Avramova pravednost kroz veru 4,1-25

¹ Šta ćemo dakle reći za Avraama, oca svog, da je po telu našao?

1.Avram je vrlo bitna ličnost u svetoj istoriji. Od njega počinje jedna nova era u planu spasenja, jer je dostigao tako visok stepen duhovnosti koji je ostavio uticaj sve do Pavlovog vremena. Od njega se računa početak jevrejske nacije, tako da nosi naziv otac. Jevreji su definitivno prihvatili njegovo očinstvo, nikad Adamovo. Neki prevode ovaj stih kao “Avram otac naš po telu”, međutim za to nema nikakve potvrde. Nigde nije napisano da je Avram otac po telu. O očinstvu po telu je reč samo kada je Hristovo poreklo u pitanju.

2.Na osnovu tog očinstva koje se nikada ne dovodi u pitanje, važi sledeće: Svaki zaključak u vezi Avrama se odnosi na njih.Ukoliko Pavle pronađe opravdanje kroz veru u Avramovom životu, tada je to kraj diskusije. Tako četvrto poglavlje ove poslanice stoji pred nama sa svojom jedinstvenom porukom i lepotom. Ovde nalazimo primer tumačenja Starog zaveta Svetim duhom. Kao rezultat se otkrivaju nove divne istine revolucionarne i progresivne, ne samo za ono vreme, nego u ništa manjoj meri i za naše dane.

3.Razumevanje reči “telo” (gr. meso) je od velike važnosti za razumevanje Pavlovog učenja. Nasuprot “tela” stoji “duh”. Luter objašnjava da se reč telo nikako ne odnosi samo na nemoral, a duh samo na ono što se odnosi na unutrašnje u srcu. Pavle telom naziva, kao i Hristos, sve što je rođeno od tela (Jov.3), celog čoveka sa telesnim i duševnim delom, razumom i osećanjima, jer sve što je u njemu teži ka telu. Telesnim delima se naziva i ono što predstavlja produkt čovekovog unutrašnjeg života, kada čovek bez uticaja milosti razgovara o visokim duhovnim stvarima, o njima uči i brblja.

Ovo učenje je nedvosmisleno potvrđeno. Telo predstavlja ništa drugo nego staru prirodu, a duh novu. Dakle slikama odnosa stare i nove prirode, je dodata samo još jedna nova, potpuno istog značenja – telo i duh. Međutim, mi moramo u svakom pojedinačnom slučaju razumeti na šta se odnosi reč telo. Postoje mesta na kojima telo znači jednostavno samo fizičko telo, kao što je to u slučaju kada se kaže za Hrista da je potomak Davida po telu. To ne može da znači da je Hristos imao grešno postojanje po Davidu, nego jednostavno da je njegov potomak.

4.Pitanje iz ovog stiha ukazuje na odgovor: ništa. Nešto pronaći na osnovu tela znači nešto ostvariti na račun svoje stare prirode. To bi značilo profitirati na osnovu nečeg što nema nikakvu vrednost. Jer naš stari čovek nema nikakvu vrednost. Vrednost starog čoveka se poredi sa vrednošću suvog drveta za potpaljivanje vatre. Zar se sa time nešto može napraviti? Zar je čovek kao Avram toliko duhovno i materijalno blago stekao na osnovu nečeg toliko bezvrednog?

² Jer ako se Avraam delima opravda, ima hvalu, ali ne u Boga.

1.Neki prevodi: “Ako je Avram pravedan kroz dela...” Ovaj stih posmatra Avrama kao živog, jer su Bogu svi živi. I ne samo Avram. Kada jedan Jevrejin čita ovaj stih onda on ne vidi samo Avrama, nego u Avramu i sve ostale koji su pod njegovim očinstvom, jer po njima nema Jevrejina odvojeno od Avrama. Ovo je Avramovo krilo (Lk.16). Tako bi i mi trebali da čitamo, posebno kada se radi o Hristu, jer nema vernika odvojeno od Hrista.

2.Imati hvalu, ali ne u Boga, je rečenica koja se više puta ponavlja kod Pavla. U drugom poglavlju se pohvala od Boga odnosila na obrezanje srca. Dakle hvala u Boga se uvek odnosi na novo stanje čoveka, jer je Hristos je pohvaljen, a sa  Njim i mi u Njemu. Ovde se hvala u Boga stavlja nasuprot druge hvale, čovečije, koju interesuje samo spoljašnjost.

3.Jedno ljudsko i smrtno biće može da dostigne neslućene visine i da dobije potvrdu od samog Svoritelja. Postoji niz biblijskih primera, pored Avrama koji je u Isaiji nazvan prijateljem Božjim, gde su ljudi pohvaljeni od Boga. Mi to posmatramo tako kao da je pohvaljen Hristos u njima, tj. pohvaljeno je ono što su postali u Hristu. Istovremeno, međutim, su pohvaljeni i oni sami, pod svojim vlastitim imenom. Dakle mi ne razdvajamo Hrista i nas, a ipak istovremeno prepoznajemo i našu različitost, jedinstvenost i individualnost, koja tek nakon pobede nad starom prirodom dolazi do izražaja. Jer ono što je staro i sam greh, stavlja sve ljude u jedan koš, oni gube sami sebe pod prokletstvom, kao što je pokazano u Rim 3. U novoj prirodi dobijamo sami sebe, naš pravi identitet. Iz tog razloga je i Avram dobio novo ime, onog trenutka kada je kroz iskustva i poslušnosti i pada, postao potpuno nov.

³ Jer šta govori pismo? Verova Avraam Bogu, i primi mu se u pravdu.

1.Kako se Božji sluga uvek iznova obraća Pismu kao neospornom autoritetu za verska pitanja! Ne kaže: “šta piše u Pismu”, nego “šta Pismo govori”. Pismo govori kao da je živo. Ono u stvari i jeste živa Božja reč. Mi reč Pismo ili Sveto pismo pišemo uvek sa velikim slovom, jer je ne samo odraz Božjih misli i Njegova reč, nego čak i više od toga. Na jedan nama neobjašnjiv način je sam Bog utkan u Pismo, kao što je Hristos u čovečanstvo. Kao što je utelovljena Reč tako je Pismo pisana Reč. Sperdžen je pisao da on često jednostavno nije u stanju da razluči na kom mestu se u Pismu radi o utelovljenoj, a na kom o pisanoj Reči.

2.Razgraničenje između božanskog i ljudskog je nama nemoguće odrediti. Granice nisu tako vidljivo i jasno ucrtane kako se to često čini. Pismo možemo donekle da uporedimo sa onom međuzonom, bescarinskom zonom između dve države ili na aerodromima. To je kao predvorje Neba. To je kao konzularno predstavništvo Neba u kome, na stranom terenu, vladaju zakoni Nebeskog carstva.

3.I na ovom mestu vidimo, da to nije kao da jednom čoveku u veri govori jedno, a drugom drugo. Pismo govori jednim glasom, tako da mi verujemo da postoji samo jedno pravo tumačenje. To nije moje ili nekog drugog, koje nam se nameće, nego ono što dolazi od samog Pisma. Pismo u samom sebi ima dokaze i potvrde, liniju božanskog tumačenja i nadahnuća. Zato Pavle ovde ne kaže: “razumite šta Pismo uči”, nego: “otvorite se da primite učenje”.

4.Ne počinje duhovni život verom, nego Božjom rečju. Šta bi inače Avram mogao da veruje, ukoliko ne bi čuo Božji glas? Onaj koji ne čuje glasa, ne može ni da veruje. Taj ne zna šta bi trebalo da veruje i da radi. On ne zna ni gde je levo ni gde je desno.

5.Vera je pozitivan odgovor na Božju reč. Ona se javlja u čoveku iz ničega, kao što je Zemlja bila u početku pusta. I tek kada joj Bog po milosti progovori, tada nastaje život tj. vera. Avram je imao dugačke periode u životu gde mu Bog nije progovarao i gde je bio u traženju. Ali kako je bilo divno kada mu je govorio!

6.Reč primi se prevodi kao uračuna. Uračunavanje pravde je divna nauka Pisma. Ona podrazumeva da pravda postoji i pre uračunavanja, ona ne nastaje tom prilikom. Uračunavanje pravde je iskustvo primanja pravde. Kada poverujemo Božjoj reči, uračunava nam se Hristovih 33 godine života na ovoj zemlji. Iz tog razloga se čovek nakon toga oseća tako lagano i sveto, spreman za najveće podvige, oslobođen i rasterećen.

⁴ A onome koji radi ne broji se plata po milosti nego po dugu.

1.Dolazimo do slike koja posebno zbunjuje neiskusne u veri. O kakvom se radu ovde radi i kakvom dugu. Mnogi prevodi ovde ubacuju značenje kojim se tumači ono što je Pavle mislio da kaže, tako da se gubi pravi smisao slike.

2.Onome koji radi – doslovno značenje je radnik. Dakle bilo koji radnik na ovome svetu, dobija svoju platu ne na osnovu dobre volje svog poslodavca, nego na osnovu svoje zasluge i unapred utvrđene dnevnice.

3.Dakle poslodavac na kraju utvrđenog vremena rada, ili nakon obavljenog posla postaje dužnik. On duguje platu svom radniku. Drugim rečima oni koji su na putu opravdanja kroz dela, prave od Boga dužnika. Kakve li hulne pomisli da je Bog još nešto dužan, nakon što je u Sinu već sve dao! I ne samo to, ukoliko neko hoće da se opravda kroz dela on sebe vidi u najmanju ruku kao nedužnog. Jer ako je Bog dužan, nakon njegovog rada, tada je on nedužan čak i bez tog rada. On startuje ne kao grešnik koji nema ništa da ponudi, koji je propao i bankrotirao. On startuje od nule, pa sve što učini zaslužuje nagradu. Ako učini malo, malu nagradu, ali ako čini puno onda veliku nagradu.

4.Tako opravdanje kroz dela ruši celu nauku Jevanđelja koju je Pavle do sada izneo. Ruši učenje o sveopštoj grešnosti čovečanstva, o svetosti, sudu, Božjoj svetosti i pravednosti. Izgleda da nema veće jeresi i prokletstva za hrišćanstvo od ideje ili prakse da se kroz dobra dela stiče spasenje.

5.Prevod koji je više u skladu sa našim načinom izražavanja bi glasio: Jedan radnik dobija svoju platu ne kao poklon, nego kao neko kome su dužni isplatiti.

⁵ A onome koji ne radi, a veruje Onog koji pravda bezbožnika, prima se vera njegova u pravdu.

1.Ovde se svakako ne radi o nekoj lenštini, nego o nekom ko nemože da pokaže bilo kakvu zaslugu. Zašto i on ne ide putem dobrih dela?

2.Postoje ljudi koji to imaju u prirodi. Oni su ponizni i čak i kad čine dobro, oni se ne hvale time, niti bi se nikada pozvali na to. Oni osećaju da kao da im ta dobra dela ne pripadaju. Ponašaju se kao da nikada ništa dobro nisu učinili. S obzirom da retko da ima čoveka da bar nešto dobro ne čini, ovaj stih ne može da se odnosi na nekog ko dobra dela nema faktički, nego na nekoga ko nije na putu dela. To je kao čovek koji učestvuje u nekom sportu, ali ne za poene. Takvi ljudi su ostalima čudni i možda naporni, ali predstavljaju najvrednije u čovečanstvu.

3.I kao druga grupa, postoje oni koji poznaju nauku opravdanja verom. Oni se previše boje Boga da bi izašli pred Njega sa delima. To ne može da im se desi svesno, nego tek podsvesno, slučajno. Na njih se ovaj stih odnosi u punoj meri. Oni veruju da je delo opravdanja isključivo božanski akt. Znaju da u tome ne mogu da doprinesu, niti to pokušavaju.

4.Ovo bezbožnika je napisano u jednini. Opravdanje se odnosi na pojedinca. Ne može da se prenese nikakvim nasleđem ili uticajem između čoveka i čoveka. Mnogi veruju da Bog pravda bezbožnika, ali im je teško da poveruju da Bog pravda bezbožnika njega. Jedno je verovati u opravdanje bezbožnika, a sasvim drugo u opravdavanje bezbožnika tebe.

5.Za primanje je ovde opet reč uračunavanje. Na ovom mestu se čak kaže da njegova vera postaje pravednost. Pravednost koja se uračunava je jedna upravo ta nova vrsta pravednosti koju je Pavle otkrio. To je pravednost koja je isto što i vera. Nemci imaju jednu reč za tu pravednost: Glaubensgerechtigkeit – veropravednost. A tako vredi i suprotno. Ima mnogo vera, ali je istinska samo ona koja je pravednost. Ovo dvoje je nerazdvojivo.

6.Učenja koja ovo dvoje razdvajaju su nebiblijska. Po Pismu nema razlike između teorije i prakse. Kako veruješ onako živiš. Kako veruješ onakva ti je pravednost. Ne stoji ono što mnogi tvrde: mi imamo dobru nauku, samo nedostaje da to sprovedemo u praksu. Ispada kao da imamo jednu nauku, a drugačiju veru. Onda ne poznajemo nauku. Ili imamo jednu veru a drugačija dela. Tada u stvari nemamo ništa, jer dela su produkt pravednosti koju smo primili verom. Zato je Isus rekao da njihova (i naša) pravda mora biti drugačija od farisejske.

To je rekao jer su slušali Njegove reči. Ukoliko bi slušali Njegove reči života, a imali mrtva dela, značilo bi da ih nisu primili, da mu ne veruju ili neće da veruju.

⁶ Kao što i David govori da je blago čoveku kome Bog prima pravdu bez dela zakona:

1.Nije čudo što posle Avrama pominje drugog čoveka koji je dostigao visoko poznanje Boga i pravednosti kroz veru: Davida. Ovu dvojicu povezuje još i to što su Hristovi preci, koji u Hristovom rodoslovlju zauzimaju posebno mesto od kojih se računa po četrnaest kolena. Sa Avramom počinje druga a sa Davidom treća hiljada godina. Ova dvojica imaju od ljudi, najznačajnije duhovno mesto u odnosu na pravednost kroz veru. Njima je obećan potomak, Mesija. Mojsiju ne. Mojsiju je obećan prorok, kao što je on. Po Mojsiju kroz koga je Zakon, Hristos je prorok. Po Avramu i Davidu kroz koje je pravednost vere, Hristos je Izbavitelj. Dakle u Hristu se ukrštaju dve linije – Zakon i Jevanđelje.

2.Mi nemamo izveštaj o tome šta je Avram propovedao o opravdanju verom. Znamo to da je propovedao Zakon (1Moj.26,5; 1Moj.18,19). Međutim, Hristos je izjavio da je Avram video Njegov dan i obradovao se. Nauku o pravednosti verom tako možemo slobodno poistovetiti sa ovim Hristov dan. Avram je video temelj pravde koja nam se uračunava. On je očito bio propovednik Hrista – pravde koja važi pred Bogom.

3.Što se Davida tiče, imamo istu stvar. On je Svetim Duhom video mnoge stvari o Hristu i preneo ih čovečanstvu putem svojih pesama. Pavle ovde navodi njegov 32. psalam, koji je drugi od sedam pokajničkih psalama. Samo i površno upoznavanje principa koje on ovde iznosi, obara teoriju o tome da Jevanđelje u Starom zavetu nije bilo poznato i propovedano. Pavle u jednoj rečenici sažima početak Psalma. Tu se nalazi ista nauka, kao ona koju on sa svojim saradnicima propoveda.

4.U grčkom prepisu nema reči zakon na kraju. Pravda bez dela označava uračunatu pravdu vere. Bez dela se ne odnosi samo na bez dela Zakona, nego na bilo koju vrstu dela.

5.Postavlja se pitanja ko je taj čovek, koji je ovde opisan? Ko je blažen (ili blagosloven)? I isto pitanje bi glasilo: Kome Bog ne uračunava pravdu? Nisu li svi izbavljeni?

⁷ Blago onima koji se oprostiše bezakonja, i kojima se gresi prikriše.

1.Međutim, ovde umesto da vidimo pravdu vere, mi vidimo da je reč samo o gresima. Očito da je u svom tumačenju Pavle došao do svojih zaključaka ne direktno, preko navoda, nego posredno. On je preko greha došao do pravde. To je ono što deluje složeno za razumeti, kako čak i greh otkriva pravdu?

2.Stih je u množini. Koja je to grupa ljudi? Imamo dve strane greha o kojima smo govorili, obeležene sa dve različite reči. Reč bezakonje može da se odnosi na sklonost, okrenutost ljudske prirode ka zlu. Druga reč za greh je promašaj, prestup, što se odnosi na čin prestupanja Zakona. Dakle ovde mora da se radi o kompletnoj ljudskoj rasi, jer nema čoveka bez grešnih sklonosti, makar i da nikad nisu prestupili Zakon ili glas savesti.

3.Ovde ne piše blago onima koji nemaju greha, jer zaista niko nije bez greha. Pošto Pavle ovde dokazuje pravdu, čak i ako mi to sami direktno ne vidimo, ovde mora da se nalazi i pravda u istom omeru kao i greh. Niko nije bez greha, dakle niko nije bez pravednosti.

4.Istinsko značenje ovog stiha jeste da se čovečanstvo koje je sagrešilo, posmatra kao da nije sagrešilo. Kao što veliki snežni prekrivač obeli zemlju, tako je Bog prekrio grehe čovečanstva.

5.Mi iz ovog blaženstva zaista ne možemo isključiti ni jednog čoveka, koliko god da je teško zgrešio. Ko god da je načinio zlo, to je uradio ispod velikog pokrivača pravde.

⁸ Blago čoveku kome Gospod ne prima greha.

1.Ovaj stih nije slučajno u jednini. Sada u prvi plan dolazi odnos svakog pojedinog prema Bogu. Nauka o pravednosti vere kaže sledeće: Čoveku se neće uzeti za zlo što je prestupio, nego što se nije pokajao. Onome koji sam sebi ne pripisuje greh, Bog će mu ga i pored što je oprošten, ponovo pripisati. Svaki greh će se pripisati pod samo jednim jedinim imenom: Nevera. Tako je greh postao ono što nije pravda po veri,tj. ne-vera.

2.Tako da kada posmatramo nevernog i nepokajanog, možemo se prevariti misleći da njegov greh nije oprošten, kao i ovog drugog koji je veran. On tako srlja iz blata u blato, da ni ne primetimo da je pokriven plaštom pravde i očišćen. Kao kada se vrti film pred našim očima, a ni ne primetimo da je sastavljen od mnogih statičnih slika, između kojih je praznina, tako i mi u najvećem grešniku i njegovom delu možemo zapaziti tanku liniju pravde koja se provlači.

3.Tako važi i suprotno. Onaj koji sebe za grehe osuđuje, kaje se i prima krivicu na sebe, sačuvaće svoje opravdanje. Ne kažemo da će mu tada biti oprošteno, jer je to već u večnosti učinjeno. Ne. On će to večno oproštenje sačuvati u sadašnjosti, tim svojim poniznim i krotkim stavom. Našom verom, večne i visoke stvari postaju naše u svakodnevnici.

4.O tome govori još detaljnije Ps.32. koji je divan i nadahnut opis, kako pravda deluje u čoveku. Uračunata pravda znači neuračunati greh.

⁹ Ovo, dakle, blaženstvo ili je u obrezanju ili u neobrezanju? Jer govorimo da se Avraamu primi vera u pravdu.

1.Obrezanje ovde znači jevrejstvo. Za njih takođe Avram znači jevrejstvo, jer je po njima Avram jeste jevrejstvo. Dakle postavlja se pitanje na koje smo već u prethodnom stihu odgovorili: na koga se odnosi blaženstvo?

2.Neobrezanje se odnosi na ostale narode. Ta reč doslovno označava odstranjeni deo tela prilikom obrezanja.

3.Za Jevreje su ovo bile teške reči. Ukoliko Pavle može da pokaže da se Avramova pravednost bila od vere, onda se to automatski odnosi i na njih. Slično je i danas sa vernicima koji su čitav život proveli u jednom uverenju, da bi odjednom razumeli da Pismo uči pravednost koja ide mnogo dalje od onoga što su postigli.Vrlo je teško priznati da si celi život gradio na pesku.

¹⁰ Kako mu se, dakle, primi? Ili kad je bio u obrezanju ili neobrezanju? Ne u obrezanju nego u neobrezanju.
¹¹ I primi znak obrezanja kao pečat pravde vere koju imaše u neobrezanju, da bi bio otac svih koji veruju u neobrezanju; da se i njima primi u pravdu;

1.Kakav poraz za judaiste, a i danas za sve koji propovedaju jevanđelje dela! Pavle iznosi neoboriv dokaz time što je pokazao da se Avramovo opravdanje desilo u vreme kada još nije bio obrezan. Tako da se njegovo očinstvo proširuje na one koji veruju iz naroda (neobrezanja). Dakle taj nečisti deo kože koji se odbacuje prilikom obrezanja, kroz ovu svetlost odjednom dobija na vrednosti. Svi koji veruju mogu da Avrama smatraju ocem. Oni mu sliče po iskustvu, znači to su njegovi sinovi.

2.I još više od toga: umesto da se ponose telom i obrezanjem, ovde postaje jasno da je čak i obrezanje znak i pečat opravdanja kroz veru!

3.Ali kakva je veza između njegovog opravdanja i našeg danas? Pazimo se krajnosti kojima je rana crkva otišla na stramputicu. Mi se ne možemo odreći naših duhovnih korena u Avramu i ostati biblijski hrišćani. Avraam znači otac naroda, tj. onih koji su od vere, koji su rođeni odozgo. Preko njega je otvoren taj put i data obećanja koja i mi danas trebamo, bez kojih čak ne možemo. Odricati se toga bilo bi kao odricanje od Boga. Na taj način smo kao nejevreji dobili uzde, da se ne podignemo iznad jevrejskog naroda. Pogledajmo kuda su dospeli hrišćani koji se nisu pridržavali Avramovog očinstva i posmatrali sebe odvojeno od njega!

¹² I da bi bio otac obrezanja ne samo onima koji su od obrezanja, nego i onima koji hode stopama vere koja beše u neobrezanju oca našeg Avraama.

1.Neki prevode drugačije, da je on otac samo onima koji idu stopama vere iz obrezanja i neobrezanja. I zaista je teško razlučiti šta je od tog dvoje ispravnije. Naime, da li je Avram svim Jevrejima danas otac ili samo onima koji su od vere, kakvu je on imao. Imamo dokaza i za jedno i za drugo u Pismu.

2.Najsigurnije je ići srednjom linijom tako što ćemo reći, da ukoliko neki Jevrejin priznaje Avrama za oca i deluje u tom pravcu po svom razumevanju službe Bogu, ko mu to može odreći i zabraniti! Ukoliko on to uzima samo kao pokrivač, bez želje za stvarnom verom Avramovom, tada je on sam sebe isključio iz Avrama, bez da ti moraš da se raspravljaš sa njime i svađaš o njegovom statusu.

3.Neka Bog odluči u slučaju svih koji se odriču svog korenja, kao i onih koji žele da se prikaleme na neki. Jedan čovek može da ima više korenova istovremeno i ko je sudija toga šta se slaže, a šta se isključuje. Da li jedan Srbin uvek mora da bude pravoslavac, ili Hrvat katolik? Ne verujemo da Bog o ovome ima bilo šta drugo da kaže osim što je kao princip postavio u Pismu. Jer ako ti u svojoj veri nisi doživeo uračunavanje pravde, zaista je nebitno ko si. Ukoliko da, onda ti je otvoren put da slobodno doprinosiš još većoj vrednosti skupine kojoj pripadaš.

4.U svakom slučaju je u Avramu onaj koji je doživeo isto uračunavanje kao i on. Slika našeg sleđanja njegovih stopala upravo odgovara onom što smo zaključili: Ti ne možeš izmisliti ništa novo u odnosu na veru koja je bila u Avramu. Taj put može ili da se prati ili da se ne ide njime. Nema trećeg. U određenomo smislu vera ima model ponašanja, ta jedna vera koja je bila u Avramu i u kojoj njegovi naslednici uzimaju učešće.

¹³ Jer obećanje Avraamu ili semenu njegovom da bude naslednik svetu ne bi zakonom nego pravdom vere.

1.Dalje se pravednost vere otkriva kroz  način na koji je Avram dobio obećanje. Dakle nije više pitanje samo kada je Avram doživio da ga Bog primi, nego kako je došlo do toga. Zaključeno je da je Avram primljen onog trenutka kada je poverovao onom što mu je Bog kazao. Ta Božja reč je bila čisto obećanje ali istovremeno i zavet sa Avramom. Bog se nekoliko puta objavljivao sa jednim te istim obećanjem Avramu.

2.Opšte uverenje je da se Bog objavljuje posebno dobrim i nadarenim ljudima. To su oni koji imaju veliku veru i žive naročito čistim moralnim životom. Međutim u Bibliji to nije pravilo. Bog je često govorio ljudima koji ni izdaleka nisu to zaslužili svojim ponašanjem, kao na primer Kainu nakon bratoubistva. Bog se ličnostima pojedinačno otkriva na osnovu čiste milosti. Ukoliko to stalno ne bi imali u vidu, mogli bi da se prevarimo da pokušavamo da dostignemo Boga kroz neko mistično iskustvo, tako što ćemo nešto učiniti da bi umilostivili Boga. Istina jeste da se Bog otkriva onima koji ga traže celim srcem i koji se odriču od svega. Međutim osnova tog traženja mora da bude u Bogu samom, u Njegovom obećanju i samom Njegovom karakteru pre nego što počne da se traži. Pre nego što ga tražimo, mi ga trebamo upoznati onako kako se otkriva i ne propuštati da saznamo sve što nam je dostupno o Njemu.

3.Pre nego što mu se Bog obratio, Avram ga je tražio celim srcem i bio poslušan svemu što je znao da se od njega zahteva. Međutim, to nije razlog zašto mu se Bog objavio. Jer Avram nije jedini koji je tražio Boga. Mnogi drugi nikada nisu doživeli da im se Bog objavi sa takvim obećanjima. Mi ne možemo verovati da je svaki vernik u Avramovo vreme doživljavao isto što i on. Izbor Avrama je delo neobjašnjive milosti i deo Božjeg plana kojeg mi ljudi nikada u potpunosti ne možemo razumeti. Upravo zato pokušaj da se Avramov poziv objasni bilo kako drugačije osim milošću Božjom, nije biblijska istina.

4.Za razliku od mnogih kojima se Bog objavljivao, Avram se čvrsto uhvatio za Božja obećanja. Ovaj prvi korak je bio toliko bitan, da ga kasniji povremeni pogrešni koraci nikada nisu mogli ugroziti. U nauci o pravednosti kroz veru je ovaj prvi korak, momenat, vrlo važan. Čovek celi život priprema svoje srce, da bi spreman dočekao trenutak kada mu se Stvoritelj objavljuje. Ukoliko je čovek neiskusan kao mladi Samuilo i ne poznaje Onog koji mu se obraća, Bog će svoj poziv ponoviti. Međutim, zašto bi mi u ovim zrelim godinama bili deca po iskustvu? Svakodnevno posvećivanje je pripremanje terena za novo Božje otkrivenje.

5.Avram nije zaslužio obećanje kroz poslušnost Zakonu. Ovde ne piše da Zakona nije bilo, nego da jednostavno put obećanja nije put Zakona. Ovde se ne radi o produhovljenom shvatanju Zakona, jer onome koji se naučio nije potrebno objašnjavati. Mi danas znamo da Zakon nije ništa drugo nego obećanje. Pavle se obraća onima koji su na Zakon posmatrali samo kao nešto što od njih nešto traži i koji proklinje krivca. Obećanje je drugačije. Zapazimo da Bog od Avrama nije ništa tražio kao uslov, već je jednostavno rekao: U tebi i tvom semenu (nasledniku), će se blagosloviti sva plemena na zemlji. 

6.U tom obećanju se ne radi o ničem drugom nego Hristu. U Njemu je blagoslov, dakle ko je u Njemu blagosloven je. I na tog koji je u Hristu odnosi se obećanje. I pogledaj šta ti je ovde obećano, ti koji si u Hristu: naslednik sveta! Ti si u Hristu već sada naslednik sveta!

7.Dakle čega su naslednici Avram i njegovi potomci? Ne piše da im je obećano da će naslediti Zakon nego će naslediti svet. Zato su učesnici ovog obećanja ne oni koji su iz Zakona, jer oni još uvek nisu došli do vere. Samo vera pobeđuje svet. Oni koji veruju oni su vladari ovog sveta, a kako ćeš ti biti vladar nečega što još nisi pobedio.

8.Hristos nije bez razloga iz Avramovog potomstva, a ne iz Mojsijevog. U tome je pouka da pravednost verom ima prednost nad poslušnosti. Jovan Krstitelj je imao oba porekla u sebi i time je slika toga da oni koji svet pripremaju za Hristov dolazak trebaju Zakon, jer ne mogu da žive svakog trenutka potpuno samo u veri.

¹⁴ Jer ako su naslednici oni koji su od zakona, propade vera, i pokvari se obećanje.

1.Žalosno je da je pored tolikog propovedanja vere u Pavlovo vreme, moralo uvek da se kreće iz početka, da se postavlja temelj vere. To je značilo da vera mora da se odvoji od Zakona, da ne bi bilo zabune. Jer su protivnici posmatrali Zakon kao početak svega. Oni su stavljali Mojsija čak i tamo gde je bio Avram. Međutim Avram je bio pre Mojsija. Prvo je morao da se utemelji put vere, da ne bi Zakon uništio i ono malo vere iz vremena Mojsija.

2.Pavle zamišlja situaciju da je obećanje dato samo pod uslovima Zakona. I nakon toga dodaje da to jedno drugo isključuje. Ne možeš ti nekom nešto obećati nešto tako krupno, ne pominjući nikakav uslov. To može samo Bog. Snaga Njegovog obećanja je upravo u tome što je dato bezuslovno.

3.Dakle kada ovde piše o Božjoj veri u Avramu i obećanju koje je tada njemu dato. Ovo se ne odnosi na sva obećanja. Postoje uslovna obećanja i ona su jasno obeležena uslovom. Međutim ovo najjače i najslavnije obećanje o Hristu, nema nikakvih uslova. Ono ne zahteva niti da se nešto uradi niti da se nešto ne uradi. Ono je tako veliko i silno, da nas zatiče, iznenađuje. Kad se susretneš sa istinom o Hristu, ti nemaš vremena za nikavo veliko razmišljanje i dela. Ti to jednostavno primiš ili ne primiš.

4.Obećanje bi se moralo povući – glasi drugi prevod. To znači da ukoliko teorija opravdanja delima važi, tada obećanje ne važi. To bi bila prava katastrofa, povući obećanje na kojem se temelji radosna vest.

¹⁵ Jer zakon gradi gnev; jer gde nema zakona nema ni prestupa.

1.Ovde bi se pod zakon mogla podrazumevati svaka Božja reč koja je rečena i zapisana. Koja Božja reč nije istovremeno i zakon? Šta je to što čoveka obavezuje, po čemu to čovek živi a ne izlazi iz Božjih usta?

2.Reč za gnev u ovom stihu se ne odnosi na reakciju gneva, ljutinu Božju, nego na crtu Božjeg karaktera, Njegovo unutrašnje neprekidno svojstvo. Kod Njega nema ni malo tolerancije za greh, nikakvog gledanja kroz prste i razumevanja za bilo šta u vezi sa nepravdom. Ta svojstva su postala vidljiva za vreme objavljivanja Deset zapovesti na Sinaju. Taj događaj je pratilo takvo otkrivanje Božje sile da se čak i Mojsije uplašio za svoj život.

3.Međutim kada se Bog otkrio Avramu, nije  bilo ništa od toga. Ukoliko bi se u obećanje koje je tada dato, umešao i samo jednim malim delom i Zakon, tada svakako ne bi prošlo sve tako mirno. Ljudskim jezikom rečeno, kada je Zakon u pitanju, Bog se podseti koliko je svet i Njegov gnev se raspaljuje. Kao čovek koji je zaboravio uvredu koja mu je nanešena, tako je  bilo kada je davao obećanje čovečanstvu kroz Avrama, jer nije  bilo Zakona da ga podseti na našu krivicu.

4.Postoji vrlo raširena zloupotreba i ovog stiha. Na osnovu njega se tvrdi da danas, u vreme Novog zaveta, nema Zakona, tj. da mi ne trebamo Zakon, da ga je čak Bog učinio nepotrebnim kroz veru. Ali kako može tako nešto da se tvrdi na osnovu ovog stiha? Jer se ovde očito radi o tome da je prilikom otkrivanja puta vere Avramu, delovala čisto samo milost bez upotrebe drugih Božjih sila, pa i Zakona. Ljudi koji zastupaju takve teorije se dvostruko varaju. Prvo, ovde se radi o starozavetnom događaju, samo jednom od njih, gde se sve odigravalo kroz čistu veru i milost, bez udela Zakona – dakle put vere je tada bio isti kao i danas. I drugo, nepošteno se princip iz jednog događaja bez Zakona, primenjuje na sve ostale događaje u celoj svetoj istoriji nakon Hristove smrti.

5.Istina je sasvim drugačija, da Bog koji je isključio Zakon iz nekih događaja, u drugima, po Svojoj volji može ponovo da ga primeni. Primera za to ima dovoljno u Novom zavetu i nakon Hristove smrti. Gde god vidimo prestup i kaznu, gnev Božji, vidimo i Zakon. Ljudi kao Ananija i Sapfira su očit primer za to.

6.Ukoliko povežemo ovaj i prethodni stih dolazimo do zaključka da su sledbenici Zakona, koji još nisu došli do vere, niti smatraju da je vera presudna, nasledili samo gnev jer oni  samo nagomilavaju grehe. Isto tako važi i suprotno da  kod onih koji su iz milosti nema nikavih prestupa.

¹⁶ Zato od vere da bude po milosti da obećanje tvrdo ostane svemu semenu, ne samo koji je od zakona nego i koji je od vere Avraama, koji je otac svima nama,

1.Još preciznije: Zato je od vere. To stoji kao nastavak onog što je zaključeno, da obećanje nije vezano za Zakon. Bog je svoje obećanje vezao za uslov vere. Na taj način je to što je Bog obećao delo čiste milosti, bez ikakve primese bilo čega drugog. Jer je vera isto tako poklon. Dakle mi primamo poklon kroz poklon.

2.Isto tako put vere čini to obećanje tvrdim, sigurnim, jer je povezano samo sa Bogom, koji ne može da prevari ili slaže. Da je firma vere osnovana u koorporaciji sa čovekom, ona bi bila nesigurna.

3.Još jedna prednost puta vere je ta, da obećanje koje ne zavisi od Zakona, uključuje sve. Dakle, može da veruje bukvalno svako. To je toliko jednostavan zahtev, da ne postoji ljudsko razumno stvorenje koje ne može da ga ispuni. Čak i onaj koji ne poznaje Zakon i koga Zakon ne interesuje može da poveruje i bude promenjen.

4.Na taj način se Avramovo očinstvo mora gledati šire nego dosada. U verne spadaju mnogi koji nikada nisu kročili u crkvu. Vernika ne čini ništa povezano za saznanje ili delovanje. Vernika čini stav srca.

¹⁷ (Kao što stoji napisano: Postavih te oca mnogim narodima) pred Bogom kome verova, koji oživljuje mrtve, i zove ono što nije kao ono što jeste

1.Ukoliko ne bi bilo tako sa Avramovim očinstvom, da mora da se posmatra po srcu, a ne po spoljašnjem statusu, zar to ne bi suprotilo Božjoj reči koja mu je objavljena, da je postao otac mnogim narodima? Svi koji u Avramovom krilu vide samo jedan narod, veruju nebiblijski.

2.Po čemu bi ubogi Lazar iz Isusove priče bio inače ubrojan u verne? Ne vidimo da je imao posebna dela, niti status. Imao je samo muku i nevolju u životu i nadu u onog bogataša, od koga se realno nije bilo ničemu nadati. Isus u priči kroz Avrama kaže, da je Lazar primao nevolju da bi bio sačuvan u veri. Dakle on je veru imao ugrađenu, po svojoj prirodi.

3.Pavle je zapazio da u Božjem obećanju ne stoji buduće vreme. Avram je postavljen za oca narodima tog trenutka. Postavljen je za oca tolikima koji još nisu ni postojali, još nerođeni u to vreme. Bog je u tom trenutku, dok je govorio Avramu, isključio vreme i postavio stvari onako kako ih On gleda, van vremena u večitoj sadašnjosti. Tako je i Avram verom bio doveden u taj vanvremenski okvir. Na taj način je osetio da je to istina što mu se kaže i pored vrlo nepovoljnih okolnosti u kojima se nalazio.

4.Dakle tako razumemo ovo što piše da je verovao Onome koji zove ono što još nije kao da jeste. Radi se o nerođenima. Ali zašto se pojavljuje i vera u Onog koji oživljuje mrtve? Ta vera se kod njega pojavljuje u trenutku kada je trebao da žrtvuje Isaka. Ovde se međutim radi o vremenu pre nego što je dobio Isaka.

5.Dobro je što tako piše, jer ovde vidimo da mrtvi ne spadaju u nasledstvo vere. Očito je da se radi o duhovno mrtvima, jer njemu u tom trenutku nije bila potrebna vera da će oni koji su dotada fizički umrli biti ubrojani u njegove. Ti mrtvi nisu više u njegovoj oblasti. Nego se radi o onima koji su u njegovo vreme bili živi, ali mrtvi u gresima. Od svoje rane mladosti je bio svedok takvog opšteg otpada, da je morao da veruje u čudo, da se neko uopšte obrati i duhovno oživi. Dakle radi se u prvoj liniji o njegovim savremenicima. Avram je imao ogroman uticaj na svoje bližnje i članove porodice, kod kojih je idolopoklonstvo bilo u potpunosti iskorenjeno. Ono što ga je zabrinjavalo bilo je naizgled nepopravljivo stanje okolnih naroda, njegovih komšija. Obećanjem da će biti otac mnogim narodima, Bog ga je hrabrio u njegovoj misiji. Ona ni u kom slučaju neće biti uzaludna.

6.Interesanto je pitanje kojima je narodima Avram otac? Kako ovaj stih posmatra narode? Po njihovom etničkom poreklu ili duhovnom? Ukoliko posmatramo samo kroz telesno potomstvo, mi zaista vidimo da je iz Avrama potekao veći broj naroda. Međutim, obećanje je kasnije dopunjeno time da će mu se u Isaku nazvati seme. Isak ima ulogu deteta obećanja. Jasno je da se radi o duhovnom potomstvu. Da nije tako ovde ne bi stajalo narodima, nego jednom narodu.

7.Koji su to duhovni narodi? Ovo je tema za jednu celu knjigu. U svakom slučaju bilo koji narod ili crkva, koja samo sebe vidi kao naslednika obećanja, je na krivom putu. Telo vernih je sastavljeno iz različitih komponenata, međusobno zavisnih, čak i ako to nije vidljivo za oko. Ukoliko danas nemamo širu sliku dela Božjeg za ovo vreme, to vreme će nas pregaziti, a događaji demantovati. Hristos ima svoje u svim torovima, da bi pokazao svoju silu i milost u okupljanju u jedno stado. Za ovo okupljanje je potrebna velika sila, zato će se ona tom prilikom i proslaviti. To spada u još neispunjeno proročanstvo, ali verno oko može u svakom trenutku da ga prepozna u njegovim fazama ispunjenja.

8.U skladu sa obećanjem o očinstvu treba da se posmatra i obećanje o nasledstvu zemlje. I jedno i drugo se ispunjava u onima koji doživljavaju istu veru kao i Avram. Verni su očevi i naslednici zemlje. Jedno od mesta koje to jasno potvrđuje je  proročanstvo o Iliji u poslednje vreme, gde se pominju očevi i sinovi u duhovnom značenju (Mal.4,6). Anđeo koji ponavlja to obećanje Krstiteljevom ocu, daje tumačenje: ...i nevernike mudrosti pravednika (Lk.1,17). To znači da ono što je Isus rekao da ne nazivamo nikoga ocem ni učiteljem, ne znači da On kroz Pismo i kroz Svoje nema pravo, da nazove onoga koji je opravdan verom, pravednika iz anđelove izjave ocem? Avram je otac takvog vernika, a vernik je otac one grupe koje privodi veri. Tako Avram postaje otac narodima. Da nije tako zar bi Pavle i Jovan imali pravo da sledbenike njihove nauke nazivaju dečicom?

¹⁸ On verova na nadu kad se nije bilo ničemu nadati da će on biti otac mnogim narodima, kao što mu beše rečeno: Tako će biti seme tvoje.

1.U ovom stihu postoje dve nade. Neki prevodi kažu još jasnije: Protiv nade se oslonio na nadu. Jedna nada je ljudska nada, a druga je nada vere. Ta vero-nada, kao što ovde vidimo nastaje iz Reči. Iako je ljudska nada ugrađena u nas i predstavlja naš dobar deo nove prirode, na nju se ne može uvek oslanjati. Naša ljudska nada je zasnovana na našem dosadašnjem saznanju. Čovek treba uvek da bude spreman da to svoje staro saznanje dopuni sa novim i samim time novom nadom. To je ono što je Isus rekao da je književnik koji se naučio carstvu nebeskom kao domaćin koji iznosi iz kleti svoje novo i staro (Mt.13,52).

2.U određenom smislu vera koja se javlja u čoveku nije produkt slučajnosti. Ne samo sa strane Boga koji govori iz Svoje milosti, nego i sa strane čoveka. U Hristovoj priči o semenu koje pada na različita tla, vidimo da Božja reč ne pada na prazno. To znači da je čovek i pre nego što mu Bog progovara, duhovno biće. Njegova duhovnost je u onoj meri u kojoj se on postarao za nju. Ako čovek gaji nadu koju već ima u sebi, on sebi povećava mogućnost da će biti nagrađen novom i svežom nadom, koja je neophodna za naš duhovni opstanak. Ukoliko čovek zanemaruje svoju nadu u njemu, radi protiv nje, onda povećava svoje šanse da bude iznenađen novim sejanjem Reči i da je ne primi kako treba.

3.Zato ovu reč: Tako će biti seme tvoje, posmatrajmo ne samo kao obećanje o potomstvu; nego Reč koja je u samoj sebi sadržala princip novog života i oživljavanja. Ta Reč o semenu je bila sama  sveto Seme – Isus Hristos.

¹⁹ I ne oslabivši verom ne pogleda ni na svoje već umoreno telo, jer mu beše negde oko sto godina, ni na mrtvost Sarine materice.

1.Ovde se objašnjava kako je došlo do uspeha u Avramovom primanju obećanja u jednom za ljudske oči vrlo nepovoljnom trenutku. Vera u ovom stihu se odnosi na njegovu veru, dakle njegovu dotadašnju veru. Ljudi koji prate Boga su ne sa slabom verom, bez obzira kakva ona bila. Oni koji idu putem vere su neobični ljudi za svoju okolinu, kod njih se stalno dešavaju teško objašnjive promene. Njih se kritikuje za to što menjaju veru. Smatra se da je vera slaba koja se menja, ali važi suprotno. Jaka vera se menja. Slaba vera se uvek drži svog starog stanja, nesklona usvajanju novog i napredovanju.

2.Otkriva se sila koja je bila u Reči koju mu je Bog uputio. Ona je bila dovoljna da ga izdigne iznad okolnosti. Dobro je kada nas Reč zatekne u slabosti, jer se tada pokazuje Njena sila. Kada kažemo slabosti to se ne odnosi na slabost vere. Mnogi vernici kada se susretnu sa kritikom svoje vere, da je preslaba, oni se pozivaju na ono: kada sam slab tada sam jak... Oni se jako varaju, jer se ta slabost kao i ovde uvek odnosi na telo. Avramovo umoreno telo, mrtvost Sarine materice, stoji nasuprot onoga ne oslabivši verom. Hrišćanska vera je vera umaranja tela i jačanja vere. Pavle sam za sebe svedoči: morim svoje telo (1 Kor.9,27).

²⁰ I za obećanje Božije ne posumnja se neverovanjem, nego ojača u veri, i dade slavu Bogu.

1.Neverovanje je prikazano kao sredstvo sumnje. To je zato što je Avram već bio u veri. Međutim, otkud neverovanje ako je bio u veri? Neverovanje ide sa verom zajedno. Ono je stalni pratilac vere, još od samog početka. Kao što čoveka prati njegova senka, tako i nevera. Razlog  zašto vernik upada u stanje sumnje je prihvatanje nevere pre nego što se pojavljuje sumnja.

2.Naša reč sumnja ima veze sa umom, tj. nečim što ide zajedno sa umom. Na hrvatskom je reč za sumnju dvojba. Ova je reč najsličnija grčkoj koja je ovde upotrebljena za sumnju. Dvojiti otkriva dvostruki unutrašnji uticaj u nama. Sumnja ovde ima negativno značenje. Avram bi upao u sumnju da je dopustio da u njemu preovlada neverovanje. Tu se potvrđuje od kolike je važnosti bilo njegovo čisto stanje koje je godinama održavao, naučiviši da razlikuje Božji glas i da mu pokloni poverenje.

3.Mnogi izražavaju želju da im Bog govori kao nekada prorocima, ne razumevajući da nije problem u tome da Bog više tako ne deluje. Bog govori i danas. Pavle kaže na jednom mestu da Duh razgovetno govori. Problem je u tome da nedostaje oštirna prijema. Vernici u dvojenju gube bitku nad svojim starim čovekom, koji je nevera u samom sebi.

4.Protivoružje neveri nije samo vera, nego davanje slave Bogu. Slava Bogu može da se oda čak i tamo gde je vera toliko slaba, da ne može nikako da se odupre neveri. Ukoliko grešiš i sumnjaš, ali istovremeno slaviš Boga, ti ćeš pre ili kasnije da prestaneš da grešiš i sumnjaš. Mi ne moramo biti supermeni vere, da bi proslavili Boga. Svako može Bogu dati slavu i priznati da je samo On pravedan i dostojan i da je Njegova istina iznad naše. Stav poniznosti pred Bogom je početak vrlo uspešnog života vere.

5.Opasnost se pojavljuje tamo gde čovek ne daje Bogu slavu. Onaj ko čini pravdu, ali ne daje Bogu slavu je u goroj poziciji od onoga koji greši i daje Bogu slavu. Za ovoga će raditi Bog i dovesti ga u Avramovu veru gde se čini pravda i daje slavu Bogu.

²¹ I znaše jamačno da šta obeća kadar je i da učini.

1.Tako deluje prava vera u čoveku, da je postepeno nestaje. Vera dovede čoveka do znanja. Mi više ne verujemo u Boga nego znamo da ga ima. Vera nije tu, da sve ostane na veri. Ona je samo sredstvo do saznanja i iskustva.

2.Ovaj stepen do koga je dovela vera (znaše jamačno) je opisan rečju koja je pronađena samo u novom zavetu i spisima crkvenih otaca – ispunjenje, punina. Iz ove punine čovek zaista može sve da veruje i svemu se nada, sve da ljubi.

3.Zato mi kada propovedamo veru, propovedamo je kao događaj do koga vera treba da dovede. Taj događaj punine je alfa i omega hrišćanskog iskustva. Ukoliko to nemaš nemaš ništa. Ako to imaš imaš sve.

²² Zato se i primi njemu u pravdu.

1.Dakle nakon vere dolazi punina, a nakon punine pravednost. Ono što su oni videli u početku, Pavle vidi na kraju. Oni su zahtevali pravednost i nisu nikada došli do pravednosti. On je zahtevao veru koja je postala pravednost. Ovde se radi o pravednosti koja postaje unutrašnji kvalitet vernika. Kao što se voda iz izvora preleva u sud koji smo mu prineli, tako Božja vanjska pravednost koja je opravdala celi svet postaje kroz veru unutrašnja pravda, koja je posvećuje pojedinca.

2.Koliko god pokušavali da objasnimo opravdanje verom, uvek će ostati obavijeno velom tajne. Čak i kada se doživi, teško je objasniti i razumeti. Ukoliko se ne doživi, gotovo je nemoguće razumeti. Ukoliko se to doživelo, pa izgubilo, ostaje neizbirisivoj uspomeni.

²³ Ali nije pisano za njega jednog samo da mu se primi,

1.Videli smo da se kompletno verništvo nalazi u Avramu. Kroz njega je otvoren put vere sa jasno ocrtanim stopama. Njegova vera je postala model – vera. Znači onako kako je delovala kod njega, tako deluje i u nama.

2.Čak i da nije tako, postoji još jedan jak dokaz da se Avramova priča odnosi na nas. A to je činjenica da je to zapisano u Pismu. Zašto bi bilo zapisano, ako se ne bi odnosilo na nas? Pošto je Biblija Božja reč, a Bog ne čini ništa naprazno i uzaludno, onda je pisano za nas. Kakav bi to Bog bio koji je proviđenjem učinio da ti držiš u ruci i čitaš tu Reč, a da se ne odnosi na tebe? Sotona mora da pošalje pravu armiju teologa, lažnih proroka i mnoge napisane knjige, da bi nas ubedio da tu, iz jednog ili drugog razloga ne piše za nas.

²⁴ Nego i za nas, kojima će se primiti ako verujemo Onog koji vaskrse Isusa Hrista Gospoda našeg iz mrtvih,

1.Ono što je Avram verovao unapred, mi smo doživeli. Ako je on unapred gledao blagoslov u Semenu, mi smo oni koji smo videli samo Seme. Seme koje je bačeno u zemlju, umrlo i ponovo ustalo dajući život svima. Avramu je dato obećanje o vaskrsenju, a mi smo svedoci vaskrsenja. 2.Ako smo mi bili u Avaramu tada kada mu je dato obećanje, znači da je naša vera u vreme Pavla iskusna već dve hiljade godina, a do danas četiri hiljade godina. Dakle šta čine oni koji propovedaju drugačiju veru nego onu kojom se prima pravda bez udela Zakona? Oni poništavaju celi ovaj četiri milenijuma konstantni trijumf vere. Oni koji propovedaju da je vera nastala tek vaskrsenjem poništavaju u najmanju ruku dva milenijuma. Ne bi bilo čudo da onda imaju upola manje vere, nego što bi mogli imati.

3.Međutim, ovde jasno stoji da je to ista vera, istog sadržaja, vesti o Isusu Hristu, istog Boga koji stoji iza obećanja. Onaj koji je Avramu obećao, postaje Onaj koji je nama ispunio. Ista vera samo drugačiji i savršeniji stepen vere. Kako je napredovao plan spasenja tako bi trebalo napredovati poznanje, a kroz poznanje naša vera.

4.Mi ne kažemo: Dobra stara vremena. Mi kažemo: još bolja sadašnja vremena. Mi se ne vraćamo na Zakon, ako kažemo da je Avramova, Mojsijeva i Davidova služba Bogu bila isto kao i ova naša. Naprotiv, mi tako podvlačimo temelj jedne te iste vere koja je bila u njima i u nama. Mi tako tvrdimo da bi trebali imati još veću silu od njih, jer je poznanje napredovalo i Hristos je unapredio Svoje delo.

²⁵ Koji se predade za grehe naše, i ustade za opravdanje naše.

1.Ovo je celo Jevanđelje u jednoj rečenici. Ovde se prikazuje neraskidiva veza nas i Hrista. Oni koji uče da je pravednost kojom se opravdavamo u Zakonu, oni razdvajaju nas i Hrista. Pravednost kojom se mi opravdavamo je u Hristu i ne treba je tražiti nigde drugde, koliko se god ta druga rešenja pravilna i sveta činila.

2.Sotona često radi tako da uzima ono što je Hristu blizu i pravi od toga alternativni izvor pravednosti. To je otprilike kao to što ekstremni ekolozi predlažu da se izvor energije traži u vetru, vodi i biljkama. Međutim, kada bi se stari izvori energije ukinuli, to bi dovelo do energetskog kolapsa. Što je bliže Hristu, to što se nudi, to je prevara veća. Kroz neke nudi Zakon kao sredstvo opravdanja, koji je Hristov zakon, kroz neke Mariju koja je Hristova majka, kroz neke Crkvu koja je Hristovo telo.

3.Mi koji volimo dobro staro Jevanđelje kažemo odlučno ne. Pomoćna sredstva su pomoćna, ali izvor Pravde, enegrije naše vere jeste Hristos. Jeste, neki kažu to je prljava energija i opasna. Sablazan krsta još nije ukinuta, pa kažu da ih sablažnjava ovakva stara tehnologija pravde. Ali mi je ljubimo i ne želimo i ne pomišljamo ništa drugo.

4. On je problem greha rešio na krstu, jednom za svagda. Tome čemu je Hristos predat, predati su i naši gresi. Ukoliko je On zaista umro, tako je i sa našim gresima. Kada se ovde kaže grehe, misli se i na grešnu prirodu. Stari čovek je umro na krstu sa Hristom.

5.Ono što se u Josifovom grobu desilo sa Hristom, desilo se takođe i sa našom pravdom. Ako je On oživeo, tada je i naše opravdanje. To je rođenje novog čovečanstva.

6.Kada sve to znamo hoćemo li tražiti drugačija rešenja osim u Hristu? Hoćemo li dozvoliti da nas neko razdvaja od Njega? Mi se možemo pitati kako bi to neko uopšte mogao. Nikako se to ne može destiti u stvarnosti, osim našom voljom. To je istina, ali pre nego što se mi voljom odlučimo odvojiti se od Njega, umrtviti novo i oživeti staro, neko nas mora odvojiti naukom. Pre nego što bi se odlučili na takvu ludost, neko nas mora prevariti.

7.Pavle postavlja Jevanđeoske temelje tamo gde im je mesto, u Hristu. I zajedno sa tim postavlja i nas tamo gde nam je mesto, takođe u Hristu.

Pravednost kroz veru 3,21-31

²¹ A sad se bez zakona javi pravda Božija, posvedočena od zakona i od proroka;


1.Bez Zakona znači bez udela Zakona. To ne znači da Zakona nema, nego da bi Zakon smetao u dostizanju ove pravde. Pošto su svi prekršili Zakon, prekršeni Zakon ne može da pomogne. On samo može da odmogne i da dovede u očajanje jer ga je nemoguće dostići. Gde je onda Zakon u delu opravdanja? On čeka na delo opravdanja u verniku, jer tek tada može da nastavi svoje delo kada za čoveka više nije prekršeni Zakon.
2.Pavlovo vreme je bilo vreme nove svetlosti. Očito da se nauka o pravednosti nikada nije iznosila tako jasno do tada. U onom razdoblju kada je Pavle dobijao direktna uputstva sa Neba, to je bilo nešto potpuno novo i revolucionarno, čak i za one koji su pre njega poznavali Isusa. Međutim, iako novo svetlo, ono je savršeno moglo da se pronađe u Mojsijevim spisima i Prorocima. Pravednost Božja je celo vreme Starog Zaveta bila prisutna i delotvorna, ali je tek nakon Hrista i za vreme Pavla objašnjena i jasnije osvetljena.
3.Zaista je nemudro proglasiti vreme Starog zaveta za vreme kada je Bog bitno drugačije delovao i kada je postojala drugačija metoda spašavanja ljudi. Da je tako zar bi ovde pisalo da je pravda posvedočena od zakona i proroka? Mi nemamo nikakve potvrde za to da su se ljudi u vreme Starog Zaveta opravdavali Zakonom. Istina jeste da je u vreme Novog zaveta došlo do promena, ali njihov karakter treba razumeti. Sotonina namera je da zajedno sa tim promenama prokrijumčari svoje vekovno neprijateljstvo prema Zakonu slobode. To što je Bog unapredio svoje delo do vremena nastajanja poslanica, ne znači da je nešto u vezi moralnog Zakona promenjeno, nego da je više otkriveno u vezi plana spasenja. Taj proces će se sigurno nastaviti sve do večnosti i u večnosti. Plan spasenja će biti predmet proučavanja u toku večnosti, zato ne možemo smatrati da sve znamo o njemu u ovom vremenu. Uvek novim otkrivenjem Bog će učiniti večni život privlačnim i sve više ispunjenim ljubavlju.
4.Pravda Božja u ovom stihu se odnosi u prvom redu na uračunatu ili pasivnu pravdu. To je ona Hristova pravednost koja je učinila ono što Zakon nije mogao. Ona je opravdala krivog. Mi ovaj stih dakle možemo da čitamo: A sada se bez Zakona javi opravdanje Božje...

²² A pravda Božija verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju; jer nema razlike.


1.Rečca a (ili ali) znači da je to jedna druga vrsta pravde od one koja se do sada propovedala. Ovo je ta pravda o kojoj se tako malo znalo do tada, a za veliko čudo do dan danas se tako malo zna. Iz tog razloga, ovaj i sledeći stihovi imaju više načina na koji se mogu prevesti i više načina na koji se mogu čitati. Ovde je prevedeno onako kako mnogi stari prepisi potvrđuju. Drugi prevodi izostavljaju ovo u sve i na sve. Umesto toga stoji za sve koji veruju. Takođe ovo verom Isusa Hrista se prevodi kao vera u Isusa Hrista. Ove male razlike mogu da se pokažu kao presudne u pravilnom razumevanju.
2.Nije dovoljno reći verom u Isusa Hrista. To nije samo verovanje u to da je bio Isus Hristos, niti je to samo verovanje da je On Božji Sin koji je činio silna dela. To je mnogo više od toga, to je vera Isusa Hrista, dakle vera koju je On posedovao kao čovek na ovoj Zemlji. Hristos je tom verom pobedio, održavanjem te vere On je činio dela koja nisu bila Njegova, nego od Oca. Reči koje je govorio nisu bile Njegove nego od Oca. To je dakle vera koja izlazi od Oca, koja nema poreklo u čoveku. Čovek ne može da proizvede ovu veru osim da je primi kao dar. Ona se zove vera Isusova jer je On pokazao kako ona u čoveku deluje. Vera je nevidljivi pojam dok se ne pojavi onaj koji je živi. Ukoliko bi propovedali veru u Isusa to bi značilo da je Isus nešto drugo od nas. Onaj kome je Isus nešto drugo, on ne može propovedati nešto što nije deo njega.
3.Iz tog razloga je sasvim ispravno čitati ovaj stih upravo ovako kako stoji ovde. Pravda kroz veru u svima znači da je pravednost postala njihova iznutra jer je Isus jedan od nas i u nama. On je rekao:Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.Mi ovo zaista ne možemo nikada u potpunosti objasniti, ali jasno je da ljudi koji su tog dana pitali Isusa kada će doći Carstvo, nisu ni znali ko su oni u stvari i šta sve imaju u sebi. Pravda na sve se odnosi na to da je čovečanstvo uklanjanjem greha kroz Hrista opravdano. Tako da načela pravde nisu samo u nama, nego živimo u atmosferi pravde. Pogledajmo sada okvir našeg starog čoveka, on je kao u sendviču između pravde spolja i pravde iznutra. Greh može da nadvlada tek kada nema vere koja povezuje pravdu spolja i unutra. Naša unutrašnja pravda ne može da nadvlada ukoliko verom nije povezana sa spoljašnjom slično kao kada jedna armija koja je u okruženju ne može da ispolji svoju snagu, jer je odsečena od druge, spoljne pravde.
4.Pre svega, naglašava se način na koji se dolazi do ove novootkrivene pravde. Ova pravda nije došla uz pomoć Zakona. U njoj imaju udela i oni koji neznaju Zakon. Pavle je bio toliko često svedok toga da su ljudi iz drugih nacija, od kojih su se neki čak slučajno našli tu gde se propovedala vera u Hrista, doživeli promenu života, u momentu opravdani i davali rodove pravde. Tako je nauka o pravednosti kroz veru dobila praktičnu potvrdu. Na taj način se kroz neznabošce pokazalo, da čak i Jevreji koji su poverovali i primili Svetog Duha, su to primili kroz veru. Dakle nema razlike između načina na koji bilo koje ljudsko biće dođe do pravednosti. To je uvek verom.

²³ Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju,


1.Božja slava je tema koja se dosada u poslanici pominje na nekoliko mesta (2,7; 3,7). Videli smo da je slava, koja je Božji odblesak, potreba svakog ljudskog bića. Ovde vidimo kako je došlo do toga da čovek izgubi slavu.
2.Sagrešenje o kome se ovde radi, nije pojedinačni greh svakog čoveka. Postoje ljudi koji nisu nikada učinili prestup (Rim.5,14). Sagrešenje ovde predstavlja jedan trenutak u kome je Adam prestupio Božju zapovest. U njemu je sagrešilo celo čovečanstvo, jer je Adam tada bio celo čovečanstvo. Svaki njegov potomak je kroz njega ušao u grešno postojanje.
3.Posmatranje sagrešenja u ovom stihu kao da se radi o prestupima svakog od nas dovodi do teškog nerazumevanja. Jer to bi onda značilo da svi moraju sagrešiti, što nije istina.Da Adamovi potomci nisu dalje grešili čovečanstvo bi bilo u mnogo boljoj poziciji danas. Greh nije naša sudbina, nije moranje. Biblija ne uči fatalizam grešenja. Naprotiv, niko od Adamovih potomaka nije bio prinuđen na greh, nego je to bio njegov izbor.  Čak je morao da uloži određen napor da sagreši. Zašto je to tako? Zašto smo toliko slobodni od greha, premda smo svi sagrešili  u Adamu? Na to odgovara sledeći stih.

²⁴ I opravdaće se za badava blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista.


1.Ovo je jedan od zlatnih stihova Svetog Pisma koji je u gotovo svakom izdanju štampan podebljanim slovima. Ipak je malo razumevanja o njegovom značenju.
2.Ukoliko u prethodnom stihu vidimo naše pojedinačne prestupe, tada u ovom stihu kao opravdane vidimo samo one koji prihvataju opravdanje. Međutim ovaj stih ne govori o iskustvu opravdanja nego o samom opravdanju. Jer ako piše da su svi sagrešili, onda ovde govori dalje o tim svima, da su opravdani. Koliko god ih je u Adamu sagrešilo, toliko ih je u Hristu opravdano.
3.Opravdan je tvoj komšija preko puta koga religija nikada nije interesovala, ljudi koji prolaze kraj tebe ulicom, tvoje radne kolege. Opravdani su tvoji neprijatelji, pripadnici drugih vera i naroda, koji čak i mrze i hule na to ime Onoga kroz koga su opravdani. Opravdani znači učinjeni pravednima. Dakle pored pozicije sagrešenja koju čovečanstvo ima preko Adama, istovremeno isti imaju status pravednika preko Hrista.
4.Za badava znači više nego besplatno. To znači bez njihovog udela, zasluge. To je poklon za koji se ne traži ništa zauzvrat. I čak i još više od toga.
5.Jer blagodaću znači ne samo da je spasenje poklon nego i da nema objašnjenja, nema razloga. Ukoliko bi tražili razlog zašto je neko spasen, tada više ne bi propovedali milost. Milost je bezuzročna. Ukoliko bi rekli da je neko izbavljen zato što veruje, onda to više ne bi bila milost, nego makar i delomično njegova zasluga. On je spasen pre nego što je poverovao. On je poverovao zato što je već prethodno izbavljen. Milost je deo Božjeg karaktera, ona izvire iz Njega i predstavlja jedini odgovor na to zašto smo izbavljeni.
6.Otkup znači cena plaćena za roba. Ovo je reč koja se upotrebljava za spasenje, otkupljenje, izbavljenje. Ovo otkupljenje je drugačije od onog koje mi poznajemo. Kada čovek nešto kupuje, vadi iz džepa deo onoga što je zaradio. Ali i dalje plaća nečim drugim, sa novcem ne ide celo njegovo biće. Hristos je za otkupljenje dao samog Sebe, On je platio Sobom, gde više ništa nije ostalo. Zato je On nazvan sam našim izbavljenjem (1 Kor.1,30). Definicija našeg spasenja je Hristos.
7.Čovečanstvo je sagrešilo i izgubilo slavu Božju. Hristos je opravdao i učinio je čoveka Svojom slavom. Čovek nema više slavu Božju nego je postao sam Slava, u Isusu Hristu.

²⁵ Kog postavi Bog očišćenje verom u krvi Njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha;


1.Ovo postavljanje se odnosi na plan koji je donesen u večnim vremenima. Lica božanstva preuzimaju uloge u delu izbavljenja čoveka. Hristov udeo je bio da postane sredstvo spasenja.U prethodnom stihu smo videli da je On spasio ljudski rod, tj. da je On sam spasenje čoveka. Sada vidimo da je On i više od toga.
2.Reč očišćenje je ista kao ona za poklopac Kovčega zaveta, tron milosti. Većina u ovom stihu vidi sliku, po kojoj je sam taj poklopac simbol Hrista, koji stoji između ploča zakona u kovčegu, od slave Božjeg pojavljivanja iznad poklopca, između krila heruvima. Poklopac dakle stoji između Gospodnje pravednosti kroz Zakon i Božje svetosti u samoj Njegovoj pojavi. Taj poklopac je bio kropljen krvlju za vreme godišnje službe očišćenja. Očišćenje može da se prevede i kao mesto izmirenja. Dakle pored ove slike poklopca, Hristos je na ovom mestu, kao i na mnogim drugima prikazan kao priloška oznaka za mesto. Hristos je više nego božansko-ljudska ličnost. On je mesto gde se dobija izmirenje.
3.Hristova krv je odgovor na zahtev Zakona. Zakon koji očekuje smrt krivca je dobio zadovoljenje Njegovom smrću i pravim kropljenjem koju je simbolična služba predstavljala. Tako je čovečanstvo postalo očišćeno, moralno čisto od prestupa. Isto tako je omogućeno da čovek pristupi Božjoj svetosti koja inače spaljuje greh. Tako je Hristos očišćenje.
4.I to očišćenje verom. Uslovi moralne čistote da bi se pristupilo Bogu su se promenili. Pošto je čovečanstvo očišćeno, više ne mora da se prvo očisti da bi došlo Bogu. Nema potrebe za nikakvim žrtvama i prolivanjem krvi, jer je krv prolivena i cena plaćena. Uslov je postala samo vera. Ništa drugo nego vera se zahteva u ovo vreme milosti. Osim verom nema drugog načina.
5.Dakle Hristos je prihvatio na Sebe da postane očišćenje, i On je to i obavio i postao. Večni Otac je sa Svoje strane prihvatio da sve koji veruju u očišćenje, zaista i očisti u njima samima, u njihovom životu i iskustvu. I On to čini. Nema ni jednog koji veruje da to ne doživljava. Ko to ne doživljava, taj ne veruje.
6.To što stoji da je na taj način Bog pokazao svoju pravdu, se ne odnosi na samo delo opravdanja krivih. Jer kada bi jednostavno samo otpustio grehe, nikako ne bi mogao da ostane pravedan. Ovo se odnosi na činjenicu da je pravda umesto nas pogodila Hrista na krstu, gde je prštala Njegova krv od udarca.
7.Ovo oproštenje prošlih greha neki prevodi vide kao "otpuštenje prethodno načinjenih greha". Istina je da je to gramatički najtačnije u odnosu na grčke prepise. Neki idu tim pravcem i uče da je Hristos umro za grehe koji su načinjeni do Njegove smrti. Zatim se ide dalje i kaže se da oni koji veruju nakon Njegove smrti više nisu u tom položaju kao oni koji su verovali pre Njegove smrti. Za njihove grehe je morao umreti, a mi smo u naše vreme opravdani i naši gresi se ne moraju iskupljivati.
Ovo je jedno teško pitanje oko koga su mnogi u prošlosti raspravljali. Jedno je sigurno, da mi ne možemo određivati značenje neke Božje reči samo na osnovu njenog gramatičkog značenja. Znanje jezika nam može poslužiti samo kao pomoćno sredstvo.
8.Ukoliko se ovde čak i radi o gresima koji su načinjeni u vreme Starog zaveta, nema nikakve potvrde za učenje da je Bog pravi razliku između njih i greha načinjenih u vreme Novog zaveta. Otpuštanje greha i oproštenje nalazimo i pre i nakon krsta.
9.Koji su to pređašnji gresi ovde, može se razumeti samo u svetlosti celokupnog Pavlovog učenja kao i na osnovu sledećeg stiha. Pavle kaže da je Hristos umro za nas još dok smo bili grešnici. Kada kaže nas, misli se očito na celi ljudski rod, ne samo na tadašnju generaciju. Tako da "prethodni gresi" ovde takođe može da znači da su to celokupni gresi čovečanstva. Tako da ovaj deo možemo da čitamo: "što su nekada bili gresi". Bivši gresi. Dakle, to su nekada bili gresi, kao što smo nekada bili grešnici. Ukoliko smo nekada bili grešnici sledi da to više nismo. Pošto oni koji nisu više grešnici nemaju greha, onda sledi da su to bivši gresi. Pošto je Hristos obavio očišćenje greha, ono što danas deluje kao greh u svojoj biti više nije greh. Kada činimo grehe, činimo oproštene, bivše grehe.

²⁶ U podnošenju Božijem, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme da je On pravedan i da pravda onog koji je od vere Isusove.

1.Ovo je drugi deo rečenice iz prethodnog stiha. Bengel je napisao da Božje strpljenje ima za predmet grešnike, a Božje podnošenje ima za predmet grehe. Na osnovu ovog stiha mnogi vreme Starog zaveta nazivaju vreme Božjeg podnošenja i prave razliku sa vremenom Novog zaveta kao vremenom milosti. Zaista postoje beskonačni pokušaji da se starozavetno vreme na bilo koji način umanji po značenju. Ukoliko se podnošenje odnosi na grehe, zašto bi onda danas bilo drugačije. Zar danas nema greha i zar ovo vreme isto tako nije vreme podnošenja?
2.Mi smo u novozavetno vreme blagosloveni novim shvatanjem istine, ali istine koja je to večno bila. Zar nije novozavetna istina bila istina i u starozavetno vreme? I obratno, zar je stara istina danas neistina? Mi to nikada nećemo poverovati. Pavle ovde kaže da je u novozavetno vreme Bog pokazao svoju pravdu na poseban način kroz Hristovo delo očišćenja. I ne samo to. Kroz to delo očišćenja danas, sa perspektive krsta, je pokazao koliko je bilo Njegovo strpljenje sa grešnicima u vreme pre krsta. Delovalo je kao da se ne gnevi mnogo na grešnike. Ali kada smo videli kako se postupilo sa Isusom otvorile su nam se oči.
3.I upravo ta Istina krsta otvara nove pojmove Božje pravde. Ukoliko se Bog kroz Zakon otkrio kao pravedni Bog koji proklinje, kroz Jevanđelje se otkrio kao pravedni koji opravdava grešnika. Bez krsta bi ovo bila neshvatljiva protivrečnost.
4.Dakle ti koji se smatraš pravednim kroz Zakon, pogledaj svoju pravdu u svetlosti Onog koji je zaista pravedan kroz milost koja je zadobijena krstom! Razumi da si do sada bio prevaren pošto si pravdu tražio kroz Zakon. Tvoja pravda je greh u svetlosti krsta. Samo je Jedan pravedan, a ostali su opravdani. Ukoliko tražiš pravednost dokazuješ da ti nedostaje vera da si opravdan.
5.Ovde se otklanja svaka sumnja. Samo je vera ostala kao jedini zahtev Jevanđelja i nevera kao jedini greh Jevanđelja.

²⁷ Gde je, dakle, hvala? Prođe. Kakvim zakonom? Je li zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.

1.Pavle ovde i dalje diktira u senci njegove dugogodišnje borbe sa judaistima. Pokazao je da se Gospodnja pravda kroz nauku o opravdanju samo kroz veru, još jače potvrdila nego kroz Zakon. Oni koji su se brinuli da Pavle svojom propovedi unižava zahteve Gospodnje pravde, to nisu činili iz dobrih motiva. Njih u krajnjoj liniji nije toliko interesovala Božja čast koliko njihova samodopadljiva pravednost. Samopravednost je velika prepreka Božjem delu i u Pismu je prikazana simbolom mračnih oblaka, dima koji izlazi direktno iz paklenih dubina (Otk.9,2) Pavle je pokazao da je njihova briga za pravednost postala prepreka Božjoj pravednosti.
2.Radi se o hvali Jevreja nad nejevrejima; ili u današnje vreme vernika nad nevernicima. U odnosu na Boga svi imaju isti status, prema nauci Jevanđelja o pravdi koja važi pred Bogom. Jevreji su, kao što to čini mnogi vernik danas, hvalu tražili u sebi samima.3.Kroz šta je isključena ova pohvala samih sebe? Upravo kroz ono čime se najviše hvalila. Oruđe hvale postaje oruđe kojim se hvala ukida. Oni koji su se hvalili Zakonom koji je zahtevao dela, odjednom su suočeni sa Zakonom koji zahteva veru.
4.Neki vide dva zakona u ovom stihu: jedan zakon dela i drugi zakon vere. Međutim koji bi to zakoni trebali biti? Verujemo da se ovde radi o samo jednom Zakonu. Gospodnjem moralnom Zakonu, koji je ovde prikazan u svoje dve funkcije. Jedan moderni prevod kaže ovako: Imamo li mi Jevreji sada bilo kakav razlog da se izdignemo iznad ostalih? Sigurno ne! Kroz šta će to biti isključeno? Da li kroz Zakon, dokle on zahteva delovanje? Ne, mnogo više kroz Zakon, dok zahteva verovanje
5.Drugim rečima, ne postoji niko, bilo vernik ili nevernik koji može bilo kako da dostigne do pravde osim verom. Kako nevernik verom postaje vernik, tako vernik samo verom može da ostane vernik. Svako ko je izmerio svoju pravdu sa Božjom, vidi da mu nema druge nego da verom dostigne tako visoko postavljena merila. Na taj način Zakon ispred svega zahteva veru, jer se otkriva kao nedostižno merilo pravde za onog ko još nije u veri. Tek za opravdanog verom Zakon postaje merilo postupaka i pokretač na dobra dela.
6. Dakle ne dva zakona, nego jedan Zakon koji deluje na dva načina. Ta dva načina mi samo vidimo kao dva načina, jer se u suštini radi o jednom uticaju. Taj uticaj se različito vidi na dve različite grupe ljudi. Prvo na one koji su u opravdanju delima. Drugo, na one koji traže pravednost kroz veru. Ova prva grupa oseti silu Zakona kao prokletstvo, i to što osete propovedaju dalje. Oni nikako da se sprijatelje sa Zakonom i da im postane radost kao Davidu. Oni duboko osećaju svoj nedostatak, ne dostižući stanje u kome misle o Njegovom Zakonu dan i noć (Ps.1). I taj svoj unutrašnji nedostatak prenose na ostale, zahtevajući od drugih ono što Zakon zahteva. Oni postaju Zakon za druge, ne bivajući Zakon sami sebi. Ukoliko ne dožive opravdanje kroz veru, ovi će biti večito u traženju i u trudu da se delima dopadnu.
7.Kakav je odnos opravdanih verom prema Zakonu? O tome govore sledeći stihovi.

²⁸ Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.

1.Grčki prepis kaže doslovno: “Mi zaključujemo”. Dakle ne radi se o mišljenju nego vrlo jakom ubeđenju Pavla i njegovih saradnika. Cela generacija propovednika obučenih preko Pavla je stajala na strani opravdanja verom. Očito da se to vremenom izgubilo. Da nije tako, opravdanje verom, kao ključna nauka Jevanđelja bi stajala u hrišćanskom Veruju. Ovako kako sada stvari stoje, ova nauka posvuda nedostaje. Tradiconalne crkve je ne mogu puninom propovedati zbog oslanjanja na tradiciju, evanđeoske ne mogu zbog odbacivanja Zakona, harizmatske zbog nedostataka u učenju o čovekovoj grešnosti itd.
2.Još jednom podvlačimo kao vrlo važnu istinu o pravednosti kroz veru: Ovo je istina koja se odnosi na svako ljudsko biće bez izuzetaka. Zato stoji reč čovek. Taj čovek je Hristovim delom opravdanja proglašen pravednim i faktički i zakonski učinjen pravednim. Onaj koji to poveruje, ne postaje pravedan tog trenutka kada je poverovao. Ne. On je bio pravedan još i pre nego što je saznao za to. On je božanskim uračunavanjem od večnosti pravedan. Onaj koji ovo može da poveruje, taj čovek doživljava iskustvo opravdanja, bez da je prethodno, u svojoj prošlosti, ispunio zahteve Zakona.


²⁹ Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački? Da, i neznabožački.
³⁰ Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.

1.Neznabošci (narodi)  kroz veru primaju upravo ona dela koja zahteva Zakon od Jevreja. Tako se vera za njih pokazala pravim putem. Bog se pokazao kao Jedan jer je Njegov put jedan put. Jer kad bi se kroz veru stizalo do drugačijih dela nego što Zakon uči, to bi oborilo kompletnu propoved vere.
2.Često vidimo nereligiozne, dobre svetovne ljude koji imaju upravo ona dela koja se propovedaju u crkvama. Iako je za mnoge ova činjenica dokaz da Boga nema, upravo je suprotno. Nauka o pravednosti čovečanstva poznaje pravedni status celog čovečanstva, neovisno od njegovih verskih ubeđenja. Činjenica da uopšte ima nekoga ko nesvesno čini dela Božja je opisana u Hristovoj priči gde se blagosloveni od Oca čude kada su oni to poslužili Hristu za koga nikad nisu znali.
3.Nisu svi vernici Božji ljudi. Nisu svi obrezani po telu, ili kršteni vodom, iskreni i čestiti ljudi. Opravdana će biti samo ona grupa od njih, koji imaju pravu veru. Dar date pravde će primiti samo oni koji sarađuju sa Bogom. Zato je napisano obrezanje iz vere. To ne znači da su opravdani oni koji su počeli verom, nego koji su ostali u veri. Sa vernicima koji nisu iz vere, ne može se ništa započeti kao ni sa autom koji nije auto, kao ni sa kućom koja nije kuća; kao i sa svačim što je suprotnost sopstvenom pojmu. Postoje vernci crkve i nevernici crkve. Što se neobrezanja tiče, nekrštenog i nepoučenog sveta, tu ne piše iz vere. Njima je potrebno tek da pođu tim putem, da ih se poučava veri, da se i oni slučajno ne bi oslonili na svoja dobra dela pripisujući ih sebi. Njima je propoved vere isto neophodna, koliko god imali dobrote u sebi.


³¹ Kvarimo li dakle zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.

1.Ono što je bilo slabo shvaćeno i nedovoljno isticano je sledeća istina: Božji Zakon tera onog ko je opravdan kroz veru, ponovo ka veri. Ne stoji da Zakon više nije potreban kada je čovek u veri. Vernik koji priznaje Zakon, brzo shvata da njegova pohvala od strane Boga, njegova slava i primanje može da se dogodi samo kroz veru. Kada bi se Zakon samo za nijansu slabije propovedao, ovaj vernik bi pomislio da može da ono što je počeo verom, da sada nastavi delima. U ovome je zamka lažnih učenja u adventizmu. Tu se Zakon priznaje i propoveda, međutim, sa smanjenim kriterijumima, gde mu se oduzima potpuna sila. Koliko god da su naizgled male rupe koje tako nastaju, njih vrlo brzo popunjava sotona. Tako nastaje lažna religija i lažna religioznost.
2.Kako može propovedanje vere da zaustavi ovo smanjivanje kriterija Zakona? Tako što je to pravi put da kriterijumi Zakona budu ispunjeni. Opravdan verom postaje sam sebi Zakon, Zakon u njegovom srcu. Zakon postaje njegova misao dan i noć. Taj čovek je živi ukor za lažnu religioznost, a pomoć onima koji su slabi i klecavih kolena, koji nemaju smelosti da stoje sami da stoje za Boga.
3.Kako dakle vera potvrđuje Zakon? Kroz prošlost vernog, jer on više nije isti čovek u odnosu na Zakon, kao i kroz njegovu budućnost jer je on izvršilac Zakona.

Status vernika 3,1-20

¹ Šta je dakle bolji Jevrejin od drugih ljudi? Ili šta pomaže obrezanje?

1.U vreme dok je pisao ovu poslanicu Pavle je već stekao teška iskustva sa pripadnicima opozicije. Prva velika jeres hrišćanstva je bilo učenje o posebnom duhovnom statusu Jevreja kao nacije. Hrišćani-judaisti koji su širili ovu nauku učili su da je blagoslov spasenja samo za Jevreje. Iz tog razloga, kada se ljudi iz drugih nacija obrate Bogu, prvo treba da se obrežu i pristupe Jevrejima, da bi tek nakon toga verom u Hrista mogli da uživaju duhovne blagoslove. Ovakvima se Pavle silno suprostavljao i dobio bitku protiv njih, na jerusalimskom crkvenom saboru.

Oni mu se više nikada nisu mogli otvoreno suprostaviti. Dalje su to činili tajno, sejući po svim crkvama podozrenje i neistine u odnosu na Pavlovu ličnost. Oni su uglavnom koristili Jevreje, vernike tih crkava kao kanale preko kojih su ubacivali svoja pogubna učenja.

2.U dosadašnjem izlaganju, Pavle je pokazao da pred Bogom ne igra ulogu ko je ko po narodnosti, nego ko je ko po srcu. Pokazao je takođe da Zakon ne koristi nikome ko ga ne drži, bilo svesno ili nesvesno. Bilo mu je veoma stalo da ovom poslanicom suzbije uticaj lažnog učenja preko judaista.

U ovom poglavlju Pavle objašnjava pravu nauku o statusu jevrejske nacije. On nije želeo da ode predaleko u izjednačavanju Jevreja i ostalih naroda i da ne istakne i drugu stranu, po kojoj biti Jevrejin ima svoje prednosti. 

3.Borba protiv lažnih učenja nije samo pokazivanje toga šta je neistina, nego isto tako važno je pokazati šta je istina. Svaki nedostatak u iznošenju Jevanđelja će neprijatelj uvek znati da iskoristi. Ukoliko postoji praznina istine, ona će brzo biti popunjena sadržajem laži.

4.Neosporna je istina da su Jevreji poseban narod u čiju je istoriju Bog vodio na jedan način koji ih izdvaja od ostalih. Jevrejska religija je do vremena Isusa Hrista bila jedino ispravno bogosluženje koje je sadržavalo ispravnu predstavu o Bogu, što Isus nije propustio da istakne (Jov.4,22).

5.U grčkom prepisu prva rečenica glasi: Šta je onda prednost Jevreja... Reč prednost (suvišak, suficit) se nikako ne odnosi na moralne i duhovne karakteristike.

6.Pored lažnih učenja judaista, do danas su se razvila mnoga slična učenja koja ističu superiornost neke grupe. Zato mi danas ovaj stih možemo takođe ovako da  čitamo: "Kakva je dakle prednost vernika nad drugima?"

² Mnogo svakojako; prvo što su im poverene reči Božije.

1.Dakle vernici imaju mnoge i različite vrste prednosti. Bitno je za razumeti da nije isto biti vernik i nevernik. Zašto bi se vernici inače trudili da propovedaju ako im je isto kao i drugima? Kao što u nekim stvarima prenaglašavanje razlika šteti, tako u drugim stvarima nepriznavanje razlika takođe šteti.

2.Prvo su njima namenjene božanske izjave, glasio bi prevod. Dakle Sveto pismo nije namenjeno samo vernicima i oni ne mogu da ga svojataju. Međutim, ipak im je namenjeno kao prvima. Kao što smo već saznali, njima se sve dešava prvo: prvi će biti suđeni, primera radi. Isto tako prvo će oni biti blagosloveni. Prvo će oni poverovati Svetom pismu i utešiti se. Prvo će oni saznati istinu; prvo će oni biti obavešteni kakav plan ima Bog sa njima i ovim svetom.

3.Nekome nešto poveriti znači dati mu na čuvanje. Poveriti pretpostavlja poverenje. Bog je vernicima ukazao poverenje. Temelj njihove vere se nalazi ne u njihovoj veri samoj, nego u Božjem poverenju, poveravanju dragocenih obećanja. Bog na određeni način ulazi u rizik kada nekom poklanja poverenje, jer je pitanje šta će taj učiniti sa time. Kada znamo da Bog već unapred poznaje budućnost onda možemo tek donekle da spoznamo koliki je dar milosti Božja reč koja nam je poverena.

³ A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti?

1.Božje poverenje nije samo temelj naše vere nego je temelj i naše nevere. Kako bi neko mogao biti neveran a da pre toga Bog nije bio veran? Kroz Božju ljubav i vernost merimo čovečiju nevernost. Zato nisu u pravu oni koji preslikavaju osobine nedoslednih vernika na Boga. Ukoliko neki vernik radi ružne stvari, to ne govori protiv Boga nego naprotiv za Boga. Bog je i pored toga što je znao da će ga ovaj izneveriti, dozvolio da vernik nosi Njegovo časno ime i uživa blagoslove svog verništva. Bog daje  uvek  sve.  Bog im je poverio brigu o svom Sinu. I zato se njihovim neverstvom još više proslavio, jer je krst kojim su ga ubili postao spasenje sveta i svemira.

2.Ukoliko su se Jevreji tako strahovito ogrešili od Boga, to ne znači da nikada nisu ni bili na pravom putu. Jer sa pravog puta može da otpadne samo neko ko je njime hodio. Zato je to što je Bog govorio Jevrejima jednako značajno i za nas danas, kao Božja reč nama, a ne samo njima. Božja reč je svima upućena i kada god čujemo nauku: -To nije za nas pisano- budimo sigurni da je to u najvećem broju slučajeva zamka.

3.Kao se ovde Pavle bori protiv nečega što je u to vreme počelo da se razvija. Radi se o učenju koje je nastupilo kao pogubna jeres rane hrišćanske crkve: antijudejstvo. Ovo je išlo čak i do stepena koji se danas naziva antisemitizam i predstavlja pojam zla i negativizma. Naime još u to vreme su neki hrišćanski učitelji pokušavali da naprave razliku između hrišćanstva i jevrejskih korena.Istinski obraćen hrišćanin ne može biti mrzilac, a ponajmanje mrzilac jevrejskog naroda iz koga je izašao blagosloveni Hristos i David i proroci.

4.Tako se Jevrejima kao narodu pripisivala krivica za ubistvo Božjeg Sina, nazivani su prokletima, proganjani su, a sistematski se iz nauke i prakse ranih hrišćanskih crkava izbacivalo sve što je ličilo na "judaiziranje". Nastajala su učenja koja su delove Starog zaveta i Božjeg zakona proglašavala za nevažeće i neobavezujuće. Ovo može da se zapazi čak i kod najranijih crkvenih otaca. Nikad se na ovom svetu neće moći izmeriti zlo koje je iz toga proisteklo. Gospodu hvala što je kroz Pavla dao dovoljno svetlosti argumenata da se i ovoj krajnosti možemo suprostaviti kao sa rečju Boga živoga i bar se kao pojedinci izbaviti od razornog uticaja takvih sličnih učenja.

5.Vrlo bitna reč je "neki". Iako je u otpadu od Boga uzeo  učešća gotovo celi jevrejski narod, Duh Sveti kroz Pavla kaže:"Neki su bili neverni". Gospodnji Duh je kao i Hristos slep za razmeru zla i otpada. Ko je slep kao sluga moj... On jednostavno stvari vidi kroz milost, u ulepšanom svetlu. On ne daje grehu preveliko značenje, nego ga naprotiv milostivo umanjuje. Ovo je dobra lekcija za mnoge "nezavisne" pokrete i sektašenja kojima je povod sveopšti otpad koga oni u Crkvi vide. I dok Duh taj otpad umanjuje, oni se nadimaju i još ga uvećavaju. Dok Duh nad otpadom i neverstvom žali, njihov duh se za otpad raduje i njime se hrani.

⁴ Bože sačuvaj! Nego Bog neka bude istinit, a čovek svaki laža, kao što stoji napisano: Da se opravdaš u svojim rečima, i da pobediš kad ti stanu suditi.

1.Pavle ovde nije upotrebio uzrečicu u kojoj se Božje ime uzima uzalud, već bi to radije preveli sa: "Daleko bilo!"

2.Ovo je jedno od mesta na kojima se Pavle očito zaneo. Deluje kao da je odlutao od teme koju je započeo. On počinje da govori o prednostima vernika ali onda sam sebi kontraargumentuje, a nakon toga opet odgovara sam sebi, na te zamišljene primedbe. U tome svemu, ako pratimo tok misli koji mu je Bog u tom trenutku diktiranja dao, daje neoborivu osnovu za nauku o grešnom stanju čoveka. 

3.Nauka o čovekovoj opštoj grešnosti je vrlo bitan stub hrišćanske istine koje su od Pavla do danas zastupali svi veliki Božji ljudi. Ovo su istine na koje je neophodno obratiti najviše moguće pažnje. Ovo su optužujuće i istovremeno oslobađajuće istine, jer mi se moramo suočiti sa istinom o samima sebi, jasnom, direktnom i neulepšanom. Mi to ne možemo učiniti bez da smo spremni na duševnu bol koju ona izaziva, ne gubeći iz vida da je svrha ove boli izlečenje. Istina koja najviše boli leči najbrže.

4.Pavle ovde ide suprotinim putem od onoga iz drugog poglavlja. Tamo je on rekao ovako: Ukoliko vernici ne znaju kakav blagosloveni status imaju u Hristu, neka pogledaju nevernike i to šta im je dato i pored njihovog neverovanja. Tako mogu da vide šta je dato i njima kao pripadnicima istog tog čovečanstva.

Ovoga puta Pavle kaže: Ukoliko hoćete videti kakav ljudi grešni status imaju, paralelno sa onim blagoslovenim i novim; ukoliko hoćete da vidite kakvo je čovekovo staro postojanje, onda pogledajte vernike kakvi su čak i pored njihove vere. Tako možete svi da vidite svoju pokvarenost, u kojoj kao ljudi imamo svi udela, bez izuzetka.

5.Sveto Pismo uči da su svi ljudi po prirodi lažovi. Ukoliko je samo jedan jedini čovek istinit, onda cela nauka Pisma pada u vodu. Tako da ti, ukoliko pokušavaš da se prikažeš kao istinit, rušiš Božju istinitost. Obojica ne možete biti istiniti, neko mora da laže. Ili lažeš ti ili Bog.

6.Ovde se citira Psalam 51. Davidov pokajnički psalam. Svaki čovek u iskustvu svog pada najbolje uviđa da je Bog definitivno istinit. Nijedna optužba protiv Boga ne može da opstane. Kao krunski dokaz za to su Njegove reči. Razlog za Njegovo opravdanje se nalazi u Njegovim rečima. One same u sebi sadrže istinitost, bez dalje provere i dokazivanja. Ukoliko se Bog opravdava Svojom rečju, koliko više čovek nalazi svoje opravdanje upravo u istim tim Rečima.

7.Bog iz svih procesa protiv Njega, svih optužbi izlazi kao pobednik. On je Bog pobede. On ne zna za poraz. Nemoguće je da Bog doživi poraz. Ali kakvi su to sudovi Bogu? Očito se radi o onome što je Lucifer pokrenuo na Nebu i preneo na zemlju. Kroz Adama je čovek neizbežno dobio udela u buntovničkoj prirodi. Od nje ne može ni jedan čovek pobeći,jer mu je pratioc do kraja njegovih dana. U svakom delu i izrazu te sotonske prirode koju smo putem Adama nasledili, nalazi se optužba protiv Boga - da nije potpuno i u svemu apsolutno istinit. Ovde razumevamo koliko je pogubno tom starom u nama dati imalo mesta.

⁵ Ako li nepravda naša Božiju pravdu podiže, šta ćemo reći? Eda li je Bog nepravedan kad se srdi? Po čoveku govorim:

1.Dakle Bog ne može da se potvrdi kao istinit dok se bilo koji pokret stare čovekove adamovske prirode ne obelodani kao lažan. Što više razotkrivamo čoveka, to više uzdižemo Boga. Nepravda u ovom stihu može da se odnosi i na sklonost naše prirode, kao i na greh, kao produkt te prirode. Kada čovek radi zlo, dokazuje Božju pravdu koju je odbacio. On ne može činiti zlo a da prvo ne prezre ono što mu je Bog dao kao poklon. Što je neki čovek više primio, mora time više da odbaci i veće zlo da čini, ukoliko ne ostaje u Božjoj pravednosti.

2.Međutim čak i onaj koji ne čini zlo, kod kojega nepravda ostaje neaktivna, opet ne može da se pohvali zbog onoga što u njemu vlada iznutra. Govoriti po čoveku označava prirodno razmišljanje, misli koje dolaze iz naše stare prirode. Zato propovednik kaže: Ne uzimaj na um svašta što se govori, ako bi i slugu svog čuo gde te psuje; Jer srce tvoje zna da si i ti više puta psovao druge. Ovo je izneseno kao opšta istina za sve ljude, dakle nema nijednog dosada koji je mogao da da primedbu da se to na njega nikako ne odnosi.Nama nije strana ni najbezbožnija i najpokvarenija pomisao, jer je deo prirode u kojoj svaki čovek ima udela. Iz tog razloga se čestiti ljudi često muče sa sobom, zbog misli koje vladaju njima iznutra.
3.Jedna od najtežih prepreka da pošteni i dobri ljudi budu i konačno oslobođeni je često upravo njihova dobrota i poštenje. Oni ne mogu da shvate zašto stradaju i trpe, kada su činili sve pravo. Oni su u neznanju u vezi božanske pravde koja se poklanja svakom koji veruje, tako da pre njih neretko poveruju zli i pokvareni, kojima se njihovog zla mnogo lakše odreći nego ovim prvima njihove dobrote.
4.Zar je čudno kada se neodeven čovek smrzava? Tako isto nikoga ne treba da čudi da gnev Neba trpi neko ko je neodeven u haljine Hristove pravednosti, koliko god on u očima drugih izgledao kao neko ko je zaslužio samo sreću i prosperitet.

⁶ Bože sačuvaj! Jer kako bi mogao Bog suditi svetu?

1.Isto bezumlje koje Boga proglašava neistinitim, proglašava ga i nepravednim. Zaista je blagosloven i sretan ko je naučio da ovome učini kraj u svom životu i nikad se više ne pobuni protiv svog Nebeskog Oca.

2.Činjenica da Bog sudi je još jedan dokaz da je On pravedan u suštini Svog bića. Ukoliko neko nije uveren kroz samu Njegovu reč, koja otkriva pravednost, onda može da se zamisli nad činjenicom suda. Mi vidimo te sudove u ovom vremenu, kada se izlivaju kao kapljice onoga što donosi Sudnji dan. Kako bi neko nepravedan mogao da svaki dan staje na put mnogim nepravdama, da ih razotkriva i sudi. Naš narod ima reč za nekoga koga bije maler ili prokletinja. To u velikoj meri otkriva prisutnost svesti o pravednosti Onoga koji stoji iza svakog pokreta ljudskih sudbina. 

3.Jer uvek je sudija pravednik u odnosu na ono što osuđuje. Sudije ovog sveta nikako ne mogu da učestvuju u procesima za neko delo u kome su i sami krivci. A Bog može da osudi apsolutno svaki greh i zlo.

⁷ Jer ako istina Božija u mojoj laži veća postane na slavu Njegovu, zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen?

1.Postoji jedna zakonitost koja kaže: Istina mora uvek da bude veća nego laž; pravda mora uvek da bude veća nego nedelo. Tako se tamo gde se laž gomila, sa druge strane uvećava istina. Velikoj laži uvek stoji na kraju još veća istina. I tako se Bog proslavlja.

2.Od Božje slave nikada neće nedostajati ni jedan promil. Jer ukoliko ga kao pravednici ne proslavljamo poslušnošću i svetošću, slava će mu se vratiti kroz naš greh kada se pokajemo. Time će se još više pokazati koliko je Bog bio u pravu kada je nešto osudio ili zabranio. Ukoliko se ne proslavi kroz naš prosperitet, još više će se onda proslaviti kroz naš polom. On jednostavno ne dozvoljava da ostane bez onoga što mu pripada kao predmetu slave. 

3.Iz tog razloga, za nas koji živimo u ovo vreme milosti, pomalo greha nije zgorega. Malo greha može da nam koristi. Jer smo se upravo najviše i najbolje molili nakon greha. Više smo potražili Boga kada smo sagrešili nego kada smo činili dobro. Zar nije kao produkt Davidovog greha i pokajanja došao njegov najbolji sin: Jedidija - Božji miljenik. Tako će postati mnogi miljenici upravo kroz greh. Zato je ovaj rekao: Ne budi suviše pravedan ni suviše mudar; zašto bi sebe upropastio.Ne budi suviše bezbožan ni lud; zašto bi umro pre vremena? Dobro je da držiš jedno, a drugo da ne puštaš iz ruke; jer ko se boji Boga izbaviće se od svega.Ukoliko nemaš sile da proslaviš Boga svetošću, proslavi ga kajanjem.
4.Ako greh može čoveku da koristi, koliko onda tek pravednost!
5.Ti možeš da kažeš za sebe da si grešnik, ali čak ni to previše i prečesto. Za tebe to možeda kaže i Bog, ali on to zaista nerado i retko čini. Pa kako onda mogu ljudi da se usuđuju da nekog proglase grešnikom i to često čineći olako i rado! Hriistova milost je toliko očiglednija sila od greha. Ona čak i najteže prestupnike čini manje prestupnicima, bez da se oni čak i kaju.
6.Odgovor na postavljeno pitanje: Da li nas Bog onda može osuditi kao grešnike, kada mu čak i grehom uvećavamo slavu, se posredno nalazi u samom pitanju. Bog nije tu da bi nas u prvoj liniji osudio. Čovek će sebe osuditi sam.Uopšte se ne radi o grehu kao glavnoj temi, već od slave Božje više i ne vidimo greh istim očima. Nauka o milosti je učinila da se i grešnik i greh drugačije posmatra.

 ⁸ Zašto, dakle (kao što viču na nas, i kao što kažu neki da mi govorimo) da ne činimo zla da dođe dobro? Njima će sud biti pravedan.

1.Ipak i pored toliko silne milosti, gde jedva da vidimo ponekog grešnika, Bog ima pravo da ipak pravedno osudi. Biblija je cela puna primera o tome gde je Bog opraštao nekima koje bi mi osudili i osuđivao one kojima bi mi oprostili i na kojima čak i ne vidimo nešto jako loše.  Pojmovi velikog i malog greha su za Boga drugačiji nego čoveka. Postoje stvari na koje Bog vrlo oštro reaguje i mi ih nazivamo duhovni gresi, gde pravimo razliku sa telesnim gresima.

2.Neki prevode ovaj stih tako da se pominje samo Pavle koji govori. Njemu se stavljalo u usta nešto što nikada nije učio. Nedobronamerni ljudi su namerno pogrešno prikazivali njegove izjave.  Po ovoj optužbi možemo saznati dve stvari: ono što oni nisu dobro razumeli i ono što su Pavle i njegovi dobro razumeli.

3.Pavle i njegovi su očito toliko propovedali milost da se legalistima činilo da propovedaju zlo. Toliko su isticali ljubav i oprost, da se činilo da više nema nikakvog osuđenja i prokletstva.

4.I upravo oni kojima je to u njegovim propovedima nedostajalo, koji su tvrdili da on propoveda slobodu od bilo kakvog držanja zakona, da bi se milost pokazala samo u oproštaju silnih grehova koje Pavle umnožava. Po njihovim merilima pravde koja su bila ništa drugo nego farisejska, Pavle se orijentisao samo na neko buduće dobro. Oni u njemu nisu videli ništa sadašnje dobro. Verovatno bi bili zadovoljni tek da se povinovao njihovim omiljenim idejama.

5.Upravo tom revnošću im je pripalo prokletstvo koje im je nedostajalo u njegovim propovedima. Dobili su ono što su tražili. Omalovažavajući milost, upali su u nemilost i strašno čekanje suda.

6.Dakle Bog može da osudi čak i u ovom vremenu milosti; ali je zaista ludost toliko izazivati Njegovo strpljenje stajući na put Njegovim poslanicima i poruci koju širi kroz njih. 

 ⁹ Šta dakle? Jesmo li bolji od njih? Nipošto! Jer gore dokazasmo da su i Jevreji i Grci svi pod grehom,

1. Ovde se ponovo vraća na početno pitanje: Da li Jevreji imaju prednost u odnosu na ostale? Ovoga puta Pavle i sebe ubraja u Jevreje. Reč nipošto znači ovde "ne u svemu". Pavle je u početku već objasnio u čemu je prednost onih koji su vaspitani u veri. Međutim na toj prednosti se zadržao zaista vrlo kratko. Jevreji su svoje prednosti toliko isticali i zloupotrebili da nema potrebe da se na tome u ovom pismu puno zadržava. Onima koji su svoje jake strane učinili toliko opštepoznatima dalje povlađivanje može samo da šteti. Isto tako, nauka o posebnoj povlašćenosti Jevreja šteti Jevanđeoskoj poruci. Pavle podvlači da se prednosti ne odnose na sve stvari.
2.Najbolje je to pokazati u onome u čemu su svi jednaki. Svi ljudi, bez obzira na njihovu naciju i religiju su pod grehom. Šta za nas znači to da su svi pod grehom? Vladika Velimirović je u jednoj propovedi napravio razliku između biti u grehu sa biti pod vlašću greha. Svi su pod grehom se odnosi upravo na to da su svi u grehu. To se ne odnosi da su svi u vlasti greha. Greh se isto kao i vera posmatra kao oblast, kao atmosfera. U grehu je celo čovečanstvo. Celo čovečanstvo ima grešnu prirodu.
3.Ukoliko prihvatimo ovo biblijsko učenje, onda nam je lakše da razlučimo ono što su prednosti Jevreja ili drugih vernika, a u čemu smo svi isti. Možemo da vidimo koliko pogubne posledice može da ima mešanje, preslikavanje prednosti vernika na njihov duhovni status u grešnosti. Zamka leži u tome da se prednosti vernika prenaglašavaju i stiče se utisak da oni više nemaju grešnu prirodu. Ukoliko se to čak i otvoreno ne tvrdi, dovoljno je uzeti samo jednu jedinu osobinu grešnosti i otpisati je vernicima. Na taj način njima više Spasitelj nije potreban na način na koji je potreban i svim ostalim ljudima. Tako se ruši kompletna nauka Jevanđelja.
4.To brat Pavle ne dozvoljava Boga radi i Jevanđelja radi jer je to sila na spasenje kojoj se ništa ne sme oduzeti, čak i ako ide naizgled na štetu sopstvenog nacionalnog ponosa. Dobro je voleti svoj narod, ali nemojmo dozvoliti da to ide na štetu Hrista.

¹⁰ Kao što stoji napisano: Ni jednog nema pravednog;

1.Od ovog stiha do osamnaestog Pavle navodi nekoliko starozavetnih svedoka u prilog učenju o sveopštoj grešnosti čovečanstva. Ovo je najbolji opis starog čoveka u celom Svetom Pismu. 

2.Njegovo poznavanje Pisma i upotreba tokom diktiranja govori o neslućenim duhovnim visinama koje je ovaj čovek dostigao. Njegova spoznaja istine je dosada neprevaziđena, iznosi je čovek koji nije imao nedostatak ni u jednom daru, a koji se i pored toga disciplinovanim radom i izučavanjem Starog zaveta usavršio do gornje granice određene čoveku.
3. Pre nego što pređemo na opis starog čoveka, grešne čovekove prirode, pre toga moramo da odgovorimo na pitanje kako se ta nauka slaže sa onim što smo prethodno videli u drugom poglavlju, gde je opisana plemenita i iznad svakog bića uzdignuta čovekova priroda? Da li je čovek istovremeno i grešan i svet, nov i star? Da, to je jedina mogućnost da razumemo istinu o čoveku. On ima istovremeno dve prirode, dva postojanja.
4.Dakle pravednost nije čovekova urođena osobina. Čovek je po prirodi nepravedan. On je pravedan samo kroz Božju pravdu. Kada Biblija govori o pravednicima, o pravednim ljudima tu se u najvećem broju slučajeva odnosi na one koji su opravdani kroz veru. U jednom manjem broju slučajeva se to odnosi na novi status čovečanstva, nevezano za veru ili neveru. Primer za to je 2.Kor 5,21 ili starozavetna izjava u 2 Car.10,9.

¹¹ Ni jednog nema razumnog, i ni jednog koji traži Boga;

1.Ovo je sledeće što treba prihvatiti u vezi sa čovekom. Ako nema ni jednog razumnog, šta su ljudi po prirodi osim nerazumni, na mnogo mesta upoređeni sa životinjskim vrstama. Cela biblijska simbolika se zasniva na ovoj sličnosti čoveka koji deluje u skladu sa svojom starom prirodom i životinja koje deluju po instinktima. Neke biblijske slike celo čovečanstvo predstavljaju kao ova niža bića, sa tim da se samo pravi razlika između čistih, plemenitijih životinja i onih drugih, nečistih. Slično je sa nekim ljudskim institucijama predstavljenim simbolom životinja, kao i duhovi koji nose životinjske osobine.
2.Vrlo malo vernika primenjuje na sebe ovo da nema ni jednog koji traži Boga. Kako to da vernici koji se upravo definišu kao tražioci Boga ipak to nisu, kao ni najbezbožniji buntovnici protiv Boga? Zaista je teško prihvatiti da nijedan od proroka i ljudi Božjih nisu tražili Boga. Mnogi su tako zaključili da se ovo ne odnosi na takve, nego samo na nevernike. Šta se ovde misli kada se kaže "ni jednog"? Misli se na to da su čak i najveći ljudi vere neprekidno pružali Bogu otpor po svojoj prirodi. Svaki od tih ljudi je postao tražioc preko tog otpora, koji je morao verom da se savlada. Sila za pobedu je bila uvek isključivo Božja. Ta sila nije osigurana u trenutku kada je bila potrebna nego mnogo pre toga. Upravo iz tog razloga je temelj našeg traženja Boga ustvari Njegovo traženje nas. On je nas pronašao i pronalazi uvek u momentima kada se izgubimo. Mi tu ne možemo pomoći nego samo odmoći. Zato je Isus rekao da niko ne dolazi ka Njemu dok ga Otac ne dovuče. Ukoliko toga ne bi bilo, niko ga ne bi mogao naći. Zato se David molio: Traži slugu svog!

¹² Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednog ciglog.
 
1.Ukloniše se odnosi na otpad sa pravog puta. Ovde se otkriva da su svi u jednom trenutku postali nevaljali. Dakle pogrešno bi bilo da se ovaj otpad sa pravog puta primenjuje na pojedinačni svaki uklon. Ne. Bilo je i ima ljudi koji zaista nikada nisu sagrešili prekršajem sličnim kao Adam. Trenutak kada su zajedno svi postali nevaljali je Adamov greh. Pošto su svi ljudi bili u Adamu, svi su se zajedno pokvarili tog trenutka. Nevaljalstvo se odnosi na moralni kvalitet starog čovečanstva.
2.Nema ni jednog čitavog čoveka koji čini dobro. Ovo je vrlo dobra ilustracija za istinu. Iako se ovaj stih može različito prevesti, deluje da je Karadžić našao pravi izraz. Cigla je neupotrebljiva ako nije čitava i kompaktna. Kada čovek čini dobro, to nikada još niko nije činio iz celog svog bića. Uvek je postojao jedan komad, jedan napukli deo čoveka koji je to delo uprljao. Propovednik zato kaže da nema ni jednog koji čak čineći dobro ne greši. 
3.Shvatanje čovekove prirode kod mnogih hrišćanskih učenja ide jednom pogrešnom linijom razdvajanja. Oni veruju da je čovek spolja zao, a iznutra postoji jedna suština, jerzgro, njegov duh, koji je novorođen i čist. Linija razdvajanja dobra i zla u čoveku je dakle po njima unutar čoveka, nešto slično kao grešna ljuska i zdravo jezgro. I tu nastaju pogubne posledice. Božansko se traži unutar čoveka. Mnoga ispoljavanja emocija na harizmatskim bogosluženjima su upravo posledica ovakvog verovanja, jer se traži oslobađanje od zlog spoljašnjeg i ponire se unutra. Kada sagreše oni kažu da je njihovo telo sagrešilo, a ne duh.
4.Biblija uči da nema ni jednog ciglog, ni jednog čitavog i nezagađenog dela. Kada sagrešiš onda je sagrešilo i telo i duh i duša. Inače se od nas ne bi tražilo da sve to sačuvamo čistim (1 Sol.5,23). Linija razgraničenja novog i starog u čoveku ide više po pola. Desna strana je strana vere, a leva nevere. Čak i ovaj prikaz razgraničenja nije savršen, iako je biblijski za razliku od prvog. Nemoguće je predstaviti gde počinje staro i zavšava novo i obratno. Mi samo znamo da je naše novo u stvari sam Hristos, i da ne tražimo novo u sebi nego u Njemu. Uvek iznova tražimo samo u Njemu, što se predstavlja gledanje u Hrista.
5.Dakle imamo dve biblijske slike čovekove dvostruke prirode. Prva je stari i novi čovek. Druga je leva i desna strana (ili ruka). Pored ovih postoji još jedna slika: unutrašnji i spoljašnji čovek. Ova može nekom da izgleda kao potvrda učenja koje smo proglasili nebiblijskim, o čovekovom duhu koji je novorođen i čist. Šta je unutrašnji čovek? 
6. Ef 3,16.17 :...da se utvrdite Duhom Njegovim za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos useli verom u srca vaša... Dakle unutrašnji čovek nije čovekov duh. Unutrašnji čovek je Hristos u nama. Naš novi čovek takođe nije ništa drugo nego Hristos.

¹³ Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju, i jed je aspidin pod usnama njihovim.

1.Ovo je strahovita optužba protiv grešne prirode. Najteže u njoj je to što je istinita i to u tolikoj meri da je izuzetno teško primiti. Kako je moguće da je dar govora, koji nam je Bog dao, grehom doživeo toliko izopačenje? Kada je Branko Miljković napisao Epitaf: "Ubi me prejaka reč!" tada očito nije govorio sam od sebe. Pesnike Pismo naziva prorocima (Tit 1,12), a pokojnom Branku je to očito Bog dao u srce da izjavi.  
2.Kada posmatramo ove izjave, ne čudi da Pismo tako često savetuje ćutanje. Međutim ne treba ćutati kada nas Bog pokreće da govorimo.
3.Hristos je takođe učio da nas može onečistiti ono što izlazi iz usta. Uzmimo sada na stranu to da se misli da nas može očistiti ono što izlazi na tuđa usta. Ovo isto tako znači da nas može onečistiti ono što izlazi na naša sopstvena usta. Kako da nas onečisti nešto naše? Kao da smo bili čisti pa izlazi nečisto? Otkud nečisto iz čistog? Odgovor je u tome da se radi o aspidinom jedu, otrovu. Očito je da u našoj staroj prirodi postoji nešto strano, sotonsko. Iz nas može da progovori sam knez tame, kojeg je aspida simbol.

¹⁴ Njihova su usta puna kletve i gorčine.

1.Kao da se ne radi o maloj količini otrova pod našim usnama, nego je đavolština napunila cela naša usta. Nije se David uzalud molio za anđela čuvara pred ustima. Kao što neki predstavljaju da se trebaju čuvati vrata pakla, tako se trebaju čuvati naša usta. Pakao je mnogo bliže nego što ga neki postavljaju.
2.Činjenica je da ljudi automatski krive Boga za ružne stvari koje im se dešavaju, pa čak i oni koji ne veruju u njega. Tu se otkriva šta stoji iza stare prirode i kakva je to bogohulna sila. Gorčina se odnosi na teškoće života, koje ne mora obavezno da se povezuje sa Bogom, ali se traži izduvni ventil kroz  reči. Mnogi nalaze oduška svojoj bedi u duši tako što je šire dalje na usta. 
3.Međutim izgleda i da verni još teže trpe nevolje i probleme, od nevernika, i da su brže spremni da okrive Boga nego i najokoreliji grešnici. Oni očekuju da ih Bog posbno počasti i nagradi za njihovu vernost tako da su nevolje nedobrodošle. Neki nikada ne uče iz nevolja, nego ih obavezno smatraju za preterane i đavolske. Njima je brzo dosta svega i tuže se na okolnosti. Istina je da se sotona krivi i za stvari koje je skrivio njegov podanik Elen Vajt je videla da je sotona često iznenađen prevelikim uspesima koje postiže bez da uloži poseban napor.

¹⁵ Njihove su noge brze da prolivaju krv.
  
1.Krvoločnost je još jedna osobina čovekove stare prirode. Čak i najmirniji među nama mogu u jednom trenutku neuračunljivosti da postanu ubice. Oni koji su u uslovima mira sasvim mirni i neupadljivi građani, mogu da se pretvore u zveri u uslovima rata. Neki neobjašnjivo teški zločini kojima smo bili svedoci imaju samo jedan uzrok - zakon nasleđivanja na čijem kraju stoji onaj koji je krvnik ljudski od početka, sotona. Od trenutka pada čoveka u Edemskom vrtu, ljudski rod je nasledio sve karakteristike palog anđela. 
2.Slika govori o tome da su noge brze da prolevaju krv. Kao da u prolevanju krvi ne učestvuje celi čovek. Prolevanju krvi se suprotstavlja naš unutrašnji, novi čovek. Prolevanje krvi može da se desi tek onda kada je uticaj novoga u nama previše oslabio. Iz tog razloga nijedan zločin ipak nije slučajnost. On je posledica slabljenja nove prirode, dugotrajnog zanemarivanja glasa savesti. Brzina nogu da prolevaju krv se odnosi na afektne situacije. Čovek pri punoj svesti, u razumskom i razložnom razmišljanju neće okrvaviti ruke. Međutim onaj koji je jedamput ubio, vrlo teško se vraća sa tog puta, njegove noge ga vode u dalje zločine, staro potpuno ovladava njime.
3.Suprotno ovom opisu stoji jedan drugi iz Isaije 52,7: Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje. Sretan je čovek koji je noslilac Jevanđelja, njegove noge su krasne. Ako ne možemo odjednom biti poptuno promenjeni, barem neka to budu naše noge, koje će nas dovesti na visine, na gore - što je slika Božje blizine.
4.Vernik ne proleva krv aktivno. Mnogi vernik se nikada neće okrvaviti u doslovnom smislu, ali će ipak biti proglašen krvnikom i krivim za krv. Krv onih sa kojima nije podelio radosnu vest spasenja će se tražiti iz njegove ruke. Zato je prorok Jezekilja u viziji video Crkvu Gospodju poslednjeg vremena, kao grad pun krvi (Jez.9,9).

¹⁶ Na putevima je njihovim raskopavanje i nevolja;

1.Raskopavanje je reč koja označava pustošenje. Ovde vidimo sliku ljudi koji idu svojim različitim putevima. Ako je božanski Put samo jedan, nasuprot tome postoji raznolikost pogrešnih puteva. Hriščanstvo se prvobitno zvalo Put. Putevi neobraćenih vernika su označeni vrlo različitim izmima: legalizam, formalizam, sekularizam itd. Njih obeležava duhovna pustoš i praznina. Hristos je za poslednje vreme prorekao da će na svetom mestu biti grozota pustoši. 
2.Nevolja ovde predstavlja ne samo spoljašnje probleme koje su posledica bezbožnosti, nego još više jadno duševno stanje. Ne mora da znači da bezbožnici doživljavaju samo neuspehe i udarce. Često deluje čak suprotno, da su uspešni i prosperiraju. Međutim čak i tada je praznina srca njihov stalni pratilac.
  

¹⁷ I put mirni ne poznaše.

 1.To je upravo onaj jedan Put. Put u jednini. To je ono što im nedostaje. Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj. Ne može se imati mir bez Božje blizine.
2.I nije da oni ne znaju za taj put. Oni znaju za put i bili su na njemu. Proveli su na njemu neko vreme, ali nisu ostali na njemu. Pretpostavimo da putujemo iz Beograda za Jerusalim. Ukoliko skrenemo u poslednjih par kilometara i završimo put na bilo kom drugom mestu, naš put se nikada ne može nazvati put za Jerusalim. Put čini ostajanje na njemu do kraja. Oni znaju za njega ali ga nisu upoznali, nisu se saživeli sa njim, nisu se poistovetili. Ovaj Put je Isus Hristos, a ovaj mir je Sveti Duh.
3.Iskusni vernici uvek savetuju da se zastane dok se oseti prvo prisustvo nemira u srcu. Nemir može da znači samo dve stvari: Neki nepriznati greh ili poziv na neku dužnost. Naš je zadatak u tome da priznamo da ne poznajemo nastavak mirnog puta. Mi ne znamo, na osnovu naše grešne prirode, gde tačno treba da skrenemo i kako da nastavimo. Tako prizivamo Boga da nas povede dalje. Samo puno božansko vođstvo je novi život, novorođenje. Sve ostalo, svaki put koji se više ili manje sastoji od sopstvenog planiranja i odlučivanja, nije biblijska vera.

¹⁸ Nema straha Božijeg pred očima njihovim.

1.Mnogi odriču da se Boga treba bojati. Ima vernika koji će biti brzi da vas pouče da se pod Božjim strahom ustvari podrazumeva nešto drugo, a ne strah. Oni će naprimer reći da je to poštovanje. Sveto Pismo međutim tako ne uči. Postoji zdravi strah od Boga. 
2.Strah Božji nije strah od posledica greha, strah od kazne, od večnog suda. Ovakav strah imaju i bezbožnici. To nije ono što našu prirodu čini tako neustrašivom u odnosu na Boga. Jer ovde se govori da taj strah nama nije pred očima, a ne da nije u srcu. Pošto znamo da ono što je u čoveku novo, gleda samo u Boga, tako zaključujemo da ono što je staro ne gleda u Boga.  Znači da je Božji strah sam  On. Taj strah je ništa drugo nego Strašni Bog, kako ga Pismo na mnogim mestima opisuje. Bog je za nas strašan i susret sa Njim može da se preživi samo kroz milost. Jer je Bog naš oganj koji spaljuje. Zato se i kaže da će nepreporođeni umirati od straha u vreme velikih nevolja. Taj strah je došao prekasno, jer su dozvolili da prevlada ono telesno koje nije naučilo strah Božji na vreme.

¹⁹ A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatisnu, i sav svet da bude kriv Bogu;

1.Ovaj stih prekida svaku sumnju u tome na koga se gornji opis odnosi. Sveto Pismo se odnosi na vernike, jer zašto bi Bog pisao nekome nešto ko to ne čita i ne interesuje ga. Ukoliko bi Pismo primenjivali prvo na nevernike, onda bi to bilo kao da ubijamo ono što je već mrtvo. Zar je potrebno mrtvom propovedati? Mrtvom u grehu nije potrebno ubijati taj greh Rečju Boga živoga. Božja Reč je dvosekli mač za ono što je još na životu ili na ono što je pozvano u život. Koliko god je pozvanih na večni život na njih se ove reči odnose u prvom redu.
2.U ovom stihu se prva reč zakon odnosi na celo Sveto Pismo. Božja reč i reč koja je kod nas prevedena kao zakon se koriste sinonimno. Kod Pavla imamo mesta gde kaže: Zapovedi Bog, za mesto koje u Starom zavetu glasi: Reče Bog. Dakle Božja reč, koliko god izgledala mala, sitna, stara i beznačajna, nosi obaveznost sa sobom. Kada Bog progovara kroz čoveka, to je kao otelovljeni Zakon, bilo da je napisan, bilo da je usmeno izgovoren. 
3.Iz tog razloga se oni koji su u Zakonu ovde ne odnosi samo na one koji su u odnosu na Božji moralni zakon, deset zapovesti, prestupnici a predstavljaju se kao pravednici. Oni koji su u Zakonu, nisu samo u to vreme bili Jevreji koji su tražili opravdanje u držanju zapovesti. Oni koji su u Zakonu se odnosi i na one vernike koji su u Zakonu jer su u Bogu. To su oni koji su pravednici, a predstavljaju se kao grešnici. Oni koji ne traže opravdanje u Zakonu, nego veruju u to opravdanje mimo Zakona, kao  već obavljeno delo milosti. Međutim oni Zakon priznaju kao merilo karaktera, kao nepromenjivi princip Božje pravednosti. Oni traže kroz ispunjavanje Zakona silom Hristovom, svoje posvećenje.
4.Tako se otkrivenje grešne čovekove prirode odnosi na obe ove grupe vernika. Pored toga se odnosi i na svako ljudsko biće. Svako bi trebao ovako da zaključi: Ukoliko se ovo odnosi na najsvetije i najbolje među nama, koliko li se tek odnosi na mene!
5. Ipak najveći deo učitelja Biblije ne priznaje da se karakteristike starog čoveka odnose na sve. Oni smatraju da se ova grupa koja je pod zakonom ili u zakonu,  odnosi na samo jednu grupu legalističkih vernika, ili da se odnosi samo na Jevreje, koji su bili obavezni Zakonu. Među ovakvima postoji toliko veliki broj različitih teorija i pogleda na ovo pitanje, da bi moglo da stane u jednu podebelu knjigu.  Imamo one koji ne priznaju punovažnost zakona i pored toga što priznaju da i obraćeni još uek imaju staru prirodu. Drugi priznaju prvo a ne drugo. Istina je, međutim, jednostavna i ne treba joj previše reči.
6.Jasno je da svaki čovek, nezavisno od njegovog stanja, ima ovaj status starog čoveka, neizbežnu do kraja života pratnju svoje adamovske prirode. Inače ne bi morala sva usta da se zatisnu i da se prizna da je ceo svet pod sudom (u grčkom prepisu ne stoji reč kriv). Svaka druga teorija je izrazito opasna i predstavlja usta koja se ne zatiskuju. Mnoga usta će se zatisnuti kada već bude prekasno. Bolje je sada na sebe primeniti svaku istinu iz prethodnih osam stihova.




²⁰ Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.


1.Ovaj stih je zaključak dela o prednosti Jevreja ili vernika.  Oni se neće opravdati slušanjem Zakona, to je već rečeno. Sada im se oduzima još jedan lažni temelj. Oni se neće opravdati ni delima Zakona. Niti slušanje Zakona niti delovanje u skladu sa Zakonom ne mogu biti temelj opravdanja pred Bogom, jer to ne može da poništi delovanje naše stare prirode, a još manje da ispravi prošla grešna dela. Zakon nije dat kao sredstvo opravdanja. 
2.Ni jedno telo se odnosi na sve ono što je rođeno od tela (Jov.3). Luter: "To je ceo čovek, sa telom i dušom, razumom i svim čulima, jer sve u njemu teži ka telu. Zato znaj da treba i onoga da nazivaš telesnim, koji bez dara milosti, mnogo razmišlja o visokom duhovnim stvarima, uči i brblja, kao što se iz Gal 5. gde se govori o delima telesnim, može naučiti, gde se jeresi i mržnja takođe nazivaju delima tela."
3.Ako bi se kroz Zakon moglo opravdati, onda Zakon više ne bi mogao da ukazuje na to šta je pravo. Upravo bi Zakon onda učinio ono što sam osuđuje, a to je pravdanje krivoga. Kako bi Zakon mogao tako nešto? Više niko ne bi cenio Zakon, po kome se može svašta činiti i svašta opravdati.
4.Ne. Zakon je dat da poznamo greh. Tu se misli da upoznamo istinu da smo sami mi greh. Zakonu je moguće da postane sredstvo za ostvarenje one velike mudrosti: Upoznaj samog sebe. I očito je da Pismo uči da ne postoji ništa drugo što nas može dovesti do upoznavanja sebe.
5.Neki misle da je Sveti Duh kroz savest takođe zadužen za istu ovu stvar. Tako da onome koji ima Svetog Duha, a blizu je svakog u vreme milosti, ne treba onda i Zakon pored Svetog Duha. Međutim to nije ono što Pismo uči. Sveti Duh će ukoriti za greh, što se ne veruje u Hrista.  Dok Zakon otkriva našu grešnu suštinu, Sveti Duh otkriva Hrista i  naš odnos prema Njemu. Praktično On ukorava samo za jedan jedini greh koji postoji u ovo vreme milosti - neverovanje. Tu je razlika koja i  Svetog Duha i Zakon čini neophodnim. Ne da jedno isključuje drugo. Zakon i Sveti Duh su božanske suštine i kako  ih razdvajati? To bi bilo odvajanje samog Božanskog bića. 
I drugo,kako ćeš ti verovati Svetom Duhu koji te ukorava za neverstvo kao glas savesti, ukoliko paralelno ne veruješ Svetom Duhu koji te razobličava kao Zakon?  Sveti Duh je Zakon. Ti ćeš bez Zakona očito mnoge stvari proglasiti za veru, koje su bezakonje.
6.Kako još neko pored ovog stiha može da veruje da je Zakon ukinut ili neobavezan? Zar može da se ukine sama Božja suština svetosti i pravednosti, zar je moguće ukloniti odraz Njegove misli? 
7.Zakon nam otkriva da naš problem nije naš pojedinačni greh, koji nam trenutno pravi probleme i zaklanja pogled vere. On nam otkriva našu pokvarenu suštinu, kompletnu zaraženost i propalost. Otkriva nam neprekidnu zavisnost od Boga. Kroz Zakon dolazi poznanje greha. Tu ne piše da je to poznanje greha došlo, već dolazi - trajno sadašnje vreme. U odnosu na Zakon greh je uvek živ u ovom sadašnjem trenutku vremena. Pokajanje postaje ne potreba jednog trenutka, nego potreba postaje stalni Duh poniznosti i pokajanja. Nama je potreban stalni ispit, da li nas Zakon osuđuje kao prestupnike.
8.Zato je nauka o Zakonu stub opravdanja verom. Prihvatanjem  Zakona kroz Hrista, Zakon će postati deo nas i izdići nas iznad greha. Novi čovek je Zakon. Ukoliko je novi čovek  od  čoveka koji ne veruje Zakon sam po sebi, zar se isto ne odnosi na vernika? Zakon će nas na taj način u Hristu izdići ne samo iznad greha kao pojedinačnog čina, nego kompletnog tela greha, tajne bezakonja. Ko ovo nema ili veruje pogrešno ili ne ide do kraja u tome što zna da je pravo.