1 Šta je dakle bolji Jevrejin od drugih ljudi? Ili šta pomaže obrezanje?
1.U vreme dok je pisao ovu poslanicu Pavle je već stekao teška iskustva sa pripadnicima opozicije. Prva velika jeres hrišćanstva je bilo učenje o posebnom duhovnom statusu Jevreja kao nacije. Hrišćani-judaisti koji su širili ovu nauku učili su da je blagoslov spasenja samo za Jevreje. Iz tog razloga, kada se ljudi iz drugih nacija obrate Bogu, prvo treba da se obrežu i pristupe Jevrejima, da bi tek nakon toga verom u Hrista mogli da uživaju duhovne blagoslove. Ovakvima se Pavle silno suprostavljao i dobio bitku protiv njih, na jerusalimskom crkvenom saboru.
Oni mu se više nikada nisu mogli otvoreno suprostaviti. Dalje su to činili tajno, sejući po svim crkvama podozrenje i neistine u odnosu na Pavlovu ličnost. Oni su uglavnom koristili Jevreje, vernike tih crkava kao kanale preko kojih su ubacivali svoja pogubna učenja.
2.U dosadašnjem izlaganju, Pavle je pokazao da pred Bogom ne igra ulogu ko je ko po narodnosti, nego ko je ko po srcu. Pokazao je takođe da Zakon ne koristi nikome ko ga ne drži, bilo svesno ili nesvesno. Bilo mu je veoma stalo da ovom poslanicom suzbije uticaj lažnog učenja preko judaista.
U ovom poglavlju Pavle objašnjava pravu nauku o statusu jevrejske nacije. On nije želeo da ode predaleko u izjednačavanju Jevreja i ostalih naroda i da ne istakne i drugu stranu, po kojoj biti Jevrejin ima svoje prednosti. 
3.Borba protiv lažnih učenja nije samo pokazivanje toga šta je neistina, nego isto tako važno je pokazati šta je istina. Svaki nedostatak u iznošenju Jevanđelja će neprijatelj uvek znati da iskoristi. Ukoliko postoji praznina istine, ona će brzo biti popunjena sadržajem laži.
4.Neosporna je istina da su Jevreji poseban narod u čiju je istoriju Bog vodio na jedan način koji ih izdvaja od ostalih. Jevrejska religija je do vremena Isusa Hrista bila jedino ispravno bogosluženje koje je sadržavalo ispravnu predstavu o Bogu, što Isus nije propustio da istakne (Jov.4,22).
5.U grčkom prepisu prva rečenica glasi: Šta je onda prednost Jevreja... Reč prednost (suvišak, suficit) se nikako ne odnosi na moralne i duhovne karakteristike.
6.Pored lažnih učenja judaista, do danas su se razvila mnoga slična učenja koja ističu superiornost neke grupe. Zato mi danas ovaj stih možemo takođe ovako da čitamo: "Kakva je dakle prednost vernika nad drugima?"
2 Mnogo svakojako; prvo što su im poverene reči Božije.
1.Dakle vernici imaju mnoge i različite vrste prednosti. Bitno je za razumeti da nije isto biti vernik i nevernik. Zašto bi se vernici inače trudili da propovedaju ako im je isto kao i drugima? Kao što u nekim stvarima prenaglašavanje razlika šteti, tako u drugim stvarima nepriznavanje razlika takođe šteti.
2.Prvo su njima namenjene božanske izjave, glasio bi prevod. Dakle Sveto pismo nije namenjeno samo vernicima i oni ne mogu da ga svojataju. Međutim, ipak im je namenjeno kao prvima. Kao što smo već saznali, njima se sve dešava prvo: prvi će biti suđeni, primera radi. Isto tako prvo će oni biti blagosloveni. Prvo će oni poverovati Svetom pismu i utešiti se. Prvo će oni saznati istinu; prvo će oni biti obavešteni kakav plan ima Bog sa njima i ovim svetom.
3.Nekome nešto poveriti znači dati mu na čuvanje. Poveriti pretpostavlja poverenje. Bog je vernicima ukazao poverenje. Temelj njihove vere se nalazi ne u njihovoj veri samoj, nego u Božjem poverenju, poveravanju dragocenih obećanja. Bog na određeni način ulazi u rizik kada nekom poklanja poverenje, jer je pitanje šta će taj učiniti sa time. Kada znamo da Bog već unapred poznaje budućnost onda možemo tek donekle da spoznamo koliki je dar milosti Božja reč koja nam je poverena.
3 A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti?
1.Božje poverenje nije samo temelj naše vere nego je temelj i naše nevere. Kako bi neko mogao biti neveran a da pre toga Bog nije bio veran? Kroz Božju ljubav i vernost merimo čovečiju nevernost. Zato nisu u pravu oni koji preslikavaju osobine nedoslednih vernika na Boga. Ukoliko neki vernik radi ružne stvari, to ne govori protiv Boga nego naprotiv za Boga. Bog je i pored toga što je znao da će ga ovaj izneveriti, dozvolio da vernik nosi Njegovo časno ime i uživa blagoslove svog verništva. Bog daje uvek sve. Bog im je poverio brigu o svom Sinu. I zato se njihovim neverstvom još više proslavio, jer je krst kojim su ga ubili postao spasenje sveta i svemira.
2.Ukoliko su se Jevreji tako strahovito ogrešili od Boga, to ne znači da nikada nisu ni bili na pravom putu. Jer sa pravog puta može da otpadne samo neko ko je njime hodio. Zato je to što je Bog govorio Jevrejima jednako značajno i za nas danas, kao Božja reč nama, a ne samo njima. Božja reč je svima upućena i kada god čujemo nauku: -To nije za nas pisano- budimo sigurni da je to u najvećem broju slučajeva zamka.
3.Kao se ovde Pavle bori protiv nečega što je u to vreme počelo da se razvija. Radi se o učenju koje je nastupilo kao pogubna jeres rane hrišćanske crkve: antijudejstvo. Ovo je išlo čak i do stepena koji se danas naziva antisemitizam i predstavlja pojam zla i negativizma. Naime još u to vreme su neki hrišćanski učitelji pokušavali da naprave razliku između hrišćanstva i jevrejskih korena.Istinski obraćen hrišćanin ne može biti mrzilac, a ponajmanje mrzilac jevrejskog naroda iz koga je izašao blagosloveni Hristos i David i proroci.
4.Tako se Jevrejima kao narodu pripisivala krivica za ubistvo Božjeg Sina, nazivani su prokletima, proganjani su, a sistematski se iz nauke i prakse ranih hrišćanskih crkava izbacivalo sve što je ličilo na "judaiziranje". Nastajala su učenja koja su delove Starog zaveta i Božjeg zakona proglašavala za nevažeće i neobavezujuće. Ovo može da se zapazi čak i kod najranijih crkvenih otaca. Nikad se na ovom svetu neće moći izmeriti zlo koje je iz toga proisteklo. Gospodu hvala što je kroz Pavla dao dovoljno svetlosti argumenata da se i ovoj krajnosti možemo suprostaviti kao sa rečju Boga živoga i bar se kao pojedinci izbaviti od razornog uticaja takvih sličnih učenja.
5.Vrlo bitna reč je "neki". Iako je u otpadu od Boga uzeo učešća gotovo celi jevrejski narod, Duh Sveti kroz Pavla kaže:"Neki su bili neverni". Gospodnji Duh je kao i Hristos slep za razmeru zla i otpada. Ko je slep kao sluga moj... On jednostavno stvari vidi kroz milost, u ulepšanom svetlu. On ne daje grehu preveliko značenje, nego ga naprotiv milostivo umanjuje. Ovo je dobra lekcija za mnoge "nezavisne" pokrete i sektašenja kojima je povod sveopšti otpad koga oni u Crkvi vide. I dok Duh taj otpad umanjuje, oni se nadimaju i još ga uvećavaju. Dok Duh nad otpadom i neverstvom žali, njihov duh se za otpad raduje i njime se hrani.
4 Bože sačuvaj! Nego Bog neka bude istinit, a čovek svaki laža, kao što stoji napisano: Da se opravdaš u svojim rečima, i da pobediš kad ti stanu suditi.
1.Pavle ovde nije upotrebio uzrečicu u kojoj se Božje ime uzima uzalud, već bi to radije preveli sa: "Daleko bilo!"
2.Ovo je jedno od mesta na kojima se Pavle očito zaneo. Deluje kao da je odlutao od teme koju je započeo. On počinje da govori o prednostima vernika ali onda sam sebi kontraargumentuje, a nakon toga opet odgovara sam sebi, na te zamišljene primedbe. U tome svemu, ako pratimo tok misli koji mu je Bog u tom trenutku diktiranja dao, daje neoborivu osnovu za nauku o grešnom stanju čoveka.
3.Nauka o čovekovoj opštoj grešnosti je vrlo bitan stub hrišćanske istine koje su od Pavla do danas zastupali svi veliki Božji ljudi. Ovo su istine na koje je neophodno obratiti najviše moguće pažnje. Ovo su optužujuće i istovremeno oslobađajuće istine, jer mi se moramo suočiti sa istinom o samima sebi, jasnom, direktnom i neulepšanom. Mi to ne možemo učiniti bez da smo spremni na duševnu bol koju ona izaziva, ne gubeći iz vida da je svrha ove boli izlečenje. Istina koja najviše boli leči najbrže.
4.Pavle ovde ide suprotinim putem od onoga iz drugog poglavlja. Tamo je on rekao ovako: Ukoliko vernici ne znaju kakav blagosloveni status imaju u Hristu, neka pogledaju nevernike i to šta im je dato i pored njihovog neverovanja. Tako mogu da vide šta je dato i njima kao pripadnicima istog tog čovečanstva.
Ovoga puta Pavle kaže: Ukoliko hoćete videti kakav ljudi grešni status imaju, paralelno sa onim blagoslovenim i novim; ukoliko hoćete da vidite kakvo je čovekovo staro postojanje, onda pogledajte vernike kakvi su čak i pored njihove vere. Tako možete svi da vidite svoju pokvarenost, u kojoj kao ljudi imamo svi udela, bez izuzetka.
5.Sveto Pismo uči da su svi ljudi po prirodi lažovi. Ukoliko je samo jedan jedini čovek istinit, onda cela nauka Pisma pada u vodu. Tako da ti, ukoliko pokušavaš da se prikažeš kao istinit, rušiš Božju istinitost. Obojica ne možete biti istiniti, neko mora da laže. Ili lažeš ti ili Bog.
6.Ovde se citira Psalam 51. Davidov pokajnički psalam. Svaki čovek u iskustvu svog pada najbolje uviđa da je Bog definitivno istinit. Nijedna optužba protiv Boga ne može da opstane. Kao krunski dokaz za to su Njegove reči. Razlog za Njegovo opravdanje se nalazi u Njegovim rečima. One same u sebi sadrže istinitost, bez dalje provere i dokazivanja. Ukoliko se Bog opravdava Svojom rečju, koliko više čovek nalazi svoje opravdanje upravo u istim tim Rečima.
7.Bog iz svih procesa protiv Njega, svih optužbi izlazi kao pobednik. On je Bog pobede. On ne zna za poraz. Nemoguće je da Bog doživi poraz. Ali kakvi su to sudovi Bogu? Očito se radi o onome što je Lucifer pokrenuo na Nebu i preneo na zemlju. Kroz Adama je čovek neizbežno dobio udela u buntovničkoj prirodi. Od nje ne može ni jedan čovek pobeći,jer mu je pratioc do kraja njegovih dana. U svakom delu i izrazu te sotonske prirode koju smo putem Adama nasledili, nalazi se optužba protiv Boga - da nije potpuno i u svemu apsolutno istinit. Ovde razumevamo koliko je pogubno tom starom u nama dati imalo mesta.
5 Ako li nepravda naša Božiju pravdu podiže, šta ćemo reći? Eda li je Bog nepravedan kad se srdi? Po čoveku govorim:
1.Dakle Bog ne može da se potvrdi kao istinit dok se bilo koji pokret stare čovekove adamovske prirode ne obelodani kao lažan. Što više razotkrivamo čoveka, to više uzdižemo Boga. Nepravda u ovom stihu može da se odnosi i na sklonost naše prirode, kao i na greh, kao produkt te prirode. Kada čovek radi zlo, dokazuje Božju pravdu koju je odbacio. On ne može činiti zlo a da prvo ne prezre ono što mu je Bog dao kao poklon. Što je neki čovek više primio, mora time više da odbaci i veće zlo da čini, ukoliko ne ostaje u Božjoj pravednosti.
2.Međutim čak i onaj koji ne čini zlo, kod kojega nepravda ostaje neaktivna, opet ne može da se pohvali zbog onoga što u njemu vlada iznutra. Govoriti po čoveku označava prirodno razmišljanje, misli koje dolaze iz naše stare prirode. Zato propovednik kaže: Ne uzimaj na um svašta što se govori, ako bi i slugu svog čuo gde te psuje; Jer srce tvoje zna da si i ti više puta psovao druge. Ovo je izneseno kao opšta istina za sve ljude, dakle nema nijednog dosada koji je mogao da da primedbu da se to na njega nikako ne odnosi.Nama nije strana ni najbezbožnija i najpokvarenija pomisao, jer je deo prirode u kojoj svaki čovek ima udela. Iz tog razloga se čestiti ljudi često muče sa sobom, zbog misli koje vladaju njima iznutra.3.Jedna od najtežih prepreka da pošteni i dobri ljudi budu i konačno oslobođeni je često upravo njihova dobrota i poštenje. Oni ne mogu da shvate zašto stradaju i trpe, kada su činili sve pravo. Oni su u neznanju u vezi božanske pravde koja se poklanja svakom koji veruje, tako da pre njih neretko poveruju zli i pokvareni, kojima se njihovog zla mnogo lakše odreći nego ovim prvima njihove dobrote.
4.Zar je čudno kada se neodeven čovek smrzava? Tako isto nikoga ne treba da čudi da gnev Neba trpi neko ko je neodeven u haljine Hristove pravednosti, koliko god on u očima drugih izgledao kao neko ko je zaslužio samo sreću i prosperitet.
6 Bože sačuvaj! Jer kako bi mogao Bog suditi svetu?
1.Isto bezumlje koje Boga proglašava neistinitim, proglašava ga i nepravednim. Zaista je blagosloven i sretan ko je naučio da ovome učini kraj u svom životu i nikad se više ne pobuni protiv svog Nebeskog Oca.
2.Činjenica da Bog sudi je još jedan dokaz da je On pravedan u suštini Svog bića. Ukoliko neko nije uveren kroz samu Njegovu reč, koja otkriva pravednost, onda može da se zamisli nad činjenicom suda. Mi vidimo te sudove u ovom vremenu, kada se izlivaju kao kapljice onoga što donosi Sudnji dan. Kako bi neko nepravedan mogao da svaki dan staje na put mnogim nepravdama, da ih razotkriva i sudi. Naš narod ima reč za nekoga koga bije maler ili prokletinja. To u velikoj meri otkriva prisutnost svesti o pravednosti Onoga koji stoji iza svakog pokreta ljudskih sudbina.
3.Jer uvek je sudija pravednik u odnosu na ono što osuđuje. Sudije ovog sveta nikako ne mogu da učestvuju u procesima za neko delo u kome su i sami krivci. A Bog može da osudi apsolutno svaki greh i zlo.
7 Jer ako istina Božija u mojoj laži veća postane na slavu Njegovu, zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen?
1.Postoji jedna zakonitost koja kaže: Istina mora uvek da bude veća nego laž; pravda mora uvek da bude veća nego nedelo. Tako se tamo gde se laž gomila, sa druge strane uvećava istina. Velikoj laži uvek stoji na kraju još veća istina. I tako se Bog proslavlja.
2.Od Božje slave nikada neće nedostajati ni jedan promil. Jer ukoliko ga kao pravednici ne proslavljamo poslušnošću i svetošću, slava će mu se vratiti kroz naš greh kada se pokajemo. Time će se još više pokazati koliko je Bog bio u pravu kada je nešto osudio ili zabranio. Ukoliko se ne proslavi kroz naš prosperitet, još više će se onda proslaviti kroz naš polom. On jednostavno ne dozvoljava da ostane bez onoga što mu pripada kao predmetu slave.
3.Iz tog razloga, za nas koji živimo u ovo vreme milosti, pomalo greha nije zgorega. Malo greha može da nam koristi. Jer smo se upravo najviše i najbolje molili nakon greha. Više smo potražili Boga kada smo sagrešili nego kada smo činili dobro. Zar nije kao produkt Davidovog greha i pokajanja došao njegov najbolji sin: Jedidija - Božji miljenik. Tako će postati mnogi miljenici upravo kroz greh. Zato je ovaj rekao: Ne budi suviše pravedan ni suviše mudar; zašto bi sebe upropastio.Ne budi suviše bezbožan ni lud; zašto bi umro pre vremena? Dobro je da držiš jedno, a drugo da ne puštaš iz ruke; jer ko se boji Boga izbaviće se od svega.Ukoliko nemaš sile da proslaviš Boga svetošću, proslavi ga kajanjem. 4.Ako greh može čoveku da koristi, koliko onda tek pravednost!
5.Ti možeš da kažeš za sebe da si grešnik, ali čak ni to previše i prečesto. Za tebe to možeda kaže i Bog, ali on to zaista nerado i retko čini. Pa kako onda mogu ljudi da se usuđuju da nekog proglase grešnikom i to često čineći olako i rado! Hriistova milost je toliko očiglednija sila od greha. Ona čak i najteže prestupnike čini manje prestupnicima, bez da se oni čak i kaju.
6.Odgovor na postavljeno pitanje: Da li nas Bog onda može osuditi kao grešnike, kada mu čak i grehom uvećavamo slavu, se posredno nalazi u samom pitanju. Bog nije tu da bi nas u prvoj liniji osudio. Čovek će sebe osuditi sam.Uopšte se ne radi o grehu kao glavnoj temi, već od slave Božje više i ne vidimo greh istim očima. Nauka o milosti je učinila da se i grešnik i greh drugačije posmatra.
8 Zašto, dakle (kao što viču na nas, i kao što kažu neki da mi govorimo) da ne činimo zla da dođe dobro? Njima će sud biti pravedan.
1.Ipak i pored toliko silne milosti, gde jedva da vidimo ponekog grešnika, Bog ima pravo da ipak pravedno osudi. Biblija je cela puna primera o tome gde je Bog opraštao nekima koje bi mi osudili i osuđivao one kojima bi mi oprostili i na kojima čak i ne vidimo nešto jako loše. Pojmovi velikog i malog greha su za Boga drugačiji nego čoveka. Postoje stvari na koje Bog vrlo oštro reaguje i mi ih nazivamo duhovni gresi, gde pravimo razliku sa telesnim gresima.
2.Neki prevode ovaj stih tako da se pominje samo Pavle koji govori. Njemu se stavljalo u usta nešto što nikada nije učio. Nedobronamerni ljudi su namerno pogrešno prikazivali njegove izjave. Po ovoj optužbi možemo saznati dve stvari: ono što oni nisu dobro razumeli i ono što su Pavle i njegovi dobro razumeli.
3.Pavle i njegovi su očito toliko propovedali milost da se legalistima činilo da propovedaju zlo. Toliko su isticali ljubav i oprost, da se činilo da više nema nikakvog osuđenja i prokletstva.
4.I upravo oni kojima je to u njegovim propovedima nedostajalo, koji su tvrdili da on propoveda slobodu od bilo kakvog držanja zakona, da bi se milost pokazala samo u oproštaju silnih grehova koje Pavle umnožava. Po njihovim merilima pravde koja su bila ništa drugo nego farisejska, Pavle se orijentisao samo na neko buduće dobro. Oni u njemu nisu videli ništa sadašnje dobro. Verovatno bi bili zadovoljni tek da se povinovao njihovim omiljenim idejama.
5.Upravo tom revnošću im je pripalo prokletstvo koje im je nedostajalo u njegovim propovedima. Dobili su ono što su tražili. Omalovažavajući milost, upali su u nemilost i strašno čekanje suda.
6.Dakle Bog može da osudi čak i u ovom vremenu milosti; ali je zaista ludost toliko izazivati Njegovo strpljenje stajući na put Njegovim poslanicima i poruci koju širi kroz njih.
9 Šta dakle? Jesmo li bolji od njih? Nipošto! Jer gore dokazasmo da su i Jevreji i Grci svi pod grehom,
1. Ovde se ponovo vraća na početno pitanje: Da li Jevreji imaju prednost u odnosu na ostale? Ovoga puta Pavle i sebe ubraja u Jevreje. Reč nipošto znači ovde "ne u svemu". Pavle je u početku već objasnio u čemu je prednost onih koji su vaspitani u veri. Međutim na toj prednosti se zadržao zaista vrlo kratko. Jevreji su svoje prednosti toliko isticali i zloupotrebili da nema potrebe da se na tome u ovom pismu puno zadržava. Onima koji su svoje jake strane učinili toliko opštepoznatima dalje povlađivanje može samo da šteti. Isto tako, nauka o posebnoj povlašćenosti Jevreja šteti Jevanđeoskoj poruci. Pavle podvlači da se prednosti ne odnose na sve stvari.
2.Najbolje je to pokazati u onome u čemu su svi jednaki. Svi ljudi, bez obzira na njihovu naciju i religiju su pod grehom. Šta za nas znači to da su svi pod grehom? Vladika Velimirović je u jednoj propovedi napravio razliku između biti u grehu sa biti pod vlašću greha. Svi su pod grehom se odnosi upravo na to da su svi u grehu. To se ne odnosi da su svi u vlasti greha. Greh se isto kao i vera posmatra kao oblast, kao atmosfera. U grehu je celo čovečanstvo. Celo čovečanstvo ima grešnu prirodu.
3.Ukoliko prihvatimo ovo biblijsko učenje, onda nam je lakše da razlučimo ono što su prednosti Jevreja ili drugih vernika, a u čemu smo svi isti. Možemo da vidimo koliko pogubne posledice može da ima mešanje, preslikavanje prednosti vernika na njihov duhovni status u grešnosti. Zamka leži u tome da se prednosti vernika prenaglašavaju i stiče se utisak da oni više nemaju grešnu prirodu. Ukoliko se to čak i otvoreno ne tvrdi, dovoljno je uzeti samo jednu jedinu osobinu grešnosti i otpisati je vernicima. Na taj način njima više Spasitelj nije potreban na način na koji je potreban i svim ostalim ljudima. Tako se ruši kompletna nauka Jevanđelja.
4.To brat Pavle ne dozvoljava Boga radi i Jevanđelja radi jer je to sila na spasenje kojoj se ništa ne sme oduzeti, čak i ako ide naizgled na štetu sopstvenog nacionalnog ponosa. Dobro je voleti svoj narod, ali nemojmo dozvoliti da to ide na štetu Hrista.
2.Najbolje je to pokazati u onome u čemu su svi jednaki. Svi ljudi, bez obzira na njihovu naciju i religiju su pod grehom. Šta za nas znači to da su svi pod grehom? Vladika Velimirović je u jednoj propovedi napravio razliku između biti u grehu sa biti pod vlašću greha. Svi su pod grehom se odnosi upravo na to da su svi u grehu. To se ne odnosi da su svi u vlasti greha. Greh se isto kao i vera posmatra kao oblast, kao atmosfera. U grehu je celo čovečanstvo. Celo čovečanstvo ima grešnu prirodu.
3.Ukoliko prihvatimo ovo biblijsko učenje, onda nam je lakše da razlučimo ono što su prednosti Jevreja ili drugih vernika, a u čemu smo svi isti. Možemo da vidimo koliko pogubne posledice može da ima mešanje, preslikavanje prednosti vernika na njihov duhovni status u grešnosti. Zamka leži u tome da se prednosti vernika prenaglašavaju i stiče se utisak da oni više nemaju grešnu prirodu. Ukoliko se to čak i otvoreno ne tvrdi, dovoljno je uzeti samo jednu jedinu osobinu grešnosti i otpisati je vernicima. Na taj način njima više Spasitelj nije potreban na način na koji je potreban i svim ostalim ljudima. Tako se ruši kompletna nauka Jevanđelja.
4.To brat Pavle ne dozvoljava Boga radi i Jevanđelja radi jer je to sila na spasenje kojoj se ništa ne sme oduzeti, čak i ako ide naizgled na štetu sopstvenog nacionalnog ponosa. Dobro je voleti svoj narod, ali nemojmo dozvoliti da to ide na štetu Hrista.
10 Kao što stoji napisano: Ni jednog nema pravednog;
2.Njegovo poznavanje Pisma i upotreba tokom diktiranja govori o neslućenim duhovnim visinama koje je ovaj čovek dostigao. Njegova spoznaja istine je dosada neprevaziđena, iznosi je čovek koji nije imao nedostatak ni u jednom daru, a koji se i pored toga disciplinovanim radom i izučavanjem Starog zaveta usavršio do gornje granice određene čoveku.
3. Pre nego što pređemo na opis starog čoveka, grešne čovekove prirode, pre toga moramo da odgovorimo na pitanje kako se ta nauka slaže sa onim što smo prethodno videli u drugom poglavlju, gde je opisana plemenita i iznad svakog bića uzdignuta čovekova priroda? Da li je čovek istovremeno i grešan i svet, nov i star? Da, to je jedina mogućnost da razumemo istinu o čoveku. On ima istovremeno dve prirode, dva postojanja.
4.Dakle pravednost nije čovekova urođena osobina. Čovek je po prirodi nepravedan. On je pravedan samo kroz Božju pravdu. Kada Biblija govori o pravednicima, o pravednim ljudima tu se u najvećem broju slučajeva odnosi na one koji su opravdani kroz veru. U jednom manjem broju slučajeva se to odnosi na novi status čovečanstva, nevezano za veru ili neveru. Primer za to je 2.Kor 5,21 ili starozavetna izjava u 2 Car.10,9.
1.Od ovog stiha do osamnaestog Pavle navodi nekoliko starozavetnih svedoka u prilog učenju o sveopštoj grešnosti čovečanstva. Ovo je najbolji opis starog čoveka u celom Svetom Pismu.
2.Njegovo poznavanje Pisma i upotreba tokom diktiranja govori o neslućenim duhovnim visinama koje je ovaj čovek dostigao. Njegova spoznaja istine je dosada neprevaziđena, iznosi je čovek koji nije imao nedostatak ni u jednom daru, a koji se i pored toga disciplinovanim radom i izučavanjem Starog zaveta usavršio do gornje granice određene čoveku.
3. Pre nego što pređemo na opis starog čoveka, grešne čovekove prirode, pre toga moramo da odgovorimo na pitanje kako se ta nauka slaže sa onim što smo prethodno videli u drugom poglavlju, gde je opisana plemenita i iznad svakog bića uzdignuta čovekova priroda? Da li je čovek istovremeno i grešan i svet, nov i star? Da, to je jedina mogućnost da razumemo istinu o čoveku. On ima istovremeno dve prirode, dva postojanja.
4.Dakle pravednost nije čovekova urođena osobina. Čovek je po prirodi nepravedan. On je pravedan samo kroz Božju pravdu. Kada Biblija govori o pravednicima, o pravednim ljudima tu se u najvećem broju slučajeva odnosi na one koji su opravdani kroz veru. U jednom manjem broju slučajeva se to odnosi na novi status čovečanstva, nevezano za veru ili neveru. Primer za to je 2.Kor 5,21 ili starozavetna izjava u 2 Car.10,9.
11 Ni jednog nema razumnog, i ni jednog koji traži Boga;
1.Ovo je sledeće što treba prihvatiti u vezi sa čovekom. Ako nema ni jednog razumnog, šta su ljudi po prirodi osim nerazumni, na mnogo mesta upoređeni sa životinjskim vrstama. Cela biblijska simbolika se zasniva na ovoj sličnosti čoveka koji deluje u skladu sa svojom starom prirodom i životinja koje deluju po instinktima. Neke biblijske slike celo čovečanstvo predstavljaju kao ova niža bića, sa tim da se samo pravi razlika između čistih, plemenitijih životinja i onih drugih, nečistih. Slično je sa nekim ljudskim institucijama predstavljenim simbolom životinja, kao i duhovi koji nose životinjske osobine.
2.Vrlo malo vernika primenjuje na sebe ovo da nema ni jednog koji traži Boga. Kako to da vernici koji se upravo definišu kao tražioci Boga ipak to nisu, kao ni najbezbožniji buntovnici protiv Boga? Zaista je teško prihvatiti da nijedan od proroka i ljudi Božjih nisu tražili Boga. Mnogi su tako zaključili da se ovo ne odnosi na takve, nego samo na nevernike. Šta se ovde misli kada se kaže "ni jednog"? Misli se na to da su čak i najveći ljudi vere neprekidno pružali Bogu otpor po svojoj prirodi. Svaki od tih ljudi je postao tražioc preko tog otpora, koji je morao verom da se savlada. Sila za pobedu je bila uvek isključivo Božja. Ta sila nije osigurana u trenutku kada je bila potrebna nego mnogo pre toga. Upravo iz tog razloga je temelj našeg traženja Boga ustvari Njegovo traženje nas. On je nas pronašao i pronalazi uvek u momentima kada se izgubimo. Mi tu ne možemo pomoći nego samo odmoći. Zato je Isus rekao da niko ne dolazi ka Njemu dok ga Otac ne dovuče. Ukoliko toga ne bi bilo, niko ga ne bi mogao naći. Zato se David molio: Traži slugu svog!
1.Ovo je sledeće što treba prihvatiti u vezi sa čovekom. Ako nema ni jednog razumnog, šta su ljudi po prirodi osim nerazumni, na mnogo mesta upoređeni sa životinjskim vrstama. Cela biblijska simbolika se zasniva na ovoj sličnosti čoveka koji deluje u skladu sa svojom starom prirodom i životinja koje deluju po instinktima. Neke biblijske slike celo čovečanstvo predstavljaju kao ova niža bića, sa tim da se samo pravi razlika između čistih, plemenitijih životinja i onih drugih, nečistih. Slično je sa nekim ljudskim institucijama predstavljenim simbolom životinja, kao i duhovi koji nose životinjske osobine.
2.Vrlo malo vernika primenjuje na sebe ovo da nema ni jednog koji traži Boga. Kako to da vernici koji se upravo definišu kao tražioci Boga ipak to nisu, kao ni najbezbožniji buntovnici protiv Boga? Zaista je teško prihvatiti da nijedan od proroka i ljudi Božjih nisu tražili Boga. Mnogi su tako zaključili da se ovo ne odnosi na takve, nego samo na nevernike. Šta se ovde misli kada se kaže "ni jednog"? Misli se na to da su čak i najveći ljudi vere neprekidno pružali Bogu otpor po svojoj prirodi. Svaki od tih ljudi je postao tražioc preko tog otpora, koji je morao verom da se savlada. Sila za pobedu je bila uvek isključivo Božja. Ta sila nije osigurana u trenutku kada je bila potrebna nego mnogo pre toga. Upravo iz tog razloga je temelj našeg traženja Boga ustvari Njegovo traženje nas. On je nas pronašao i pronalazi uvek u momentima kada se izgubimo. Mi tu ne možemo pomoći nego samo odmoći. Zato je Isus rekao da niko ne dolazi ka Njemu dok ga Otac ne dovuče. Ukoliko toga ne bi bilo, niko ga ne bi mogao naći. Zato se David molio: Traži slugu svog!
12 Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednog ciglog.
1.Ukloniše se odnosi na otpad sa pravog puta. Ovde se otkriva da su svi u jednom trenutku postali nevaljali. Dakle pogrešno bi bilo da se ovaj otpad sa pravog puta primenjuje na pojedinačni svaki uklon. Ne. Bilo je i ima ljudi koji zaista nikada nisu sagrešili prekršajem sličnim kao Adam. Trenutak kada su zajedno svi postali nevaljali je Adamov greh. Pošto su svi ljudi bili u Adamu, svi su se zajedno pokvarili tog trenutka. Nevaljalstvo se odnosi na moralni kvalitet starog čovečanstva.
2.Nema ni jednog čitavog čoveka koji čini dobro. Ovo je vrlo dobra ilustracija za istinu. Iako se ovaj stih može različito prevesti, deluje da je Karadžić našao pravi izraz. Cigla je neupotrebljiva ako nije čitava i kompaktna. Kada čovek čini dobro, to nikada još niko nije činio iz celog svog bića. Uvek je postojao jedan komad, jedan napukli deo čoveka koji je to delo uprljao. Propovednik zato kaže da nema ni jednog koji čak čineći dobro ne greši.
3.Shvatanje čovekove prirode kod mnogih hrišćanskih učenja ide jednom pogrešnom linijom razdvajanja. Oni veruju da je čovek spolja zao, a iznutra postoji jedna suština, jerzgro, njegov duh, koji je novorođen i čist. Linija razdvajanja dobra i zla u čoveku je dakle po njima unutar čoveka, nešto slično kao grešna ljuska i zdravo jezgro. I tu nastaju pogubne posledice. Božansko se traži unutar čoveka. Mnoga ispoljavanja emocija na harizmatskim bogosluženjima su upravo posledica ovakvog verovanja, jer se traži oslobađanje od zlog spoljašnjeg i ponire se unutra. Kada sagreše oni kažu da je njihovo telo sagrešilo, a ne duh.
4.Biblija uči da nema ni jednog ciglog, ni jednog čitavog i nezagađenog dela. Kada sagrešiš onda je sagrešilo i telo i duh i duša. Inače se od nas ne bi tražilo da sve to sačuvamo čistim (1 Sol.5,23). Linija razgraničenja novog i starog u čoveku ide više po pola. Desna strana je strana vere, a leva nevere. Čak i ovaj prikaz razgraničenja nije savršen, iako je biblijski za razliku od prvog. Nemoguće je predstaviti gde počinje staro i zavšava novo i obratno. Mi samo znamo da je naše novo u stvari sam Hristos, i da ne tražimo novo u sebi nego u Njemu. Uvek iznova tražimo samo u Njemu, što se predstavlja gledanje u Hrista.
5.Dakle imamo dve biblijske slike čovekove dvostruke prirode. Prva je stari i novi čovek. Druga je leva i desna strana (ili ruka). Pored ovih postoji još jedna slika: unutrašnji i spoljašnji čovek. Ova može nekom da izgleda kao potvrda učenja koje smo proglasili nebiblijskim, o čovekovom duhu koji je novorođen i čist. Šta je unutrašnji čovek?
6. Ef 3,16.17 :...da se utvrdite Duhom Njegovim za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos useli verom u srca vaša... Dakle unutrašnji čovek nije čovekov duh. Unutrašnji čovek je Hristos u nama. Naš novi čovek takođe nije ništa drugo nego Hristos.
1.Ukloniše se odnosi na otpad sa pravog puta. Ovde se otkriva da su svi u jednom trenutku postali nevaljali. Dakle pogrešno bi bilo da se ovaj otpad sa pravog puta primenjuje na pojedinačni svaki uklon. Ne. Bilo je i ima ljudi koji zaista nikada nisu sagrešili prekršajem sličnim kao Adam. Trenutak kada su zajedno svi postali nevaljali je Adamov greh. Pošto su svi ljudi bili u Adamu, svi su se zajedno pokvarili tog trenutka. Nevaljalstvo se odnosi na moralni kvalitet starog čovečanstva.
2.Nema ni jednog čitavog čoveka koji čini dobro. Ovo je vrlo dobra ilustracija za istinu. Iako se ovaj stih može različito prevesti, deluje da je Karadžić našao pravi izraz. Cigla je neupotrebljiva ako nije čitava i kompaktna. Kada čovek čini dobro, to nikada još niko nije činio iz celog svog bića. Uvek je postojao jedan komad, jedan napukli deo čoveka koji je to delo uprljao. Propovednik zato kaže da nema ni jednog koji čak čineći dobro ne greši.
3.Shvatanje čovekove prirode kod mnogih hrišćanskih učenja ide jednom pogrešnom linijom razdvajanja. Oni veruju da je čovek spolja zao, a iznutra postoji jedna suština, jerzgro, njegov duh, koji je novorođen i čist. Linija razdvajanja dobra i zla u čoveku je dakle po njima unutar čoveka, nešto slično kao grešna ljuska i zdravo jezgro. I tu nastaju pogubne posledice. Božansko se traži unutar čoveka. Mnoga ispoljavanja emocija na harizmatskim bogosluženjima su upravo posledica ovakvog verovanja, jer se traži oslobađanje od zlog spoljašnjeg i ponire se unutra. Kada sagreše oni kažu da je njihovo telo sagrešilo, a ne duh.
4.Biblija uči da nema ni jednog ciglog, ni jednog čitavog i nezagađenog dela. Kada sagrešiš onda je sagrešilo i telo i duh i duša. Inače se od nas ne bi tražilo da sve to sačuvamo čistim (1 Sol.5,23). Linija razgraničenja novog i starog u čoveku ide više po pola. Desna strana je strana vere, a leva nevere. Čak i ovaj prikaz razgraničenja nije savršen, iako je biblijski za razliku od prvog. Nemoguće je predstaviti gde počinje staro i zavšava novo i obratno. Mi samo znamo da je naše novo u stvari sam Hristos, i da ne tražimo novo u sebi nego u Njemu. Uvek iznova tražimo samo u Njemu, što se predstavlja gledanje u Hrista.
5.Dakle imamo dve biblijske slike čovekove dvostruke prirode. Prva je stari i novi čovek. Druga je leva i desna strana (ili ruka). Pored ovih postoji još jedna slika: unutrašnji i spoljašnji čovek. Ova može nekom da izgleda kao potvrda učenja koje smo proglasili nebiblijskim, o čovekovom duhu koji je novorođen i čist. Šta je unutrašnji čovek?
6. Ef 3,16.17 :...da se utvrdite Duhom Njegovim za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos useli verom u srca vaša... Dakle unutrašnji čovek nije čovekov duh. Unutrašnji čovek je Hristos u nama. Naš novi čovek takođe nije ništa drugo nego Hristos.
13 Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju, i jed je aspidin pod usnama njihovim.
1.Ovo je strahovita optužba protiv grešne prirode. Najteže u njoj je to što je istinita i to u tolikoj meri da je izuzetno teško primiti. Kako je moguće da je dar govora, koji nam je Bog dao, grehom doživeo toliko izopačenje? Kada je Branko Miljković napisao Epitaf: "Ubi me prejaka reč!" tada očito nije govorio sam od sebe. Pesnike Pismo naziva prorocima (Tit 1,12), a pokojnom Branku je to očito Bog dao u srce da izjavi.
2.Kada posmatramo ove izjave, ne čudi da Pismo tako često savetuje ćutanje. Međutim ne treba ćutati kada nas Bog pokreće da govorimo.
3.Hristos je takođe učio da nas može onečistiti ono što izlazi iz usta. Uzmimo sada na stranu to da se misli da nas može očistiti ono što izlazi na tuđa usta. Ovo isto tako znači da nas može onečistiti ono što izlazi na naša sopstvena usta. Kako da nas onečisti nešto naše? Kao da smo bili čisti pa izlazi nečisto? Otkud nečisto iz čistog? Odgovor je u tome da se radi o aspidinom jedu, otrovu. Očito je da u našoj staroj prirodi postoji nešto strano, sotonsko. Iz nas može da progovori sam knez tame, kojeg je aspida simbol.
1.Ovo je strahovita optužba protiv grešne prirode. Najteže u njoj je to što je istinita i to u tolikoj meri da je izuzetno teško primiti. Kako je moguće da je dar govora, koji nam je Bog dao, grehom doživeo toliko izopačenje? Kada je Branko Miljković napisao Epitaf: "Ubi me prejaka reč!" tada očito nije govorio sam od sebe. Pesnike Pismo naziva prorocima (Tit 1,12), a pokojnom Branku je to očito Bog dao u srce da izjavi.
2.Kada posmatramo ove izjave, ne čudi da Pismo tako često savetuje ćutanje. Međutim ne treba ćutati kada nas Bog pokreće da govorimo.
3.Hristos je takođe učio da nas može onečistiti ono što izlazi iz usta. Uzmimo sada na stranu to da se misli da nas može očistiti ono što izlazi na tuđa usta. Ovo isto tako znači da nas može onečistiti ono što izlazi na naša sopstvena usta. Kako da nas onečisti nešto naše? Kao da smo bili čisti pa izlazi nečisto? Otkud nečisto iz čistog? Odgovor je u tome da se radi o aspidinom jedu, otrovu. Očito je da u našoj staroj prirodi postoji nešto strano, sotonsko. Iz nas može da progovori sam knez tame, kojeg je aspida simbol.
14 Njihova su usta puna kletve i gorčine.
1.Kao da se ne radi o maloj količini otrova pod našim usnama, nego je đavolština napunila cela naša usta. Nije se David uzalud molio za anđela čuvara pred ustima. Kao što neki predstavljaju da se trebaju čuvati vrata pakla, tako se trebaju čuvati naša usta. Pakao je mnogo bliže nego što ga neki postavljaju.
2.Činjenica je da ljudi automatski krive Boga za ružne stvari koje im se dešavaju, pa čak i oni koji ne veruju u njega. Tu se otkriva šta stoji iza stare prirode i kakva je to bogohulna sila. Gorčina se odnosi na teškoće života, koje ne mora obavezno da se povezuje sa Bogom, ali se traži izduvni ventil kroz reči. Mnogi nalaze oduška svojoj bedi u duši tako što je šire dalje na usta.
3.Međutim izgleda i da verni još teže trpe nevolje i probleme, od nevernika, i da su brže spremni da okrive Boga nego i najokoreliji grešnici. Oni očekuju da ih Bog posbno počasti i nagradi za njihovu vernost tako da su nevolje nedobrodošle. Neki nikada ne uče iz nevolja, nego ih obavezno smatraju za preterane i đavolske. Njima je brzo dosta svega i tuže se na okolnosti. Istina je da se sotona krivi i za stvari koje je skrivio njegov podanik Elen Vajt je videla da je sotona često iznenađen prevelikim uspesima koje postiže bez da uloži poseban napor.
1.Kao da se ne radi o maloj količini otrova pod našim usnama, nego je đavolština napunila cela naša usta. Nije se David uzalud molio za anđela čuvara pred ustima. Kao što neki predstavljaju da se trebaju čuvati vrata pakla, tako se trebaju čuvati naša usta. Pakao je mnogo bliže nego što ga neki postavljaju.
2.Činjenica je da ljudi automatski krive Boga za ružne stvari koje im se dešavaju, pa čak i oni koji ne veruju u njega. Tu se otkriva šta stoji iza stare prirode i kakva je to bogohulna sila. Gorčina se odnosi na teškoće života, koje ne mora obavezno da se povezuje sa Bogom, ali se traži izduvni ventil kroz reči. Mnogi nalaze oduška svojoj bedi u duši tako što je šire dalje na usta.
3.Međutim izgleda i da verni još teže trpe nevolje i probleme, od nevernika, i da su brže spremni da okrive Boga nego i najokoreliji grešnici. Oni očekuju da ih Bog posbno počasti i nagradi za njihovu vernost tako da su nevolje nedobrodošle. Neki nikada ne uče iz nevolja, nego ih obavezno smatraju za preterane i đavolske. Njima je brzo dosta svega i tuže se na okolnosti. Istina je da se sotona krivi i za stvari koje je skrivio njegov podanik Elen Vajt je videla da je sotona često iznenađen prevelikim uspesima koje postiže bez da uloži poseban napor.
15 Njihove su noge brze da prolivaju krv.
1.Krvoločnost je još jedna osobina čovekove stare prirode. Čak i najmirniji među nama mogu u jednom trenutku neuračunljivosti da postanu ubice. Oni koji su u uslovima mira sasvim mirni i neupadljivi građani, mogu da se pretvore u zveri u uslovima rata. Neki neobjašnjivo teški zločini kojima smo bili svedoci imaju samo jedan uzrok - zakon nasleđivanja na čijem kraju stoji onaj koji je krvnik ljudski od početka, sotona. Od trenutka pada čoveka u Edemskom vrtu, ljudski rod je nasledio sve karakteristike palog anđela.
2.Slika govori o tome da su noge brze da prolevaju krv. Kao da u prolevanju krvi ne učestvuje celi čovek. Prolevanju krvi se suprotstavlja naš unutrašnji, novi čovek. Prolevanje krvi može da se desi tek onda kada je uticaj novoga u nama previše oslabio. Iz tog razloga nijedan zločin ipak nije slučajnost. On je posledica slabljenja nove prirode, dugotrajnog zanemarivanja glasa savesti. Brzina nogu da prolevaju krv se odnosi na afektne situacije. Čovek pri punoj svesti, u razumskom i razložnom razmišljanju neće okrvaviti ruke. Međutim onaj koji je jedamput ubio, vrlo teško se vraća sa tog puta, njegove noge ga vode u dalje zločine, staro potpuno ovladava njime.
3.Suprotno ovom opisu stoji jedan drugi iz Isaije 52,7: Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje. Sretan je čovek koji je noslilac Jevanđelja, njegove noge su krasne. Ako ne možemo odjednom biti poptuno promenjeni, barem neka to budu naše noge, koje će nas dovesti na visine, na gore - što je slika Božje blizine.
4.Vernik ne proleva krv aktivno. Mnogi vernik se nikada neće okrvaviti u doslovnom smislu, ali će ipak biti proglašen krvnikom i krivim za krv. Krv onih sa kojima nije podelio radosnu vest spasenja će se tražiti iz njegove ruke. Zato je prorok Jezekilja u viziji video Crkvu Gospodju poslednjeg vremena, kao grad pun krvi (Jez.9,9).
1.Krvoločnost je još jedna osobina čovekove stare prirode. Čak i najmirniji među nama mogu u jednom trenutku neuračunljivosti da postanu ubice. Oni koji su u uslovima mira sasvim mirni i neupadljivi građani, mogu da se pretvore u zveri u uslovima rata. Neki neobjašnjivo teški zločini kojima smo bili svedoci imaju samo jedan uzrok - zakon nasleđivanja na čijem kraju stoji onaj koji je krvnik ljudski od početka, sotona. Od trenutka pada čoveka u Edemskom vrtu, ljudski rod je nasledio sve karakteristike palog anđela.
2.Slika govori o tome da su noge brze da prolevaju krv. Kao da u prolevanju krvi ne učestvuje celi čovek. Prolevanju krvi se suprotstavlja naš unutrašnji, novi čovek. Prolevanje krvi može da se desi tek onda kada je uticaj novoga u nama previše oslabio. Iz tog razloga nijedan zločin ipak nije slučajnost. On je posledica slabljenja nove prirode, dugotrajnog zanemarivanja glasa savesti. Brzina nogu da prolevaju krv se odnosi na afektne situacije. Čovek pri punoj svesti, u razumskom i razložnom razmišljanju neće okrvaviti ruke. Međutim onaj koji je jedamput ubio, vrlo teško se vraća sa tog puta, njegove noge ga vode u dalje zločine, staro potpuno ovladava njime.
3.Suprotno ovom opisu stoji jedan drugi iz Isaije 52,7: Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje. Sretan je čovek koji je noslilac Jevanđelja, njegove noge su krasne. Ako ne možemo odjednom biti poptuno promenjeni, barem neka to budu naše noge, koje će nas dovesti na visine, na gore - što je slika Božje blizine.
4.Vernik ne proleva krv aktivno. Mnogi vernik se nikada neće okrvaviti u doslovnom smislu, ali će ipak biti proglašen krvnikom i krivim za krv. Krv onih sa kojima nije podelio radosnu vest spasenja će se tražiti iz njegove ruke. Zato je prorok Jezekilja u viziji video Crkvu Gospodju poslednjeg vremena, kao grad pun krvi (Jez.9,9).
16 Na putevima je njihovim raskopavanje i nevolja;
1.Raskopavanje je reč koja označava pustošenje. Ovde vidimo sliku ljudi koji idu svojim različitim putevima. Ako je božanski Put samo jedan, nasuprot tome postoji raznolikost pogrešnih puteva. Hriščanstvo se prvobitno zvalo Put. Putevi neobraćenih vernika su označeni vrlo različitim izmima: legalizam, formalizam, sekularizam itd. Njih obeležava duhovna pustoš i praznina. Hristos je za poslednje vreme prorekao da će na svetom mestu biti grozota pustoši.
2.Nevolja ovde predstavlja ne samo spoljašnje probleme koje su posledica bezbožnosti, nego još više jadno duševno stanje. Ne mora da znači da bezbožnici doživljavaju samo neuspehe i udarce. Često deluje čak suprotno, da su uspešni i prosperiraju. Međutim čak i tada je praznina srca njihov stalni pratilac.
1.Raskopavanje je reč koja označava pustošenje. Ovde vidimo sliku ljudi koji idu svojim različitim putevima. Ako je božanski Put samo jedan, nasuprot tome postoji raznolikost pogrešnih puteva. Hriščanstvo se prvobitno zvalo Put. Putevi neobraćenih vernika su označeni vrlo različitim izmima: legalizam, formalizam, sekularizam itd. Njih obeležava duhovna pustoš i praznina. Hristos je za poslednje vreme prorekao da će na svetom mestu biti grozota pustoši.
2.Nevolja ovde predstavlja ne samo spoljašnje probleme koje su posledica bezbožnosti, nego još više jadno duševno stanje. Ne mora da znači da bezbožnici doživljavaju samo neuspehe i udarce. Često deluje čak suprotno, da su uspešni i prosperiraju. Međutim čak i tada je praznina srca njihov stalni pratilac.
17 I put mirni ne poznaše.
1.To je upravo onaj jedan Put. Put u jednini. To je ono što im nedostaje. Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj. Ne može se imati mir bez Božje blizine.
2.I nije da oni ne znaju za taj put. Oni znaju za put i bili su na njemu. Proveli su na njemu neko vreme, ali nisu ostali na njemu. Pretpostavimo da putujemo iz Beograda za Jerusalim. Ukoliko skrenemo u poslednjih par kilometara i završimo put na bilo kom drugom mestu, naš put se nikada ne može nazvati put za Jerusalim. Put čini ostajanje na njemu do kraja. Oni znaju za njega ali ga nisu upoznali, nisu se saživeli sa njim, nisu se poistovetili. Ovaj Put je Isus Hristos, a ovaj mir je Sveti Duh.
3.Iskusni vernici uvek savetuju da se zastane dok se oseti prvo prisustvo nemira u srcu. Nemir može da znači samo dve stvari: Neki nepriznati greh ili poziv na neku dužnost. Naš je zadatak u tome da priznamo da ne poznajemo nastavak mirnog puta. Mi ne znamo, na osnovu naše grešne prirode, gde tačno treba da skrenemo i kako da nastavimo. Tako prizivamo Boga da nas povede dalje. Samo puno božansko vođstvo je novi život, novorođenje. Sve ostalo, svaki put koji se više ili manje sastoji od sopstvenog planiranja i odlučivanja, nije biblijska vera.
1.To je upravo onaj jedan Put. Put u jednini. To je ono što im nedostaje. Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj. Ne može se imati mir bez Božje blizine.
2.I nije da oni ne znaju za taj put. Oni znaju za put i bili su na njemu. Proveli su na njemu neko vreme, ali nisu ostali na njemu. Pretpostavimo da putujemo iz Beograda za Jerusalim. Ukoliko skrenemo u poslednjih par kilometara i završimo put na bilo kom drugom mestu, naš put se nikada ne može nazvati put za Jerusalim. Put čini ostajanje na njemu do kraja. Oni znaju za njega ali ga nisu upoznali, nisu se saživeli sa njim, nisu se poistovetili. Ovaj Put je Isus Hristos, a ovaj mir je Sveti Duh.
3.Iskusni vernici uvek savetuju da se zastane dok se oseti prvo prisustvo nemira u srcu. Nemir može da znači samo dve stvari: Neki nepriznati greh ili poziv na neku dužnost. Naš je zadatak u tome da priznamo da ne poznajemo nastavak mirnog puta. Mi ne znamo, na osnovu naše grešne prirode, gde tačno treba da skrenemo i kako da nastavimo. Tako prizivamo Boga da nas povede dalje. Samo puno božansko vođstvo je novi život, novorođenje. Sve ostalo, svaki put koji se više ili manje sastoji od sopstvenog planiranja i odlučivanja, nije biblijska vera.
18 Nema straha Božijeg pred očima njihovim.
1.Mnogi odriču da se Boga treba bojati. Ima vernika koji će biti brzi da vas pouče da se pod Božjim strahom ustvari podrazumeva nešto drugo, a ne strah. Oni će naprimer reći da je to poštovanje. Sveto Pismo međutim tako ne uči. Postoji zdravi strah od Boga.
2.Strah Božji nije strah od posledica greha, strah od kazne, od večnog suda. Ovakav strah imaju i bezbožnici. To nije ono što našu prirodu čini tako neustrašivom u odnosu na Boga. Jer ovde se govori da taj strah nama nije pred očima, a ne da nije u srcu. Pošto znamo da ono što je u čoveku novo, gleda samo u Boga, tako zaključujemo da ono što je staro ne gleda u Boga. Znači da je Božji strah sam On. Taj strah je ništa drugo nego Strašni Bog, kako ga Pismo na mnogim mestima opisuje. Bog je za nas strašan i susret sa Njim može da se preživi samo kroz milost. Jer je Bog naš oganj koji spaljuje. Zato se i kaže da će nepreporođeni umirati od straha u vreme velikih nevolja. Taj strah je došao prekasno, jer su dozvolili da prevlada ono telesno koje nije naučilo strah Božji na vreme.
1.Mnogi odriču da se Boga treba bojati. Ima vernika koji će biti brzi da vas pouče da se pod Božjim strahom ustvari podrazumeva nešto drugo, a ne strah. Oni će naprimer reći da je to poštovanje. Sveto Pismo međutim tako ne uči. Postoji zdravi strah od Boga.
2.Strah Božji nije strah od posledica greha, strah od kazne, od večnog suda. Ovakav strah imaju i bezbožnici. To nije ono što našu prirodu čini tako neustrašivom u odnosu na Boga. Jer ovde se govori da taj strah nama nije pred očima, a ne da nije u srcu. Pošto znamo da ono što je u čoveku novo, gleda samo u Boga, tako zaključujemo da ono što je staro ne gleda u Boga. Znači da je Božji strah sam On. Taj strah je ništa drugo nego Strašni Bog, kako ga Pismo na mnogim mestima opisuje. Bog je za nas strašan i susret sa Njim može da se preživi samo kroz milost. Jer je Bog naš oganj koji spaljuje. Zato se i kaže da će nepreporođeni umirati od straha u vreme velikih nevolja. Taj strah je došao prekasno, jer su dozvolili da prevlada ono telesno koje nije naučilo strah Božji na vreme.
19 A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatisnu, i sav svet da bude kriv Bogu;
1.Ovaj stih prekida svaku sumnju u tome na koga se gornji opis odnosi. Sveto Pismo se odnosi na vernike, jer zašto bi Bog pisao nekome nešto ko to ne čita i ne interesuje ga. Ukoliko bi Pismo primenjivali prvo na nevernike, onda bi to bilo kao da ubijamo ono što je već mrtvo. Zar je potrebno mrtvom propovedati? Mrtvom u grehu nije potrebno ubijati taj greh Rečju Boga živoga. Božja Reč je dvosekli mač za ono što je još na životu ili na ono što je pozvano u život. Koliko god je pozvanih na večni život na njih se ove reči odnose u prvom redu.
2.U ovom stihu se prva reč zakon odnosi na celo Sveto Pismo. Božja reč i reč koja je kod nas prevedena kao zakon se koriste sinonimno. Kod Pavla imamo mesta gde kaže: Zapovedi Bog, za mesto koje u Starom zavetu glasi: Reče Bog. Dakle Božja reč, koliko god izgledala mala, sitna, stara i beznačajna, nosi obaveznost sa sobom. Kada Bog progovara kroz čoveka, to je kao otelovljeni Zakon, bilo da je napisan, bilo da je usmeno izgovoren.
3.Iz tog razloga se oni koji su u Zakonu ovde ne odnosi samo na one koji su u odnosu na Božji moralni zakon, deset zapovesti, prestupnici a predstavljaju se kao pravednici. Oni koji su u Zakonu, nisu samo u to vreme bili Jevreji koji su tražili opravdanje u držanju zapovesti. Oni koji su u Zakonu se odnosi i na one vernike koji su u Zakonu jer su u Bogu. To su oni koji su pravednici, a predstavljaju se kao grešnici. Oni koji ne traže opravdanje u Zakonu, nego veruju u to opravdanje mimo Zakona, kao već obavljeno delo milosti. Međutim oni Zakon priznaju kao merilo karaktera, kao nepromenjivi princip Božje pravednosti. Oni traže kroz ispunjavanje Zakona silom Hristovom, svoje posvećenje.
4.Tako se otkrivenje grešne čovekove prirode odnosi na obe ove grupe vernika. Pored toga se odnosi i na svako ljudsko biće. Svako bi trebao ovako da zaključi: Ukoliko se ovo odnosi na najsvetije i najbolje među nama, koliko li se tek odnosi na mene!
5. Ipak najveći deo učitelja Biblije ne priznaje da se karakteristike starog čoveka odnose na sve. Oni smatraju da se ova grupa koja je pod zakonom ili u zakonu, odnosi na samo jednu grupu legalističkih vernika, ili da se odnosi samo na Jevreje, koji su bili obavezni Zakonu. Među ovakvima postoji toliko veliki broj različitih teorija i pogleda na ovo pitanje, da bi moglo da stane u jednu podebelu knjigu. Imamo one koji ne priznaju punovažnost zakona i pored toga što priznaju da i obraćeni još uek imaju staru prirodu. Drugi priznaju prvo a ne drugo. Istina je, međutim, jednostavna i ne treba joj previše reči.
6.Jasno je da svaki čovek, nezavisno od njegovog stanja, ima ovaj status starog čoveka, neizbežnu do kraja života pratnju svoje adamovske prirode. Inače ne bi morala sva usta da se zatisnu i da se prizna da je ceo svet pod sudom (u grčkom prepisu ne stoji reč kriv). Svaka druga teorija je izrazito opasna i predstavlja usta koja se ne zatiskuju. Mnoga usta će se zatisnuti kada već bude prekasno. Bolje je sada na sebe primeniti svaku istinu iz prethodnih osam stihova.
20 Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.
1.Ovaj stih je zaključak dela o prednosti Jevreja ili vernika. Oni se neće opravdati slušanjem Zakona, to je već rečeno. Sada im se oduzima još jedan lažni temelj. Oni se neće opravdati ni delima Zakona. Niti slušanje Zakona niti delovanje u skladu sa Zakonom ne mogu biti temelj opravdanja pred Bogom, jer to ne može da poništi delovanje naše stare prirode, a još manje da ispravi prošla grešna dela. Zakon nije dat kao sredstvo opravdanja.
2.Ni jedno telo se odnosi na sve ono što je rođeno od tela (Jov.3). Luter: "To je ceo čovek, sa telom i dušom, razumom i svim čulima, jer sve u njemu teži ka telu. Zato znaj da treba i onoga da nazivaš telesnim, koji bez dara milosti, mnogo razmišlja o visokom duhovnim stvarima, uči i brblja, kao što se iz Gal 5. gde se govori o delima telesnim, može naučiti, gde se jeresi i mržnja takođe nazivaju delima tela."
3.Ako bi se kroz Zakon moglo opravdati, onda Zakon više ne bi mogao da ukazuje na to šta je pravo. Upravo bi Zakon onda učinio ono što sam osuđuje, a to je pravdanje krivoga. Kako bi Zakon mogao tako nešto? Više niko ne bi cenio Zakon, po kome se može svašta činiti i svašta opravdati.
4.Ne. Zakon je dat da poznamo greh. Tu se misli da upoznamo istinu da smo sami mi greh. Zakonu je moguće da postane sredstvo za ostvarenje one velike mudrosti: Upoznaj samog sebe. I očito je da Pismo uči da ne postoji ništa drugo što nas može dovesti do upoznavanja sebe.
5.Neki misle da je Sveti Duh kroz savest takođe zadužen za istu ovu stvar. Tako da onome koji ima Svetog Duha, a blizu je svakog u vreme milosti, ne treba onda i Zakon pored Svetog Duha. Međutim to nije ono što Pismo uči. Sveti Duh će ukoriti za greh, što se ne veruje u Hrista. Dok Zakon otkriva našu grešnu suštinu, Sveti Duh otkriva Hrista i naš odnos prema Njemu. Praktično On ukorava samo za jedan jedini greh koji postoji u ovo vreme milosti - neverovanje. Tu je razlika koja i Svetog Duha i Zakon čini neophodnim. Ne da jedno isključuje drugo. Zakon i Sveti Duh su božanske suštine i kako ih razdvajati? To bi bilo odvajanje samog Božanskog bića.
I drugo,kako ćeš ti verovati Svetom Duhu koji te ukorava za neverstvo kao glas savesti, ukoliko paralelno ne veruješ Svetom Duhu koji te razobličava kao Zakon? Sveti Duh je Zakon. Ti ćeš bez Zakona očito mnoge stvari proglasiti za veru, koje su bezakonje.
6.Kako još neko pored ovog stiha može da veruje da je Zakon ukinut ili neobavezan? Zar može da se ukine sama Božja suština svetosti i pravednosti, zar je moguće ukloniti odraz Njegove misli?
7.Zakon nam otkriva da naš problem nije naš pojedinačni greh, koji nam trenutno pravi probleme i zaklanja pogled vere. On nam otkriva našu pokvarenu suštinu, kompletnu zaraženost i propalost. Otkriva nam neprekidnu zavisnost od Boga. Kroz Zakon dolazi poznanje greha. Tu ne piše da je to poznanje greha došlo, već dolazi - trajno sadašnje vreme. U odnosu na Zakon greh je uvek živ u ovom sadašnjem trenutku vremena. Pokajanje postaje ne potreba jednog trenutka, nego potreba postaje stalni Duh poniznosti i pokajanja. Nama je potreban stalni ispit, da li nas Zakon osuđuje kao prestupnike.
8.Zato je nauka o Zakonu stub opravdanja verom. Prihvatanjem Zakona kroz Hrista, Zakon će postati deo nas i izdići nas iznad greha. Novi čovek je Zakon. Ukoliko je novi čovek od čoveka koji ne veruje Zakon sam po sebi, zar se isto ne odnosi na vernika? Zakon će nas na taj način u Hristu izdići ne samo iznad greha kao pojedinačnog čina, nego kompletnog tela greha, tajne bezakonja. Ko ovo nema ili veruje pogrešno ili ne ide do kraja u tome što zna da je pravo.
1.Ovaj stih prekida svaku sumnju u tome na koga se gornji opis odnosi. Sveto Pismo se odnosi na vernike, jer zašto bi Bog pisao nekome nešto ko to ne čita i ne interesuje ga. Ukoliko bi Pismo primenjivali prvo na nevernike, onda bi to bilo kao da ubijamo ono što je već mrtvo. Zar je potrebno mrtvom propovedati? Mrtvom u grehu nije potrebno ubijati taj greh Rečju Boga živoga. Božja Reč je dvosekli mač za ono što je još na životu ili na ono što je pozvano u život. Koliko god je pozvanih na večni život na njih se ove reči odnose u prvom redu.
2.U ovom stihu se prva reč zakon odnosi na celo Sveto Pismo. Božja reč i reč koja je kod nas prevedena kao zakon se koriste sinonimno. Kod Pavla imamo mesta gde kaže: Zapovedi Bog, za mesto koje u Starom zavetu glasi: Reče Bog. Dakle Božja reč, koliko god izgledala mala, sitna, stara i beznačajna, nosi obaveznost sa sobom. Kada Bog progovara kroz čoveka, to je kao otelovljeni Zakon, bilo da je napisan, bilo da je usmeno izgovoren.
3.Iz tog razloga se oni koji su u Zakonu ovde ne odnosi samo na one koji su u odnosu na Božji moralni zakon, deset zapovesti, prestupnici a predstavljaju se kao pravednici. Oni koji su u Zakonu, nisu samo u to vreme bili Jevreji koji su tražili opravdanje u držanju zapovesti. Oni koji su u Zakonu se odnosi i na one vernike koji su u Zakonu jer su u Bogu. To su oni koji su pravednici, a predstavljaju se kao grešnici. Oni koji ne traže opravdanje u Zakonu, nego veruju u to opravdanje mimo Zakona, kao već obavljeno delo milosti. Međutim oni Zakon priznaju kao merilo karaktera, kao nepromenjivi princip Božje pravednosti. Oni traže kroz ispunjavanje Zakona silom Hristovom, svoje posvećenje.
4.Tako se otkrivenje grešne čovekove prirode odnosi na obe ove grupe vernika. Pored toga se odnosi i na svako ljudsko biće. Svako bi trebao ovako da zaključi: Ukoliko se ovo odnosi na najsvetije i najbolje među nama, koliko li se tek odnosi na mene!
5. Ipak najveći deo učitelja Biblije ne priznaje da se karakteristike starog čoveka odnose na sve. Oni smatraju da se ova grupa koja je pod zakonom ili u zakonu, odnosi na samo jednu grupu legalističkih vernika, ili da se odnosi samo na Jevreje, koji su bili obavezni Zakonu. Među ovakvima postoji toliko veliki broj različitih teorija i pogleda na ovo pitanje, da bi moglo da stane u jednu podebelu knjigu. Imamo one koji ne priznaju punovažnost zakona i pored toga što priznaju da i obraćeni još uek imaju staru prirodu. Drugi priznaju prvo a ne drugo. Istina je, međutim, jednostavna i ne treba joj previše reči.
6.Jasno je da svaki čovek, nezavisno od njegovog stanja, ima ovaj status starog čoveka, neizbežnu do kraja života pratnju svoje adamovske prirode. Inače ne bi morala sva usta da se zatisnu i da se prizna da je ceo svet pod sudom (u grčkom prepisu ne stoji reč kriv). Svaka druga teorija je izrazito opasna i predstavlja usta koja se ne zatiskuju. Mnoga usta će se zatisnuti kada već bude prekasno. Bolje je sada na sebe primeniti svaku istinu iz prethodnih osam stihova.
20 Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.
1.Ovaj stih je zaključak dela o prednosti Jevreja ili vernika. Oni se neće opravdati slušanjem Zakona, to je već rečeno. Sada im se oduzima još jedan lažni temelj. Oni se neće opravdati ni delima Zakona. Niti slušanje Zakona niti delovanje u skladu sa Zakonom ne mogu biti temelj opravdanja pred Bogom, jer to ne može da poništi delovanje naše stare prirode, a još manje da ispravi prošla grešna dela. Zakon nije dat kao sredstvo opravdanja.
2.Ni jedno telo se odnosi na sve ono što je rođeno od tela (Jov.3). Luter: "To je ceo čovek, sa telom i dušom, razumom i svim čulima, jer sve u njemu teži ka telu. Zato znaj da treba i onoga da nazivaš telesnim, koji bez dara milosti, mnogo razmišlja o visokom duhovnim stvarima, uči i brblja, kao što se iz Gal 5. gde se govori o delima telesnim, može naučiti, gde se jeresi i mržnja takođe nazivaju delima tela."
3.Ako bi se kroz Zakon moglo opravdati, onda Zakon više ne bi mogao da ukazuje na to šta je pravo. Upravo bi Zakon onda učinio ono što sam osuđuje, a to je pravdanje krivoga. Kako bi Zakon mogao tako nešto? Više niko ne bi cenio Zakon, po kome se može svašta činiti i svašta opravdati.
4.Ne. Zakon je dat da poznamo greh. Tu se misli da upoznamo istinu da smo sami mi greh. Zakonu je moguće da postane sredstvo za ostvarenje one velike mudrosti: Upoznaj samog sebe. I očito je da Pismo uči da ne postoji ništa drugo što nas može dovesti do upoznavanja sebe.
5.Neki misle da je Sveti Duh kroz savest takođe zadužen za istu ovu stvar. Tako da onome koji ima Svetog Duha, a blizu je svakog u vreme milosti, ne treba onda i Zakon pored Svetog Duha. Međutim to nije ono što Pismo uči. Sveti Duh će ukoriti za greh, što se ne veruje u Hrista. Dok Zakon otkriva našu grešnu suštinu, Sveti Duh otkriva Hrista i naš odnos prema Njemu. Praktično On ukorava samo za jedan jedini greh koji postoji u ovo vreme milosti - neverovanje. Tu je razlika koja i Svetog Duha i Zakon čini neophodnim. Ne da jedno isključuje drugo. Zakon i Sveti Duh su božanske suštine i kako ih razdvajati? To bi bilo odvajanje samog Božanskog bića.
I drugo,kako ćeš ti verovati Svetom Duhu koji te ukorava za neverstvo kao glas savesti, ukoliko paralelno ne veruješ Svetom Duhu koji te razobličava kao Zakon? Sveti Duh je Zakon. Ti ćeš bez Zakona očito mnoge stvari proglasiti za veru, koje su bezakonje.
6.Kako još neko pored ovog stiha može da veruje da je Zakon ukinut ili neobavezan? Zar može da se ukine sama Božja suština svetosti i pravednosti, zar je moguće ukloniti odraz Njegove misli?
7.Zakon nam otkriva da naš problem nije naš pojedinačni greh, koji nam trenutno pravi probleme i zaklanja pogled vere. On nam otkriva našu pokvarenu suštinu, kompletnu zaraženost i propalost. Otkriva nam neprekidnu zavisnost od Boga. Kroz Zakon dolazi poznanje greha. Tu ne piše da je to poznanje greha došlo, već dolazi - trajno sadašnje vreme. U odnosu na Zakon greh je uvek živ u ovom sadašnjem trenutku vremena. Pokajanje postaje ne potreba jednog trenutka, nego potreba postaje stalni Duh poniznosti i pokajanja. Nama je potreban stalni ispit, da li nas Zakon osuđuje kao prestupnike.
8.Zato je nauka o Zakonu stub opravdanja verom. Prihvatanjem Zakona kroz Hrista, Zakon će postati deo nas i izdići nas iznad greha. Novi čovek je Zakon. Ukoliko je novi čovek od čoveka koji ne veruje Zakon sam po sebi, zar se isto ne odnosi na vernika? Zakon će nas na taj način u Hristu izdići ne samo iznad greha kao pojedinačnog čina, nego kompletnog tela greha, tajne bezakonja. Ko ovo nema ili veruje pogrešno ili ne ide do kraja u tome što zna da je pravo.
Nema komentara:
Objavi komentar