Izabrani narod 11,1-10

1.Govorim, dakle: eda li Bog odbaci narod svoj? Bože sačuvaj! Jer sam i ja Izrailjac od semena Avraamovog, od kolena Venijaminovog.

1.Jedanaesto poglavlje je za neke komentatore Rimljanima poslanice bilo ključno u toj meri da su cele komentare nazvali Spasenje za Jevreje. Primer za to je Elen Vajt i knjiga "Dela apostola". Ovo može da bude vrlo iznenađujuće za one koji se bave sistematikom, jer se tema o izabranom narodu nalazi uvek negde pri kraju u knjigama sistematske teologije.

2. U čemu je važnost teme o izabranom narodu? Mi smo videli da ova tema započinje krajem osmog u početku devetog poglavlja. Dakle, do osmog poglavlja su postavljene osnove hrićšćanske nauke o sveopštoj grešnosti čoveka, opravdanju verom, zakonu i nauci o čoveku. Početak nove teme o izboru uopšte je tema za sebe i to je obrađeno u devetom poglavlju, nakon čega dolazi deseto kao dodatak temi o opravdanju verom, nadopuna onog što je rečeno iz novog ugla, što predstavlja kulminaciju onoga što je započeto u 1,16.17.

3.Kraj desetog poglavlja govori o proročkim činjenicama o Jevrejima i neznabošcima u odnosu na opravdanje verom. I sada konačno dolazimo do toga da se daju odgovori na pitanje o Jevrejima.

4.Čitajući Rimljanima poslanicu, ne može da ne upadne u oči da ona ima izrazito univerzalni karakter i nije čudo što je na prvom mestu od Pavlovih katoličkih, sveopštih poslanica. Proviđenje je kroz Pavla unapred dalo oružje protiv najtežih jeresi koje će obeležiti drugi i treći hrišćanski vek. Kao što smo već pisali u komnetaru devetog poglavlja, prve jeresi, očito najdalekosežnije su bile judaizam, kao prva i antisemitizam kao druga jeres.

5. Prva jeres sa kojom je Pavle imao najviše problema i koje su mu neshvatljivo zagorčale život i dovele ga u poziciju da kratko pred smrt ostane gotovo sam, pored tolike sile koju je posedovao; dakle učenje o posebnom duhovnom statusu Jevreja kao naroda, je Pavle u Rimljanima 1-10 potpuno porazio Rečju nadahnuća Starog Zaveta.

6. Sada dolazi na red jeres broj dva: Antisemitizam ili neprijateljstvo prema jevrejskom narodu. Koreni ove jeresi su bili vidljivi sigurno već u Pavlovo vreme. Premda u povojima, ovo učenje je trebalo obesmisliti i dati konačne odgovore nadahnuća do samog kraja vremena. Jer odbacujući jevrejske korene sotona je preko svojih oruđa uspeo da ostvari svoje remek-delo, a to je da hrišćanska istorijska crkva uz jevrejstvo odbaci i Božji Dekalog, Zakon kao merilo karaktera i pobuda čoveka.

 7. Mnogi su na osnovu ovog stiha donosili pogrešne zaključke, jer su o samom delu izbora imali pogrešnu sliku. Dakle izbor je Božje delo milosti kojim osoba iz razloga koje niko ne može da objasni postaje Božje dete i deo Božje duhovne zajednice vernika.

8. Kada ovde kaže da li Bog odbacuje svoj narod, namerno prikazuje taj paradoks, kako Bog može da odbaci ono što je unapred izabrao? To je isključeno, to nije ispravna nauka o izboru koja tako nešto može da dozvoli.

9.Greška je kod onih koji dalje zaključuju da je na osnovu ovoga dokazano da su Jevreji kao narod ustvari božji izabrani narod kao nacija. Ne. To ovaj stih nikako ne tvrdi, čak i kada ovako bez konteksta stoji sam za sebe. Božji izabrani narod je duhovna zajednica vernika iz raznih naroda. To nije institucija kako tumači jeres klerikalizma ili nacija kao što to govori jeres nacionalizma (posmatramo u okviru hrišćanske teologije ne kao svetovni fenomen).

10. Dakle to što Pavle ovde kaže može da se parafrazira, kao tačno što se tiče sadržaja i značenja:"Pogledajte mene, iako sam po nacionalnosti Jevrej ipak pripadam Božjem izabranom narodu tj nisam odbačen".

11.Razlog zašto je ovo napisao jeste u tome da su neki bili u iskušenju da pomisle, da je zbog opšteg otpada Jevreja i tolikog neverovanja i zla koje su učinili Hristovim sledbenicima, kompletna nacija odbačena. 

12. Tu dolazimo do toga zašto je bilo potrebno odbraniti nauku o izboru na primeru jevreja. Prvo zbog same istine o Božjem karakteru jer On ne gleda ko je ko. Drugo, da se ne ode u drugu krajnost i pravi ponovo ista razlika na nacionalnom nivou, da se nešto drugo ne postavi na mesto jevreja po duhovnom preimućstvu, kao što to danas mnogi, zaista mnogi čine. Duhovni ili crkveno institucionalni kriterijumi se tada postavljaju na mesto čiste milosti i to bi srušilo nauku Jevanđelja. Zato je bilo potrebno pisati i protiv ove krajnosti.

2.Ne odbaci Bog narod svoj, koji napred pozna. Ili ne znate šta govori pismo za Iliju kako se tuži Bogu na Izrailja govoreći: 3. Gospode! Proroke Tvoje pobiše i oltare Tvoje raskopaše, a ja ostah jedan i traže dušu moju da je izvade.  4. A šta mu govori Božji odgovor? Ostavih sebi sedam hiljada ljudi koji ne prikloniše kolena pred Vaalom.

1. Božji izbor ili predestinacija je Božje predznanje o svojim pojedincima. Ovde se radi o predestinaciji jedne posebne grupe ljudi. Da je to ispravno tako gledati vidimo na primeru Ilije proroka.

2. Ovde je opisano kako je Ilija kao prorok istupio pred Boga sa optužbom na Izrailj. Ovo ima svoju težinu. Čovek sam po sebi je po spasenju učinjen malo manjim od Boga. Čovek ima veliki autoritet koji mu je dat, njegove reči imaju silu da otpuste ili svežu. Sad je tu neko još sa proročkim autoritetom i stavlja primedbu na Izrael.

3. Ono što mu Bog odgovara je genijalnost kao Hristova, koja vraća stvari uvek iznova na svoje mesto. Naime Bog njemu kaže: Ilija ti što ih ti optužuješ uopšte nisu Izrael.

4.Bog mu objašnjava da prorok ima problem u razumevanju u pogledu na stvari. On nije dovoljno razumevao izbor kao pitanje milosti, izgubio je Boga iz vida i vratio se na tradicionalizam jevrejstva kao izabrane nacije. Međutim nema tako nešto kao izabrana nacija.

5. Jevreji nisu izabrana nacija nego je Hristos izabran. Kada to kažemo mislimo i na nas u Njemu i Njega u nama. Oni koji su u Hristu, njima se Pismo obraća. Ps.105,15  "Ne dirajte u pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla." stih 12  Tada ih još beše malo na broj, beše ih malo, i behu došljaci. Dakle ne svi milioni Izraela su izabrani narod.

6. Izabrani narod je Izrael a ne suprotno, da je Izrael izabrani narod.


5. Tako, dakle, i u sadašnje vreme ostatak bi po izboru blagodati.

1.Sedam hiljada u vreme Ilije su čudom Božjeg izbora milosti bili u stanju da se suprostave lažnom bogosluženju u narodu Izraela. Isto kao danas što su 144.000.

2. Onaj ko želi da razume ko su bili tih 7000, neka čita poglavlja koja slede nakon Božjeg objašnjenja Iliji. To svakako nisu bili ljudi koji se nisu mogli identifikovati, koji su se skrivali i bežali od svojih dužnosti. Jasno piše u 20 poglavlju prve Carevima: Tada prebroja momke knezova zemaljskih, i beše ih dvesta i trideset i dva; posle njih prebroja sav narod, sve sinove Izrailjeve, i beše ih sedam hiljada. I iziđoše u podne; a Ven-Adad pijući opi se u šatorima s trideset i dva cara koji mu dođoše u pomoć.

3. Ko zna Pisma zna i izabrane. Ko ne zna, ne može da prepozna. Izbor je božanski akt, delo, ostatak je produkt tog dela.

4. O ovom pitanju zaista ne može biti puno diskusije. Ova istina se treba braniti na svakom mestu gde se izdiže neka nacija, religija ili crkva - pitanje izabranih Božjih ljudi, poslanika ili kako god ih vi nazvali je povezano sa ničim drugim, nikakvim ljudskim radom ili kvalitetom. Samo Božje delo milosti je da postoje izabrani ljudi, ostatak.

5. Ostatak je tema koja se provlači kroz celo Pismo. Ostatak je izuzetan pečat u istoriji čovečanstva. Ne postoji drugo objašnjenje za ovaj fenomen od milosti. Kako objasniti da je bilo upravo 7000 izabranih u vreme cara Ahava? Knezovi zemaljski koji su izvojevali najveću pobedu koja je zapisana u Bibliji, su delovali u vreme najbezbožnijeg cara koga istorija opisuje. Ahav je i pored svog velikog potencijala otišao u strašan otpad. A komandovao je vojskom sastavljenom od preostalih knezova koji su bili 7000 tačno u broj.

6. Mi možemo slobodno da govorimo o paradoksu ostatka. Ostatak se pojavljuje tamo gde nema logičnog objašnjenja za to. Upravo na taj način Bog šalje poruku da On stoji iza tokova istorije i da mu se slobodno može poveriti svako poverenje. Njegovo delo proviđenja je iznad svake moći shvatanja a istovremeno vredno svakog poverenja. 

7. Pavle tvrdi da Bog u njegovo vreme takođe ima takav ostatak. Zašto bi danas bilo drugačije? Imamo li i jedan razlog da ne zatražimo u molitvi prosvetljenje po pitanju današnjeg ostatka?

8. Ustvari je ostatak taj narod koji ima sva duhovna preimućstva koja Jevreji kao nacija sebi pripisuju. Činjenica da su ljudi iz nacija koji su prihvatili Hrista primili Svetog Duha i živeli posvećenije nego jevreji je poraz nacionalističke teologije tog vremena, a i do današnjeg dana. Tamo je Bog gde je više svetosti, sa tim je ljudima Bog  koji su duhovniji. A prava duhovnost je duboka koliko i razumevanje dela milosti.

9. U srpskohrvatskom postoji razlika između reči blagodat i reči milost u teološkom smislu. Milost je povezana sa pitanjem krivice, predstavlja nezasluženo postupanje prema grešniku. Blagodat je povezana sa blagoslovima, sa pažnjom prema nekom ko toga sam po sebi nije vredan. Na ovom mestu u Pismu deluje da je podesnije prevesti sa milost grčku reč koja je ovde upotrebljena tj. haris. Postoji druga  reč koja se često prevodi kao blagodat eleos, koja ima značaj ne direktno povezan sa grehom nego posledicama greha, tj. ublažavanje, slično kao Samarjanin u Hristovoj priči.

6. Ako li je po blagodati, onda nije od dela, jer blagodat već ne bi bila blagodat; ako li je od dela nije više blagodat, jer delo već ne bi bilo delo.

1. Ovde nalazimo definiciju milosti preko suprotnosti. Nasuprot milosti po Pavlu stoje dela. Ovde se radi o posebnoj vrsti dela, to su ona koja se čine da bi se udovoljilo Bogu. Takvo shvatanje o Bog stoji direktno nasuprot hrišćanskom učenju o milosti, koje nas odvaja od svih drugih religija.

2. U svim savremenijim prevodima nedostaje ova zadnja opaska o delima, već stih završava ispred sa reči blagodat. 

3. Da se na ovom mestu vratimo ka Iliji i njegovim optužbama na Izrael. On tvrdi da je ostao sam. Bog kaže da je odabrao 7000 ostatka. Druga optužba ima veoma veze sa ovim stihom. Naime Ilija kaže da je Izrael pobio proroke. I Bog mu na tom mestu nije protivrečio kao u ovoj prvoj stvari. Dakle kolektivna odgovornost za pobijene proroke leži zaista na celom narodu. Ovo je jako učenje Božje reči o tome da si odgovoran kao član tela, dok god se javno tome ne suprostaviš.

4. Dakle ostatak je izabran i pored kolektivne odgovornosti za jedan od najtežih prekršaja koji se mogu zamisliti: ubijanje Božjeg čoveka. Ostatak nije samo u okolnostima greha, nego i u grehu i prekršaju. Ostatak se po krivici ne razlikuje nego po oproštaju. 

5. Ilija kaže: "Šta oni traže tamo u službi bezbožnog cara? Isti su svi do jednog." I Bog mu ne protivreči. Nego mu kaže da je On taj koji može da opravda krivog i mnogo više od toga. Bez da je ovaj tome doprineo ili je vredan toga. 

6. I sad idemo dalje do neverovatnog zaključka! Neki smatraju da ti ljudi nisu poklekli pred Valom, lažnim Bogom i Bog ih je izabrao. Dakle po njima ide prvo delo a onda izbor. Prvo zasluga a onda ostatak. Međutim ovde nadahnuće to ne potvrđuje. Bog kaže da je te ljude ostavio za Sebe, a kao posledica izbora nisu poklekli Valu, premda su za to mogli da izgube glavu. 

7.Ne može i jedno i drugo biti ite važnosti. Nešto mora biti prvo a nešto drugo. Milost u pravoj hrišćanskoj teologiji ima prvo mesto. Sve ostalo dolazi nakon toga i proističe iz toga. Koliko shvataš i živiš milost toliko si hrišćanin. Sve nasuprot tome je naopako.

8. Bog je toliko silan i premudar, da je čak i broj neprijatelja unapred određen! Zapazimo 232 kneza Izraela nasuprot 32 cara. Nije slučajna podudarnost u brojevima. Sve to služi da naše poverenje u Njega ojača.

9.Pripisati verniku i najmanju zaslugu bi značilo napustiti teren milosti. Protiv ljudskih zasluga su se borili najveći Božji ljudi u istoriji. Bilo im je odvratno i da pomisle da bi čovek mogao zaraditi naklonost velikog i svetog Boga.

10. Da je Bog rekao Iliji: Nemoj tako, nisu svi krivi; onda bi mi mogli da imamo neke dileme. Činjenica je da Bog ćuti u vezi nevinosti izabranih.  Milost mora biti potpuno milost da bi to bila. Kada se iznosi milost tu treba svi da ćute i ništa ne dodaju, ne samo zasluge ljudi, nego i grehe ljudi. Gresi se podrazumevaju kada je čovek u pitanju. Milost se podrazumeva kada je u pitanju Bog. Zato bi dodavanju milosti bilo čega ljudskog bilo kao da mu dodajete greh. Kao da Bogu dodajete greh, a svima je jasno koliki je to apsurd i hula.


7. Šta dakle? Šta iskaše Izrailj ono ne dobi; a izbor dobi; ostali pak zaslepiše.

1, Ovde se sada ponavlja tvrdnja iz kraja desetog poglavlja. Dakle Isaija nalazi ispunjenje u Pavlovim danima, reč je nepogrešivi vodič ne samo za prošlost i priče, nego sadašnjost i život. Mnogo je važnije poznati šta je reč danas nego šta je bila nekad. A lažni učitelji vole priče koje nemaju vezu sa današnjicom.

2. Ovde je ponovljeno da se izabrani narod razlikuje od nacije. Učenje o milosti ne daje mogućnost izabane nacije. Kako to da dan danas ima ljudi koji pored svega mogu da veruju da postoje superiorne nacije?

3. Pavle govori ponovo o gotovim činjenicama. Haris je do dan danas reč koju Grci upotrebljavaju za radost, prednost u svakodnevnom govoru, primera radi kada upoznaju nekog novog. Zamislimo kako može da reaguje poznavalac Mojsija i proroka, neki Jevrejin kada posmatra novoobraćene komšije Grke u njihovoj radosnoj svakodnevici, koji verovatno nikad nisu čuli da je postojao neki od proroka.

4. Tu jednostavno nema treće. Ili će im se pridružiti ili oslepeti. Pavle ovde proročanstvu dodaje još jedno u vezi duhovne slepoće. Strašno je odbaciti najpovoljniju priliku da se uskoči u reku milosti.

5. Ovde se za slepe kažu da su ostali. Ovaj ostatak nije od milosti, od haris radosti. Ono što je prvi ostatak kao manjina ali po važnosti veći, drugi ostatak je kao većina skoro beznačajan po vrednosti. 

6. Ovde se još jasnije vidi da je ostatak dobio upravo to što Izrael traži. Šta je bila težnja Jevrejina, saznajemo tako jasno u Jevanđeljima: sloboda od Rimljana, carstvo Mesije, poseban duhovan položaj. Sve ovo vernik dobija u sekundi, s tim da se sloboda odnosi na duhovno stanje.

8. Kao što je napisano: Dade im Bog duha neosetljivog, oči da ne vide, i uši da ne čuju do samog današnjeg dana. 9. I David govori: Da bude trpeza njihova zamka i gvožđa, i sablazan i plata njima;

Da se njihove oči zaslepe da ne vide, i leđa njihova jednako da su pognuta.

1. Kada posmatramo ovu interpretaciju očima Jevrejina, nije čudo što do današnjeg dana postoji toliko neprijateljstvo prema pavlijanskoj nauci. Rabini su u mnogo slučajeva spremni da priznaju i Isusa kao jednog od svojih ali Pavla nikako. Njemu ne opraštaju.

2. Međutim nije ih ovde potkačio Pavle nego sama istina. Primena ovih prokletstava na Jevreje je moguća za razumeti samo ako pođemo od Hrista. Kako drugačije objasniti da je razapet čovek koji je činio tolika čuda i govorio kao što niko nije, osim da je ta slepoća i neosetljivost došla sa najvišeg mesta. Poslata od samog Tvorca. 

3.Ovde su Jevreji upoređeni sa faraonom i tu važi takođe ono što smo pisali u devetom poglavlju. Da bi neko oslepeo prvo mora da vidi. Oni su gledali  i slušali nešto fantastično, zato su oslepeli i ogluveli. Šta su to videli kad su toliko oslepeli? Šta su to slušali kad su tako ogluveli?

4.Ovde su pre slepoće i gluvoće ipak navedena osećanja. Duh neosetljivi doslovno znači bolest spavanja, duh spavanja. Oni su uspavani pre nego što je Hristos došao. Oni su bili nespremni pre toga. Kako žalosno!

5. Ponavljamo biblijsko učenje o Božjoj suverenosti: Čovek ne biva otvrdnut kroz sopstveno neverovanje, niti biva primljen od Boga zato što veruje. On prvo ne veruje a nakon toga Bog aktivno donosi presudu da mu se pošalje pogrešan duh. Kazna za neverstvo jeste da takav više ne može da razume istinu, niti voli milost. Niko neće propasti svojom odlukom kao što neki uče. Propast je posledica božanske odluke.

6. David se osetio pozvanim da uputi molitvu protiv bezbožnih ljudi, upravo zato jer je znao da se bez Boga ne može propasti. Ovo su vrlo teške reči nadahnuća. Hrana koja se u staro vreme smatrala za vrhunac od svih blagoslova, ovde postaje sredstvo propasti. Kako može trpeza da bude zamka?

7. Mi se možemo setiti istorije o Navalu, koji je govorio ružne reči na Davida, bez ikakvog razloga. Naprotiv je David bio taj koji je čuvao imanje tog čoveka od kradljivaca. Naval je umro očito pogođen sudom Božjim za stolom u svojoj kući.

8. Hrana je ovde očito slika za prokletstvo materijalizma. Nije greh biti bogat, nego je greh to bogatstvo ne ulagati tamo gde je najpotrebnije. Ako je David slika za pravednost vere, tada možemo reći da je presudni test za bogate upravo odnos prema onima koji nose poruku vere.

9. Duhovna slepoća i pognuta leđa su posledica neverstva i nepodržavanja Božje stvari na zemlji. Nekom može biti čudno da Pavle ova prokletstva primenjuje na same Jevreje, ali zar i Naval nije bio Jevrejin. Ustvari je vrlo jasno da na nikog drugog ne može ni biti primenjeno Pismo. Ono se odnosi ne na nevernike nego na vernike.

10. Sud Božji pogađa oči i leđa, da ne mogu da se isprave i pogledaju na svoje spasenje u Hristu.