1.Bez Zakona znači bez udela Zakona. To ne znači da Zakona nema, nego da bi Zakon smetao u dostizanju ove pravde. Pošto su svi prekršili Zakon, prekršeni Zakon ne može da pomogne. On samo može da odmogne i da dovede u očajanje jer ga je nemoguće dostići. Gde je onda Zakon u delu opravdanja? On čeka na delo opravdanja u verniku, jer tek tada može da nastavi svoje delo kada za čoveka više nije prekršeni Zakon.
2.Pavlovo vreme je bilo vreme nove svetlosti. Očito da se nauka o pravednosti nikada nije iznosila tako jasno do tada. U onom razdoblju kada je Pavle dobijao direktna uputstva sa Neba, to je bilo nešto potpuno novo i revolucionarno, čak i za one koji su pre njega poznavali Isusa. Međutim, iako novo svetlo, ono je savršeno moglo da se pronađe u Mojsijevim spisima i Prorocima. Pravednost Božja je celo vreme Starog Zaveta bila prisutna i delotvorna, ali je tek nakon Hrista i za vreme Pavla objašnjena i jasnije osvetljena.
3.Zaista je nemudro proglasiti vreme Starog zaveta za vreme kada je Bog bitno drugačije delovao i kada je postojala drugačija metoda spašavanja ljudi. Da je tako zar bi ovde pisalo da je pravda posvedočena od zakona i proroka? Mi nemamo nikakve potvrde za to da su se ljudi u vreme Starog Zaveta opravdavali Zakonom. Istina jeste da je u vreme Novog zaveta došlo do promena, ali njihov karakter treba razumeti. Sotonina namera je da zajedno sa tim promenama prokrijumčari svoje vekovno neprijateljstvo prema Zakonu slobode. To što je Bog unapredio svoje delo do vremena nastajanja poslanica, ne znači da je nešto u vezi moralnog Zakona promenjeno, nego da je više otkriveno u vezi plana spasenja. Taj proces će se sigurno nastaviti sve do večnosti i u večnosti. Plan spasenja će biti predmet proučavanja u toku večnosti, zato ne možemo smatrati da sve znamo o njemu u ovom vremenu. Uvek novim otkrivenjem Bog će učiniti večni život privlačnim i sve više ispunjenim ljubavlju.
4.Pravda Božja u ovom stihu se odnosi u prvom redu na uračunatu ili pasivnu pravdu. To je ona Hristova pravednost koja je učinila ono što Zakon nije mogao. Ona je opravdala krivog. Mi ovaj stih dakle možemo da čitamo: A sada se bez Zakona javi opravdanje Božje...
22 A pravda Božija verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju; jer nema razlike.
1.Rečca a (ili ali) znači da je to jedna druga vrsta pravde od one koja se do sada propovedala. Ovo je ta pravda o kojoj se tako malo znalo do tada, a za veliko čudo do dan danas se tako malo zna. Iz tog razloga, ovaj i sledeći stihovi imaju više načina na koji se mogu prevesti i više načina na koji se mogu čitati. Ovde je prevedeno onako kako mnogi stari prepisi potvrđuju. Drugi prevodi izostavljaju ovo u sve i na sve. Umesto toga stoji za sve koji veruju. Takođe ovo verom Isusa Hrista se prevodi kao vera u Isusa Hrista. Ove male razlike mogu da se pokažu kao presudne u pravilnom razumevanju.
2.Nije dovoljno reći verom u Isusa Hrista. To nije samo verovanje u to da je bio Isus Hristos, niti je to samo verovanje da je On Božji Sin koji je činio silna dela. To je mnogo više od toga, to je vera Isusa Hrista, dakle vera koju je On posedovao kao čovek na ovoj Zemlji. Hristos je tom verom pobedio, održavanjem te vere On je činio dela koja nisu bila Njegova, nego od Oca. Reči koje je govorio nisu bile Njegove nego od Oca. To je dakle vera koja izlazi od Oca, koja nema poreklo u čoveku. Čovek ne može da proizvede ovu veru osim da je primi kao dar. Ona se zove vera Isusova jer je On pokazao kako ona u čoveku deluje. Vera je nevidljivi pojam dok se ne pojavi onaj koji je živi. Ukoliko bi propovedali veru u Isusa to bi značilo da je Isus nešto drugo od nas. Onaj kome je Isus nešto drugo, on ne može propovedati nešto što nije deo njega.
3.Iz tog razloga je sasvim ispravno čitati ovaj stih upravo ovako kako stoji ovde. Pravda kroz veru u svima znači da je pravednost postala njihova iznutra jer je Isus jedan od nas i u nama. On je rekao:Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.Mi ovo zaista ne možemo nikada u potpunosti objasniti, ali jasno je da ljudi koji su tog dana pitali Isusa kada će doći Carstvo, nisu ni znali ko su oni u stvari i šta sve imaju u sebi. Pravda na sve se odnosi na to da je čovečanstvo uklanjanjem greha kroz Hrista opravdano. Tako da načela pravde nisu samo u nama, nego živimo u atmosferi pravde. Pogledajmo sada okvir našeg starog čoveka, on je kao u sendviču između pravde spolja i pravde iznutra. Greh može da nadvlada tek kada nema vere koja povezuje pravdu spolja i unutra. Naša unutrašnja pravda ne može da nadvlada ukoliko verom nije povezana sa spoljašnjom slično kao kada jedna armija koja je u okruženju ne može da ispolji svoju snagu, jer je odsečena od druge, spoljne pravde.
4.Pre svega, naglašava se način na koji se dolazi do ove novootkrivene pravde. Ova pravda nije došla uz pomoć Zakona. U njoj imaju udela i oni koji neznaju Zakon. Pavle je bio toliko često svedok toga da su ljudi iz drugih nacija, od kojih su se neki čak slučajno našli tu gde se propovedala vera u Hrista, doživeli promenu života, u momentu opravdani i davali rodove pravde. Tako je nauka o pravednosti kroz veru dobila praktičnu potvrdu. Na taj način se kroz neznabošce pokazalo, da čak i Jevreji koji su poverovali i primili Svetog Duha, su to primili kroz veru. Dakle nema razlike između načina na koji bilo koje ljudsko biće dođe do pravednosti. To je uvek verom.
23 Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju,
1.Božja slava je tema koja se dosada u poslanici pominje na nekoliko mesta (2,7; 3,7). Videli smo da je slava, koja je Božji odblesak, potreba svakog ljudskog bića. Ovde vidimo kako je došlo do toga da čovek izgubi slavu.
2.Sagrešenje o kome se ovde radi, nije pojedinačni greh svakog čoveka. Postoje ljudi koji nisu nikada učinili prestup (Rim.5,14). Sagrešenje ovde predstavlja jedan trenutak u kome je Adam prestupio Božju zapovest. U njemu je sagrešilo celo čovečanstvo, jer je Adam tada bio celo čovečanstvo. Svaki njegov potomak je kroz njega ušao u grešno postojanje.
3.Posmatranje sagrešenja u ovom stihu kao da se radi o prestupima svakog od nas dovodi do teškog nerazumevanja. Jer to bi onda značilo da svi moraju sagrešiti, što nije istina.Da Adamovi potomci nisu dalje grešili čovečanstvo bi bilo u mnogo boljoj poziciji danas. Greh nije naša sudbina, nije moranje. Biblija ne uči fatalizam grešenja. Naprotiv, niko od Adamovih potomaka nije bio prinuđen na greh, nego je to bio njegov izbor. Čak je morao da uloži određen napor da sagreši. Zašto je to tako? Zašto smo toliko slobodni od greha, premda smo svi sagrešili u Adamu? Na to odgovara sledeći stih.
24 I opravdaće se za badava blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista.
1.Ovo je jedan od zlatnih stihova Svetog Pisma koji je u gotovo svakom izdanju štampan podebljanim slovima. Ipak je malo razumevanja o njegovom značenju.
2.Ukoliko u prethodnom stihu vidimo naše pojedinačne prestupe, tada u ovom stihu kao opravdane vidimo samo one koji prihvataju opravdanje. Međutim ovaj stih ne govori o iskustvu opravdanja nego o samom opravdanju. Jer ako piše da su svi sagrešili, onda ovde govori dalje o tim svima, da su opravdani. Koliko god ih je u Adamu sagrešilo, toliko ih je u Hristu opravdano.
3.Opravdan je tvoj komšija preko puta koga religija nikada nije interesovala, ljudi koji prolaze kraj tebe ulicom, tvoje radne kolege. Opravdani su tvoji neprijatelji, pripadnici drugih vera i naroda, koji čak i mrze i hule na to ime Onoga kroz koga su opravdani. Opravdani znači učinjeni pravednima. Dakle pored pozicije sagrešenja koju čovečanstvo ima preko Adama, istovremeno isti imaju status pravednika preko Hrista.
4.Za badava znači više nego besplatno. To znači bez njihovog udela, zasluge. To je poklon za koji se ne traži ništa zauzvrat. I čak i još više od toga.
5.Jer blagodaću znači ne samo da je spasenje poklon nego i da nema objašnjenja, nema razloga. Ukoliko bi tražili razlog zašto je neko spasen, tada više ne bi propovedali milost. Milost je bezuzročna. Ukoliko bi rekli da je neko izbavljen zato što veruje, onda to više ne bi bila milost, nego makar i delomično njegova zasluga. On je spasen pre nego što je poverovao. On je poverovao zato što je već prethodno izbavljen. Milost je deo Božjeg karaktera, ona izvire iz Njega i predstavlja jedini odgovor na to zašto smo izbavljeni.
6.Otkup znači cena plaćena za roba. Ovo je reč koja se upotrebljava za spasenje, otkupljenje, izbavljenje. Ovo otkupljenje je drugačije od onog koje mi poznajemo. Kada čovek nešto kupuje, vadi iz džepa deo onoga što je zaradio. Ali i dalje plaća nečim drugim, sa novcem ne ide celo njegovo biće. Hristos je za otkupljenje dao samog Sebe, On je platio Sobom, gde više ništa nije ostalo. Zato je On nazvan sam našim izbavljenjem (1 Kor.1,30). Definicija našeg spasenja je Hristos.
7.Čovečanstvo je sagrešilo i izgubilo slavu Božju. Hristos je opravdao i učinio je čoveka Svojom slavom. Čovek nema više slavu Božju nego je postao sam Slava, u Isusu Hristu.
25 Kog postavi Bog očišćenje verom u krvi Njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha;
1.Ovo postavljanje se odnosi na plan koji je donesen u večnim vremenima. Lica božanstva preuzimaju uloge u delu izbavljenja čoveka. Hristov udeo je bio da postane sredstvo spasenja.U prethodnom stihu smo videli da je On spasio ljudski rod, tj. da je On sam spasenje čoveka. Sada vidimo da je On i više od toga.
2.Reč očišćenje je ista kao ona za poklopac Kovčega zaveta, tron milosti. Većina u ovom stihu vidi sliku, po kojoj je sam taj poklopac simbol Hrista, koji stoji između ploča zakona u kovčegu, od slave Božjeg pojavljivanja iznad poklopca, između krila heruvima. Poklopac dakle stoji između Gospodnje pravednosti kroz Zakon i Božje svetosti u samoj Njegovoj pojavi. Taj poklopac je bio kropljen krvlju za vreme godišnje službe očišćenja. Očišćenje može da se prevede i kao mesto izmirenja. Dakle pored ove slike poklopca, Hristos je na ovom mestu, kao i na mnogim drugima prikazan kao priloška oznaka za mesto. Hristos je više nego božansko-ljudska ličnost. On je mesto gde se dobija izmirenje.
3.Hristova krv je odgovor na zahtev Zakona. Zakon koji očekuje smrt krivca je dobio zadovoljenje Njegovom smrću i pravim kropljenjem koju je simbolična služba predstavljala. Tako je čovečanstvo postalo očišćeno, moralno čisto od prestupa. Isto tako je omogućeno da čovek pristupi Božjoj svetosti koja inače spaljuje greh. Tako je Hristos očišćenje.
4.I to očišćenje verom. Uslovi moralne čistote da bi se pristupilo Bogu su se promenili. Pošto je čovečanstvo očišćeno, više ne mora da se prvo očisti da bi došlo Bogu. Nema potrebe za nikakvim žrtvama i prolivanjem krvi, jer je krv prolivena i cena plaćena. Uslov je postala samo vera. Ništa drugo nego vera se zahteva u ovo vreme milosti. Osim verom nema drugog načina.
5.Dakle Hristos je prihvatio na Sebe da postane očišćenje, i On je to i obavio i postao. Večni Otac je sa Svoje strane prihvatio da sve koji veruju u očišćenje, zaista i očisti u njima samima, u njihovom životu i iskustvu. I On to čini. Nema ni jednog koji veruje da to ne doživljava. Ko to ne doživljava, taj ne veruje.
6.To što stoji da je na taj način Bog pokazao svoju pravdu, se ne odnosi na samo delo opravdanja krivih. Jer kada bi jednostavno samo otpustio grehe, nikako ne bi mogao da ostane pravedan. Ovo se odnosi na činjenicu da je pravda umesto nas pogodila Hrista na krstu, gde je prštala Njegova krv od udarca.
7.Ovo oproštenje prošlih greha neki prevodi vide kao "otpuštenje prethodno načinjenih greha". Istina je da je to gramatički najtačnije u odnosu na grčke prepise. Neki idu tim pravcem i uče da je Hristos umro za grehe koji su načinjeni do Njegove smrti. Zatim se ide dalje i kaže se da oni koji veruju nakon Njegove smrti više nisu u tom položaju kao oni koji su verovali pre Njegove smrti. Za njihove grehe je morao umreti, a mi smo u naše vreme opravdani i naši gresi se ne moraju iskupljivati.
Ovo je jedno teško pitanje oko koga su mnogi u prošlosti raspravljali. Jedno je sigurno, da mi ne možemo određivati značenje neke Božje reči samo na osnovu njenog gramatičkog značenja. Znanje jezika nam može poslužiti samo kao pomoćno sredstvo.
8.Ukoliko se ovde čak i radi o gresima koji su načinjeni u vreme Starog zaveta, nema nikakve potvrde za učenje da je Bog pravi razliku između njih i greha načinjenih u vreme Novog zaveta. Otpuštanje greha i oproštenje nalazimo i pre i nakon krsta.
9.Koji su to pređašnji gresi ovde, može se razumeti samo u svetlosti celokupnog Pavlovog učenja kao i na osnovu sledećeg stiha. Pavle kaže da je Hristos umro za nas još dok smo bili grešnici. Kada kaže nas, misli se očito na celi ljudski rod, ne samo na tadašnju generaciju. Tako da "prethodni gresi" ovde takođe može da znači da su to celokupni gresi čovečanstva. Tako da ovaj deo možemo da čitamo: "što su nekada bili gresi". Bivši gresi. Dakle, to su nekada bili gresi, kao što smo nekada bili grešnici. Ukoliko smo nekada bili grešnici sledi da to više nismo. Pošto oni koji nisu više grešnici nemaju greha, onda sledi da su to bivši gresi. Pošto je Hristos obavio očišćenje greha, ono što danas deluje kao greh u svojoj biti više nije greh. Kada činimo grehe, činimo oproštene, bivše grehe.
26 U podnošenju Božijem, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme da je On pravedan i da pravda onog koji je od vere Isusove.
1.Ovo je drugi deo rečenice iz prethodnog stiha. Bengel je napisao da Božje strpljenje ima za predmet grešnike, a Božje podnošenje ima za predmet grehe. Na osnovu ovog stiha mnogi vreme Starog zaveta nazivaju vreme Božjeg podnošenja i prave razliku sa vremenom Novog zaveta kao vremenom milosti. Zaista postoje beskonačni pokušaji da se starozavetno vreme na bilo koji način umanji po značenju. Ukoliko se podnošenje odnosi na grehe, zašto bi onda danas bilo drugačije. Zar danas nema greha i zar ovo vreme isto tako nije vreme podnošenja?
2.Mi smo u novozavetno vreme blagosloveni novim shvatanjem istine, ali istine koja je to večno bila. Zar nije novozavetna istina bila istina i u starozavetno vreme? I obratno, zar je stara istina danas neistina? Mi to nikada nećemo poverovati. Pavle ovde kaže da je u novozavetno vreme Bog pokazao svoju pravdu na poseban način kroz Hristovo delo očišćenja. I ne samo to. Kroz to delo očišćenja danas, sa perspektive krsta, je pokazao koliko je bilo Njegovo strpljenje sa grešnicima u vreme pre krsta. Delovalo je kao da se ne gnevi mnogo na grešnike. Ali kada smo videli kako se postupilo sa Isusom otvorile su nam se oči.
3.I upravo ta Istina krsta otvara nove pojmove Božje pravde. Ukoliko se Bog kroz Zakon otkrio kao pravedni Bog koji proklinje, kroz Jevanđelje se otkrio kao pravedni koji opravdava grešnika. Bez krsta bi ovo bila neshvatljiva protivrečnost.
4.Dakle ti koji se smatraš pravednim kroz Zakon, pogledaj svoju pravdu u svetlosti Onog koji je zaista pravedan kroz milost koja je zadobijena krstom! Razumi da si do sada bio prevaren pošto si pravdu tražio kroz Zakon. Tvoja pravda je greh u svetlosti krsta. Samo je Jedan pravedan, a ostali su opravdani. Ukoliko tražiš pravednost dokazuješ da ti nedostaje vera da si opravdan.
5.Ovde se otklanja svaka sumnja. Samo je vera ostala kao jedini zahtev Jevanđelja i nevera kao jedini greh Jevanđelja.
27 Gde je, dakle, hvala? Prođe. Kakvim zakonom? Je li zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.
1.Pavle ovde i dalje diktira u senci njegove dugogodišnje borbe sa judaistima. Pokazao je da se Gospodnja pravda kroz nauku o opravdanju samo kroz veru, još jače potvrdila nego kroz Zakon. Oni koji su se brinuli da Pavle svojom propovedi unižava zahteve Gospodnje pravde, to nisu činili iz dobrih motiva. Njih u krajnjoj liniji nije toliko interesovala Božja čast koliko njihova samodopadljiva pravednost. Samopravednost je velika prepreka Božjem delu i u Pismu je prikazana simbolom mračnih oblaka, dima koji izlazi direktno iz paklenih dubina (Otk.9,2) Pavle je pokazao da je njihova briga za pravednost postala prepreka Božjoj pravednosti.
2.Radi se o hvali Jevreja nad nejevrejima; ili u današnje vreme vernika nad nevernicima. U odnosu na Boga svi imaju isti status, prema nauci Jevanđelja o pravdi koja važi pred Bogom. Jevreji su, kao što to čini mnogi vernik danas, hvalu tražili u sebi samima.3.Kroz šta je isključena ova pohvala samih sebe? Upravo kroz ono čime se najviše hvalila. Oruđe hvale postaje oruđe kojim se hvala ukida. Oni koji su se hvalili Zakonom koji je zahtevao dela, odjednom su suočeni sa Zakonom koji zahteva veru.
4.Neki vide dva zakona u ovom stihu: jedan zakon dela i drugi zakon vere. Međutim koji bi to zakoni trebali biti? Verujemo da se ovde radi o samo jednom Zakonu. Gospodnjem moralnom Zakonu, koji je ovde prikazan u svoje dve funkcije. Jedan moderni prevod kaže ovako: Imamo li mi Jevreji sada bilo kakav razlog da se izdignemo iznad ostalih? Sigurno ne! Kroz šta će to biti isključeno? Da li kroz Zakon, dokle on zahteva delovanje? Ne, mnogo više kroz Zakon, dok zahteva verovanje
5.Drugim rečima, ne postoji niko, bilo vernik ili nevernik koji može bilo kako da dostigne do pravde osim verom. Kako nevernik verom postaje vernik, tako vernik samo verom može da ostane vernik. Svako ko je izmerio svoju pravdu sa Božjom, vidi da mu nema druge nego da verom dostigne tako visoko postavljena merila. Na taj način Zakon ispred svega zahteva veru, jer se otkriva kao nedostižno merilo pravde za onog ko još nije u veri. Tek za opravdanog verom Zakon postaje merilo postupaka i pokretač na dobra dela.
6. Dakle ne dva zakona, nego jedan Zakon koji deluje na dva načina. Ta dva načina mi samo vidimo kao dva načina, jer se u suštini radi o jednom uticaju. Taj uticaj se različito vidi na dve različite grupe ljudi. Prvo na one koji su u opravdanju delima. Drugo, na one koji traže pravednost kroz veru. Ova prva grupa oseti silu Zakona kao prokletstvo, i to što osete propovedaju dalje. Oni nikako da se sprijatelje sa Zakonom i da im postane radost kao Davidu. Oni duboko osećaju svoj nedostatak, ne dostižući stanje u kome misle o Njegovom Zakonu dan i noć (Ps.1). I taj svoj unutrašnji nedostatak prenose na ostale, zahtevajući od drugih ono što Zakon zahteva. Oni postaju Zakon za druge, ne bivajući Zakon sami sebi. Ukoliko ne dožive opravdanje kroz veru, ovi će biti večito u traženju i u trudu da se delima dopadnu.
7.Kakav je odnos opravdanih verom prema Zakonu? O tome govore sledeći stihovi.
28 Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.
1.Grčki prepis kaže doslovno: “Mi zaključujemo”. Dakle ne radi se o mišljenju nego vrlo jakom ubeđenju Pavla i njegovih saradnika. Cela generacija propovednika obučenih preko Pavla je stajala na strani opravdanja verom. Očito da se to vremenom izgubilo. Da nije tako, opravdanje verom, kao ključna nauka Jevanđelja bi stajala u hrišćanskom Veruju. Ovako kako sada stvari stoje, ova nauka posvuda nedostaje. Tradiconalne crkve je ne mogu puninom propovedati zbog oslanjanja na tradiciju, evanđeoske ne mogu zbog odbacivanja Zakona, harizmatske zbog nedostataka u učenju o čovekovoj grešnosti itd.
2.Još jednom podvlačimo kao vrlo važnu istinu o pravednosti kroz veru: Ovo je istina koja se odnosi na svako ljudsko biće bez izuzetaka. Zato stoji reč čovek. Taj čovek je Hristovim delom opravdanja proglašen pravednim i faktički i zakonski učinjen pravednim. Onaj koji to poveruje, ne postaje pravedan tog trenutka kada je poverovao. Ne. On je bio pravedan još i pre nego što je saznao za to. On je božanskim uračunavanjem od večnosti pravedan. Onaj koji ovo može da poveruje, taj čovek doživljava iskustvo opravdanja, bez da je prethodno, u svojoj prošlosti, ispunio zahteve Zakona.
29 Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački? Da, i neznabožački.
30 Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.
1.Neznabošci (narodi) kroz veru primaju upravo ona dela koja zahteva Zakon od Jevreja. Tako se vera za njih pokazala pravim putem. Bog se pokazao kao Jedan jer je Njegov put jedan put. Jer kad bi se kroz veru stizalo do drugačijih dela nego što Zakon uči, to bi oborilo kompletnu propoved vere.
2.Često vidimo nereligiozne, dobre svetovne ljude koji imaju upravo ona dela koja se propovedaju u crkvama. Iako je za mnoge ova činjenica dokaz da Boga nema, upravo je suprotno. Nauka o pravednosti čovečanstva poznaje pravedni status celog čovečanstva, neovisno od njegovih verskih ubeđenja. Činjenica da uopšte ima nekoga ko nesvesno čini dela Božja je opisana u Hristovoj priči gde se blagosloveni od Oca čude kada su oni to poslužili Hristu za koga nikad nisu znali.
3.Nisu svi vernici Božji ljudi. Nisu svi obrezani po telu, ili kršteni vodom, iskreni i čestiti ljudi. Opravdana će biti samo ona grupa od njih, koji imaju pravu veru. Dar date pravde će primiti samo oni koji sarađuju sa Bogom. Zato je napisano obrezanje iz vere. To ne znači da su opravdani oni koji su počeli verom, nego koji su ostali u veri. Sa vernicima koji nisu iz vere, ne može se ništa započeti kao ni sa autom koji nije auto, kao ni sa kućom koja nije kuća; kao i sa svačim što je suprotnost sopstvenom pojmu. Postoje vernci crkve i nevernici crkve. Što se neobrezanja tiče, nekrštenog i nepoučenog sveta, tu ne piše iz vere. Njima je potrebno tek da pođu tim putem, da ih se poučava veri, da se i oni slučajno ne bi oslonili na svoja dobra dela pripisujući ih sebi. Njima je propoved vere isto neophodna, koliko god imali dobrote u sebi.
31 Kvarimo li dakle zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.
1.Ono što je bilo slabo shvaćeno i nedovoljno isticano je sledeća istina: Božji Zakon tera onog ko je opravdan kroz veru, ponovo ka veri. Ne stoji da Zakon više nije potreban kada je čovek u veri. Vernik koji priznaje Zakon, brzo shvata da njegova pohvala od strane Boga, njegova slava i primanje može da se dogodi samo kroz veru. Kada bi se Zakon samo za nijansu slabije propovedao, ovaj vernik bi pomislio da može da ono što je počeo verom, da sada nastavi delima. U ovome je zamka lažnih učenja u adventizmu. Tu se Zakon priznaje i propoveda, međutim, sa smanjenim kriterijumima, gde mu se oduzima potpuna sila. Koliko god da su naizgled male rupe koje tako nastaju, njih vrlo brzo popunjava sotona. Tako nastaje lažna religija i lažna religioznost.
2.Kako može propovedanje vere da zaustavi ovo smanjivanje kriterija Zakona? Tako što je to pravi put da kriterijumi Zakona budu ispunjeni. Opravdan verom postaje sam sebi Zakon, Zakon u njegovom srcu. Zakon postaje njegova misao dan i noć. Taj čovek je živi ukor za lažnu religioznost, a pomoć onima koji su slabi i klecavih kolena, koji nemaju smelosti da stoje sami da stoje za Boga.
3.Kako dakle vera potvrđuje Zakon? Kroz prošlost vernog, jer on više nije isti čovek u odnosu na Zakon, kao i kroz njegovu budućnost jer je on izvršilac Zakona.
Nema komentara:
Objavi komentar