1 Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista,
1.Poslanica sada ulazi u mirne vode. Ovim stihom počinje drugi odsek poslanice, gde Pavle opisuje delovanje pravde u verniku, iskustvo spasenja. Zapazimo da je ovo svedočanstvo drugačije od većine koje danas čujemo, jer je to opisivanje spasenja iznutra, iz spasenja. To je različito od onoga kada ljudi opisuju spasenje od spolja, kao nešto što se drugima dešava ili može da se desi u nekoj neodređenoj budućnosti. Pavlovo iznošenje je živo u budi nadu.
2.Opravdanje verom je ovde predstavljeno kao događaj. Ovoga puta je taj događaj doživljen i vernik ide dalje. Sa tim u skladu je i prevod mir u Bogu (vladika Velimirović), umesto mir sa Bogom (Karadžić). Opravdanje verom čini da Bog nije nešto drugo. To nije mir u nama, a mi sami izvan Boga, niti je to mir u Bogu, a mi izvan Boga.
3.Radi se o jednoj posebnoj vrsti mira. To je oblast mira, koja nas prati gde god da se fizički nađemo. To je mir koji prevazilazi svako drugo iskustvo mira. Kod lažnih religijskih sistema, takav mir se traži i vezuje za verske objekte ili neki predmet vere. Ljudi posećuju hramove da bi osetili mir. U tome često imaju uspeha za neko vreme. Međutim ovde je reč o sasvim drugom miru. To je mir koji se dostiže kroz Osobu, kroz lično iskustvo sa Hristom.
4.Bengel je zapazio da se često na početku ili na kraju jednog novog odseka poslanice navodi celo ime: Naš Gospod Isus Hristos (pr. 5,11. 21. i 6,11.23).
5."U Rim.5,1 Apostol, nama na nemerljivu korist povezuje dve stvari zajedno: „Kroz Hrista“ i „kroz veru“. U prvom redu on se ovde suprotstavlja oholosti onih ljudi koji se samoobmanjuju da mogu bez Hrista da imaju prilaz ka Bogu, kao da bi samo to bilo dovoljno što su poverovali. Oni žele da imaju vezu sa Bogom samo kroz veru, ne kroz Hrista, nego mimo Hrista, kao da ga više ne trebaju nakon što su dobili milost opravdanja....iako je oboje neophodno: da čovek ima veru, ali da pored toga neprekidno bez prestanka ima Hrista kao posrednika u toj veri....Šta znači to odbaciti Hristovu zaštitu i samo iz vere, ne kroz Hrista, tažiti pristup Bogu? Da, to je tada ne stvarna nego samo jedna prividna vera; kao što sa zalaskom sunca takođe i sunčevi zraci prolaze!....Kao drugo, ovde se apostol suprostavlja onima koji u prevelikoj sigurnosti prilaze samo kroz Hrista, ali ne kroz veru, kao da su na taj način spaseni kroz Hrista, da više ništa ne moraju da učine i da ne pokažu nikakvu veru." (Martin Luter)
2 Kroz kog i pristup nađosmo verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije.
1.Opravdanje je pristup milosti. Ako se milost zamisli kao prostor, tada je opravdanje ulazna vrata. Opravdanje nije sve. Opravdanje je jedna od milosti Božjih.
2.Pošto je glagol “nađosmo” u prošlom svršenom vremenu, stajanje u blagodati sadašnji status vernika, a nadanje slave Božje se odnosi na budućnost, pokazuje se da delo opravdanja verom pokriva prošlost, sadašnjost i budućnost. Ovo je vrlo utešna vest, jer je time uklonjena svaka briga. Pored opravdanja vere nije više ništa potrebno, to je ono jedno što je Marti Isus preporučio.
3.Nadanje u ovom stihu je isto kao u Avrama u četvrtom poglavlju, drugo nadanje od onoga prirodnog u nama. Prirodno nadanje je usađeno kroz novu prirodu, a nadanje slave Božje se pojavljuje na osnovu Božjih obećanja kroz Njegovu reč. Ova dva nadanja je isto tako nemoguće potpuno razdvojiti i razlučiti.
4.Slava Božja je ovde sinonim za budućnost. Budućnost je Božja slava. Divno je ono što nam Bog sprema i to će ga još više proslavti. Hrišćanstvo je pre svega religija budućnosti. Vernici vole da govore o tome šta će biti. Oni su u stanju da se presele u budućnost putem svoje nade.
3 Ne samo, pak, to nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja trpljenje gradi;
1.Hvaliti u ovom i prethodnom stihu ima značenje koje je blisko našoj reči bodriti. Vernik je spreman za nevolje još mnogo pre nego što se pojave. Vernik svom životu pripisuje i uračunava nevolje još od početka. I drugi mu pomažu u tome, pripremajući ga da je put vere koji je izabrao, neizostavno povezan sa nevoljom. Nevolja je ovde isto što i teskoba, duševno stanje izazvano napadom na vernikovu ličnost.
2.Data pravda deluje u čoveku tako da se on može duboko u svojoj unutrašnjosti radovati nevoljama. Ovo je vrlo bitna stepenica vernikovog iskustva, koju mnogi ne dostižu. Oni koji u nevoljama ne vide samo jedno drugačije ispoljavanje milosti, vrlo teško podnose patnje.
3.Sasvim je očito da su nevolje unutar milosti, jer se odnose na opravdanog kroz veru. Postoje nevolje koje su van opravdanja verom i one služe da čoveka opomenu i vrate ne pravi put. Tako da su i te nevolje isto tako milost. Šteta je ono što novije studije o vernicima pokazuju, da su oni manje spremni na patnje čak i od nereligioznih ljudi. Oni očekuju da će u životu biti povlašteni zbog toga što služe Bogu, tako da ih udarci sudbine jako razočaraju. Tome kumuje vrlo ograničeno saznanje duhovnih puteva i neshvatanje teologije krsta. Martin Luter je pisao da je neobični posao Božji u tome da je često kao odgovor na molitvu za blagostanje – beda, na molitvu za zdravlje – bolest, molitvu za pravdu – greh; kao što se to pokazalo na Hristovom krstu. Nije li se Hristos u pustinji molio Bogu, a kao odgovor došao sotona?
4.Tako su nevolje stepenica milosti koja vodi na sledeću – trpljenje. Mi danas koristimo reč strpljenje i ona se odnosi više na ličnost koja je poseduje. Trpljenje ima više verski prizvuk, odnosi se na sposobnost da se u teškim vanjskim okolnostima, uz pomoć hrišćanske nade održi vera u Božja obećanja.
4 A trpljenje iskustvo, a iskustvo nadanje;
1.Iskustvo ima ovde značenje probe. To je proba u kojoj smo sačuvani i izbavljeni. Događaji kojima površni ljudi ne pridaju poseban smisao, za vernika predstavljaju dragocena iskustva. Nije dobro posmatrati korist samo u pozitivnim iskustvima pobede. Mi često doživljavamo i poraze, padove i razočarenja. Onaj koji je na kraju sačuvao veru, on je pobednik. I to ne pobednik bez poraza, nego pobednik i pored određenih poraza. Ispostavlja se da je put vere doneo sve što je potrebno za pravilan i uravnotežen hrišćanski život.
2.Upravo zato iskustvo izgrađuje nadanje. Jer kada pobedi, vernik vidi Gospodnju silu koja ga je sačuvala usprkos njegovoj slabosti. On vidi da se sledeći put može još potpunije i bolje osloniti na Boga i Njegova obećanja.
3.Tako nada postaje nadanje. Ako nada označava dar Božji, koji se dvostuko ispoljava; prvo kao naša unutrašnja nada koju nam je Bog ugradio i čiji sadržaj otkrivamo celi život, drugo kao spoljašnja nada koja se rađa dok čitamo Njegovu reč; tada nadanje postaje stil našeg života. To prepoznatljivo i neizbrisivo hrišćansko nadanje, sigurnost našeg spasenja, duši više ništa ne može uzeti.
5 A nadanje neće se osramotiti, jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama.
1.Kako to ljubav čini da se nada ne osramoti? Mi bi smo pre očekivali da ovde piše da se nada neće osramotiti onog trenutka kada se ostvari. Pošto je to prava nada i ima za predmet stvari koje će se stopostotno ispuniti, šta je može bolje potvrditi nego upravo da vidi svojim očima ono što se toliko dugo i čvrsto nadala?
2.A ovde stoji da nada ne treba čak ni da čeka uslišenje da bi bila potvrđena. Jer nadanje potvrđuje još bolje i jače ljubav. Kao i u celom Pismu, dokazuje se da je ljubav najviši duhovni stepen. Kada vernik dostigne ljubav, tada on ima sve. On je potpun i savršen, jer je ljubav sveza savršenstva (Kol.3,14). To je uistinu tako, jer kada bi neko doveo u pitanje našu nadu i mi mu ponudili dokaz da je ona prava, tako što bi on vidio očima da je Božje obećanje sigurno, on bi se osvedočio umom. Međutim, ukoliko je nada praćena ljubavlju, koja ide još dalje od nade, tada bi to bilo veće čudo nego bilo kakvo spoljašnje ispoljavanje Božje sile.
3.Bilo je čudo što je Bog otvorio more pred Izrailjem. Ali bi još veće čudo bilo da je neko od Izrailjaca seo na obalu oplakujući sudbinu faraonovih vojnika koji su nastradali.
4.Nama je Bog danas izlio upravo takvu ljubav u srca Svetim Duhom. To je ljubav ista koja je bila u Isusu, koja je ljubila svoje neprijatelje. To je ljubav koja ide do kraja.
5.Velika istina je sadržana u rečima – koji je dat nama. Sveti Duh je nama dat! Istina jeste da se hrišćani mole za Svetog Duha kao da im nije dat. To je dobar stav poniznosti i želja za Bogom. Međutim oni bi trebali da se više od te molitve zahvaljuju za Svetog Duha koji im je već dat. On nam je u nesrazmernoj meri dat. Bog ne daje Duha na meru. On je dat ceo. Kao što je Hristos dat isto tako je dat Duh. To je isti Bog i isto davanje.
6.Pošto nam je Duh dat, data je i ljubav, jer je Bog Duh, a Bog je ljubav. Znači da je Duh ljubav. Ta ljubav se ne ispoljava i ne vidi samo u jednom slučaju: kada joj se odupire i stavlja prepreka od strane onih kojim je data.
6 Jer Hristos još kad slabi bejasmo umre u vreme svoje za bezbožnike.
1.Ovim se kao potvrda davanja Duha opisuje Hristovo davanje. Ovim nam je dat Duh tj. ljubav, Hristovom smrću. Hristova smrt ima beskonačan broj značenja. Na ovom mestu se otkriva jedno od njih.
2.Slabi znači doslovno bez sile, nemoćni. To označava naše stanje pre nego što nam je dat Duh. Kao što Adam u sebi nije imao nikakvog života bez duha koji mu je udahnut, kao što je bio samo materija pre dara koji je primio odozgo, u takvom stanju su bili i svi ostali njegovi potomci. Zaključak je da su ljudi bez ljubavi slabi, bez sile.
3.”Mi” u ovom stihu se odnosi na celi ljudski rod. Inače Pavle ne bi ubrojao sebe ovde. Kada se ne bi odnosilo na sve, onda bi mogli da neke grupe ljudi isključimo iz Njegove smrti. U odnosu na ovo pitanje postoji jedan ekstreman pogled. Ima nekih koji veruju da nije moguće da je Hristos umro za sve. To su ljudi koji veruju u pakao muka večnih po trajanju (ne po posledici). Oni zaključuju da nije moguće da je Hristos umro za one koji su se upravo tog trenuka nalazili u paklu. Oni veruju da je Hristos umro samo za izabrane.
4.Zašto bi tada ovde pisalo da je umro za bezbožnike? Mi moramo priznati činjenicu da u odnosu na Hristovu smrt postoji samo jedna grupa ljudi. To je celi ljudski rod koji je ovde opisan kao bez sile i bezbožan. Ovde je opisano stanje ljudskog roda bez Hristove smrti. Nije opisano stanje za vreme Njegove smrti ili pre Njegove smrti.
5.Nakon Adamovog pada ne postoji vreme u kojem nije delovala Hristova smrt. Od prve sekunde greha delovala je sila milosti, spremna još od večnosti. Mi nikada nismo bili kao ljudski rod bez milosti i Jevanđelja. Upravo zato ovde Pavle kaže da je Hristos u određeno vreme umro za nas. I to svoje vreme. Krst ne može da se posmatra u vremenu. Krst je izvanvremenski događaj. Iako ga mi vidimo u našoj istoriji u određenom vremenu, Bog ga je uvek video i uvek će ga videti. I mi ćemo ga uvek videti.
6.I sad se postavlja pitanje: Ukoliko je ljudski rod bez Hristove smrti bio bezbožan i bez sile, kakav je sa Hristovom smrću? To je ono što mnogi ne mogu da progutaju. Oni veruju da ukoliko se ovo odnosi na sve ljude, onda sve ljude moramo drugačije da posmatramo nego do sada. Naravno! Jevanđelje je zato radosna vest, zato što od Jevanđelja posmatramo sve ljude ne više kao izgubljene i bezbožne, nego kao spašene i obožene. Nema čoveka koji nije pod milošću.
7.Pa dobro onda, kako to da Pismo onda ipak neke naziva bezbožnicima i nevernicima? Svakako da ih ipak i dalje ima. Međutim koji su to? Jevanđelje Hristove smrti za sve bezbožnike nas uči: Bezbožnik je sada onaj koji je prvo bio pravednik. Njega je prvo obasjalo Videlo istinito koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet, ali ga je on celog života do datog trenutka u kojem ga posmatramo, to odbacio.
8.Tako je po starom shvatanju pobožan onaj koji Boga prihvati, a po novom je svako pobožan koji Ga ne odbaci. Kad kažemo odbaci mislimo na to da ne primi novo svetlo, Videlo istinito i ne živi u Njemu.
7 Jer jedva ko umre za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko usudio umreti. 8 Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas.
1.Ima li boljeg mesta koje pokazuje našu izgubljenost bez Hrista? Hristos nije umro ni za jednog jedinog dobrog čoveka i to niko ne sme da zaboravi. Samo je Hristos i Bog Onaj koji je mogao da sagleda čovečanstvo bez Njegove milosti. Mi to ne možemo, osim verom. Mi ne poznajemo vreme bez milosti. Mi nemamo iskustva gde smo morali da živimo bez ljubavi i Duha Svetog.
2.Ali verom vidimo Hrista kako se odlučuje da umre za potpuno pokvareno čovečanstvo u kome nema ništa dobro. To staro čovečanstvo se u ovom vremenu, kada vlada sila Hristove smrti za grehe, samo pojavljuje ispod plašta pravde. I takvo je dovoljno odvratno i čini preko svake mere zla. Kakvo li je tek bilo potpuno otkriveno? Besan pas je dovoljno opasan i zao dok je zavezan, a kakav li je bio dok je slobodno trčao okolo izvan ograde i odvezan sa lanca.
3.Pošto smo pre smrti bili grešnici, sada u smrti Hristovoj više to nismo. Naravno, to ne znači da mi ne možemo ponovo postati grešnici. Ali u svom početnom stanju u milosti, mi to više nismo.
4.Neki u ovaj stih pokušavaju da ubace vreme, kao što ga mi doživljavamo. Tako tvrde da se ljudi spašavaju verom tek od vremena Hristove smrti. Po njima su do tog trenutka vladali drugačiji uslovi, koje oni nazivaju Stari zavet. Moramo da ih opomenemo da ova nauka dolazi iz samog pakla, jer se Hristos nije razdelio. On je u svoju smrt primio od večnosti celi ljudski rod. Učiti da postoje razne grupe ljudi u odnosu na Hristovu smrt, značilo bi učiti da postoje različita Jevanđelja ili različita spasenja, što je samo u sebi bogohulno i protivno Jevanđelju po Pavlu.
9 Mnogo ćemo, dakle, većma biti kroza Nj spaseni od gneva kad smo se sad opravdali krvlju Njegovom.
1.Divno je posmatrati ove istine: spašen i još više spašen. Jer opravdan Njegovom krvlju je svako, znači i ti. Kad posmatraš sebe opravdanog krvlju, prvo vidiš da si, slava Bogu, opravdan, a onda da si opravdan krvlju. Vidiš šta imaš već sada, bez svog udela, a onda vidiš koliko je Njega to koštalo. Drugi deo ovog stiha je prvi deo tvog života. To je spasenje isključivo po Božjoj milosti bez naše zasluge. To je pozicija svakog živog ljudskog stvorenja na ovoj planeti. U tome su svi jednaki i izjednačenih šansi.
2.Nepoznavanje ove istine je odvelo mnoge filozofe i učitelje religija na pogrešne puteve. Pošto nisu videli da su ljudi pred Bogom statusno izjednačeni već u ovom životu, krenuli su da propovedaju druge živote, reinkarnacije, u kojima dolazi do nove šanse da se čovek pomiri. Drugi su zaključili da pravda ne postoji, jer se svima ne daje ista sreća u životu.
3.Biblija uči samo jedan život u kome smo oslobođeni svih naših dugova. Bog nam je dao svima istu šansu tako što nam ne uračunava bezakonja. On je jednim blanko čekom, ispisanim Hristovom krvlju, pokrio sva zaduženja.
4.To je realnost koju gledamo svojim očima. Da je drugačije, istorija čovečanstva bi se odvijala po sasvim drugačijim pravilima. Zakon uzroka i posledice bi vrlo brzo uništio sve ljude i njihova dela na zemlji. Oni, međutim doživljavaju uvek novu milost. Čak vrlo zli ljudi, svakog jutra dobijaju novu snagu i osveženje. Nema odmah kazne za zlodela. To međuvreme je pravi pokazatelj milosti.
5.U drugom i trećem poglavlju se mnogo govorilo o Božjem gnevu. Gnev je kao i milost takođe sveprisutan. U nekim prevodima se sugeriše da se u ovom stihu radi o Božjem gnevu na kraju vremena, kada će Bog suditi svakom telu. Bog koji je pokazao da misli dobro sa ljudima kroz smrt svog Sina, sigurno ima načina da nas koji smo spašeni, izbavi da ne propadnemo na taj Dan. Zar neko namerno uništava ono što je stvorio i otkupio?
6.Mi možemo u ovom stihu da posmatramo gnev ne samo kao gnev suda na kraju vremena, nego suda ovog vremena. Mi živimo u vreme suda vernicima. Oni primaju platu za nedela i pre nego što se dogodi sudnji dan. Svaki njihov namerni greh će biti procesuiran i kažnjen. Njima je iz tog razloga potrebna posebna milost svaki dan, koja će ih sačuvati od njih samih. Oni ne mogu ostati samo spašeni. Oni moraju biti spašeni mnogo više, kroz život svakotrenutačnog posvećenja. Izvan granica ovakvog života je gnev.
10 Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili.
1.U Adamu je ceo svet postao kolektivno kriv. I ne samo to, nego je nasledio neprijateljstvo prema Bogu, stav protivljenja i neposlušnosti prema svom Tvorcu. Međutim, u određenom smislu mi to neprijateljstvo vidimo u prošlosti. Mi smo mu bili neprijatelji. Ti izlaziš pred Boga kao bivši neprijatelj. Time si Mu još veći prijatelj, jer nema boljih prijatelja od bivših neprijatelja koji su se pomirili.
2.To pomirenje se nalazi u smrti Njegovog Sina. Prvo to je pomirenje kroz smrt, znači da je realno kao sama smrt. Drugo to je smrt Sina. To je bila jaka smrt. To je smrt Kneza Života, koji ima život nepozajmljen u Sebi. Stoga Otac ima skoro neograničene rezerve milosti, kroz ovakvo duboko pomirenje sa svojim neprijateljima.
3.Kad smo se pomirili smrću, tada naši pomireni životi imaju sasvim drugačiju vrednost. I drugo, naši stari životi gube na vrednosti koju im često pridajemo. Čovek ima vlast da odluči, hoće li se i dalje poistvećivati sa svojim grehom i tražiti ga ili će tražiti Hristov život, tj. svoj novi život. Jer život vernika nije ništa drugo nego Hristov život. On je ovde nazvan – mnogo veće spasenje.
4.Mnogo veće spasenje u prethodnom i ovom stihu označavaju posvećenje. Spasenje i pomirenje označava opravdanje. Zdrava nauka Jevanđelja propoveda opravdanje i posvećenje jednako. To dvoje je jedno i nemoguće za rastaviti. Oboje je neophodno i potrebno razumeti. Ni jedno se ne sme prenaglasiti na štetu drugoga.
5.Oni koji prenaglašavaju opravdanje, nemaju dovoljnu pobedu nad gresima. Oni koji prenaglašavaju posvećenje, kradu slavu Bogu, koji je uzrok njihovog opravdanja. Obe ove grupe ne mogu da budu pravi predstavnici Boga u ovom zadnjem vremenu. Božji ljudi će se poznavati po istoj ovoj zdravoj i uravnoteženoj nauci koju je iznosio Pavle, jer samo Bog može da učini takvo čudo da se ova tajna veza posvećenja i opravdanja pravilno razume i iznese.
11 Ne samo, pak to, nego se hvalimo i Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista, kroz kog sad primismo pomirenje.
1.Oni se hvale Zakonom, a mi smo još bolji, hvaleći se samim Bogom. Zakonom se može hvaliti i bez Boga, jer se Zakon može poznavati intelektualno. Međutim, prava žrtva hvale, koja je tako dragocena u Božjim očima, može da se prinese samo kroz Isusa Hrista. Samo obraćen i novorođen čovek može hvaliti Boga iz celog srca. Drugačije žrtve hvale Bog ne prima. Kao što su u starozavetno vreme žrtve zahvalnice bile propisane strogim pravilima, tako je i danas. Ne može svako prineti hvalu. To se ne može kopirati i odglumiti.
2.Jedno je znati za opravdanje, tj. biti opravdan, a drugo je to opravdanje primiti. Primanje je vrlo važna reč u nauci Jevanđelja. Istina jeste to, da se ne može primiti ono što se ne zna. Poznaje je vrlo bitno i bez njega se ne može. Međutim, poznanje bez primanja isto ne vredi. Pisano je koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji (Jov.1,12). Vidi se kada čovek primi pomirenje. To se oseti.
3.Svi su pomireni, ali tog pomirenja svi ne primaju. Neki ne primaju iz neznanja, jer ne znaju Jevanđelje. Ostali ne primaju jer neće da prime. A Pavle kaže, mi primismo. I opet kaže ne primismo mi sami. Ljudi koji se hvale svojom verom kažu da su pomireni jer su oni poverovali. Verujem zato sam opravdan – kažu oni. Pavle kaže drugačije. Mi smo primili opravdanje kroz Hrista. Opravdani smo pre nego što smo poverovali. I to naše primanje je kroz Hrista, delo Njegove milosti.
4.Hvaljenje Boga ima pored hvale Bogu još jedno značenje. To je hvaljenje Boga pred drugima. To je iznošenje Njegove radosne vesti pred ostale pomirene. Postoje pomireni koji još ne znaju za to. Gospod želi da se Njegovo delo proširi, da i ostali dobiju priliku da saznaju za Njega. Zaista je nerazumno da se vernici smatraju toliko boljima od ostalih, bez da tim ostalima pružaju priliku da saznaju ono što vernici znaju. Vernik koji se hvali svojom verom koja ga razlikuje od ostalih je isti kao oni koji su se nekad hvalili Zakonom. Ono što im je dato kao blagoslov da ga podele sa drugima, oni zadržavaju za sebe. I tako gube i jedno i drugo.
5.Zato je hvala Bogu kroz Gospoda svoga Isusa Hrista, danas vrlo retko iskustvo. Mi međutim, znamo da to tako neće ostati. U ovo vreme će Bog podići mnoge glasove ljudi koji će imati Hrista kao svoga.
Nema komentara:
Objavi komentar