To što ovde piše "njihove žene" je povezano sa istinom da se često duhovno stanje muškaraca ogleda upravo na njihovim ženama, koje podsvesno gube poštovanje i napuštaju vernost prema onima koji su to isto prethodno učinili sa Bogom. Zato bi muškarci razloge problema koje imaju u odnosu sa svojim ženama trebalo češće da traže u njihovom odnosu prema večnim stvarima. Oni bi mogli da nauče da znake svog duhovnog stanja traže na licu i ponašanju svojih supruga, smatrajući da nema ni jednog pogoršanja odnosa koje je toliko tragično da ne može sa Bogom da bude ispravljeno.

28 I kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um da čine šta ne valja,

1.Ovde se ponovo dokazuje da su oni imali priliku da ugrade Boga u svoje saznanje.

2.Mnogi veruju da ne postoji veza između njihovih misli i ubeđenja sa onim što čine. Ideja da čovek može ispravno da veruje, a neispravno da živi je nebiblijska. U svim izjavama Pisma vidimo da to nije moguće. Ne može da stoji ono što mnogi drže za ispravno, da su teoretski besprekorni, a da samo treba da porade na praksi, da to praktično izvedu. Svaki ovakav napor je u većini slučajeva uzaludan. Biblija uči da je Istina Duh, a Duh je sila. Dakle ukoliko činimo što ne valja, trebalo bi se krenuti u potragu za odgovorom: Šta je pogrešno u mojim stavovima i mislima? Put pronalaženja istine i nalaženje istine, a posebno sama sila te nove istine je dovoljna da promeni naše postupke.

29 Da budu napunjeni svake nepravde, kurvarstva, zloće, lakomstva, pakosti; puni zavisti, ubistva, svađe lukavstva, zloćudnosti;

30 Šaptači, opadači, bogomrsci, siledžije, hvališe, ponositi, izmišljači zala, nepokorni roditeljima,

31 Nerazumni, nevere, neljubavni, neprimirljivi, nemilostivi.

1.Reč napunjeni otkriva silu zla koja deluje spolja. Sotona i njegovi demoni pojačavaju delovanje grešne prirode (koju Pismo naziva stari čovek), tako da nastaju uvek nove dubine i različita ispoljavanja greha.

2.U ovom opisu se za sotonske osobine smatraju neki gresi koji se često ne smatraju tako teškim prestupima. Zato je dobro da imamo ovo svedočanstvo.

32 A neki pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo to čine, nego pristaju na to i onima koji čine.

1.Još jedan način ispoljavanja Božje pravednosti je smrt. Očito je da se ovde radi o smrti duše, konačnoj smrti, tako da vidimo da duša nije besmrtna.  Da nije tako, mogli bi da smatramo da je fizička smrt kazna za greh. U praksi znamo da to ne odgovara istini, jer umiru i nevina deca, pravedni ljudi često na isti način kao i nepravedni.

2.U grčkom prepisu ne postoji reč "neki". Oni koji su propustili da prime Boga osećaju da su se Njegovim udaljavanjem udaljili od samog života i da nema drugog. U normalnom slučaju ovo saznanje izaziva strah. Mnoge ovaj strah sprečava da čine zla dela.

3.Danas postoji velika nestašica ovog straha od Boga. Ljudi se jednostavno više ne boje Boga i to je dokaz velikog neznanja i sile greha koja je zavladala koja guši čak i najosnovnija unturašnja osvedočenja zajednička za svako svesno biće.

4.Postoje pošteni grešnici koji kažu: "Ja sebe upropaštavam, ali ti nemoj!" Kod njih se vidi da greh ne vole da čine, već ga čine samo zato što moraju. Oni mogu lakše da se vrate. Međutim oni koji su toliko zavoleli nepravdu, vode i druge u propast. Njima se dopada da i drugi isto to čine. Oni traže zajedništvo greha i njegovo proširenje. Oni su svakako vrlo duboko ogrezli u zlu i čine sebe dvostruko krivima. Biblija je knjiga koja uči o kolektivnoj krivici. Dakle ne uračunava ti se samo zlo koje ti činiš, nego i od drugih sa kojima si i kojima odobravaš to što čine, bilo aktivno ili neaktivno.